Државе чланице Организације уједињених нација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Мапа држава чланица ОУН од августа 2017. године, са њиховим територијама (укључујући зависне територије) признатим од ОУН (зелена боја)

Земље чланице Организације уједињених нација су 193 суверене државе које су чланице Организације уједињених нација и једнако су заступљене у Генералној скупштини ОУН.[1] ОУН је највећа међувладина организација на свијету.

Услови за пријем нових чланица у ОУН наведени су у члану 4. главе 2. Повеље ОУН:[2]

  1. Пријем у чланство Организације уједињених нација отворен је свим другим мирољубивим државама које приме обавезе садржане у овој Повељи, а способне су и вољне, по оцјени Организације, да те обавезе извршују.
  2. Примање сваке такве државеу чланство Организације уједињених нација врши се одлуком Генералне скупштине на препоруку Савјета безбједности.

Препорука за пријем од Савјета безбједности захтијева афирмативне гласове од најмање девет од укупно петнаест чланица, при чему ниједна од пет сталних чланица не смије искористити моћ вета. Препорука Савјеза безбједности затим мора бити усвојена у Генералној скупштини дво-трећинском већином гласова.[3]

У принципу, само суверена држава може постати чланица ОУН и све тренутне чланице ОУН су суверене државе. Иако пет чланица није било суверено када су се придружиле ОУН, све су постала потпуно незавнисне између 1946. и 1991. године. С обзиром да држава може бити примљена у чланство само уз одобрење Савјета безбједности и Генералне скупштине, одређени број држава које се према Монтевидејској конвенцији сматрају сувереним нису чланице ОУН. Разлог је тај што ОУН не сматра да та држава има суверенитет, углавном због недостатка међународног признања или због противљења неке од сталних чланица.

Осим држава чланица, ОУН позива и држава које нису чланице да постану посматрачи у Генералној скупштини (тренутно двије: Ватикан и Палестина), омогућавајући им да учествују и говоре у Генералној скупштини, али без права гласа. Посматрачи су углавном међувладине организације и међународне организације и ентитети чији државност или суверенитет нису прецизно одређени.

Првобитне чланице[уреди]

Организација уједињених нација 1945. године, послије Другог свјетског рата. Свијетло плаве боје, чланице оснивачи. Тамно плава боја, протекторати и територије чланица оснивача
Мапа тренутни држава чланица ОУН према датум пријема.[4]
  1945 (првобитне чланице)
  1946—1959
  1960—1989
  1990—данас
  посматрачи

Организација уједињених нација је званично настала 24. октобра 1945. године, након што је пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН ратификовало Повељу ОУН (Република Кина, Француска Република, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Уједињено Краљевство Сјеверне Ирске и Велике Британије и Сједињене Америчке Државе) и већина осталих потписница.[5] Укупно 51 првобитна чланица (или оснивајућа чланица) придружила се те године; 50 је потписало Повељу на Кофенренцији ОУН о међународној организацији 26. јуна 1945. године, осим Пољске, која није имала представника на конференцији, па је потписала Повељу 15. октобра исте године.[6][7]

Првобитне чланице ОУН су: Француска, Кина, Совјетски Савез, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе, Аргентина, Аустралија, Белгија, Боливија, Бразил, Бјелорусија, Канада, Чиле, Колумбија, Костарика, Куба, Чехословачка, Данска, Доминикана, Еквадор, Египат, Салвадор, Етиопија, Грчка, Гватемала, Хаити, Хондурас, Индија, Иран, Ирак, Либан, Либерија, Луксембург, Мексико, Холандија, Нови Зеланд, Никарагва, Норвешка, Панама, Парагвај, Перу, Филипини, Пољска, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Сирија, Турска, Украјина, Уругвај, Венецуела и Југославија.[7]

Међу првобитним чланицама, 49 држава су и даље чланице ОУН или се њихово чланство у ОУН настављено кроз статус држава насљедница; нпр. чланство Совјетског Савеза наставила је Руска Федерација након њеног распада. Двије првобитне чланице, Чехословачка и Југославија, распале су се и њихово чланство у ОУН од 1992. године није наставила ниједна држава сљедбеница.[7]

У то вријеме, столицу Кине у ОУН држала је Република Кина, али је усвајањем Резолуције Савјета безбједности ОУН 2758 1971. године, она предата Народној Републици Кини.

Одређени број првобитних чланица није био суверен у вријеме приступа ОУН, али касније стекли потпуну независност:[8]

Тренутне чланице[уреди]

Приступање чланица Уједињених нација хронолошким редом од оснивања до 2008.

Списак чланица је исписан ћирилицом, према краћем називу са датумом приступа. Прве чланице, које су потписнице оснивања организације 24. октобра 1945, су приказане масним словима, од којих су 49 и даље чланице или су наследнице првобитних чланица (нпр. Индија уместо Британске Индије или Русија уместо СССР-а). Остале две првобитне чланице су Чехословачка [Напомена везана за бивше чланице: 1] и СФР Југославија [Напомена везана за бивше чланице: 7]. Седиште Кине, Републике Кине је заузела Народна Република Кина (као наследница) 25. октобра 1971.

Седиште Кине[уреди]

  • . ^ Република Кина је била једна од пет првобитних оснивача УН-а 1945. године. Међутим, на крају Кинеског грађанског рата 1949, влада контролисана Куомитангом је побегла на Тајван, а комунистичка влада новопроглашене Народне Републике Кине је преузела контролу над већим делом земље. Представници националистичке владе су наставили да представљају Кину у УН-у, мада се често наводило да је ово донекле непоштено, с обзиром на величину надлежности Републике Кине над Тајваном (и осталим острвима) у односу на надлежност Народне Републике Кине над континенталним делом. Октобра 1971. године, Резолуција 2758 Генералне Скупштине Уједињених нација је изгласана од стране Генералне Скупштине и тиме је ефективно избачена Република Кина из свих органа Уједињених нација и место Кине у Савету Безбедности преузела је НР Кина. Многобројни покушаји Републике Кине да се поново прикључи УН-у билу су безуспјешни (јер нису прошли комитет УН-а). Ипак, влада у Тајпеју непредстављајући више „целу Кину“ него само „Тајван од 23 милиона људи“ је пуноправни члан многих међународних, па и УН-ових организација, јављајући се под различитим псеудонимима („Тајван“, „Кинески Тајпеј“ итд).

Државе посматрачи и нечланице[уреди]

Поред чланица набројаних изнад, постоје још и посматрачке државе нечланице: Ватикан и Држава Палестина, које одржавају сталну посматрачку мисију у штабу УН-а.

Швајцарска је била посматрач, од 1946. године до 10. септембра 2002. када је постала пуна чланица, после локалног референдума.

Западна Сахара одржава дипломатске везе са око 70 држава и пуна је чланица Афричке уније као Демократска Арапска Република Сахара. Пошто нема ефективни суверенитет, јер држи мали део земље на територији Западне Сахаре, и са владом у егзилу у избегличким камповима у Тиндуфу (Алжир), она се не налази у УН-у.

Неке интернационалне, невладине организације или ентитети чији суверенитет није тачно дефинисан, као рецимо Европска унија, Међународни комитет Црвеног крста и Суверени војни ред Малте имају сличан посматрачки статус, али не као "државе нечланице".

Бивше чланице[уреди]

1. ^ Чехословачка је била члан од 24. октобра 1945. до 31. децембра 1992. Њено место заузеле су Чешка Република и Словачка 19. јануара 1993. Чехословачка нема само једног наследника, а и Чешка и Словачка су морале да се пријаве за чланство.

2. ^  Демократска Република Немачка (Источна Немачка) и Савезна Република Немачка (Западна Немачка) су примљене у УН 18. септембра 1973. После поновног уједињења Немачке 3. октобра 1990, иако се Демократска Република Немачка припојила Савезној Републици Немачкој, поново су примљена у чланство под именом Немачка.

3. ^  Јемен (Северни Јемен) је примљен у чланство 30. септембра 1947. Демократски Јемен (Јужни Јемен) је примљен 14. децембра 1967. После уједињења створена је Република Јемен 22. маја 1990, и од тада имају назив Јемен.

4. ^ Тангањика је била члан од 14. децембра 1961. и Занзибар је члан од 16. децембра 1963. Када су се две државе спојиле под називом Уједињена Република Тангањика и Занзибар 26. априла 1964, касније под називом Уједињена Република Танзанија, од 1. новембра 1964.

5. ^  Египат и Сирија су чланица УН-а од оснивања. Две земље су уједињене 21. фебруара 1958. под називом Уједињена Арапска Република и имале су једног члана у УН-у до 13. октобра 1961, када је Сирији признат независан статус као посебној чланици УН-а. Египат је био члан под називом Уједињена Арапска Република до 17. септембра 1971, када је променио назив у Арапска Република Египат.

6. ^ Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) је члан од оснивања (од 24. октобра 1945). Борис Јељцин, председник Русије је обавестио генералног секретара УН-а 24. децембра 1991. да чланство СССР-а у свим органима УН-а наслеђује Руска Федерација. Остале Совјетске републике су тренутно чланице:

7. ^ Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) је члан од оснивања (од 24. октобра 1945). После распада Југославије 1992, СФРЈ је заменила нова држава Савезна Република Југославија до 1. новембра 2000, када је СРЈ примљена у УН као нова земља, због не признавања УН-а и осталих бивших југословенских република СР Југославију као наследницу СФР Југославије. Бивше републике чланице УН-а су:

Конвенције за имена и напомене[уреди]

1. ^  Белорусија је првобитно примљена као „Белоруска Совјетска Социјалистичка Република“ 24. октобра 1945. Информисала је УН о промени имена 19. септембра 1991.

2. ^  Брунеј заузима место под именом „Брунеј Дарусалам“.

3. ^  Република Конго заузима место под именом „Конго“.

4. ^  Демократска Република Конго је првобитно примљена као „Заир“ 20. септембра 1960. Променила је име 17. маја 1997.

5. ^  Кипар као цело острво је представљено као Република Кипар, укључујући територије којима влада Турска Република Северни Кипар.

6. ^  Источни Тимор заузима место под именом „Тимор Лесте“.

7. ^  Гамбија заузима место без енглеског одређеног члана.

8. ^  Индонезија је примљена 28. септембра 1950. и повукла се привремено од 20. јануара 1965. до 27. септембра 1966, због немира у Сукарну и анексије Западне Папуе. Најавила је своју намеру за поновно придруживање 19. септембра 1966.

9. ^  Иран заузима место под именом „Исламска Република Иран“.

10. ^  Ирска заузима место под именом „Република Ирска“.

11. ^  Лаос заузима место под именом „Лао Народна Демократска Република“.

12. ^  Либија заузима место под именом „Либијска Арапска Џамахирија“.

13. ^  Република Македонија заузима место под именом „Бивша Југословенска Република Македонија“, због грчког притиска.

14. ^  Малезија је првобитно примљена као „Федерација Малаја“ 17. септембра 1957.

15. ^  Микронезија заузима место под именом „Федерација Држава Микронезије“.

16. ^  Молдавија заузима место под именом „Република Молдавија“.

17. ^  Мјанмар је првобитно примљен као „Бурма“ 19. априла 1948.

18. ^  Холандија заузима место под именом „Краљевина Холандија“.

19. ^  Северна Кореја заузима место под именом „Демократска Народна Република Кореја“.

20. ^  Русија заузима место под именом „Руска Федерација“.

21. ^  Јужна Кореја заузима место под именом „Република Кореја“.

22. ^ Сирија заузима место под именом „Сиријска Арапска Република“.

23. ^  Танзанија заузима место под именом „Уједињена Република Танзанија“.

24. ^  Украјина је првобитно примљена као „Украјинска Совјетска Социјалистичка Република“ 24. октобра 1945.

25. ^  Уједињено Краљевство заузима место под именом „Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске“.

26. ^ Вијетнам заузима место под именом „Вијет Нам“.

27. ^ Обала Слоноваче заузима место под именом "Côte d'Ivoire".

Референце[уреди]

  1. ^ „What are Member States?”. United Nations. 
  2. ^ Повеља Организације уједињених нација (PDF). 
  3. ^ „About UN Membership”. United Nations. 
  4. ^ „Growth in United Nations membership, 1945–present”. United Nations. 
  5. ^ „History of the United Nations”. United Nations. 
  6. ^ „Founding Member States”. United Nations. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „CHAPTER I – CHARTER OF THE UNITED NATIONS AND STATUTE OF THE INTERNATIONAL COURT OF JUSTICE”. United Nations. Приступљено 7. 10. 2015. 
  8. ^ „The World in 1945” (PDF). United Nations. 
  9. ^ John Wilson (август 2007). „New Zealand Sovereignty: 1857, 1907, 1947, or 1987?”. New Zealand Parliament. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2011. 

Спољашње везе[уреди]