Портал:Историја/Изабрани 2008.
Изабрани чланци [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Црвена армија (рус. Красная Армия) је скраћено име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-Крестьянская Красная Армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала војска Совјетског Савеза након његовог оснивања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. променила име у Совјетска армија, људи са запада су и даље користили термин „Црвена армија“ и касније, на пример, током Хладног рата.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Спартаков устанак, Гладијаторски устанак или Трећи устанак робова био је устанак робова који се десио између 73. и 71. године пре н. е. и последњи у низу неуспелих и међусобно неповезаних устанака које су дизали робови против Римске републике, познат под заједничким именом Устанци робова. Спартаков устанак је био једини устанак који је директно претио Италији и који је битно забринуо Римљане зато што су устаници у почетку имали доста успеха у борбама с римском војском. Устанак је на крају угушен захваљујући војним напорима једног јединог команданта, Марка Лицинија Краса, али су се последице овог устанка још дуго након његовог гушења осећале у римској политици.
Спартаков устанак је имао великог значаја на развој римске историје, углавном због ефекта који је имао на успон двојице војсковођа, Помпеја и Краса. Њих двојица су искористили успех у гушењу овог устанка како би утврдили своје политичке каријере. Запретили су својим легијама и тиме успели да изборе за сенат који су се одржали 70. године пре н. е. окрену у своју корист. Њихов рад као конзула допринео је поткопавању римских политичких институција што је касније довело до преласка Римске републике у Римско царство.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Заливски рат је сукоб између Ирака и коалиционих снага приближно 30 држава под мандатом Уједињених нација и вођством Сједињених Држава.
Увод у рат је била ирачка инвазија Кувајта 2. августа 1990. године, пратећи недоказану оптужбу Ирака да Кувајт нелегално црпи нафту из извора дуж ирачке границе. Инвазија је била суочена са тренутним економским санкцијама против Иракa од стране Уједињених нација. Непријатељства су почела у јануару 1991, a је исход билa одлучна победа коалиционих снага, које су истерале ирачке снаге из Кувајта са минималним губицима у људству. Копнене и ваздушне битке су вођене у Кувајту, Ираку и у граничним деловима Саудијске Арабије. Рат се није проширио изван ових територија, иако је Ирак испалио ракете на израелске градове.
...даље...
04. недеља[уреди извор]
Рат Велике алијансе или Деветогодишњи рат или Рат Аугзбуршког савеза или Рат за палатинско наслеђе био је велики рат који је избио 1688. и трајао све до 1697. углавном на европском континенту, међутим, такође је захватио и секундарне фронтове у Ирској (познатији као Вилијамитски рат) и Северној Америци (познатији као Рат краља Вилијама).
Након потписивања Споразума у Најмегену, којим је завршен Француско-холандски рат (1672—1678) Француска је под Лујем XIV намеравала да осигура своју хегемонију у Европи. До осамдесетих година 17. века цар Светог римског царства Леополд I добио је замах у рату са Турцима и ојачао је своју позицију у централној Европи. Леополд I је заједно са протестантским кнежевима Немачке, Шпанијом и Шведском створио одбрамбени Аугзбуршки савез 9. јула 1686. да би спречили хегемонију ојачане Француске.
Вилијам III од Енглеске је успешно извршио инвазију на Енглеску и свргнуо краља Џејмса II. Вилијам III од Енглеске је од раније био холандски шеф државе. Када је поред тога постао и краљ Енглеске имао је моћ да ствара савез против Француске, чему је дуго тежио. Вилијам III од Енглеске и Леополд I су 12. маја 1689. оформили Велику алијансу са циљем да врате Француску у границе, које су биле одређене Вестфалским миром. Повод за рат је била свађа око наследства у Рајнском палатинату.
Рат Велике коалиције завршен је без победника потписивањем споразума у Ризвику 20. септембра 1697. Споразум су тада потписали Француска, Холандија, Енглеска и Шпанија. Леополд I је потписао касније 30. октобра 1697. После рата француска је војно ојачала на копну, а Енглеска и Холандија на мору.
...даље...
05. недеља[уреди извор]
Образовање у средњем веку пре свега се оријентисало на практичне потребе. Мада је било људи који су волели знање ради њега самог, они су били реткост и често су осећали потребу да траже изговоре за своју интелектуалну радозналост. Када су Јован из Солзберија и његове колеге хуманисти с краја 12. века из чисте радозналости читали прелепу паганску прозу обавезно су истицали како им је основни циљ да побољшају свој латински како би боље проучавали црквена дела.
Основни циљ био је да сваки човек поседује знање неопходно за обављање свог посла. Остала знања су била сувишна, а могла су бити и опасна. На пример Филип де Новар је наговарао младе племкиње да уче да читају како би могле боље да се моле али жестоко се противио да уче да пишу како не би могле писати љубавна писма.
Средњовековно образовање не може се описати само кроз академске установе као што су школе и универзитети, јер су и домови великаша представљали места где су млађи племићи стицали витешко образовање. Произвођење младића у витеза формално је означавало крај школовања и доказ да може да заузме своје место у друштву. Жене великаша су надгледале образовање племкиња и припремале их за брак. У градовима, систем шегрта који су успоставили еснафи играо је сличну улогу. Шегрти су живели у мајсторовој кући и учили занат под његовим надзором. Шегрт је пролазио кроз своју коначну проверу знања у изради мајсторског дела. Формалним пријемом у гилду у статусу мајстора он је завршавао своје школовање.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Битка код рта Матапан је била поморска битка Другог светског рата која се водила крај обале грчког Пелопонеза између 27. и 29. марта 1941. Комбиноване снаге бродова британске и аустралијске морнарице под командом британског адмирала Ендруа Канингама пресреле су и тешко оштетиле снаге италијанске морнарице , под командом адмирала Анђела Јакина.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Опсада Београда 1456. (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је Угарска краљевина. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.
Велику турску силу нису дочекале сједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Значајан догађај током опсаде је разбијање турске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели а сутрадан је уследило турско повлачење.
Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Шпански рат за независност је појам који се односи на оружани конфликт који се одиграо на Иберијском полуострву између 1808. и 1814. године у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалом и Уједињеним Краљевством против Наполеона Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Сукоб је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португала, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. године. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
Сукоб је проузроковао настанак националног осећања, мада је шпанско друштво поделио на „патриоте“ и „афрансесадос“ („пофранцужени“). Рат је нанео озбиљне штете индустрији и пољопривреди земље, и изазвао велико заостајање у модернизацији полуострвске економије. На политичком плану, убрзао је процес еманципације колонија у Америци, које ће стећи независност након Рата за независност, док ће рестаурација Бурбонске династије и јачање Католичке цркве отворити период цивилних ратова између апсолутиста и либерала који ће трајати све до друге половине 19. века.
...даље...
09. недеља[уреди извор]
Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је једна од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично посматра као део Мађарске револуције са којом је блиско повезана.
Током револуције Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната са центром у Темишвару.
Овакво Војводство је изневерило очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству су Срби чинили мањину, док је сва администрација била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Једина трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха.
...даље...
10. недеља[уреди извор]
Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва која се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Може се посматрати као огранак ширег социјалистичког покрета. Марксисти су ране облике човекових друштвених организација описивали као примитивни комунизам. Међутим, комунизам као политички циљ је претпостављени облик будуће друштвене организације. Постоји мноштво струја унутар комунистичког покрета, укључујући марксизам, луксембургизам, бољшевизам, троцкизам, титоизам, еврокомунизам, лењинизам, марксизам-лењинизам, совјетски комунизам, стаљинизам, маоизам, хоџизам, џуче, национал-комунизам, хришћански комунизам, религијски комунизам, анархокомунизам и разне струје левог комунизма као распрострањеније варијанте. Ипак, разни изданци совјетских (што критика назива стаљинизмом) и маоистичких тумачења марксизма-лењинизма чине посебну грану комунизма који је, за разлику од осталих, био главна струја комунизма у светској политици током највећег дела 20. века. Троцкизам као ривалска струја није био тако популаран.
…даље…
11. недеља[уреди извор]
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и средоземну обалу Спаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се непосредно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.
…даље…
12. недеља[уреди извор]
Пад Београда 1521. године је догађај који је уследио као последица трећег великог турског напада на ово угарско утврђење у османско-угарским сукобима у доба највећег експанзионизма Османлијског царства на запад.
Османски султан, Сулејман Величанствени (у муслиманској традицији запамћен као Кануни односно Законодавац), одлучио је да први циљеви његових војних похода буду Родос и Београд, места која није успео да освоји његов предак Мехмед II Освајач (1451—1481). Сулејман је покренуо своју војску половином маја 1521. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са савске стране. Да би ово извела, османска војска је прво морала да заузме Срем, што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у Бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне хришћанске силе Београд ће доћи тек 1688. године када га је за Аустрију освојио Максимилијан Баварски.
...даље..
13. недеља[уреди извор]
Немачка окупација Луксембурга у Првом светском рату била је прва од две војне окупације Великог војводства Луксембург у двадесетом веку. Од августа 1914. па све до краја рата у новембру 1918, Луксембург је био под потпуном окупацијом Немачког царства. Немачка влада је оправдавала окупацију потребом да пруже подршку својим јединицама распоређеним у суседној Француској, мада су Луксембуржани, како савременици тако и њихови потомци, другачије тумачили немачке поступке.
Током овог периода Луксембургу је дозвољено да задржи своју владу и политички систем, иако се присуство немачке војске осећало као крајње неугодно. Без обзира на дистракцију коју је окупација донела, Луксембуржани су се трудили да живот воде што уобичајније. Политичке партије су своју пажњу усмериле на економију, образовање и уставне реформе.
Домаће политичко окружење се доста закомпликовало смрћу Паула Ајшена који је био премијер Луксембурга током 27 година. Након његове смрти уследио је период краткотрајних влада, стање које је довело до побуне и уставног расула након повлачења немачких војника.
14. недеља[уреди извор]
Галија Уида (енгл. Whydah Gally) је била енглески трговачки брод, а касније је постала главни брод гусара Семјуела Беламија, званог Црни Сем. Пре него што је пала у гусарске руке, превозила је робу и робове између Енглеске, Западне Африке и Карипских острва. Гусари су је касније отели и њоме су опљачкали многе бродове. Потонула је у олуји код Кејп Кода, надомак Масачусетса у данашњим Сједињеним Америчким Државама, 26. априла 1717. године. У бродолому је страдала скоро целокупна посада, укључујући и Беламија.
Уида је данас једина откривена олупина гусарског брода из Златног доба гусарства, а њено благо се процењује на више стотина милиона долара.
15. недеља[уреди извор]
Руски грађански рат се водио од 1917. до 1923. Након успеха Октобарске револуције, нова руска (бољшевичка) влада је решила да успостави мир са Немачком, као што су обећали руском народу пре револуције. Званични споразум Брест-Литовски мир је потписан 6. марта 1918. Мир је био једини избор у очима Бољшевика, јер је руска војска била у хаосу када су Немци започели своје напредовање у фебруару 1918. Стара руска војска је организована у Црвену армију радника и сељака и још увек је била у расулу.
Мир је изазвао велик број антибољшевичких група унутар и изван Русије у борбу против нове власти. На пример, Винстон Черчил је рекао да бољшевизам мора бити „угушен у својој колевци”.
Већина борби се завршила 1920, али значајни отпори у неким деловима су се наставили до 1922 (на пример Крондштатски устанак, Тамбова побуна и задњи отпор Белих на Далеком истоку).
Совјетска историографија традиционално није примењивала одредницу „руски” и користила је термин “Грађански рат и Војна интервенција 1917—1923.”, зато што је то у својој дефиницији укључивао и Пољско-совјетски рат, отпор у Украјини, као и отпор Басмачија и страну интервенцију у средњој Азији.
...даље...
16. недеља[уреди извор]
Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је једна од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично посматра као део Мађарске револуције са којом је блиско повезана.
Током револуције Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната са центром у Темишвару.
Овакво Војводство је изневерило очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству су Срби чинили мањину, док је сва администрација била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Једина трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха.
...даље...
17. недеља[уреди извор]
Лепенски Вир je мезолитско и неолитско налазиште на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, средиште једне од најзначајнијих и најсложенијих култура праисторије, названа по дунавском виру - „Лепенски вир“. Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, чувени ахреолог, академик и професор Универзитета у Београду. Култура Лепенског Вира се распростире дуж Ђердапа, на локалитетима: Лепенски вир, Власац, Разврата, Икоана, Хајдучка воденица, Алибег, Падина
Три локалитета су низводно од „Гвоздених врата“ - Островул Бокулуи, Скела Клодовеи и Островул Корбулуи. Ова култура је захватила и област Трансилваније.
...даље...
18. недеља[уреди извор]
Источни фронт током Другог светског рата је име за сукобе вођене у источној Европи, озлоглашене по непамћеној жестини, разарању и неизмерним губицима живота. Многи извори укључују Немачку инвазију на Пољску из 1939. у борбе вођене на Источном фронту, али је фокус овог чланка на много већим сукобима вођеним од јуна 1941. до маја 1945, у којима су две главне зараћене стране биле Нацистичка Немачка и Совјетски Савез. Совјетски Савез је тријумфовао, и из сукоба изашао као војна и индустријска суперсила. Совјетски Савез је након рата остварио контролу над већим делом источне Европе, а Немачка је окупирана и подељена.
На руском, овај сукоб се назива Великим отаџбинским ратом (Великая Отечественная Война), име које алудира на Руско – наполеонски отаџбински рат на руском тлу 1812. године. Руско-фински рат се може сматрати северним крилом Источног фронта. Неки историчари овај сукоб називају Руско-немачким ратом, а други користе термин Совјетско-немачки рат или Немачко-совјетски рат.
...даље...
19. недеља[уреди извор]
Француска револуција (1789—1799) је била важан део историје Француске, Европе и западне цивилизације. Током тог периода, република је заменила апсолутистичку монархију, а Католичка црква је била приморана да изврши радикалну реорганизацију. Док је Француска осциловала између рeпублике и царства 75 година након што је Прва република пала после државног удара, револуција се сматра главном прекретницом у историји западне демократије - од времена апсолутизма и аристократије до доба грађанства као главне политичке снаге.
...даље...
20. недеља[уреди извор]
Зимски рат је избио када је Совјетски Савез напао Финску 30. новембра 1939, три месеца након почетка Другог светског рата. Последица тога је да је Совјетски Савез избачен из Лиге народа 14. децембра. Совјетски вођа Јосиф Стаљин је очекивао да ће покорити целу земљу до краја године, али је фински отпор уништио план совјетских снага, којих је било три пута више. Финска се држала до марта 1940, када је у Москви потписан мировни споразум уступајући 10% финске територије и 20% њених индустријских капацитета Совјетском Савезу.
Резултати рата су мешовити. Иако су се совјетске снаге коначно успеле пробити кроз финску одбрану, ни Совјетски Савез ни Финска нису изашле задовољне из овог сукоба. Совјетски губици на фронту су били огромни и међународни положај земље је патио. Још горе, борбена готовост Црвене армије је доведена у питање и значајно је допринела Хитлеровој одлуци да покрене операцију Барбароса. На крају, совјетске снаге нису испуниле свој примарни циљ покоравања Финске, већ су само изборили одвајање територије око језера Ладоге. Финци су сачували своју независност и стекли су значајну међународну подршку.
...даље...
21. недеља[уреди извор]
Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, осм. тур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.
Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.
Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.
…даље…
22. недеља[уреди извор]
Хиспанија (лат. Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Римско освајање је потрајало пуна два века и били је испуњено крвавим биткама и суровим епизододама као и жилавим отпором аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нумансија, који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације се овијао мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико је и сама Хиспанија допринела Риму својим природним богатствима и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг, како у култури тако и у обичајима, а посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.
...даље...
23. недеља[уреди извор]
Тридесетогодишњи рат одвијао се од 1618. до 1648. углавном на територији данашње Немачке и Чешке. У рат су биле увучене највеће европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер верског сукоба протестаната и католика, ривалство Хабсбурга и других сила имало је централну улогу, што се види по уласку католичке Француске у рат на протестантској страни.
Рат је заједно са попратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект по Европу. Рат је трајао 30 година, а конфликти изазвани тим ратом настављају се идућих 300 година. Рат је завршио Вестфалским миром 1648. Из рата Немачка излази расцепкана и искрварена, а Шпанија излази ослабљена без Португала и Холандије. Француска постаје доминантна сила у Европи.
...даље...
24. недеља[уреди извор]
Операција Барбароса (нем. Unternehmen Barbarossa) био је немачки кодни назив за инвазију нацистичке Немачке на Совјетски Савез током Другог светског рата. Операција је добила име по цару Светог римског царства Фридриху Барбароси.
Главни циљ операције је био брзо освајање целог европског дела СССР-а, западно од линије која је повезивала Архангелск и Астрахан. Неуспех операције Барбароса на крају је резултовао целокупним поразом Трећег Рајха. Источни фронт који је отворила операција Барбароса био је највеће бојиште Другог светског рата, са највећим и најбруталнијим биткама, великим људским губицима и деструкцијом.
...даље...
25. недеља[уреди извор]
Ратови за независност Шпанске Америке били су бројни ратови против шпанске власти у Шпанској Америци почетком 19. вијека. С циљем политичке независности, ратови су започели убрзо након француске инвазије на Шпанију 1807. током Наполеонових ратова. Иако су постојала истраживања о идеји одвојеног шпанско америчког („криолског”) идентитета одвојеног од Пиринејског полуострва, политичка независност у почетку није била циљ већине шпанских Американаца, нити је нужно избјегавана. Са обновом власти Фердинанда VII 1814, он је одбацио било коју власт народног суверенитета, као што се види у шпанском уставу из 1812, који је донио Кадиски кортез — парламентарно намјесништво које је владало за вријеме Фердинандовог свргнућа. Ни Либерална револуција 1820. није промијенила став Кадиског устава према сепаратизму, док су се шпански Американци све више радикализовали тражећи политичку независност.
…даље…
26. недеља[уреди извор]
Стогодишњи рат (1337.-1453.) представља серију конфликата између Енглеске и Француске, а у каснијој фази и Бургундије. Рат се углавном водио у Француској и имао је карактер и француског грађанског рата и међународног рата.
Рат је историјски значајан по увођењу нових оружја и нових тактика. Показало се да треба напустити стари систем феудалних армија у којима је доминирала тешка коњица.
Први пут у средње веку појављују се прве стајаће војске у Западној Европи. Мењају се улоге племића и сељака. Тај рат се сматра једним од најзначајнијих у средњовековној историји.
...даље...
27. недеља[уреди извор]
Блицкриг (Немачки: Blitzkrieg, буквално "муњевити рат") је популаран назив за оперативну војну доктрину која предвиђа употребу мобилних снага које нападају користећи брзину и изненађење како би онемогућиле непријатељу да благовремено успостави кохерентну одбрану. Војне доктрине базиране на теорији блиц крига развијене су после Првог светског рата као метод за избегавање позиционих рововских борби у будућим сукобима.
...даље...
28. недеља[уреди извор]
Свемирска трка је била незванично такмичење између Сједињених Држава и Совјетског Савеза које је трајало од 1957. до 1975. године. Она је укључивала паралелне напоре обеју земаља да истраже свемир вештачким сателитима, да пошаљу људе у свемир и на Месец. Иако њени корени леже у раној ракетној технологији и међународној затегнутости након Другог светског рата, свемирска трка је почела након совјетског лансирања сателита Спутњик 1, 4. октобра 1957. Термин свемирска трка је смишљен по аналогији са трком у наоружавању која је такође постојала између САД и СССР. Свемирска трка је постала важан део културног и технолошког ривалства између Совјетског Савеза и САД током Хладног рата. Свемирска технологија је постала посебно важна арена у овом сукобу, и због своје војне примене и због психолошке користи од нараслог морала.
...даље...
29. недеља[уреди извор]
Преторијанска гарда или преторијанци (лат: praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. године пре Хр. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. године пре Хр., а распустио ју је Константин Велики 312. године.
...даље...
30. недеља[уреди извор]
Битка код Манцикерта одиграла се 26. августа 1071. године између византијске војске, предвођене царем Романом Диогеном (1068—1071) и Селџука предвођених султаном Алп Арсланом. Борбе су се водиле на простору између истоименог града и језера Ван, а окончале су се повлачењем византијске војске у ком је заробљен Роман Диоген због чега се сматра да су Византинци поражени. Битка код Манцикерта (често називана и Катастрофа код Манцикерта) се у историји сматра пресудним догађајем који је директно одговоран за каснију пропаст Византије која је произашла из те, по византијско царство, кобне 1071. године.
...даље...
31. недеља[уреди извор]
Битка код Ватерлоа је била последња битка Наполеона I Бонапарте. На Ватерлоу се 18. јуна 1815. борио и изгубио против војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Наполеон је након повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана. Снаге остатка Европе ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Прусије и Русије. Битка се одиграла у Белгији, 2 km од Ватерлоа и 12 km од Брисела.
...даље...
32. недеља[уреди извор]
Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.
Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.
...даље...
33. недеља[уреди извор]
Други пунски рат (Римљани су га називали Рат против Ханибала) био је рат између Картагине и Римске републике, а водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е. То је био други од три велика рата, који су се називали Пунски ратови, због латинског имена за Картагињане Punici или Poenici (од имена њихових предака Феничана).
Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончалу картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.
Споредан сукоб током овог рата је био неодлучени Први македонски рат у источном Средоземљу и Јонском мору.
...даље...
34. недеља[уреди извор]
Алмогавери, Алмогавари или Алмугавери (кат. almogàvers), били су плаћеници у служби арагонско-каталонских краљева Ђаумеа Освајача и Переа Великог који су се борили у пограничним пределима против муслимана у XIII веку у доба Реконкисте. Били су познати као изузетно вешти и надасве храбри али и веома агресивни и сурови ратници. На непријатељској територији су живели од пљачке, а у доба мира су обично проузроковали проблеме пљачкањем сељака и честим тучама.
Након завршетка Реконкисте и борби на југу Италије, борили су се на Истоку, углавном у Византији у 14. веку где добијају име Каталонска дружина са Истока (кат. Companyia Catalana d'Orient).
...даље...
35. недеља[уреди извор]
Шпански грађански рат (јули 1936. - април 1939.) је био сукоб у коме су се актуелна Друга шпанска република и левичарске групе бориле против десничарске фашистичке побуне коју је водио генералисимус Франциско Франко, који је успео да свргне републиканску владу, и успостави диктатуру. Овај сукоб је био резултат комплексних политичких, економских, па чак и културних подела између онога шта је Антонио Мачадо чувено окарактерисао као две Шпаније.
Републиканце је чинио дијапазон групација које су се кретале од центриста који су подржавали изборну демократију, до поборника комунистичких или анархистичких револуционарних промена; њихова снага је била првенствено урбана (мада су међу њима били и сељаци беземљаши) и секуларна, и били су посебно јаки у Каталонији и у релативно конзервативној Баскији - два региона којима је републиканска влада дала велику аутономију. Фашистички побуњеници који су на крају извојевали победу су имали првенствено руралну, богатију, и конзервативнију подршку, били су махом католици, и подржавали су централизацију власти. Војна тактика овог рата је у много аспеката наговестила акције у Другом светском рату.
...даље...
36. недеља[уреди извор]
Други светски рат је назив за оружани сукоб, односно серију међусобно повезаних оружаних сукоба који се између године 1939. до 1945. водио између два блока држава - Сила Осовине на челу с Немачком и Савезничких снага на челу са САД-ом, Совјетским Савезом и Великом Британијом.
По броју држава, односно људи који су у њему суделовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства.
По својим последицама Други светски рат представља један од најважнијих догађаја у историји, те извор безбројних контроверзи које трају дан-данас.
...даље...
37. недеља[уреди извор]
Напади 11. септембра 2001. године су били серија координисаних терористичких напада против Сједињених Америчких Држава који су се догодили у уторак, 11. септембра 2001. године. Према званичном извјештају Комисије 911, 19 особа у служби Ал-Каиде, мреже милитантних вахабијских организација, отело је 4 америчка авиона. Два су ударила у Светски трговински центар (СТЦ) на Менхетну у Њујорку, по један у сваки небодер у 17 минута разлике, убрзо након чега су се оба небодера срушила. Трећи авион је ударио у Пентагон, главно седиште Министарства одбране САД у општини Вашингтон. Четврти авион се срушио у руралном делу Пенсилваније 130 km источно од Питсбурга након што су путници пружили отпор отмичарима.
Извештај комисије 911 је показао да су нападачи претворили отете авионе у највеће самоубилачке бомбе у историји, те су извршили најубитачније нападе икад почињене против Сједињених Америчких Држава. Напади 11. септембра су релативно најзначајнији догађај који се до сада десио у 21. веку у смислу општих економских, социјалних, културних и војних последица које су уследиле у Сједињеним Америчким Државама и многим другим деловима света.
...даље...
38. недеља[уреди извор]
Античка Грчка је назив који се користи за описивање свијета у којем се говорило грчким језиком у античким временима. Тај назив се не односи само на подручје данашње грчке државе, него и на подручја насељена Грцима у античким временима: Кипар, егејска западна обала Мале Азије (тада позната као Јонија, Дорида и Еолида), Сицилија и јужна Италија (позната као Велика Грчка), та разбацана насеља на обалама данашње Албаније, Бугарске, јужне Француске, Далмације, Либије, Шпаније, као и црноморска обала у данашњој Украјини и Русији.
Античку Грчку неки историчари сматрају темељом културе западноевропске цивилизације. Грчка култура је извршила снажан утицај на Римско царство, које је пренијело њен облик по многим дијеловима Европе. Цивилизација античке Грчке је неизмјерно утицала на језик, политику, образовање, филозофију, умјетност и архитектуру модерног свијета, посебно током ренесансе у западној Европи и поново током процвата неокласицизма током 18. и 19. века у Европи и објема Америкама.
...даље...
39. недеља[уреди извор]
Катарски крсташки рат или Албижански поход (1209. - 1229.) представљао је рат, који је започела Католичка црква против катара или патарена у Лангдоку на југу Француске. Катарско веровање је сматрано за јерес. Степен насиља према катарима је био екстремно велик, чак и према средњовековним стандардима. На почетку рата крсташи су побили цели један град Безијер од 10.000 становника. Касније су спаљивали и живе и мртве катаре.
Црква је понудила то подручје севернофранцуским племићима и краљу Француске, који су деловали као католички плаћеници. Територија Француске тим ратом постаје готово дупло већа. Француска је добила подручја, која су имала ближе културне и језичке везе са Каталонијом него са Француском.
...даље...
40. недеља[уреди извор]
Кју-клукс-клан (енгл. Ku Klux Klan; познат и по акрониму ККК или само Клан), је име неколико организација које су постојале у прошлости као и неких које данас постоје, а које заговарају супериорност беле расе, антисемитизам, расизам, антикомунизам, антикатолицизам, хомофобију и нативизам. Ове организације су често користиле и користе и терористичке методе и насиље као и застрашивање као што је паљење крста, у циљу угњетавања америчких црнаца и других друштвених или етничких група.
Прва инкарнација Клана појавила се 1866. године. Основали су га ветерани војске Конфедерације. Главни циљ ове организације био је отпор према Реконструкцији коју је спроводио Север након Америчког грађанског рата, који се фокусирао на застрашивање северњака који су мигрирали ка Југу (тзв. "карпетбегери") и јужњака који су приступили Републиканској партији (тзв. "скалавази"), као и линчовањима ослобођених робова. Организација је доживела опадање између 1868. и 1870. а почетком осамдесетих година 19. века била је уништена након што је председник Јулисиз С. Грант прогласио пуноправним Акт о људским правима из 1871. (такође познат и као Акт Кју-клукс-клана).
Године 1915. основана је друга, различита група под истим именом. Овај други Кју-клукс-клан је био организован као братство које је плаћало хиљаде људи да широм САД на локалном нивоу организују ћелије Кју-клукс-клан. На врхунцу моћи, почетком двадесетих година 20. века, Ку клакс клан је бројао око 4-5 милиона људи. И овај Кју-клукс-клан је проповедао расизам, антикатолицизам, антикомунизам, нативизам и антисемитизам, а неке локалне групе су учествовале и у линчовањима и другим насилним активностима. Популарност Кју-клукс-клана је ослабила током Велике депресије, а чланство је драстично опало током Другог светског рата због скандала изазваних умешаношћу угледних чланова организације у разне злочине као и због подршке нацистима.
...даље...
41. недеља[уреди извор]
Немачки бојни брод Бизмарк (нем. Bismarck) највероватније је најпознатији ратни брод Другог светског рата. Добио је име по немачком канцелару из XIX века Оту фон Бизмарку, а постао је познат након што је потопио заставни брод и понос британске Краљевске Морнарице, бојни крсташ ХМС Худ 1941. Након лова који је трајао три дана "Бизмарк" је потопила Британска краљевска ратна морнарица.
...даље...
42. недеља[уреди извор]
Јуриш Лаке коњице је био катастрофални јуриш коњице који је предводио лорд Кардиган током битке за Балаклаву 25. октобра, 1854, у Кримском рату. О овом јуришу је Алфред Лорд Тенисон испевао чувену песму Јуриш Лаке коњице, чији су стихови Њихово није да питају зашто / њихово је да изврше и погину од овог јуриша направили симбол храбрости и трагичности.
...даље...
43. недеља[уреди извор]
Гладијатори (лат. gladiatōrēs) су у били борци старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других.
Термин гладијатор потиче од речи гладијус (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.
Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п.н.е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п.н.е. борила су се само три пара.
Крајем 2. века п.н.е. гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму а касније у амфитеатрима широм римске империје. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.
Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва.
Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Такође су се бориле и жене које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.
Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.
...даље...
44. недеља[уреди извор]
Уједињене нације (УН) су међународна организација која себе описује као „глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја, и социјалне једнакости.“ Основане су 1945. године од стране 51 земље, замењујући Лигу народа.
Почев од 2006. укупно 192 земља су чланице Уједињених нација, укључујући практично све међународно признате независне нације, осим Ватикана (Света Столица) (која је одбила чланство али има статус посматрача), Кукова острва, Палестина (која има статус de facto државе, али још није правно призната), Нијуеа (чијом спољном политиком руководи влада Новог Зеланда) и Република Кина (чије је чланство укинула Народна Република Кина 1971). Палестина и Света Столица имају парламентарне посматрачке мисије при УН-у.
Из свог седишта у Њујорку, земље чланице УН-а и њене специјализоване агенције управљају и одлучују о административним питањима на регуларним састанцима који се одржавају сваке године. Организација је подељена на административна тела, укључијући Генерална скупштина Уједињених нација, Савет безбедности Уједињених нација, Економски и социјални савет Уједињених нација, Старатељски савет Организације уједињених нација, Секретаријат Уједињених нација, и Међународни суд правде, као и тела која се баве управљањем свим осталим агенцијама УН-а, као што су СЗО и УНИЦЕФ. Најпознатија јавна личност УН-а је Генерални секретар.
...даље...
45. недеља[уреди извор]
Период развоја међународних односа после Другог светског рата који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила, назива се Хладни рат. У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и СССР, као и успостављање социјалистичког поретка у Источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера. Заправо, Хладни рат је спровођење политике са „позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски рат, Вијетнамски рат и рат Совјетског Савеза против Авганистана представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948-1953. године када је дошло до Берлинске блокаде, формирања НАТО-а, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осетила се током 1958-1962. године због Кубанске кризе.
Мада, Хладни рат је имао и своје добре стране. Кроз трку у наоружању и трку за свемир дошло је до неслућеног и огромног технолошког напретка за веома кратак период. Човек је по први пут послат у васиону и први пут човек је крочио на Месец.
...даље...
46. недеља[уреди извор]
Пропаст Римског царства или Пад Римског царства, а такође и Пад Рима, је историографски термин који се употребљава за крај постојања Западног римског царства. Термин је први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом делу "Опадање и пропаст Римског царства" из 1776. године. Гибон није био ни први ни последњи који је покушао да открије разлоге пропасти Римског царства. О популарности питања сведочи и немачки историчар Александер Демант који је 1984. сакупио укупно 210 теорија о пропасти Рима.
Традиционални датум пада Царства је 4. септембар 476. године када је западноримског цара Ромула Августула свргао вођа варварских најамника Одоакар. Многи историчари оспоравају овај датум уз опаску да је Источно римско царство (Византија) постојало све до 29. маја 1453. када су Отомански Турци заузели престоницу царства Константинопољ. Други кључни датуми су и смрт Теодосија Великог 395. године након које се Царство поделило на Западно и Источно, прелазак бројних варварских племена преко Рајне 406. године (Вандали, Свеви, Алани, Бургунди...) или убиство западноримског војсковође Стилихона, после кога је дошло до потпуног слома и осипања римске војске на Западу. Неки историчари сматрају да се уместо термином "пад" може користити термин "комплексна трансформација".
...даље...
47. недеља[уреди извор]
Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. Сврха конгеса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон I Бонапарта био вратио на власт у Француској у марту 1815. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила. Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814.
...даље...
48. недеља[уреди извор]
.svg)
Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФРЈ) је бивша југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, све док се није распала током грађанског рата. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније и Црне Горе.
Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом и Аустријом на северозападу, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.
За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља "самоуправног социјализма", са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом тзв. радничког самоуправљања.
...даље...
49. недеља[уреди извор]
Пелопонески рат је сукоб између Делског савеза (предвођеног Атином) и Пелопонеског савеза (предвођеног Спартом). Рат је, са једним прекидом, трајао 27 година (од 431. до 404. год. п. н. е.) и обухватио је скоро цео антички свет. Рат је завршио победом Спарте.
...даље...
50. недеља[уреди извор]
Опсада Антиохије одиграла се током Првог крсташког рата током 1097. и 1098. Прва опсада крсташа против града, кога су Турци заузели 9 година раније, трајала је од 21. октобра 1097. до 3. јуна 1098. Друга опсада је била опсада против крсташа, који су заузели град, а трајала је од 7. јуна до 28. јуна 1098.
Током прве опсаде крсташи нису дуго могли ући у град, а међу крсташима је владала глад. Пред долазак велике и надмоћније муслиманске војске, крсташи су успели освојити град захваљујући издаји стражара у граду. У Антохији је уследио велики покољ Турака.
Пред град је неколико дана након заузимања од стране крсташа стигла надмоћна муслиманска војска и ставила Антиохију под другу опсаду. Крсташи су се нашли у безизлазном положају, док један монах није нашао наводно Свето Копље. Та реликвија је дигла морал крсташима, који вођени религиозним фанатизмом побеђују муслиманску војску.
...даље...
51. недеља[уреди извор]
Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Русију.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
...даље...
52. недеља[уреди извор]
Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Богочовека Исуса Христоса са људима. Збивања и загонетке Старог завета добили су у њему своју одгонетку и пуноћу. У Светом Писму Новог Завета, као светим списима, очевици су описали догађаје од рођења Господа Исуса Христа, па све до његовог славног Васкрсења из мртвих и Вазнесења. Описан је и силазак Светог Духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог светог имена и науке Божје. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и Страшног суда. Књиге Новог завета се састоје из четири Јеванђеља (еванђеља), евангелион (на грчком) - добра вест или блага вест. Иако се састоји из више књига Нови завет је практично једна књига. Зашто једна књига? Зато што се све књиге Новог завета односе на једну изузетну личност, на нашег Господа и спаситеља Исуса Христа. Еванђеља описују овоземаљски живот Исуса Христа, тј. период од рођења па до вазнесења. Оне представљају књиге основних истина, јер из њих се учимо сазнању свих основних истина о нашем Спаситељу и спасењу.
...даље...