Пређи на садржај

Елизабета II

С Википедије, слободне енциклопедије

Елизабета II
Елизабета II, 1959.
Лични подаци
Пуно имеЕлизабета Александра Мери
Датум рођења(1926-04-21)21. април 1926.
Место рођењаЛондон, Енглеска, Уједињено Краљевство
Датум смрти8. септембар 2022.(2022-09-08) (96 год.)
Место смртиЗамак Балморал, Шкотска, Уједињено Краљевство
Породица
Супружникпринц Филип, војвода од Единбурга(в. 1947 —  с. 2021)
Потомство
РодитељиЏорџ VI
Елизабет
ДинастијаВиндзор
Краљица Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске и осталих Крунских земаља Комонвелта
Период6. фебруар 1952 — 8. септембар 2022.
ПретходникЏорџ VI
НаследникЧарлс III

Потпис

Елизабета II (енгл. Elizabeth II), пуним именом Елизабета Александра Мери (енгл. Elizabeth Alexandra Mary; Лондон, 21. април 1926Замак Балморал, 8. септембар 2022), била је краљица Уједињеног Краљевства и крунских земаља Комонвелта од 6. фебруара 1952. до своје смрти 2022. године. Владала је у 32 суверене државе током свог живота и остала је монарх у 15 земаља до своје смрти. Њена владавина од преко 70 година је најдужа владавина неког британског монарха, најдужа владавина неког женског монарха и друга најдужа верификована владавина неког монарха суверене државе у историји.

Елизабета је рођена у Мејферу, у Лондону, током владавине њеног деде по оцу, краља Џорџа V. Била је прво дете војводе и војвоткиње од Јорка (касније краља Џорџа VI и краљице Елизабете, краљице мајке). Њен отац је ступио на престо 1936. након абдикације свог брата Едварда VIII, чиме је десетогодишња принцеза Елизабета постала престолонаследница. Школовала се приватно код куће и почела је да обавља јавне дужности током Другог светског рата, служећи у Помоћној територијалној служби. У новембру 1947. удала се за Филипа Маунтбатена, бившег принца Грчке и Данске, а њихов брак је трајао 73 године до његове смрти 2021. године. Имали су четворо деце: Чарлса, Ану, Ендруа и Едварда.

Када је њен отац умро у фебруару 1952, Елизабета — тада 25-годишњакиња — постала је краљица седам независних земаља Комонвелта: Уједињеног Краљевства, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, Пакистана и Цејлона (данас познатог као Шри Ланка), као као и шеф Комонвелта. Елизабета је владала као уставни монарх кроз велике политичке промене као што су биле Северноирски сукоб, деволуција у Уједињеном Краљевству, деколонизација Африке и приступање Уједињеног Краљевства Европској заједници, као и његово накнадно повлачење. Број њених крунских земаља је варирао током времена како су територије стицале независност, а неке области постајале републике. Као краљицу, Елизабету је служило више од 170 премијера широм њених земаља. Њене бројне историјске посете и састанци укључивали су државне посете Кини 1986. године, Русији 1994. и Републици Ирској 2011. године, као и састанке са петорицом папа и четрнаест председника Сједињених Држава.

Значајни догађаји током Елизабетине владавине су укључивали њено крунисање 1953, као и прославу њеног Сребрног, Златног, Дијамантског и Платинастог јубилеја 1977, 2002, 2012. и 2022. године. Иако се повремено суочавала са републиканизмом и медијским критикама своје породице — посебно након распада бракова њене деце, њеног annus horribilis-а 1992. и смрти бивше снаје Дајане 1997. године — подршка монархији у Уједињеном Краљевству је остало константно висока током њеног живота, као и њена лична популарност. Елизабета је умрла са 96 година у замку Балморал у септембру 2022. године, а наследио ју је њен најстарији син, Чарлс III.

Детињство

[уреди | уреди извор]

Елизабета је рођена 21. априла 1926, као прво дете принца Алберта, војводе од Јорка (касније краља Џорџа VI), и његове супруге Елизабете, војвоткиње од Јорка (касније краљице Елизабете, краљице мајке). Њен отац је био други син краља Џорџа V и краљице Марије, а мајка је била најмлађа ћерка шкотског аристократе Клода Боуз Лајона, 14. грофа од Стратмора и Кингхорна. Дошла је на свет царским резом у 02:40 по гриничком средњем времену[1] у лондонској резиденцији њеног деде по мајци, у Улици Брутон број 17.[2] Англикански надбискуп од Јорка, Космо Гордон Ленг, крстио ју је у приватној капели Бакингемске палате 29. маја,[3][а] када је добила име Елизабета по својој мајци; Александра по прабаби по оцу, која је умрла шест месеци раније; а Мери по баби по оцу.[5] Њена ближа породица звала ју је „Лилибет”,[6] како је она саму себе у почетку звала.[7] Била је веома драга свом деди Џорџу V, кога је од миља звала „Деда Енглеска”,[8] а њеним редовним посетама краљу током његове тешке болести 1929. се у штампи и каснијим биографима приписују заслуге за подизање његовог расположења и помоћ при опоравку.[9]

Elizabeth as a thoughtful-looking toddler with curly, fair hair
Елизабета на насловници часописа Time у априлу 1929.
Elizabeth as a rosy-cheeked young girl with blue eyes and fair hair
Елизабетин портрет из 1933.

Елизабетина једина сестра, принцеза Маргарета, рођена је 1930. године. Две принцезе су школоване код куће под надзором своје мајке и гувернанте Мерион Крофорд.[10] Њихове лекције су се концентрисале на историју, језик, књижевност и музику.[11] Крофордова је 1950. објавила књигу у којој је описано Елизабетино и Маргаретино детињство под насловом Мале принцезе, која је изазвала згражавање краљевске породице.[12] Књига описује Елизабетину љубав према коњима и псима, њену уредност и њен став према одговорностима.[13] Други су такође истакли таква запажања: Винстон Черчил је описао Елизабету када је имала две године као „карактер. Има задивљујући ауторитет и рефлексивност за једну бебу.”[14] Њена рођака Маргарет Роудс ју је описала као „срећну девојчицу, суштински разумну и лепо васпитану”.[15] Елизабета је детињство провела првенствено у резиденцији Јоркових на адреси Пикадили 145 (њиховој градској кући у Лондону) и Ројал лоџу у Виндзору.[16]

Наследница престола

[уреди | уреди извор]

Током владавине свог деде, Елизабета је била трећа у реду наследства британског престола, иза свог стрица Едварда, принца од Велса, и свог оца. Иако је њено рођење изазвало интересовање јавности, није се очекивало да она постане краљица, пошто је Едвард још увек био млад и очекивало се да ће се оженити и имати сопствену децу, која би имала предност у наследном реду у односу на Елизабету.[17] Када је њен деда умро 1936, а њен стриц проглашен краљем Едвардом VIII, постала је друга у реду за престо, после свог оца. Касније те године, Едвард је абдицирао, након што је његов предложени брак са разведеном Американком Волис Симпсон изазвао уставну кризу.[18] Сходно томе, Елизабетин отац је постао краљ, узевши престоно име Џорџ VI. Пошто Елизабета није имала браће, постала је престолонаследница. Да су њени родитељи касније добили сина, он би имао предност у наследном реду у односу на њу, што је било одређено примогенитуром мушке преференције која је била на снази у то време.[19]

Елизабета је похађала приватне часове из уставне историје Хенрија Мартена, заменика директора Колеџа Итон,[20] и учила је француски језик од низа француских гувернанта.[21] Покрет извиђачица Бакингемске палате формиран је посебно да би Елизабета могла да се дружи са девојчицама њених година.[22][21]

Године 1939, Елизабетини родитељи су обишли Канаду и Сједињене Државе. Као и 1927. године, када су били на турнеји по Аустралији и Новом Зеланду, Елизабета је остала у Британији пошто је њен отац сматрао да је премлада за јавне турнеје.[23] „Деловала је уплакано” док су јој родитељи одлазили.[24] Редовно су се дописивали,[24] а она и њени родитељи су обавили први краљевски трансатлантски телефонски позив 18. маја.[23]

Други светски рат

[уреди | уреди извор]
Елизабета у униформи Помоћне територијалне службе у априлу 1945.

У септембру 1939, Уједињено Краљевство је ушло у Други светски рат. Лорд Хејлшам је предложио да принцезе Елизабета и Маргарета буду евакуисане у Канаду како би избегле честа немачка ваздушна бомбардовања Лондона.[25] Овај предлог је одбацила њихова мајка, која је изјавила: „Деца неће ићи без мене. Ја нећу отићи без краља. А краљ никада неће отићи.”[26] Принцезе су остале у замку Балморал у Шкотској, све до децембра 1939, када су се преселиле у Сандрингам хаус у Норфоку.[27] Од фебруара до маја 1940. живеле су у Ројал лоџу у Виндзору, све док се нису преселиле у замак Виндзор, где су становале већи део наредних пет година.[28] У Виндзору су принцезе изводиле пантомиму током Божићних представа како би прикупиле помоћ Краљичином фонду за вуну, који је куповао предиво за плетење војних униформи.[29] Године 1940, 14-годишња Елизабета се први пут обратила путем радија током BBC-јевог Дечјег сата, обраћајући се другој деци која су евакуисана из градова.[30] Она је изјавила: „Трудимо се да учинимо све што можемо да помогнемо нашим галантним морнарима, војницима и авијатичарима, а трудимо се да и сами издржимо своју порцију опасности и туге рата. Свако од нас зна да ће на крају све бити добро.”[30]

Године 1943, Елизабета је имала свој први самостални јавни наступ у посети Гренадирској гарди, за коју је постављена за пуковника претходне године.[31] Како се приближавала свом 18. рођендану, Парламент је променио закон тако да је могла да делује као један од пет државних саветника у случају неспособности или одсуства њеног оца у иностранству, као што је била његова посета Италији у јулу 1944. године.[32] Фебруара 1945. године постављена је за почасног другог подређеног у Помоћној територијалној служби са службеним бројем 230873.[33] Школовала се за возача и механичара и пет месеци касније добила је чин почасног млађег команданта (женски еквивалент капетана у то време).[34]

Елизабета (крајње лево) на балкону Бакингемске палате са породицом и Винстоном Черчилом, 8. маја 1945.

На дан победе у Европи, Елизабета и Маргарета су се потајно придружиле слављеничкој маси на улицама Лондона. Елизабета је касније у једном ретком интервјуу изјавила: „Питали смо моје родитеље да ли можемо да изађемо и да се саме уверимо. Сећам се да смо се плашили да нас препознају... Сећам се редова непознатих људи који су држали под руку и ходали низ Вајтхол, да нас је све захватила плима среће и олакшања.”[35]

Током рата, прављени су планови да се угуши велшки национализам тако што би се Елизабета ближе повезала са Велсом. Предлози, као што је било њено именовање за констабла замка Кернарфон или покровитеља Велшке лиге младих, одбачени су из неколико разлога, укључујући страх од повезивања Елизабете са политичким противницима у време када је Британија била у рату.[36] Велшки политичари су предложили да она постане принцеза од Велса на њен 18. рођендан. Министар унутрашњих послова Херберт Морисон је подржао ту идеју, али ју је краљ одбацио јер је сматрао да таква титула припада искључиво супрузи принца од Велса, као и да је принц од Велса одувек био мушки наследник.[37]

Елизабета је отишла на своју прву прекоокеанску турнеју 1947. године, пратећи своје родитеље кроз јужну Африку. Током турнеје, у радио-емисији емитованој широм Комонвелта на њен 21. рођендан, она је дала следеће обећање:

Пред свима вама изјављујем да ће цео мој живот, био он дуг или кратак, бити посвећен служби вама и служби нашој великој царској породици којој сви припадамо. Али нећу имати снаге да сама спроведем ову одлуку осим ако јој се не придружите са мном, као што вас сада позивам да учините: знам да ће ваша подршка непогрешиво бити дата. Боже помози ми да испуним свој завет, и нека Бог благослови све вас који сте вољни да учествујете у њему.[38]

Елизабета је упознала свог будућег супруга, принца Филипа од Грчке и Данске, 1934. године, а поново су се срели три године касније.[39] Били су рођаци у другом колену преко краља Кристијана IX Данског и рођаци у трећем колену преко краљице Викторије. Након што се у јулу 1939. срели по трећи пут на Краљевском поморском колеџу у Дартмуту, Елизабета је — иако је имала само 13 година — рекла да се заљубила у Филипа, који је имао 18 година, и да су почели да размењују писма.[40] Имала је 21 годину када је њихова веридба званично објављена 9. јула 1947. године.[41]

Веридба је изазвала неке контроверзе. Филип није био финансијски обезбеђен, био је рођен у иностранству (иако је био британски поданик који је служио у Краљевској морнарици током Другог светског рата), и имао је сестре које су се удале за немачке племиће са нацистичким везама.[42] Мерион Крофорд је написала: „Неки од краљевих саветника нису га сматрали довољно добрим за њу. Био је принц без дома и краљевства. Неке од новина су на сва врата истицала Филипово страно порекло.”[43] Касније биографије извештавале су да је Елизабетина мајка у почетку гајила резерве према овој вези и да је Филипа задиркивала као „Хуна”.[44] Касније, међутим, рекла је биографу Тиму Хилду да је Филип био „енглески џентлмен”.[45]

Краљевска породица након венчања Елизабете и Филипа, 1947.

Пре брака, Филип се одрекао својих грчких и данских титула, званично прешао из грчког православља у англиканство, и усвојио титулу поручника Филипа Маунтбатена, узевши презиме британске породице своје мајке.[46] Непосредно пре венчања, проглашен је за војводу од Единбурга и додељена му је титула његовог краљевског височанства.[47] Елизабета и Филип венчали су се 20. новембра 1947. у Вестминстерској опатији. Добили су 2.500 свадбених поклона из целог света.[48] Елизабета је захтевала купоне за рационисање како би купила материјал за своју хаљину (коју је дизајнирао Норман Хартнел) јер се Британија још није потпуно опоравила од ратних разарања.[49] У послератној Британији није било прихватљиво да Филипови немачки сродници, укључујући његове три преживеле сестре, буду позвани на венчање.[50] Позив није упућен ни војводи од Виндзора, бившем краљу Едварду VIII.[51]

Елизабета је родила своје прво дете, принца Чарлса, у новембру 1948. године. Месец дана раније, краљ је издао патентна писма која су дозвољавала њеној деци да користе титуле краљевског принца или принцезе, на шта иначе не би имали право пошто њихов отац више није био краљевски принц.[52] Друго дете, принцеза Ана, рођено је у августу 1950. године.[53]

Након венчања, брачни бар је закупио кућу Виндлшам Мур, у близини замка Виндзор, до јула 1949.[48] када су се настанили у Кларенс хаусу у Лондону. У различитим периодима између 1949. и 1951. Филип је био стациониран у британској крунској колонији Малти као официр Краљевске морнарице. Он и Елизабета су повремено живели на Малти неколико месеци у вили Гвардаманђа, изнајмљеном дому Филиповог ујака лорда Маунтбатена. Њихово двоје деце остало је у Британији.[54]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Долазак на престо и крунисање

[уреди | уреди извор]
Крунидбени портрет Елизабете II, 1953.

Како се здравље Џорџа VI погоршало током 1951. године, Елизабета га је често замењивала на јавним догађајима. Када је у октобру 1951. посетила Канаду и америчког председника Харија Трумана у Вашингтону, њен лични секретар Мартин Чартерис је носио нацрт декларације о доласку на престо у случају да краљ умре у њеном одсуству.[55] Почетком 1952, Елизабета и Филип су кренули на турнеју по Аустралији и Новом Зеланду преко британске колоније Кеније. Њих двоје су се 6. фебруара управо вратили у свој кенијски дом, Сагана лоџ, након ноћи проведене у хотелу у националном парку Абердаре, када је стигла вест о смрти Елизабетиног оца; Филип је саопштио новој краљици вест.[56] Она је одабрала да задржи име Елизабета као своје престоно име,[57] па је стога проглашена Елизабетом II. Ова нумерација је увредила неке Шкоте, пошто је она била прва Елизабета која је владала Шкотском.[58] Проглашена је за краљицу у свим својим земљама, а са Филипом се брзо вратила у Уједињено Краљевство.[59] Елизабета и Филип су се потом преселили у Бакингемску палату.[60]

Са Елизабетиним доласком на престо, чинило се могућим да ће краљевска династија понети име њеног мужа, у складу са обичајем удатих жена тог времена. Лорд Маунтбатен се залагао за династију Маунтбатен, а Филип је предложио династију Единбург, по својој војводској титули.[61] Британски премијер Винстон Черчил и Елизабетина бака краљица Марија су се залагали за задржавање имена Виндзор. Елизабета је 9. априла 1952. издала изјаву да ће краљевска династија и даље носити име Виндзор. Филип није био задовољан овом одлуком: „Ја сам једини човек у земљи коме није дозвољено да да своје име сопственој деци.”[62] Године 1960, презиме Маунтбатен-Виндзор је усвојено за Филипове и Елизабетине потомке по мушкој линији који не носе краљевске титуле.[63][64]

У току припрема за крунисање, принцеза Маргарета је рекла својој сестри да жели да се уда за Питера Таунсенда, разведеног официра 16 година старијег од Маргарете, са два сина из претходног брака. Елизабета их је замолила да сачекају годину дана; по речима њеног приватног секретара: „Краљица је била природно попустљива према принцези, али сматрам да је мислила — надала се — да ће њихова афера с временом згаснути.”[65] Политичари на виским позицијама су били против ове везе, а Црква Енглеске није дозвољавала поновни брак након развода. Да је Маргарета склопила грађански брак, од ње би се очекивало да се одрекне свог права наследства.[66] Маргарета је стога одлучила да прекине своје планове за брак са Таунсендом.[67] Године 1960, удала се за Ентонија Армстронга-Џоунса, који је следеће године проглашен за грофа од Сноудона. Развели су се 1978. године; Маргарета се није преудала.[68]

Упркос смрти краљице Марије 24. марта 1953. године, крунисање је одржано по плану 2. јуна, као што је Марија тражила.[69] Церемонија крунисања у Вестминстерској опатији је по први пут емитована на телевизији, са изузетком миропомазања и причешћа.[70][б] По налогу Елизабете, њена хаљина са крунисања је била извезена цветним амблемима земаља Комонвелта.[74]

Рана владавина

[уреди | уреди извор]
Елизабетина краљевства (светлоцрвено и ружичасто) и њихове територије и протекторати (тамноцрвено) на почетку њене владавине 1952.

Од Елизабетиног рођења па надаље, Британска империја је наставила своју трансформацију у Комонвелт нација.[75] Када је постала краљица 1952. године, њена улога шефице више независних држава већ је била озваничена.[76] Године 1953, Елизабета и њен супруг су кренули на седмомесечну турнеју око света, посетивши 13 земаља и прешавши више од 64.000 километара копном, морем и ваздухом.[77] Постала је први владајући монарх Аустралије и Новог Зеланда који је посетио те нације.[78] Током турнеје, гужве су биле огромне; процењује се да ју је видело три четвртине становништва Аустралије.[79] Током своје владавине, Елизабета је обавила стотине државних посета других земља и обилазака Комонвелта; била је шеф државе са највише обављених посета.[80]

Године 1956, британски и француски премијери, сер Ентони Идн и Ги Моле, разговарали су о могућности придруживања Француске Комонвелту. Предлог никада није прихваћен, а следеће године Француска је потписала Римски уговор којим је успостављена Европска економска заједница, претеча Европске уније.[81] У новембру 1956, Британија и Француска су извршиле инвазију на Египат у неуспешном покушају да заузму Суецки канал. Лорд Маунтбатен је рекао да се Елизабета противила инвазији, иако је Идн то негирао. Идн је поднео оставку два месеца касније.[82]

Са лидерима Комонвелта на конференцији заједнице 1960.

Владајућа Конзервативна партија није имала формални механизам за избор лидера, што је значило да је на Елизабети било да одлучи коме да наложи да формира владу након Иднове оставке. Идн јој је препоручио да се консултује са лордом Солсберијем, лордом председником Савета. Лорд Солсбери и лорд Килмир, лорд канцелар, консултовали су се са Кабинетом, Черчилом и председником комитета из 1922, што је резултовало тиме да је Елизабета именовала њој препорученог кандидата: Харолда Макмилана.[83]

Суецка криза и избор Идновог наследника довели су 1957. до прве веће личне критике краљице Елизабете. У једном часопису, који је поседовао и уређивао,[84] Лорд Олтринчем ју је оптужио да је „без додира са народом”.[85] Олтринчема су осудиле јавне личности, а један грађанин га је ошамарио згрожен његовим коментарима.[86] Шест година касније, 1963. године, Макмилан је поднео оставку и саветовао Елизабету да именује Алека Дагласа-Хјума за премијера, што је она и урадила.[87] Елизабета се поново нашла на мети критика јер је именовала премијера по савету малог броја министара или једног министра.[87] Конзервативци су 1965. усвојили формални механизам за избор лидера, чиме су краљицу ослободили њеног учешћа.[88]

Са Филипом у Парламенту Канаде, 1957.

Године 1957, Елизабета је боравила у државној посети Сједињеним Државама, где се обратила Генералној скупштини Уједињених нација у име Комонвелта. На истој турнеји отворила је заседање 23. канадског парламента, поставши први монарх Канаде који је отворио парламентарну седницу.[89] Две године касније, искључиво у својству краљице Канаде, поново је посетила Сједињене Државе и обишла Канаду.[89][90] Године 1961, обишла је Кипар, Индију, Пакистан, Непал и Иран.[91] Током посете Гани исте године, она је одбацила стрепње за њену безбедност, иако је њен домаћин, председник Кваме Нкрума, који ју је заменио на месту шефа државе, био мета атентатора.[92] Харолд Макмилан је написао: „Краљица је била апсолутно одлучна све време... Нестрпљива је због става да се према њој односи као према... филмској звезди... Она заиста има 'срце и стомак мушкарца'... Она воли своју дужност и одлучна је да буде краљица.”[92] Пре њене турнеје по деловима Квебека 1964. године, штампа је известила да су екстремисти унутар сепаратистичког покрета Квебека планирали Елизабетино убиство.[93] Није било оваквих покушаја, али је избила побуна док је била у Монтреалу; забележена је њена „смиреност и храброст пред насиљем”.[94]

Елизабета је родила своје треће дете, принца Ендруа, у фебруару 1960. године, што је био први порођај владајуће британске краљице од 1857. године.[95] Њено четврто дете, принц Едвард, рођен је у марту 1964. године.[96]

Политичке реформе и кризе

[уреди | уреди извор]

Шездесетих и седамдесетих година 20. века дошло је до убрзања деколонизације Африке и Кариба. Више од 20 земаља стекло је независност од Британије у склопу планираног преласка на самоуправу. Године 1965, међутим, родезијски премијер Ијан Смит, у супротности са тежњама ка владавини већине, једнострано је прогласио независност, обећавајући „лојалност и оданост” Елизабети, проглашавајући је „краљицом Родезије”.[97] Иако га је Елизабета формално отпустила, а међународна заједница увела санкције Родезији, његов режим је опстао више од једне деценије.[98] Како су везе Британије са њеном бившом империјом слабиле, британска влада је затражила улазак у Европску заједницу, којој је формално приступила 1973. године.[99]

Краљица се 1966. нашла на мети критика зато што је чекала осам дана пре него што је посетила велшко село Аберфан, где је рударска катастрофа однела животе 116 деце и 28 одраслих. Мартин Чартерис је рекао да је ово кашњење, направљено по његовом савету, била грешка због које је Елизабета касније пожалила.[100][101]

Елизабета је обишла Југославију у октобру 1972, поставши први британски монарх који је посетио неку комунистичку државу.[102] На аеродрому ју је примио председник Јосип Броз Тито, а у Београду су је дочекале хиљаде људи.[103]

У фебруару 1974, британски премијер Едвард Хит саветовао је Елизабету да распише опште изборе усред своје турнеје по аустронежанском пацифичком обручу, захтевајући од ње да се врати у Британију.[104] Избори су резултовали тиме да ниједна странка није имала већину у парламенту; Хитови конзервативци нису били највећа странка, али су могли да остану на власти ако би формирали коалицију са Либералном странком. Када су дискусије о формирању коалиције пропале, Хит је поднео оставку, а Елизабета је затражила од лидера опозиције, лабуристе Харолда Вилсона, да формира владу.[105]

Годину дана касније, на врхунцу уставне кризе у Аустралији, аустралијског премијера, Гофа Витлама, разрешио је дужности генерални гувернер сер Џон Кер, након што је Сенат под контролом опозиције одбацио Витламове предлоге буџета.[106] Пошто је Витлам имао већину у Представничком дому, његов председник Гордон Сколс апеловао је на Елизабету да поништи Керову одлуку. Она је одбила, рекавши да се неће мешати у одлуке које су Уставом Аустралије резервисане за генералног гувернера.[107] Ова криза је подстакла аустралијски републиканизам.[106]

Лидери држава Г7, чланови краљевске породице и Елизабета (у средини), у Лондону, 1977.

Године 1977, Елизабета је обележила свој Сребрни јубилеј (25. годишњицу доласка на престо). Разни забавни догађаји су одржани широм Комонвелта, а многи су се поклапали са њеном турнејом по Комонвелту. Прославе су потврдиле Елизабетину популарност, упркос негативном извештавању штампе о растанку принцезе Маргарете од свог мужа, лорда Сноудона.[108] Године 1978, Елизабета је била домаћин државне посете румунског комунистичког вође, Николаја Чаушескуа, и његове супруге Елене,[109] иако је приватно мислила да су им „руке крваве”.[110] Следећа година донела је два ударца за Елизабету: разоткривање Ентонија Бланта, бившег надзорника за краљичине слике, као комунистичког шпијуна и атентат на лорда Маунтбатена који је организовала Привремена ирска револуционарна армија.[111]

Према Полу Мартину Старијем, до краја 1970-их, Елизабета је била забринута да круна „нема претерани значај” за Пјера Тридоа, канадског премијера.[112] Тони Бен је рекао да је Елизабета сматрала Тридоа „поприлично разочаравајућим”.[112] Чинило се да је Тридоов наводни републиканизам потврђен његовим „несташлуцима”, као што је било спуштање низ гелендере у Бакингемској палати и извођење пируете иза Елизабетиних леђа 1977. године, као и уклањање разних канадских краљевских симбола током његовог мандата.[112] Године 1980, канадски политичари послати у Лондон да разговарају о патријацији Устава Канаде открили су да је Елизабета „боље информисана... од било ког од британских политичара или бирократе”.[112] Била је посебно заинтересована након неуспеха закона Ц-60, који би утицао на њену улогу шефа државе.[112]

Опасности и неслагања

[уреди | уреди извор]
На церемонији Поздрава бојама 1986.

Током церемоније Поздрава бојама 1981. године, шест недеља пре венчања принца Чарлса и леди Дајане Спенсер, на Елизабету је испаљено шест хитаца из непосредне близине док је јахала лондонским Молом. Полиција је касније открила да су хици били ћорци. Седамнаестогодишњи нападач, Маркус Сарџент, осуђен је на пет година затвора, али је пуштен након три.[113] Елизабетина прибраност и вештина у контроли свог коња били су нашироко хваљени.[114] Тог октобра, Елизабета је била мета још једног напада док је била у посети Данидину на Новом Зеланду. Кристофер Џон Луис, који је имао 17 година, испалио је хитац из пушке калибра .22 са петог спрата зграде која је гледала на параду, али је промашио.[115] Луис је ухапшен, али је уместо да буде оптужен за покушај убиства или издају осуђен на три године затвора због незаконитог поседовања и употребе ватреног оружја. Две године након казне, покушао је да побегне из психијатријске болнице са намером да убије Чарлса, који је био у посети земљи са Дајаном и њиховим сином принцем Вилијамом.[116]

Елизабета са Роналдом Реганом у јуну 1982.

Од априла до септембра 1982, Елизабетин син Ендру је служио у британским снагама у Фокландском рату, због чега је она наводно била узнемирена[117] и поносна.[118] Дана 9. јула пробудила се у својој спаваћој соби у Бакингемској палати и открила провалника, Мајкла Фејгана, у соби са њом. У озбиљном пропусту обезбеђења, помоћ је стигла тек након два позива централи полиције у Палати.[119] Након што је угостила америчког председника Роналда Регана у замку Виндзор 1982. и посетила његов ранч у Калифорнији 1983. године, Елизабета је била љута када је његова администрација наредила инвазију на Гренаду, једну од њених карипских земаља, а да није била обавештена.[120]

Интензивно интересовање медија за мишљења и приватни живот краљевске породице током 1980-их довело је до серије сензационалних прича у штампи, чији је пионир био таблоид The Sun.[121] Као што је Келвин Макензи, уредник поменутог листа, рекао својим запосленима: „Дајте ми недељу да се позабавим краљевском породицом. Не брините ако није истина — све док не буде превише гужве око тога после.”[122] Уредник новина Доналд Трелфорд је написао у The Observer-у од 21. септембра 1986: „Краљевска сапуница је сада достигла такав ниво јавног интереса да је јасна граница између чињеница и фикције изгубљена... не ради се само о томе да неке новине не проверавају своје чињенице нити прихватају порицања: није их брига да ли су приче истините или не.” Објављено је, посебно у The Sunday Times-у 20. јула 1986, да је Елизабета била забринута да је економска политика Маргарет Тачер подстакла друштвене поделе и да је била узнемирена високом незапосленошћу, низом нереда, насиљем током штрајка рудара и Тачериним одбијањем да уведе санкције против режима апартхејда у Јужној Африци. Извори гласина су били краљевски помоћник Мајкл Шеј и генерални секретар Комонвелта Шридат Рамфал, али Шеј је тврдио да су његове примедбе извучене из контекста и улепшане спекулацијама.[123] Тачерова је наводно рекла да би Елизабета гласала за Социјалдемократску партију — Тачерине политичке противнике.[124] Тачерин биограф, Џон Кембел, тврдио је да су ову изјаву измислили новинари.[125] Извештаји о непријатељству између краљице и премијерке били су преувеличани,[126] а Елизабета јој је указала две почасти — чланство у Реду Заслуге и Реду Подвезице. Тачерову је на месту премијера заменио Џон Мејџор.[127] Брајан Малруни, канадски премијер између 1984. и 1993. године, рекао је да је Елизабета била „сила иза сцене” у окончању апартхејда.[128][129]

Године 1986, Елизабета је боравила у шестодневној државној посети Народној Републици Кини, поставши први британски монарх који је посетио ту земљу.[130] Обилазак је укључивао Забрањени град, Кинески зид и Ратнике од теракоте.[131] На државном банкету, Елизабета се нашалила о томе да је први британски изасланик у Кини изгубљен на мору са писмом краљице Елизабете I цару Ванлију, и приметила: „На срећу поштанске услуге су се побољшале од 1602. године”.[132] Елизабетина посета је такође обележило прихватање обе земље да ће суверенитет над Хонгконгом бити пренет са Уједињеног Краљевства на Кину 1997. године.[133]

До краја 1980-их, Елизабета је постала мета сатире.[134] Исмејано је учешће млађих чланова краљевске породице у добротворној емисији It's a Royal Knockout 1987. године.[135] У Канади, Елизабета је јавно подржала контроверзне уставне амандмане, што је изазвало критике противника предложених промена, укључујући Пјера Тридоа.[128] Исте године, изабрана влада Фиџија је свргнута војним ударом. Као монарх Фиџија, Елизабета је подржала покушаје генералног гувернера Пенаије Ганилауа да успостави извршну власт и преговара о нагодби. Вођа државног удара Ситивени Рабука свргнуо је Ганилауа и прогласио Фиџи републиком.[136]

Турбулентне године

[уреди | уреди извор]

Након победе коалиције у Заливском рату, Елизабета је постала први британски монарх који се обратио на заједничком заседању Конгреса Сједињених Држава у мају 1991. године.[137]

Са Филипом у Немачкој, октобар 1992.

Дана 24. новембра 1992, у говору поводом Рубинског јубилеја (40. годишњице) њеног ступања на престо, Елизабета је 1992. годину назвала својим annus horribilis-ом.[в][138] Број републиканаца у Британији је порастао због процена штампе о Елизабетином приватном богатству и извештаја о аферама и напетим браковима међу њеном широм породицом.[139] У марту се њен други син, принц Ендру, растао од своје супруге Саре; њена ћерка, принцеза Ана, развела се од капетана Марка Филипса у априлу;[140] бесни демонстранти у Дрездену гађали су Елизабету јајима током државне посете Немачкој у октобру;[141] и велики пожар је избио у замку Виндзор, једној од њених званичних резиденција, у новембру. Монархија се нашла под појачаном критиком и јавном осудом.[142] У необично личном говору, Елизабета је рекла да свака институција мора очекивати критику, али је сугерисала да би то могло да се уради са „дозом хумора, нежности и разумевања”.[143] Два дана касније, Џон Мејџор је објавио планове за реформу краљевских финансија, који су сачињени претходне године, укључујући и то да Елизабета плаћа порез на доходак од 1993. надаље, и смањење цивилне листе.[144] У децембру су се принц Чарлс и његова супруга Дајана званично растали.[145] Крајем године, Елизабета је тужила новине The Sun због кршења ауторских права када су објавиле текст њене годишње Божићне поруке два дана пре него што је емитована. Новине су биле принуђене да јој плате правне трошкове и донирале су 200.000 фунти у добротворне сврхе.[146] Елизабетини адвокати су предузели успешну акцију против поменутог листа пет година раније због кршења ауторских права након што је објавио фотографију њене снаје, војвоткиње од Јорка и њене унуке принцезе Беатрис.[147]

У јануару 1994. Елизабета је сломила чунасту кост на левом зглобу када се коњ на коме је јахала у Сандрингему спотакнуо и пао.[148] У октобру 1994. постала је први владајући британски монарх који је крочио на руско тло.[г] У октобру 1995. Елизабета је обавила телефонски позив са радио водитељом из Монтреала, Пјером Брасаром, који је имитирао канадског премијера Жана Кретјена. Елизабета, која је веровала да разговара са Кретјеном, рекла је да подржава јединство Канаде и да ће покушати да утиче на референдум у Квебеку на коме се гласало о отцепљењу од Канаде.[153]

У години која је уследила, дошло је до нових открића јавности о стању Чарлсовог и Дајаниног брака.[154] У консултацији са својим мужем и Џоном Мејџором, као и са Џорџом Керијем, надбискупом кентерберијским, и Робертом Фелоусом, њеним приватним секретаром, Елизабета је писала Чарлсу и Дајани крајем децембра 1995, сугеришући да би њихов развод био препоручљив.[155]

У августу 1997, годину дана након развода, Дајана је погинула у саобраћајној несрећи у Паризу. Елизабета је била на одмору са својом широм породицом у Балморалу. Два Дајанина сина, принчеви Вилијам и Хари, желели су да иду у цркву, па су их Елизабета и Филип повели тог јутра.[156] Наредних пет дана, краљевски пар је штитио своје унуке од великог интересовања штампе тако што их је држао у Балморалу где су могли да тугују насамо,[157] али тишина и повученост краљевске породице, и пропуст да се заставе вијоре на пола јарбола изнад Бакингемске палате, изазвао је узнемиреност јавности.[129][158] Под притиском јавности, Елизабета је пристала да се врати у Лондон и обрати се нацији у директном телевизијском преносу 5. септембра, дан пре Дајанине сахране.[159] У емисији је изразила дивљење према Дајани и сопствена осећања „као баке” према двојици принчева.[160] Као резултат тога, већи део јавног непријатељства се смирио.[160]

У октобру 1997. године, Елизабет и Филип су били у државној посети Индији, која је укључивала контроверзну посету месту масакра у Џалијанвала Багу да би му одали пошту. Демонстранти су узвикивали „Краљице убица, одлази”,[161] и било је захтева да се она извини за акцију британских трупа 78 година раније.[162] На спомен обележју у парку, она и Филип су положили венац и застали на тренутак ћутања од 30 секунди.[162] Као резултат тога, велики део беса јавности је ублажен, а протести су отказани.[161] Тог новембра, краљевски пар је одржао пријем у Банкетинг хаусу да обележи своју 50. годишњицу венчања.[163] Елизабета је одржала говор и похвалила Филипову улогу супруга, назвавши га „мојом снагом и потпором”.[163]

Године 1999, као део процеса деволуције у Уједињеном Краљевству, Елизабета је званично отворила новооснована законодавна тела Велса и Шкотске: Националну скупштину Велса у Кардифу у мају,[164] и Шкотски парламент у Единбургу у јулу.[165]

Нови миленијум

[уреди | уреди извор]
С лева на десно: Тони Блер, Маргарет Тачер, Едвард Хит, краљица Елизабета, Џејмс Калахан и Џон Мејџор на вечери поводом Златног јубилеја

На предвечерје новог миленијума, Елизабета и Филип су се укрцали на брод из Садарка, који је ишао за Миленијумску куполу. Пре него што је прошла испод Тауербриџа, Елизабета је упалила Национални миленијумски светионик у лондонском Пулу помоћу ласерске бакље.[166] Нешто пре поноћи, званично је отворила Куполу.[167] Током певања песме Auld Lang Syne, Елизабета се држала за руке са Филипом и премијером Тонијем Блером.[168] После напада 11. септембра у Сједињеним Државама, Елизабета је, прекршивши традицију, наредила да се интонира америчка химна током смене страже у Бакингемској палати како би изразила своју солидарност са погођеном земљом.[169][170]

Елизабета је 2002. године обележила свој Златни јубилеј, 50. годишњицу свог доласка на престо. Њена сестра и мајка умрле су у фебруару, односно марту, а медији су спекулисали о томе да ли ће јубилеј бити успешан или неуспешан.[171] Сестрина смрт потресла је Елизабету; њена сахрана је била једна од ретких прилика у којима је Елизабета отворено плакала.[172] Елизабета је поново кренула на опсежну турнеју по својим земљама, почевши на Јамајци у фебруару, где је опроштајни банкет назвала „незаборавним” након што је нестанак струје замрачио Краљеву кућу, званичну резиденцију генералног гувернера.[173] Као и 1977. године, одржане су уличне забаве и комеморативне манифестације, а споменици су именовани у част тог догађаја. Милион људи присуствовало је сваког дана тродневне главне прославе јубилеја у Лондону,[174] а ентузијазам који је јавност показала према Елизабети био је већи него што су многи новинари очекивали.[175]

Елизабета поздравља запослене у Насином свемирском центру у Мериленду, 2007.

Године 2003, Елизабета је тужила Daily Mirror због кршења поверења и добила судски налог који је спречио објављивање информација које је прикупио репортер који се представљао као лакеј у Бакингемској палати.[176] Новине су такође платиле 25.000 фунти на име њених судских трошкова.[177] Иако је током свог живота генерално била здрава, краљица је 2003. оперисала оба колена. У октобру 2006. пропустила је отварање новог стадиона Емирејтс због напрегнутог мишића леђа који ју је мучио од лета те године.[178]

У мају 2007, позивајући се на неименоване изворе, The Daily Telegraph је известио да је Елизабета била „огорчена и фрустрирана” политиком Тонија Блера, да је забринута да су британске оружане снаге преоптерећене у Ираку и Авганистану и да је изразила забринутост због питања руралних средина и села.[179] Међутим, објављено је да се диви Блеровим напорима да постигне мир у Северној Ирској.[180] Постала је први британски монарх који је прославио 60. годишњицу свог венчања у новембру 2007. године.[181] Дана 20. марта 2008. године, у катедрали Светог Патрика у северноирској Арми, Елизабета је присуствовала првој великој служби одржаној ван Енглеске и Велса.[182]

Елизабета се обратила Генералној скупштини УН по други пут 2010. године, поново у својству краљице свих земаља и шефа Комонвелта.[183] Генерални секретар УН Бан Кимун ју је представио као „сидро нашег доба”.[184] Током своје посете Њујорку, која је уследила након обиласка Канаде, званично је отворила спомен башту на британске жртве напада 11. септембра.[184] Елизабетина 11-дневна посета Аустралији у октобру 2011. била је њена 16. посета тој земљи од 1954. године.[185] По позиву ирске председнице Мери Макалис, у мају 2011. године боравила је у првој државној посети неког британског монарха Републици Ирској.[186]

Дијамантски јубилеј и рекорди

[уреди | уреди извор]
У посети Бирмингему у јулу 2012. током турнеје поводом свог Дијамантског јубилеја

Дијамантски јубилеј 2012. обележио је Елизабетиних 60 година на престолу, а прославе су одржане широм Комонвелта и даље. Она и њен супруг су кренули на опсежну турнеју по Уједињеном Краљевству, док су њена деца и унуци пошли на краљевске турнеје по другим државама Комонвелта у њено име.[187] Дана 4. јуна широм света су упаљени јубиларни пламенови.[188] Краљица је 18. децембра постала први британски суверен који је присуствовао састанку мирнодопског кабинета још од Џорџа III 1781. године.[189]

Елизабета, која је отворила Летње олимпијске игре у Монтреалу 1976. године, отворила је и Летње олимпијске и Параолимпијске игре 2012. у Лондону, чиме је постала први шеф државе који је отворио две Олимпијаде у две земље.[190] За Олимпијске игре у Лондону краљица се појавила у кратком филму приказаном током церемоније отварања, заједно са Данијелом Крејгом као Џејмсом Бондом.[191] Дана 4. априла 2013, добила је почасну награду БАФТА за покровитељство филмске индустрије и на специјалној презентацији у замку Виндзор названа је „најупечатљивијом Бондовом девојком до сада”.[192]

На отварању Граничне железнице на дан када је постала британски монарх који је најдуже владао, 2015. године. У свом говору је изјавила да никада није тежила да достигне тај рекорд.[193]

Краљица је 3. марта 2013. преноћила у Болници краља Едварда VII због предострожности након што је добила симптоме гастроентеритиса.[194] Недељу дана касније, потписала је нову Повељу Комонвелта.[195] Исте године, због својих година и потребе да ограничи путовања, одлучила је да не присуствује двогодишњем састанку шефова влада Комонвелта први пут у 40 година. Њу је на самиту у Шри Ланки представљао принц Чарлс.[196] Дана 20. априла 2018. године, шефови влада Комонвелта објавили су да ће је на месту шефа Комонвелта наследити њен син Чарлс, што је краљица навела као своју „искрену жељу”.[197] Подвргнута је операцији катаракте у мају 2018. године.[198] У марту 2019. одустала је од вожње јавним путевима, углавном као последица саобраћајне несреће у којој је учествовао њен супруг два месеца раније.[199]

Дана 21. децембра 2007, Елизабета је надмашила своју чукунбабу, краљицу Викторију, и постала најдуговечнији британски монарх, а постала је најдуже владајући британски монарх и најдуже владајућа краљица и жена на челу државе на свету 9. септембра 2015. године.[200] Постала је најстарији живи монарх након смрти краља Абдулаха од Саудијске Арабије 23. јануара 2015. године.[201] Касније је постала актуелни монарх са најдужим стажом и актуелни шеф државе са најдужим стажом након смрти краља Раме IX од Тајланда 13. октобра 2016,[202] и најстарији актуелни шеф државе након оставке Роберта Мугабеа из Зимбабвеа 21. новембра 2017. године.[203] Она је 6. фебруара 2017. постала први британски монарх који је обележио Сафирни јубилеј (65. годишњицу владавине),[204] а 20. новембра те године била је први британски монарх који је прославио 70. годишњицу брака.[205] Филип се повукао са својих званичних дужности као краљичин супруг у августу исте године.[206]

Пандемија и удовиштво

[уреди | уреди извор]

Дана 19. марта 2020. године, пошто је пандемија ковида 19 погодила Уједињено Краљевство, Елизабета се преселила у замак Виндзор и тамо је одвојена из предострожности.[207] Њени јавни ангажмани су отказани, а замак Виндзор је следио строги санитарни протокол под надимком „ХМС Бабл”.[208]

Виртуелни састанак са Синди Киро током пандемије, октобар 2021.

Дана 5. априла, у телевизијском преносу који је гледало око 24 милиона гледалаца у Уједињеном Краљевству,[209] она је замолила људе да се „утеше да ће нам се, иако можда имамо још да издржимо, вратити бољи дани: поново ћемо бити са нашим пријатељима; поново ћемо бити са својим породицама; поново ћемо се срести.”[210] Дана 8. маја, на 75. годишњицу Дана победе у Другом светском рату, у телевизијском преносу у 21 сат – у тачно време када се њен отац Џорџ VI обратио нацији истог дана 1945 — замолила је људе да „никада не одустају, никада не очајавају”.[211] Године 2021, примила је прву и другу дозу вакцине против ковида 19 у јануару, односно априлу.[212]

Принц Филип је умро 9. априла 2021, после 73 године брака, чиме је Елизабета постала први британски монарх који је владао као удовица или удовац од краљице Викторије.[213] Она је наводно била поред кревета свог мужа када је умро,[214] и насамо је приметила да је његова смрт „оставила огромну празнину”.[215] Због ограничења ковида 19 у Енглеској у то време, Елизабета је седела сама на Филиповој сахрани, што је изазвало симпатије људи широм света.[216] У свом божићном емитовању те године, које је на крају било њено последње, одала је лично почаст свом „вољеном Филипу”, рекавши: „Та несташна, упитна искра на крају је била тако светла као када сам га први пут угледала”.[217]

Упркос пандемији, Елизабета је присуствовала државном отварању парламента у мају 2021,[218] 47. самиту Г7 у јуну,[219] и угостила америчког председника Џоа Бајдена у замку Виндзор. Бајден је био 14. председник САД са којим се краљица састала.[220] Дана 25. децембра 2021. године, док је боравила у замку Виндзор, 19-годишњи Џасвант Синг Чајл провалио је у башту користећи мердевине од ужета и носећи самострел са циљем да убије Елизабету у знак освете за масакр у Амритсару. Пре него што је могао да уђе у било коју зграду, ухапшен је и задржан у складу са Законом о менталном здрављу. Он се 2023. године изјаснио кривим за покушај да се повреди или узбуни суверен.[221]

Платинасти јубилеј и после

[уреди | уреди извор]
Са краљевском породицом на балкону Бакингемске палате током прославе Платинастог јубилеја, јун 2022.

Елизабетин Платинасти јубилеј почео је 6. фебруара 2022. године, обележавајући 70 година од када је ступила на престо после очеве смрти.[222] У својој поруци поводом прославе, Елизабета је обновила своју посвећеност доживотној јавној служби, коју је првобитно обећала 1947. године.[223]

Касније тог месеца, Елизабета је оболела од ковида 19 заједно са неколико чланова породице, али је показала само „благе симптоме налик прехлади”, и опоравила се до краја месеца.[224][225] Елизабета је била присутна на служби захвалности за принца Филипа у Вестминстерској опатији 29. марта,[226] али није могла да присуствује годишњој служби Дана Комонвелта тог месеца[227] или краљевској великој служби у априлу, због „епизодичних проблема са мобилношћу”.[228] Пропустила је државно отварање парламента у мају први пут у 59 година.[д][229]

Током прославе Платинастог јубилеја, Елизабета је углавном била ограничена на појављивања на балкону и пропустила је Националну службу захвалности.[230] Дана 13. јуна, постала је други најдуже владајући монарх у историји међу онима чији су тачни датуми владавине познати, са 70 година и 127 дана владавине — надмашивши тајландског краља Раму IX.[231] Она је 6. септембра именовала свог 15. британског премијера, Лиз Трас, у замку Балморал у Шкотској. Ово је био једини пут да није примила новог премијера у Бакингемској палати током своје владавине.[232] Ниједан други британски монарх није имао толико премијера.[233] Краљичина последња јавна порука упућена је 7. септембра њеном народу у Канади, након напада ножем у Саскачевану.[234]

Елизабета никада није планирала да абдицира,[235] иако је имала мање јавних ангажмана како је старила, а принц Чарлс је преузимао све више њених дужности.[236] Краљица је рекла канадској генералној гувернерки Адријен Кларксон на састанку 2002. године да никада неће абдицирати, изјавивши: „То није наша традиција. Мада, претпостављам да ако потпуно пошашавим, неко би морао нешто да уради”.[237] У јуну 2022. године, Елизабета је срела надбискупа кентерверијског, Џастина Велбија, који ју је: „Сматрао неким ко нема страха од смрти, има наду у будућност, познаје стену на којој стоји и која јој даје снагу”.[238]

Знак поштовања остављен у успомену на краљицу

Бакингемска палата је 8. септембра 2022. године издала саопштење: „Након темељне процене овог јутра, краљичини лекари су забринути за здравље њеног величанства и препоручили су јој да остане под медицинским надзором. Краљица се осећа удобно и у Балморалу.”[239][240] Њена ужа породица је пожурила у Балморал.[241][242] Умрла је мирно у 15:10 по британском времену у 96. години.[243][244][245] Њена смрт је објављена јавности у 18:30,[246][247] покренувши операцију „Лондонски мост” и, пошто је умрла у Шкотској, операцију „Једнорог”.[248][249] Елизабета је била први монарх који је умро у Шкотској још од Џејмса V 1542. године.[250] У њеној умрлици је узрок смрти забележен као „старост”;[244][251] Џајлс Брандрет је такође известио да је Елизабета имала рак коштане сржи.[252]

Дана 12. септембра, Елизабетин ковчег је однесен уз Ројал мајл у процесији до катедрале Светог Џајлса, где је на њега стављена круна Шкотске.[253] Њен ковчег је остао у катедрали 24 сата, чуван од стране Краљевске чете стрелаца, током којих је око 33.000 људи прошло поред ковчега.[254] Дана 13. септембра, њен ковчег је пребачен у ваздухопловну станицу Нортолт у западном Лондону где га је дочекала Лиз Трас, пре него што је наставио путовање до Бакингемске палате.[255] Дана 14. септембра, њен ковчег је у војној поворци однесен у Вестминстер Хол, где је Елизабета лежала четири дана. Ковчег су чували припадници и Телохранитеља суверена и Домаће дивизије. Процењује се да је око 250.000 грађана прошло поред ковчега, као и политичари и друге јавне личности.[256][257] Дана 16. септембра, Елизабетина деца су одржала бдење око њеног ковчега, а следећег дана је исто учинило и њених осморо унучади.[258][259]

Елизабетин ковчег током поворке у Лондону

Елизабетина државна сахрана одржана је у Вестминстерској опатији 19. септембра, што је био први пут да је сахрана неког монарха одржана у опатији од Џорџа II 1760. године.[260] Више од милион људи стајало је у низу улицама централног Лондона,[261] а дан је проглашен нерадним у неколико земаља Комонвелта. У Виндзору је одржана последња поворка у којој је учествовало 1.000 војних лица, којој је присуствовало 97.000 људи.[262][261] Елизабетин пони и два коргија стајали су поред поворке.[263] После службе у капели Светог Ђорђа у замку Виндзор, Елизабета је са својим супругом Филипом сахрањена у Меморијалној капели краља Џорџа VI касније истог дана, на приватној церемонији којој су присуствовали њени најближи чланови породице.[264][265][266][267]

Веровања, активности и интересовања

[уреди | уреди извор]
Елизабета мази пса током обиласка Новог Зеланда, 1974.

Елизабета је ретко давала интервјуе, а мало се знало о њеним политичким ставовима, које није експлицитно износила у јавности. Неконвенционално је питати или откривати ставове монарха. Када ју је новинар Times-а Пол Раутлеџ питао о штрајку рудара 1984/85. током њеног обиласка новинских канцеларија, она је одговорила да се „све ради о једном човеку” (помињући Артура Скаргила),[268] са којим се Раутлеџ није слагао.[269] Раутлеџ је био критикован у медијима због постављања овог питања и тврдио је да није био упознат са протоколима.[269] После референдума о независности Шкотске 2014, неко је чуо да је премијер Дејвид Камерон рекао да је Елизабета задовољна исходом.[270] Она је вероватно издала јавну шифровану изјаву о референдуму тако што је једној жени изван Балморал Кирка рекла да се нада да ће људи „веома пажљиво” размислити о исходу. Касније се испоставило да је Камерон изричито захтевао да она изрази своју забринутост.[271]

Елизабета је гајила дубок осећај верске и грађанске дужности и озбиљно је схватила своју заклетву са крунисања.[272] Поред своје званичне верске улоге као врховног гувернера службене Цркве Енглеске, она је богослужила са том црквом и са националном Црквом Шкотске.[273] Она је показала подршку међуверским односима и састала се са вођама других цркава и религија, укључујући петорицу папа: Пија XII, Јована XXIII, Јована Павла II, Бенедикта XVI и Фрању.[274] Лична напомена о њеној вери често се налазила у њеној годишњој божићној поруци која се емитовала Комонвелту. Године 2000. рекла је:[275]

За многе од нас, наша веровања су од фундаменталног значаја. За мене Христово учење и моја лична одговорност пред Богом представљају оквир у којем покушавам да водим свој живот. И ја сам, као и многи од вас, извлачила велику утеху у тешким временима из Христових речи и примера.

Елизабета је била покровитељ више од 600 организација и добротворних организација.[276] Фондација Charities Aid Foundation процењује да је Елизабета помогла да се прикупи преко 1,4 милијарде фунти за покровитељство током своје владавине.[277] У своје слободно време, краљица се посебно занимала за коње и псе, посебно своје пемброк велшке коргије.[278] Њена доживотна љубав према коргијима почела је 1933. са Дукијем, првим од многих краљевских коргија.[279] Она и њена породица, с времена на време, заједно су спремали спремали оброке, а потом прали судове.[280]

Приказ у медијима и јавно мњење

[уреди | уреди извор]

Током 1950-их, као млада жена на почетку своје владавине, Елизабета је била приказана као гламурозна „краљица из бајке”.[281] После ужаса Другог светског рата, било је то време наде, период напретка и достигнућа који је најављивао „ново елизабетанско доба”.[282] Оптужба лорда Олтринчама из 1957. да су њени говори звучали као говори „правоверне ученице” била је изузетно ретка критика.[283] Крајем 1960-их, било је покушаја да се прикаже модернија слика монархије у телевизијском документарцу Краљевска породица и телевизијским преносом инвеституре Чарлса као принца од Велса.[284] Елизабета је такође успоставила друге нове праксе; њена прва краљевска шетња, сусрет са обичним члановима јавности, десила се током турнеје по Аустралији и Новом Зеланду 1970. године.[285] Њена гардероба развила је препознатљив стил вођен више практичношћу него модом.[286] У јавности је носила углавном једнобојне капуте и украсне шешире, што јој је омогућавало да се лако препозна у гомили.[287] До краја њене владавине, скоро једна трећина Британаца је видела или срела Елизабету лично.[288]

На Елизабетином Сребрном јубилеју 1977. године, публика је била истински одушевљена;[289] међутим, 1980-их, јавна критика краљевске породице је порасла, пошто су лични и пословни животи Елизабетине деце били под присмотром медија.[290] Њена популарност је пала на најнижу тачку 1990-их. Под притиском јавног мњења, почела је први пут да плаћа порез на доходак, а Бакингемска палата је отворена за јавност.[291] Иако се чинило да је подршка републиканизму у Британији била већа него у било ком тренутку то тада, ова идеологија је и даље била становиште мањине, а сама Елизабета је имала висок рејтинг одобравања.[292] Критика је била усмерена на саму институцију монархије и понашање шире Елизабетине породице, а не на њено сопствено понашање и поступке.[293] Незадовољство монархијом достигло је врхунац након смрти Дајане, принцезе од Велса, иако је Елизабетина лична популарност — као и општа подршка монархији — поново порасла након њеног телевизијског преноса пет дана након Дајанине смрти.[294]

Краљица у Бризбејну, 1982.

У новембру 1999, одржан је референдум у Аустралији на коме су се гласачи изјаснили за очување монархије.[295] Многи републиканци су Елизабетиној личној популарности приписали опстанак монархије у Аустралији. Године 2010, премијерка Џулија Гилард је приметила да постоји „дубока наклоност” према Елизабети у Аустралији и да би још један референдум о монархији требало да сачека после њене владавине.[296] Гилардин наследник, Малком Тернбул, који је водио републиканску кампању 1999. године, такође је веровао да Аустралијанци неће гласати за републику за њеног живота.[297] „Она је изванредан шеф државе”, рекао је Тернбул 2021. године, „и искрено мислим да у Аустралији има више Елизабетанаца него монархиста”.[298] Слично томе, на референдумима у Тувалуу 2008. и Сент Винсенту и Гренадинима 2009. бирачи су одбили предлоге за успостављање републике.[299]

Анкете у Британији 2006. и 2007. откриле су снажну подршку монархији,[300] а 2012. године, у години Елизабетиног Дијамантског јубилеја, њен рејтинг је достигао 90 процената.[301] Њена породица је поново била под лупом у последњих неколико година њеног живота због повезаности њеног сина Ендруа са осуђеним сексуалним преступницима Џефријем Епстином и Гилејн Максвел, његове тужбе са Вирџинијом Ђуфре усред оптужби за сексуалну непогодност, као и повлачења њеног унука Харија и његове супруге Меган из краљевске породице и пресељења у Сједињене Државе.[302] Анкете у Великој Британији током Платинастог јубилеја, међутим, показале су подршку одржању монархије[303] и Елизабетина лична популарност је остала јака.[304] До 2021. године остала је трећа жена на свету са највећим дивљењем према годишњој анкети Галупа, а њена 52 појављивања на листи значе да је била међу првих десет више од било које друге жене у историји спровођења ове анкете.[305]

Елизабету су у разним медијима портретисали многи познати уметници, укључујући сликаре Пјетра Анигонија, Питера Блејка, Чинвеа Чуквуого-Роја, Теренса Кунеа, Лусијана Фројда, Ролфа Хариса, Дејмијена Херста, Џулијет Панет и Тај-Шана Ширенберга.[306][307] Међу познатим Елизабетиним фотографима били су Сесил Битон, Јусуф Карш, Анвар Хусеин, Ени Либовиц, Лорд Личфилд, Тери О’Нил, Џон Свонел и Дороти Вајлдинг. Прву званичну портретну фотографију Елизабете направио је Маркус Адамс 1926. године.[308]

Титуле, почасти и обележја

[уреди | уреди извор]
Краљевски монограм Елизабете II са круном Светог Едварда
Лична застава Елизабете II

Титуле и почасти

[уреди | уреди извор]

Елизабета је имала многе титуле и почасне војне положаје широм Комонвелта, била је суверена многих ордена у својим земљама и добијала је почасти и награде из целог света. У сваком од својих земаља, имала је посебну титулу која је следила сличну формулу: краљица Свете Луције и њених других крунских земаља и територија у Светој Луци, краљица Аустралије и њених других крунских земаља и територија у Аустралији, итд. Елизабета је такође била проглашена бранитељком вере.

Од 21. априла 1944. до њеног ступања на власт, Елизабетин грб се састојао од штита са краљевским грбом Уједињеног Краљевства са разликом од три мала сребрна поља, од којих је средишње носило тјудорску ружу, а прво и треће крст Светог Ђорђа.[309] По ступању на власт, наследила је разне грбове које је њен отац држао као суверен, са измењеном представом круне. Елизабета је такође поседовала краљевске стандарде и личне заставе за употребу у Уједињеном Краљевству, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Јамајци и другде.[310]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алберт фон Саксен-Кобург и Гота
 
 
 
 
 
 
 
8. Едвард VII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Викторија Хановерска
 
 
 
 
 
 
 
4. Џорџ V
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Кристијан IX
 
 
 
 
 
 
 
9. Александра од Данске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Лујза од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
2. Џорџ VI
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Александар од Виртемберга
 
 
 
 
 
 
 
10. Френсис од Тека
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Клодин Реди фон Кис-Реде
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија од Тека
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Адолф, војвода од Кембриџа
 
 
 
 
 
 
 
11. Марија Аделајда од Кембриџа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Аугуста од Хесен-Касела
 
 
 
 
 
 
 
1. Елизабета II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Томас Лајон Боуз
 
 
 
 
 
 
 
12. Клод Боуз-Лајон, 13. гроф од Стратмора и Кингхорна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Шарлот Гримстед
 
 
 
 
 
 
 
6. Клод Боуз Лајон, 14. гроф од Стратмора и Кингхорна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Освалд Смит
 
 
 
 
 
 
 
13. Франсес Дора Смит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Хенријента Милдред Хоџсон
 
 
 
 
 
 
 
3. Елизабет Боуз Лајон
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Чарлс Кевендиш-Бентинк
 
 
 
 
 
 
 
14. Чарлс Кевендиш-Бентинк
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ана Велесли
 
 
 
 
 
 
 
7. Сесилија Кевендиш-Бентинк
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Едвард Бернаби
 
 
 
 
 
 
 
15. Луиза Кевендиш-Бентинк
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ана Каролина Солсбери
 
 
 
 
 
 

Породица

[уреди | уреди извор]

Супружник

[уреди | уреди извор]
Име Слика Датум рођења Датум смрти
Принц Филип, војвода од Единбурга 10. јун 1921. 9. април 2021.
Име Слика Датум рођења Супружник
Чарлс III 14. новембар 1948. Дајана, принцеза од Велса; Краљица Камила
Принцеза Ана 15. август 1950. Марк Филипс; Тимоти Лоренс
Принц Ендру 19. фебруар 1960. Сара, војвоткиња од Јорка
Принц Едвард 10. март 1964. Софија, војвоткиња од Единбурга

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Њени кумови су били: краљ Џорџ V и краљица Марија; лорд Стратмор; принц Артур, војвода од Конота и Стратерна (брат њеног прадеде по оцу); принцеза Мери, војвоткиња од Хервуда (њена тетка по оцу); и леди Елфинстон (њена тетка по мајци).[4]
  2. ^ Телевизијски пренос крунисања био је кључан за повећање популарности овог медија; број телевизијских претплатника у Уједињеном Краљевству се удвостручио на 3 милиона,[71] а више од 20 милиона Британаца први пут је гледало телевизију у домовима својих пријатеља или комшија.[72] У Северној Америци, скоро 100 милиона гледалаца је пратило пренос.[73]
  3. ^ Латински изграз који означава „ужасну годину”.
  4. ^ Једину претходну државну посету британског монарха Русији обавио је краљ Едвард VII 1908. године. Краљ никада није изашао на обалу, и срео се са Николајем II на јахти крај луке у Талину.[149][150] Током четвородневне посете, која се сматрала једним од најважнијих иностраних путовања за време Елизабетине владавине,[151] она и Филип су присуствовали разним догађајима у Москви и Санкт Петербургу.[152]
  5. ^ Није присуствовала државним отварањима 1959. и 1963. јер је била трудна са принцем Ендруом и принцем Едвардом.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „No. 33153”, The London Gazette, 21. 4. 1926, стр. 1 
  2. ^ Bradford 2012, стр. 22; Brandreth 2004, стр. 103; Marr 2011, стр. 76; Pimlott 2001, стр. 2–3; Lacey 2002, стр. 75–76; Roberts 2000, стр. 74
  3. ^ Hoey 2002, стр. 40
  4. ^ Brandreth 2004, стр. 103; Hoey 2002, стр. 40
  5. ^ Brandreth 2004, стр. 103
  6. ^ Pimlott 2001, стр. 12
  7. ^ Williamson 1987, стр. 205
  8. ^ Pimlott 2001, стр. 15
  9. ^ Lacey 2002, стр. 56; Nicolson 1952, стр. 433; Pimlott 2001, стр. 14–16
  10. ^ Crawford 1950, стр. 26; Pimlott 2001, стр. 20; Shawcross 2002, стр. 21
  11. ^ Brandreth 2004, стр. 124; Lacey 2002, стр. 62–63; Pimlott 2001, стр. 24, 69
  12. ^ Brandreth 2004, стр. 108–110; Lacey 2002, стр. 159–161; Pimlott 2001, стр. 20, 163
  13. ^ Brandreth 2004, стр. 108–110
  14. ^ Brandreth 2004, стр. 105; Lacey 2002, стр. 81; Shawcross 2002, стр. 21–22
  15. ^ Brandreth 2004, стр. 105–106
  16. ^ Crawford 1950, стр. 14–34; Heald 2007, стр. 7–8; Warwick 2002, стр. 35–39
  17. ^ Bond 2006, стр. 8; Lacey 2002, стр. 76; Pimlott 2001, стр. 3
  18. ^ Lacey 2002, стр. 97–98
  19. ^ Marr 2011, стр. 78, 85; Pimlott 2001, стр. 71–73
  20. ^ Brandreth 2004, стр. 124; Crawford 1950, стр. 85; Lacey 2002, стр. 112; Marr 2011, стр. 88; Pimlott 2001, стр. 51; Shawcross 2002, стр. 25
  21. ^ а б „Her Majesty The Queen: Early life and education”, Royal Household, 29. 12. 2015, Архивирано из оригинала 7. 5. 2016. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  22. ^ Marr 2011, стр. 84; Pimlott 2001, стр. 47
  23. ^ а б Pimlott 2001, стр. 54
  24. ^ а б Pimlott 2001, стр. 55
  25. ^ Warwick 2002, стр. 102
  26. ^ Goodey, Emma (21. 12. 2015), „Queen Elizabeth the Queen Mother”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 7. 5. 2016. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  27. ^ Crawford 1950, стр. 104–114; Pimlott 2001, стр. 56–57
  28. ^ Crawford 1950, стр. 114–119; Pimlott 2001, стр. 57
  29. ^ Crawford 1950, стр. 137–141
  30. ^ а б „Children's Hour: Princess Elizabeth”, BBC Archive, 13. 10. 1940, Архивирано из оригинала 27. 11. 2019. г., Приступљено 22. 7. 2009 
  31. ^ „Early public life”, Royal Household, Архивирано из оригинала 28. 3. 2010. г., Приступљено 20. 4. 2010 
  32. ^ Pimlott 2001, стр. 71
  33. ^ „No. 36973”, The London Gazette (Supplement), 6. 3. 1945, стр. 1315 
  34. ^ Bradford 2012, стр. 45; Lacey 2002, стр. 136–137; Marr 2011, стр. 100; Pimlott 2001, стр. 75;
    • „No. 37205”, The London Gazette (Supplement), 31. 7. 1945, стр. 3972 
  35. ^ Bond 2006, стр. 10; Pimlott 2001, стр. 79
  36. ^ „Royal plans to beat nationalism”, BBC News, 8. 3. 2005, Архивирано из оригинала 8. 2. 2012. г., Приступљено 15. 6. 2010 
  37. ^ Pimlott 2001, стр. 71–73
  38. ^ Fisher, Connie (20. 4. 1947), „A speech by the Queen on her 21st birthday”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 3. 1. 2017. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  39. ^ Brandreth 2004, стр. 132–139; Lacey 2002, стр. 124–125; Pimlott 2001, стр. 86
  40. ^ Bond 2006, стр. 10; Brandreth 2004, стр. 132–136, 166–169; Lacey 2002, стр. 119, 126, 135
  41. ^ Heald 2007, стр. 77
  42. ^ Edwards, Phil (31. 10. 2000), „The Real Prince Philip”, Channel 4, Архивирано из оригинала 9. 2. 2010. г., Приступљено 23. 9. 2009 
  43. ^ Crawford 1950, стр. 180
  44. ^ Davies, Caroline (20. 4. 2006), „Philip, the one constant through her life”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, London, Архивирано из оригинала 9. 1. 2022. г., Приступљено 23. 9. 2009 ;
  45. ^ Heald 2007, стр. xviii
  46. ^ Hoey 2002, стр. 55–56; Pimlott 2001, стр. 101, 137
  47. ^ „No. 38128”, The London Gazette, 21. 11. 1947, стр. 5495 
  48. ^ а б „60 Diamond Wedding anniversary facts”, Royal Household, 18. 11. 2007, Архивирано из оригинала 3. 12. 2010. г., Приступљено 20. 6. 2010 
  49. ^ Hoey 2002, стр. 58; Pimlott 2001, стр. 133–134
  50. ^ Hoey 2002, стр. 59; Petropoulos 2006, стр. 363
  51. ^ Bradford 2012, стр. 61
  52. ^ Letters Patent, 22 October 1948;
  53. ^ Pimlott 2001, стр. 163
  54. ^ Brandreth 2004, стр. 226–238; Pimlott 2001, стр. 145, 159–163, 167
  55. ^ Brandreth 2004, стр. 240–241; Lacey 2002, стр. 166; Pimlott 2001, стр. 169–172
  56. ^ Brandreth 2004, стр. 245–247; Lacey 2002, стр. 166; Pimlott 2001, стр. 173–176; Shawcross 2002, стр. 16
  57. ^ Bousfield & Toffoli 2002, стр. 72; Bradford 2002, стр. 166; Pimlott 2001, стр. 179; Shawcross 2002, стр. 17
  58. ^ Mitchell 2003, стр. 113
  59. ^ Pimlott 2001, стр. 178–179
  60. ^ Pimlott 2001, стр. 186–187
  61. ^ Soames, Emma (1. 6. 2012), „Emma Soames: As Churchills we're proud to do our duty”, The Telegraph, London, Архивирано из оригинала 2. 6. 2012. г., Приступљено 12. 3. 2019 
  62. ^ Bradford 2012, стр. 80; Brandreth 2004, стр. 253–254; Lacey 2002, стр. 172–173; Pimlott 2001, стр. 183–185
  63. ^ Pimlott 2001, стр. 297–298
  64. ^ „No. 41948”, The London Gazette (Supplement), 5. 2. 1960, стр. 1003 
  65. ^ Brandreth 2004, стр. 269–271
  66. ^ Brandreth 2004, стр. 269–271; Lacey 2002, стр. 193–194; Pimlott 2001, стр. 201, 236–238
  67. ^ Bond 2006, стр. 22; Brandreth 2004, стр. 271; Lacey 2002, стр. 194; Pimlott 2001, стр. 238; Shawcross 2002, стр. 146
  68. ^ „Princess Margaret: Marriage and family”, Royal Household, Архивирано из оригинала 6. 11. 2011. г., Приступљено 8. 9. 2011 
  69. ^ Bradford 2012, стр. 82
  70. ^ „50 facts about The Queen's Coronation”, Royal Household, 25. 5. 2003, Архивирано из оригинала 7. 2. 2021. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  71. ^ Pimlott 2001, стр. 207
  72. ^ Briggs 1995, стр. 420 ff.; Pimlott 2001, стр. 207; Roberts 2000, стр. 82
  73. ^ Lacey 2002, стр. 182
  74. ^ Lacey 2002, стр. 190; Pimlott 2001, стр. 247–248
  75. ^ Marr 2011, стр. 272
  76. ^ Pimlott 2001, стр. 182
  77. ^ „The Commonwealth: Gifts to the Queen”, Royal Collection Trust, Архивирано из оригинала 1. 3. 2016. г., Приступљено 20. 2. 2016 
  78. ^ „Australia: Royal visits”, Royal Household, 13. 10. 2015, Архивирано из оригинала 1. 2. 2019. г., Приступљено 18. 4. 2016 ;
  79. ^ Brandreth 2004, стр. 278; Marr 2011, стр. 126; Pimlott 2001, стр. 224; Shawcross 2002, стр. 59
  80. ^ Campbell, Sophie (11. 5. 2012), „Queen's Diamond Jubilee: Sixty years of royal tours”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г., Приступљено 20. 2. 2016 
  81. ^ Thomson, Mike (15. 1. 2007), „When Britain and France nearly married”, BBC News, Архивирано из оригинала 23. 1. 2009. г., Приступљено 14. 12. 2009 
  82. ^ Pimlott 2001, стр. 255; Roberts 2000, стр. 84
  83. ^ Marr 2011, стр. 175–176; Pimlott 2001, стр. 256–260; Roberts 2000, стр. 84
  84. ^ Lacey 2002, стр. 199; Shawcross 2002, стр. 75
  85. ^ Altrincham in National Review, quoted by
  86. ^ Brandreth 2004, стр. 374; Pimlott 2001, стр. 280–281; Shawcross 2002, стр. 76
  87. ^ а б Hardman 2011, стр. 22; Pimlott 2001, стр. 324–335; Roberts 2000, стр. 84
  88. ^ Roberts 2000, стр. 84
  89. ^ а б „Queen and Canada: Royal visits”, Royal Household, Архивирано из оригинала 4. 5. 2010. г., Приступљено 12. 2. 2012 
  90. ^ Bradford 2012, стр. 114
  91. ^ Pimlott 2001, стр. 303; Shawcross 2002, стр. 83
  92. ^ а б Macmillan 1972, стр. 466–472
  93. ^ Dubois, Paul (12. 10. 1964), „Demonstrations Mar Quebec Events Saturday”, The Gazette, стр. 1, Архивирано из оригинала 23. 1. 2021. г., Приступљено 6. 3. 2010 
  94. ^ Bousfield & Toffoli 2002, стр. 139
  95. ^ „Royal Family tree and line of succession”, BBC News, 4. 9. 2017, Архивирано из оригинала 11. 3. 2021. г., Приступљено 13. 5. 2022 
  96. ^ „No. 43268”, The London Gazette, 11. 3. 1964, стр. 2255 
  97. ^ Williams, Kate (18. 8. 2019), „As The Crown returns, watch out for these milestones”, The Guardian, Архивирано из оригинала 4. 7. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  98. ^ Bond 2006, стр. 66; Pimlott 2001, стр. 345–354
  99. ^ Bradford 2012, стр. 123, 154, 176; Pimlott 2001, стр. 301, 315–316, 415–417
  100. ^ „Aberfan disaster: The Queen's regret after tragedy”, BBC News, 10. 9. 2022, Архивирано из оригинала 23. 11. 2022. г., Приступљено 20. 12. 2022 
  101. ^ „How filming the agony of Aberfan for The Crown revealed a village still in trauma”, The Guardian, 17. 11. 2019, Архивирано из оригинала 21. 12. 2022. г., Приступљено 20. 12. 2022 
  102. ^ Hoey 2022, стр. 58
  103. ^ „Big Crowds in Belgrade Greet Queen Elizabeth”, The New York Times, 18. 10. 1972, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  104. ^ Bradford 2012, стр. 181; Pimlott 2001, стр. 418
  105. ^ Bradford 2012, стр. 181; Marr 2011, стр. 256; Pimlott 2001, стр. 419; Shawcross 2002, стр. 109–110
  106. ^ а б Bond 2006, стр. 96; Marr 2011, стр. 257; Pimlott 2001, стр. 427; Shawcross 2002, стр. 110
  107. ^ Pimlott 2001, стр. 428–429
  108. ^ Pimlott 2001, стр. 449
  109. ^ Hardman 2011, стр. 137; Roberts 2000, стр. 88–89; Shawcross 2002, стр. 178
  110. ^ Elizabeth to her staff, quoted in Shawcross 2002, стр. 178
  111. ^ Pimlott 2001, стр. 336–337, 470–471; Roberts 2000, стр. 88–89
  112. ^ а б в г д Heinricks, Geoff (29. 9. 2000), „Trudeau: A drawer monarchist”, National Post, Toronto, стр. B12 
  113. ^ „Queen's 'fantasy assassin' jailed”, BBC News, 14. 9. 1981, Архивирано из оригинала 28. 7. 2011. г., Приступљено 21. 6. 2010 
  114. ^ Lacey 2002, стр. 281; Pimlott 2001, стр. 476–477; Shawcross 2002, стр. 192
  115. ^ McNeilly, Hamish (1. 3. 2018), „Intelligence documents confirm assassination attempt on Queen Elizabeth in New Zealand”, The Sydney Morning Herald, Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г., Приступљено 1. 3. 2018 
  116. ^ Ainge Roy, Eleanor (13. 1. 2018), „'Damn ... I missed': the incredible story of the day the Queen was nearly shot”, The Guardian, Архивирано из оригинала 1. 3. 2018. г., Приступљено 1. 3. 2018 
  117. ^ Bond 2006, стр. 115; Pimlott 2001, стр. 487
  118. ^ Pimlott 2001, стр. 487; Shawcross 2002, стр. 127
  119. ^ Lacey 2002, стр. 297–298; Pimlott 2001, стр. 491
  120. ^ Bond 2006, стр. 188; Pimlott 2001, стр. 497
  121. ^ Pimlott 2001, стр. 488–490
  122. ^ Pimlott 2001, стр. 521
  123. ^ Hardman 2011, стр. 216–217; Pimlott 2001, стр. 503–515; see also
  124. ^ Thatcher to Brian Walden, quoted in Neil 1996, стр. 207;
    • Neil quoted in Wyatt 1999, diary of 26 October 1990
  125. ^ Campbell 2003, стр. 467
  126. ^ Hardman 2011, стр. 167, 171–173
  127. ^ Roberts 2000, стр. 101; Shawcross 2002, стр. 139
  128. ^ а б Geddes, John (2012), „The day she descended into the fray”, Maclean's (Special Commemorative изд.), стр. 72 
  129. ^ а б MacQueen, Ken; Treble, Patricia (2012), „The Jewel in the Crown”, Maclean's (Special Commemorative изд.), стр. 43—44 
  130. ^ „Queen fulfills a Royal Goal: To visit China”, The New York Times, 13. 10. 1986, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  131. ^ BBC Books 1991, стр. 181
  132. ^ Hardman 2019, стр. 437
  133. ^ Bogert, Carroll R. (13. 10. 1986), „Queen Elizabeth II Arrives In Peking for 6-Day Visit”, The Washington Post, ISSN 0190-8286, Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г., Приступљено 12. 10. 2022 
  134. ^ Lacey 2002, стр. 293–294; Pimlott 2001, стр. 541
  135. ^ Hardman 2011, стр. 82–83; Lacey 2002, стр. 307; Pimlott 2001, стр. 522–526
  136. ^ Pimlott 2001, стр. 515–516
  137. ^ Pimlott 2001, стр. 538
  138. ^ Fisher, Connie (24. 11. 1992), „Annus horribilis speech”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 3. 1. 2017. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  139. ^ Pimlott 2001, стр. 519–534
  140. ^ Lacey 2002, стр. 319; Marr 2011, стр. 315; Pimlott 2001, стр. 550–551
  141. ^ Stanglin, Douglas (18. 3. 2010), „German study concludes 25,000 died in Allied bombing of Dresden”, USA Today, Архивирано из оригинала 15. 5. 2010. г., Приступљено 19. 3. 2010 
  142. ^ Brandreth 2004, стр. 377; Pimlott 2001, стр. 558–559; Roberts 2000, стр. 94; Shawcross 2002, стр. 204
  143. ^ Brandreth 2004, стр. 377
  144. ^ Bradford 2012, стр. 229; Lacey 2002, стр. 325–326; Pimlott 2001, стр. 559–561
  145. ^ Bradford 2012, стр. 226; Hardman 2011, стр. 96; Lacey 2002, стр. 328; Pimlott 2001, стр. 561
  146. ^ Pimlott 2001, стр. 562
  147. ^ „Queen Threatens to Sue Newspaper”, Associated Press News, London, 3. 2. 1993, Архивирано из оригинала 7. 4. 2022. г., Приступљено 27. 12. 2021 
  148. ^ „Queen Breaks Wrist in Riding Accident”, Associated Press News, 17. 1. 1994, Архивирано из оригинала 31. 8. 2022. г., Приступљено 1. 9. 2022 
  149. ^ „Elizabeth II to visit Russia in October”, Evansville Press, Associated Press, 15. 7. 1994, стр. 2, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 ;
  150. ^ Sloane, Wendy (19. 10. 1994), „Not all's forgiven as queen tours a czarless Russia”, The Christian Science Monitor, Moscow, Архивирано из оригинала 5. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  151. ^ „British queen in Moscow”, United Press International, Moscow, 17. 10. 1994, Архивирано из оригинала 12. 3. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  152. ^ de Waal, Thomas (15. 10. 1994), „Queen's Visit: Lifting the Clouds of the Past”, Moscow Times 
  153. ^ „Allo! Allo! Ici the Queen. Who's This?”, The New York Times, 29. 10. 1995, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 ;
  154. ^ Brandreth 2004, стр. 356; Pimlott 2001, стр. 572–577; Roberts 2000, стр. 94; Shawcross 2002, стр. 168
  155. ^ Brandreth 2004, стр. 357; Pimlott 2001, стр. 577
  156. ^ Brandreth 2004, стр. 358; Hardman 2011, стр. 101; Pimlott 2001, стр. 610
  157. ^ Bond 2006, стр. 134; Brandreth 2004, стр. 358; Marr 2011, стр. 338; Pimlott 2001, стр. 615
  158. ^ Bond 2006, стр. 134; Brandreth 2004, стр. 358; Lacey 2002, стр. 6–7; Pimlott 2001, стр. 616; Roberts 2000, стр. 98; Shawcross 2002, стр. 8
  159. ^ Brandreth 2004, стр. 358–359; Lacey 2002, стр. 8–9; Pimlott 2001, стр. 621–622
  160. ^ а б Bond 2006, стр. 134; Brandreth 2004, стр. 359; Lacey 2002, стр. 13–15; Pimlott 2001, стр. 623–624
  161. ^ а б „Indian group calls off protest, accepts queen's regrets”, Amritsar, India: CNN, 14. 10. 1997, Архивирано из оригинала 3. 5. 2021. г., Приступљено 3. 5. 2021 
  162. ^ а б Burns, John F. (15. 10. 1997), „In India, Queen Bows Her Head Over a Massacre in 1919”, The New York Times, Архивирано из оригинала 17. 5. 2013. г., Приступљено 12. 2. 2013 
  163. ^ а б Fisher, Connie (20. 11. 1997), „A speech by The Queen on her Golden Wedding Anniversary”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 10. 1. 2019. г., Приступљено 10. 2. 2017 
  164. ^ Gibbs, Geoffrey (27. 5. 1999), „Welsh crown day with a song”, The Guardian, Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г., Приступљено 16. 9. 2022 
  165. ^ Engel, Matthew (2. 7. 1999), „Something for everyone as Scots at last put history behind them”, The Guardian, Архивирано из оригинала 14. 9. 2022. г., Приступљено 14. 9. 2022 
  166. ^ „Queen to visit Southwark on Millennium Eve”, London SE1, децембар 1999, Архивирано из оригинала 13. 2. 2022. г., Приступљено 13. 2. 2022 ;
  167. ^ Knappett 2016, стр. 24
  168. ^ Shawcross 2002, стр. 224; Bedell Smith 2017, стр. 423
  169. ^ Kelso, Paul (14. 9. 2001), „US anthem played at changing of the guard”, The Guardian, Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г., Приступљено 14. 12. 2023 
  170. ^ „After Sept. 11, Queen Elizabeth Ordered Up 'The Star-Spangled Banner', The New York Times, 11. 9. 2022, Архивирано из оригинала 14. 12. 2023. г., Приступљено 14. 12. 2023 
  171. ^ Bond 2006, стр. 156; Bradford 2012, стр. 248–249; Marr 2011, стр. 349–350
  172. ^ McDowell, Erin (6. 12. 2022), „13 photos that show Queen Elizabeth and Princess Margaret's close sisterly bond”, Insider, Приступљено 8. 11. 2023 
  173. ^ Brandreth 2004, стр. 31
  174. ^ Bond 2006, стр. 166–167
  175. ^ Bond 2006, стр. 157
  176. ^ Higham, Nick (14. 9. 2012), „Analysis: The Royal Family's history of legal action”, BBC News, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 31. 5. 2022 
  177. ^ Wells, Matt (24. 11. 2003), „Palace and Mirror settle over fake footman”, The Guardian, Архивирано из оригинала 1. 6. 2022. г., Приступљено 22. 5. 2022 
  178. ^ „Queen cancels visit due to injury”, BBC News, 26. 10. 2006, Архивирано из оригинала 17. 2. 2007. г., Приступљено 8. 12. 2009 
  179. ^ Alderson, Andrew (28. 5. 2007), „Revealed: Queen's dismay at Blair legacy”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г., Приступљено 31. 5. 2010 
  180. ^ Alderson, Andrew (27. 5. 2007), „Tony and Her Majesty: an uneasy relationship”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г., Приступљено 31. 5. 2010 
  181. ^ „Queen celebrates diamond wedding”, BBC News, 19. 11. 2007, Архивирано из оригинала 13. 9. 2021. г., Приступљено 10. 2. 2017 
  182. ^ „Historic first for Maundy service”, BBC News, 20. 3. 2008, Архивирано из оригинала 12. 4. 2009. г., Приступљено 12. 10. 2008 
  183. ^ Berry, Ciara (6. 7. 2010), „A speech by the Queen to the United Nations General Assembly”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 14. 11. 2018. г., Приступљено 18. 4. 2016 
  184. ^ а б „Queen addresses UN General Assembly in New York”, BBC News, 7. 7. 2010, Архивирано из оригинала 15. 7. 2010. г., Приступљено 7. 7. 2010 
  185. ^ „Royal tour of Australia: The Queen ends visit with traditional 'Aussie barbie', The Telegraph, 29. 10. 2011, Архивирано из оригинала 30. 10. 2011. г., Приступљено 30. 10. 2011 
  186. ^ Bradford 2012, стр. 253
  187. ^ „Prince Harry pays tribute to the Queen in Jamaica”, BBC News, 7. 3. 2012, Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г., Приступљено 31. 5. 2012 ;
  188. ^ „Event News”, The Queen's Diamond Jubilee Beacons, Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г., Приступљено 28. 4. 2016 
  189. ^ „UK to name part of Antarctica Queen Elizabeth Land”, BBC News, 18. 12. 2012, Архивирано из оригинала 28. 1. 2013. г., Приступљено 9. 6. 2019 
  190. ^ „Canada's Olympic Broadcast Media Consortium Announces Broadcast Details for London 2012 Opening Ceremony, Friday”, PR Newswire, 24. 7. 2012, Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г., Приступљено 22. 3. 2015 
  191. ^ Brown, Nicholas (27. 7. 2012), „How James Bond whisked the Queen to the Olympics”, BBC News, Архивирано из оригинала 19. 4. 2019. г., Приступљено 27. 7. 2012 
  192. ^ „Queen honoured with Bafta award for film and TV support”, BBC News, 4. 4. 2013, Архивирано из оригинала 7. 4. 2013. г., Приступљено 7. 4. 2013 
  193. ^ Berry, Ciara (9. 9. 2015), „A speech by The Queen at the Borders Railway, Scotland”, The Royal Family, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  194. ^ „Queen leaves hospital after stomach bug”, BBC News, 4. 3. 2013, Архивирано из оригинала 4. 3. 2013. г., Приступљено 4. 3. 2013 
  195. ^ „Recovering Queen signs Commonwealth charter”, BBC News, 11. 3. 2013, Архивирано из оригинала 24. 10. 2016. г., Приступљено 23. 10. 2016 
  196. ^ „Queen to miss Commonwealth meeting”, BBC News, 7. 5. 2013, Архивирано из оригинала 25. 1. 2021. г., Приступљено 7. 5. 2013 
  197. ^ „Charles to be next Commonwealth head”, BBC News, 20. 4. 2018, Архивирано из оригинала 20. 4. 2018. г., Приступљено 21. 4. 2018 
  198. ^ Collier, Hatty (8. 6. 2018), „The Queen undergoes eye surgery to remove cataract”, Evening Standard, Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г., Приступљено 19. 3. 2021 — преко Yahoo! News 
  199. ^ Nikkash, Roya (31. 3. 2019), „Queen slams brakes on driving in public”Неопходна новчана претплата, The Times, Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г., Приступљено 31. 3. 2019 
  200. ^ „Elizabeth Set to Beat Victoria's Record as Longest Reigning Monarch in British History”, HuffPost, 6. 9. 2014, Архивирано из оригинала 26. 9. 2014. г., Приступљено 28. 9. 2014 ;
  201. ^ „Queen Elizabeth II is now world's oldest monarch”, The Hindu, 24. 1. 2015, Архивирано из оригинала 2. 1. 2020. г., Приступљено 20. 11. 2017 ;
  202. ^ „Thailand's King Bhumibol Adulyadej dies at 88”, BBC News, 13. 10. 2016, Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г., Приступљено 23. 4. 2022 ;
  203. ^ „Queen Elizabeth II will be the world's oldest head of state if Robert Mugabe is toppled”, MSN, 14. 11. 2017, Архивирано из оригинала 15. 11. 2017. г., Приступљено 20. 11. 2017 
  204. ^ Rayner, Gordon (29. 1. 2017), „The Blue Sapphire Jubilee: Queen will not celebrate 65th anniversary but instead sit in 'quiet contemplation' remembering father's death”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г., Приступљено 3. 2. 2017 
  205. ^ „Queen and Prince Philip portraits released to mark 70th anniversary”, The Guardian, Press Association, 20. 11. 2017, Архивирано из оригинала 20. 11. 2017. г., Приступљено 20. 11. 2017 
  206. ^ Bilefsky, Dan (2. 8. 2017), „Prince Philip Makes His Last Solo Appearance, After 65 Years in the Public Eye”, The New York Times, Приступљено 4. 8. 2017 
  207. ^ Friel, Mikhaila (16. 3. 2020), „The royal family is canceling events because of the coronavirus, and the Queen may be asked to self-isolate for up to 4 months”, Insider, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  208. ^ „Coronavirus: Queen and Prince Philip return to Windsor Castle for lockdown”, Sky News, 2. 11. 2020, Архивирано из оригинала 21. 6. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  209. ^ „Coronavirus: The Queen's message seen by 24 million”, BBC News, 6. 4. 2020, Архивирано из оригинала 10. 7. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  210. ^ „Coronavirus: The Queen's broadcast in full”, BBC News, 5. 4. 2020, Архивирано из оригинала 25. 8. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  211. ^ „VE Day: UK's streets not empty as filled with love, says Queen”, BBC News, 8. 5. 2020, Архивирано из оригинала 9. 7. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 
  212. ^ Busby, Mattha (9. 1. 2021), „The Queen and Prince Philip receive first dose of Covid vaccine”, The Guardian, Архивирано из оригинала 9. 7. 2021. г., Приступљено 5. 7. 2021 ;
  213. ^ „Prince Philip: After over 70 years by her side, the Queen faces a future without her 'strength and stay', ITV News, 9. 4. 2021, Архивирано из оригинала 9. 4. 2021. г., Приступљено 9. 4. 2021 ;
  214. ^ Tominey, Camilla (9. 4. 2021), „Prince Philip's peaceful passing reflects a remarkable life lived in self-effacing dignity”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 4. 2021. г., Приступљено 11. 5. 2021 
  215. ^ „Prince Philip: The Queen says his death has 'left a huge void' – Duke of York”, BBC News, 11. 4. 2021, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  216. ^ Abraham, Ellie (17. 4. 2021), „Social Media Reacts to 'heartbreaking' Image of Queen Sitting Alone at Prince Philip's Funeral”, The Independent, Архивирано из оригинала 6. 7. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 ;
  217. ^ „Queen's Christmas message pays tribute to 'beloved' Philip”, BBC News, 25. 12. 2021, Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 ;
  218. ^ „Queen's Speech 2021: What can we expect?”, BBC News, 10. 5. 2021, Архивирано из оригинала 10. 5. 2021. г., Приступљено 10. 5. 2021 
  219. ^ Mills, Rhiannon (12. 6. 2021), „G7 summit: Queen charms prime ministers and presidents”, Sky News, Архивирано из оригинала 12. 6. 2021. г., Приступљено 12. 6. 2021 
  220. ^ „Queen meets Joe Biden at Windsor Castle”, BBC News, 13. 6. 2021, Архивирано из оригинала 17. 6. 2021. г., Приступљено 8. 9. 2023 
  221. ^ „Man admits treason after breaking into grounds of Windsor Castle with crossbow 'to kill Queen', Sky News, 3. 2. 2023, Архивирано из оригинала 3. 2. 2023. г., Приступљено 3. 2. 2023 
  222. ^ Turner, Lauren (5. 2. 2022), „Queen holds reception to mark Platinum Jubilee”, BBC News, Архивирано из оригинала 21. 2. 2022. г., Приступљено 5. 2. 2022 
  223. ^ Goodey, Emma (5. 2. 2022), „Accession Day 2022”, Royal Family, Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  224. ^ Lee, Dulcie; Durbin, Adam (20. 2. 2022), „The Queen tests positive for Covid”, BBC News, Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г., Приступљено 20. 2. 2022 ;
  225. ^ Hinton, Megan (28. 2. 2022), „Queen enjoys time with family after recovering from Covid”, LBC, Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  226. ^ Lauren, Turner (29. 3. 2022), „Queen attends Prince Philip memorial service at Westminster Abbey”, BBC News, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 5. 4. 2022 
  227. ^ Thompson, Eliza (14. 3. 2022), „Prince Charles Fills in for Queen Elizabeth II at Commonwealth Day Service Alongside Prince William”, Us Weekly, Архивирано из оригинала 14. 3. 2022. г., Приступљено 14. 3. 2022 
  228. ^ Adams, Charley (14. 4. 2022), „Prince Charles stands in for Queen at Maundy Service”, BBC News, Архивирано из оригинала 6. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  229. ^ „Queen to miss State Opening of Parliament – Prince of Wales to read speech instead”, Sky News, 9. 5. 2022, Архивирано из оригинала 11. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  230. ^ Furness, Hannah (2. 6. 2022), „The Queen to miss service of thanksgiving after suffering discomfort”, The Telegraph, Архивирано из оригинала 27. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  231. ^ Turner, Lauren (13. 6. 2022), „Queen Elizabeth II becomes second-longest serving monarch”, BBC News, Архивирано из оригинала 15. 6. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  232. ^ Foster, Max; Said-Moorhouse, Lauren (31. 8. 2022), „Queen won't return to London to appoint new British PM, for first time in her reign”, CNN, Архивирано из оригинала 2. 9. 2022. г., Приступљено 2. 9. 2022 
  233. ^ „10 Little known facts about British Prime Ministers”, history.co.uk, Архивирано из оригинала 10. 10. 2022. г., Приступљено 10. 10. 2022 
  234. ^ „In last public statement, Queen Elizabeth extended condolences following Saskatchewan stabbing rampage”, The StarPhoenix, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 29. 1. 2023 
  235. ^ Brandreth 2004, стр. 370–371; Marr 2011, стр. 395
  236. ^ Mansey, Kate; Leake, Jonathan; Hellen, Nicholas (19. 1. 2014), „Queen and Charles start to 'job-share', The Sunday Times, Архивирано из оригинала 3. 2. 2014. г., Приступљено 20. 1. 2014 ;
  237. ^ Tasker, John Paul (19. 9. 2022), „Canada is the country it is today because of Queen Elizabeth, Mulroney says at memorial service”, CBC News, Архивирано из оригинала 13. 1. 2023. г., Приступљено 15. 10. 2022 
  238. ^ Sherwood, Harriet (9. 9. 2022), „Queen had no fear of death, says archbishop of Canterbury”, The Guardian, Архивирано из оригинала 9. 9. 2022. г., Приступљено 9. 9. 2022 
  239. ^ „Queen's doctors concerned for her health – palace”, BBC News, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  240. ^ Davies, Caroline (8. 9. 2022), „Queen under medical supervision at Balmoral after doctors' concerns”, The Guardian, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  241. ^ „Queen under medical supervision as doctors are concerned for her health. Prince Charles, Camilla and Prince William are currently travelling to Balmoral, Clarence House and Kensington Palace said”, Sky News, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  242. ^ Shaw, Neil (8. 9. 2022), „Duke of York, Princess Anne and Prince Edward all called to Queen's side”, Plymouth Live, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  243. ^ Furness, Hannah (12. 1. 2024), „King found out his mother had died while 'driving back to Balmoral from picking mushrooms', The Telegraph, ISSN 0307-1235, Архивирано из оригинала 14. 1. 2024. г., Приступљено 14. 1. 2024 
  244. ^ а б Coughlan, Sean (29. 9. 2022), „Queen's cause of death given as 'old age' on death certificate”, BBC News, Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г., Приступљено 29. 9. 2022 
  245. ^ Prynn, Jonathan (9. 9. 2022), „Queen died 'with Charles and Anne by side as other royals dashed to Balmoral', Evening Standard, Архивирано из оригинала 9. 9. 2022. г., Приступљено 17. 10. 2022 
  246. ^ „Queen Elizabeth II has died”, BBC News, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  247. ^ Kottasová, Ivana; Picheta, Rob; Foster, Max; Said-Moorhouse, Lauren (8. 9. 2022), „Queen Elizabeth II dies at 96”, CNN, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 8. 9. 2022 
  248. ^ „Operation Unicorn: what happens after the Queen's death in Scotland?”, The Guardian, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 8. 9. 2022. г., Приступљено 4. 10. 2022 
  249. ^ „"Operation Unicorn", Not "London Bridge": The Codename For Queen's Death”, NDTV, Agence France-Presse, 8. 9. 2022, Архивирано из оригинала 21. 9. 2022. г., Приступљено 4. 10. 2022 
  250. ^ Silver, Christopher (13. 9. 2022), „Elizabeth, the last Queen of Scots?”, Prospect, Архивирано из оригинала 13. 9. 2022. г., Приступљено 26. 9. 2022 
  251. ^ „Queen Elizabeth died of 'old age', death certificate says”, The Guardian, 29. 9. 2022, Архивирано из оригинала 4. 12. 2022. г., Приступљено 8. 12. 2022 
  252. ^ Dawson, Bethany (26. 11. 2022), „Queen Elizabeth II was battling bone marrow cancer before she died, claims new book”, Insider, Приступљено 5. 1. 2024 
  253. ^ „The quiet symbolism of the Queen's farewell to Scotland”, BBC News, 13. 9. 2022, Архивирано из оригинала 23. 9. 2022. г., Приступљено 22. 9. 2022 
  254. ^ „Queen's coffin vigil in Edinburgh witnessed by 33,000 people”, BBC News, 13. 9. 2022, Архивирано из оригинала 13. 9. 2022. г., Приступљено 13. 9. 2022 
  255. ^ „Plane carrying coffin of Queen Elizabeth lands in London”, Reuters, 13. 9. 2022, Архивирано из оригинала 7. 6. 2023. г., Приступљено 13. 9. 2022 
  256. ^ „In Photos: World Leaders Join Public to Pay Respects to Queen”, Voice of America, 18. 9. 2022, Архивирано из оригинала 13. 1. 2023. г., Приступљено 18. 9. 2022 
  257. ^ „At least 250,000 people lined up to see queen's coffin”, AP News, 20. 9. 2022, Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г., Приступљено 20. 9. 2022 
  258. ^ Therrien, Alex (16. 9. 2022), „Royals hold sombre watch over Queen's coffin”, BBC News, Архивирано из оригинала 23. 9. 2022. г., Приступљено 16. 9. 2022 
  259. ^ Bowden, George; Faulkner, Doug (16. 9. 2022), „Queen Elizabeth II's grandchildren to observe lying-in-state vigil”, BBC News, Архивирано из оригинала 22. 9. 2022. г., Приступљено 16. 9. 2022 
  260. ^ „A History of Royal Burials and Funerals”, Westminster Abbey, Архивирано из оригинала 12. 9. 2022. г., Приступљено 11. 9. 2022 
  261. ^ а б Minelle, Bethany (19. 9. 2022), „Tens of thousands in London and Windsor as world says goodbye to the Queen at her funeral”, Sky News, Архивирано из оригинала 19. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  262. ^ „Your complete guide to the Queen's funeral”, BBC News, 19. 9. 2022, Архивирано из оригинала 9. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  263. ^ Heald, Claire (19. 9. 2022), „Queen's corgis and pony wait at Windsor Castle as coffin approaches”, BBC News, Архивирано из оригинала 24. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  264. ^ „Family say final goodbye as Queen buried next to Philip”, BBC News, 19. 9. 2022, Архивирано из оригинала 19. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  265. ^ „Your complete guide to the Queen's funeral”, BBC News, 19. 9. 2022, Архивирано из оригинала 9. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  266. ^ Hunter, Sophie (19. 9. 2022), „The State Funeral for Her Majesty The Queen”, The Royal Family, Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 
  267. ^ „State Funeral for Her Majesty The Queen”, The Royal Family, Архивирано из оригинала 18. 9. 2022. г., Приступљено 19. 9. 2022 — преко YouTube 
  268. ^ Walton, John (16. 1. 1999), „The author of political scandal”, BBC News, Архивирано из оригинала 18. 12. 2022. г., Приступљено 19. 11. 2022 
  269. ^ а б Routledge 1994, стр. xiii
  270. ^ Dominiczak, Peter (24. 9. 2014), „David Cameron: I'm extremely sorry for saying Queen 'purred' over Scottish Independence vote”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 9. 1. 2022. г., Приступљено 8. 10. 2018 
  271. ^ Quinn, Ben (19. 9. 2019), „David Cameron sought intervention from Queen on Scottish independence”, The Guardian, Архивирано из оригинала 7. 11. 2021. г., Приступљено 16. 10. 2022 
  272. ^ „Queen 'will do her job for life', BBC News, 19. 4. 2006, Архивирано из оригинала 8. 12. 2008. г., Приступљено 4. 2. 2007 ;
  273. ^ „Our structure”, Church of Scotland, 22. 2. 2010, Архивирано из оригинала 25. 1. 2020. г., Приступљено 23. 4. 2022 
  274. ^ „Queen meets Pope Francis at the Vatican”, BBC News, 3. 4. 2014, Архивирано из оригинала 28. 5. 2017. г., Приступљено 28. 3. 2017 
  275. ^ Fisher, Connie (25. 12. 2000), „Christmas Broadcast 2000”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 7. 5. 2016. г., Приступљено 18. 4. 2016 ;
  276. ^ „About The Patron's Lunch”, The Patron's Lunch, 5. 9. 2014, Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г., Приступљено 28. 4. 2016 
  277. ^ Hodge, Kate (11. 6. 2012), „The Queen has done more for charity than any other monarch in history”, The Guardian, Архивирано из оригинала 22. 2. 2021. г., Приступљено 25. 2. 2021 
  278. ^ „80 facts about The Queen”, Royal Household, Архивирано из оригинала 21. 3. 2009. г., Приступљено 20. 6. 2010 
  279. ^ Bush 2007, стр. 115;
  280. ^ Delacourt, Susan (25. 5. 2012), „When the Queen is your boss”, Toronto Star, Архивирано из оригинала 7. 3. 2013. г., Приступљено 27. 5. 2012 
  281. ^ Bond 2006, стр. 22
  282. ^ Bond 2006, стр. 35; Pimlott 2001, стр. 180; Roberts 2000, стр. 82; Shawcross 2002, стр. 50
  283. ^ Bond 2006, стр. 35; Pimlott 2001, стр. 280; Shawcross 2002, стр. 76
  284. ^ Bond 2006, стр. 66–67, 84, 87–89; Bradford 2012, стр. 160–163; Hardman 2011, стр. 22, 210–213; Lacey 2002, стр. 222–226; Marr 2011, стр. 237; Pimlott 2001, стр. 378–392; Roberts 2000, стр. 84–86
  285. ^ Hardman 2011, стр. 213–214
  286. ^ Hardman 2011, стр. 41
  287. ^ Cartner-Morley, Jess (10. 5. 2007), „Elizabeth II, belated follower of fashion”, The Guardian, Архивирано из оригинала 7. 11. 2021. г., Приступљено 5. 9. 2011 
  288. ^ Smith, Matthew (17. 5. 2018), „Almost a third of the country has seen or met the Queen in real life”, YouGov, Архивирано из оригинала 18. 4. 2021. г., Приступљено 11. 8. 2023 
  289. ^ Bond 2006, стр. 97; Bradford 2012, стр. 189; Pimlott 2001, стр. 449–450; Roberts 2000, стр. 87; Shawcross 2002, стр. 1114–117
  290. ^ Bond 2006, стр. 117; Roberts 2000, стр. 91
  291. ^ Bond 2006, стр. 134; Pimlott 2001, стр. 556–561, 570
  292. ^ MORI poll for The Independent newspaper, March 1996, quoted in
  293. ^ Pimlott 2001, стр. 578
  294. ^ Bond 2006, стр. 134; Pimlott 2001, стр. 624–625
  295. ^ Hardman 2011, стр. 310; Lacey 2002, стр. 387; Roberts 2000, стр. 101; Shawcross 2002, стр. 218
  296. ^ „Australia's PM says Elizabeth II should be country's last British monarch”, The Guardian, Canberra, Associated Press, 17. 8. 2010, Архивирано из оригинала 27. 10. 2022. г., Приступљено 16. 10. 2022 
  297. ^ Ireland, Judith (15. 7. 2017), „We're all Elizabethans now: When Malcolm Turnbull met the monarch”, The Sydney Morning Herald, Архивирано из оригинала 1. 7. 2021. г., Приступљено 16. 10. 2022 
  298. ^ Lagan, Bernard (9. 3. 2021), „Australians in new push to break royal links after Meghan and Harry interview”Неопходна новчана претплата, The Times, Sydney, Архивирано из оригинала 2. 12. 2021. г., Приступљено 16. 10. 2022 
  299. ^ „Vincies vote 'No', BBC News, 26. 11. 2009, Архивирано из оригинала 10. 10. 2021. г., Приступљено 26. 11. 2009 
  300. ^ „Monarchy poll”, Ipsos MORI, април 2006, Архивирано из оригинала 23. 1. 2021. г., Приступљено 22. 3. 2015 ;
  301. ^ „Monarchy/Royal Family Trends – Satisfaction with the Queen”, Ipsos MORI, 19. 5. 2016, Архивирано из оригинала 23. 1. 2021. г., Приступљено 19. 9. 2017 
  302. ^ Mills, Rhiannon (7. 9. 2019), „Epstein, Andrew and private jets: The royals have had a tumultuous summer”, Sky News, Архивирано из оригинала 23. 9. 2021. г., Приступљено 26. 9. 2021 ;
  303. ^ Skinner, Giden; Garrett, Cameron (11. 1. 2022), „Three in five favour Britain remaining a monarchy, although support falls from 2012 peak as more become uncertain”, Ipsos, Архивирано из оригинала 12. 7. 2022. г., Приступљено 26. 7. 2022 ;
  304. ^ „The Queen remains the nations' favourite royal as the public associate her with tradition and a positive symbol of Britain at home and abroad”, Ipsos MORI, 30. 5. 2022, Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г., Приступљено 4. 10. 2022 ;
  305. ^ Smith, Matthew (14. 12. 2021), „World's most admired 2021”, YouGov America, Архивирано из оригинала 18. 4. 2022. г., Приступљено 14. 12. 2021 
  306. ^ Riley, Ben (12. 2. 2016), „Revealed: Damien Hirst's only portrait of the Queen found in government archives”Неопходна новчана претплата, The Telegraph, Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г., Приступљено 10. 9. 2016 
  307. ^ „Elizabeth II”, National Portrait Gallery, Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г., Приступљено 22. 6. 2013 
  308. ^ „Marcus Adams”, National Portrait Gallery, Архивирано из оригинала 15. 1. 2013. г., Приступљено 20. 4. 2013 
  309. ^ „Coat of Arms: Her Royal Highness The Princess Elizabeth”, Lieutenant Governor of British Columbia, Архивирано из оригинала 6. 11. 2013. г., Приступљено 6. 4. 2013 
  310. ^ Berry, Ciara (15. 1. 2016), „Personal flags”, The Royal Family, Royal Household, Архивирано из оригинала 7. 5. 2016. г., Приступљено 18. 4. 2016 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Краљица Уједињеног Краљевства
1952—2022.