Postojanje

Vilijam Blejk, ilustracija

Bitisanje ili postojanje odnosno egzistencija (od lat. ex-istere — biti postavljen van) predstavlja centralno pitanje filozofije („Šta postoji?“). Najčešće se definiše u odnosu prema esenciji. Posebna rasprava u filozofiji tiče se dokazivanja postojanja sebe, odnosno odrednice samog postojanja, a u filozofiji religije postojanja Boga.

Srednjovekovnom filozofijom je dominirala rasprava o odnosu biti (esencije) i bitisanja (egzistencije), pri čemu je najčešće egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Bitisanje se poimalo kao ostvarena bit (esencija) neke stvari.

U novijoj filozofiji egzistencije, ovaj odnos se obrće pa esencije nema bez egzistencije kao uslova. Kod Hajdegera i Sartra, egzistencija je svojstvo individualnog, neponovljivog ljudskog bića, a ne svojstvo stvari. Kjerkegor je naglašavao kategoriju »subjektnosti«, pod kojom je podrazumevao onaj modus egzistencije u kome je čovek subjekt sopstvenog delanja a nikada objekt delanja bilo koje druge osobe.

Kontekst u filozofiji

Materijalizam smatra da su jedine stvari koje postoje materija i energija, da su sve stvari sastavljene od materijala, da sve radnje zahtevaju energiju i da su sve pojave (uključujući svest) rezultat interakcije materije. Dijalektički materijalizam ne pravi razliku između bića i postojanja, i definiše ga kao objektivnu stvarnost različitih oblika materije.

Idealizam smatra da su jedine stvari koje postoje misli i ideje, dok je materijalni svet sporedan. U idealizmu, postojanje je ponekad nasuprot transcendenciji, sposobnosti da se prevaziđu granice postojanja. Kao oblik epistemološkog idealizma, racionalizam tumači postojanje kao spoznatljivo i racionalno, da su sve stvari sastavljene od nizova rasuđivanja, što zahteva povezanu ideju stvari, a sve pojave (uključujući svest) rezultat su razumevanja otiska iz noumenalnog sveta u kome leže izvan samih stvari.

U skolastici, postojanje stvari nije izvedeno iz njene suštine, već je određeno kreativnom voljom Boga, dihotomija postojanja i suštine pokazuje da je dualizam stvorenog univerzuma rešiv samo kroz Boga. Empirizam prepoznaje postojanje pojedinačnih činjenica, koje se ne mogu izvesti i koje se mogu uočiti kroz empirijsko iskustvo.

Tačna definicija postojanja jedna je od najvažnijih i temeljnih tema ontologije, filozofskog proučavanja prirode bića, postojanja ili stvarnosti uopšte, kao i osnovnih kategorija bića i njihovih odnosa. Tradicionalno navedena kao deo glavne grane filozofije poznate kao metafizika, ontologija se bavi pitanjima o tome koje stvari ili entiteti postoje, ili se može reći da postoje, i kako se takve stvari ili entiteti mogu grupirati, povezati u hijerarhiju i podeliti prema na sličnostima i razlikama.

Istorija pojma

Antička filozofija

Parmenid je izrazio mišljenje da samo biće postoji, a ništa apsolutno ne postoji. Nasuprot njemu, Heraklit je istakao viši, totalni pojam postojanja i rekao je: Biće isto tako malo postoji kao i ništa, zaključivši da sve teče, što znači: sve je bivanje. Popularne izreke, posebno istočne, da sve što postoji u početku ima klicu propadanja, dok smrt predstavlja prelazak u novi život, u osnovi izražavaju isto sjedinjenje bića i ničega.

Srednjovekovna filozofija

Glavni članak: Odnos esencije i egzistencije

Srednjovekovnom filozofijom je dominirala rasprava o odnosu esencije i egzistencije, pri čemu je najčešće egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Egzistencija se poimala kao ostvarena esencija neke stvari.

Prema Tomi Akvinskom, egzistencija, kao aktualnost, jeste određena esencijom, kao potencijalnošću. Ipak, on ne smatra da esencija postoji pre no što primi postojanje. Nema esencije bez egzistencije, ni egzistencije bez esencije, one su stvorene zajedno.

Egidije Rimski je bio pod znatnim uticajem novoplatonske teorije ο participaciji. Egzistencija ili biće (esse) proističe iz Boga i predstavlja participaciju božanske egzistencije.

Berkli

Prema Berkliju, opažajući subjekt, svojim opažanjem, daje postojanje stvarima:

I pored beskrajne raznovrsnosti ideja ili objekata saznanja postoji i nešto što ih saznaje ili opaža i što na njima vrši različite operacije, kao što su htenje, zamišljanje, zapamćivanje, itd. Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam umom, duhom, dušom ili svojim ja (my self). Tim rečima ja ne označavam nijednu od svojih ideja, već nešto potpuno različito od njih, nešto u čemu one postoje ili, što je isto, čime su one opažene; jer, postojanje jedne ideje sastoji se u tome da je opažena.

— Džordž Berkli

On dalje tvrdi da stvari ne mogu postojati izvan uma, tvrdeći da je biti nemislećih stvari opaženost:

Za sto na kome pišem ja kažem da postoji; drugim rečima, ja ga vidim i osećam: i kada bi bio izvan svoje radne sobe rekao bi da postoji – misleći time da kada bih bio u radnoj sobi mogao bih da ga opazim ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža. Neki se miris širio, to jest, mi smo ga osetili; neki je zvuk odjeknuo, to jest, mi smo nešto čuli; nešto je bilo obojeno ili uobličeno i to smo opazili vidom ili dodirom. To je sve što ja mogu da razumem pod ovim i sličnim izrazima. Jer, potpuno mi je nerazumljivo ono što se govori o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira da li su opažene ili ne. Njihovo esse je percipi; one ni na koji način ne bi mogle postojati izvan uma.

— Džordž Berkli

Berkli postavlja pitanje šta su ti objekti, za koje se veruje da nezavisno postoje, do stvari koje se opažaju čulima. Može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kad se smatra da su čulni objekti jedno, a opaženi objekti drugo?

Sva bića na nebu i stvari na zemlji, jednom reči sva ona tela koja obrazuju ogromnu svetsku zgradu, uopšte ne postoje van neke svesti; njihovo biće je u tome da budu opažene ili saznate; prema tome, sve dok ih nisam stvarno opazio, odnosno sve dok ne postoje u mojoj svesti, ili u svesti bilo kog drugog otvorenog duha, one ili uopšte ne mogu postojati ili mogu postojati u svesti nekog večnog duha: pripisati bilo kom njihovom delu egzistenciju nezavisnu od nekog duha potpuno je nešvatljivo i povlači za sobom sve apsurdnosti apstrakcije.

— Džordž Berkli

On zaključuje da nema nikakve druge supstancije osim duha, ili one koje opaža.

Lajbnic

Prema Lajbnicu, Bog nije samo izvor postojanja, nego i suštine, kako stvarnih, tako i stvarnih u mogućnosti. Jer božanski je razum područje večnih istina i pojmova, koji iz njega proizlaze, tako da bez njega nema ništa stvarno u mogućnosti, i ne samo ništa postojeće, nego staviše i ništa moguće.

Hegel

Bivanje je iščezavanje bića u ništa i ničega u biće, i iščezavanje bića i ničega uopšte.

— Hegel

Hegel određuje postajanje kao prelaz iz ničega u biće (nastajanje) i iz bića u ništa (nestajanje). Ta dva momenta se prožimaju, a rezultat toga je postojanje, ravnoteža nastajanja i nestajanja, mirno jedinstvo bića i ničega kao prevaziđenih trenutaka. On zakjučuje da „nigde na nebu ni na zemlji ne postoji nešto što u sebi ne bi sadržavalo oboje, biće i ništa.”

Postojanje je jednostavna jednost bića i ničega, i zbog te jednostavnosti ono ima formu nečega što je neposredno. Postojanje generalno jeste biće sa nekim nebićem, tako da je to nebiće primljeno u prosto jedinstvo sa bićem. Biće je ono što je neodređeno, usled čega se na njemu ne pokazuju nikakve odredbe. Međutim, postojanje jeste određeno biće, nešto konkretno; stoga se na njemu odmah pokazuje više odredaba.

Postojeće ima neki kvalitet kojim je ne samo određeno, već i ograničeno; njegov je kvalitet njegova granica. Suprotnost postojanja nečega i granice kao njegove negacije jeste konačnost. Kada kažemo da su stvari konačne, to ne znači samo da su određene i ograničene, već da njihovo biće sačinjava nebiće. Konačne stvari postoje, ali istina njihovog bića jeste njihov kraj. Ono što je konačno ne samo što se menja, ono nestaje. Konačne stvari imaju klicu nestajanja kao svoje biće u sebi; čas njihovog rođenja jeste čas njihove smrti.

Filozofija egzistencije

Glavni članak: Egzistencijalizam

U 20. veku popularnost je stekao koncept egzistencije Žan-Pol Sartri na kojima se zasniva filozofski pravac nazvan egzistencijalizam. U [egzistencijalizmu | filozofiji postojanja] srednjovekovni odnos je obrnut, tako da nema suštine bez postojanja kao uslova. U Heidegger i Sartre, postojanje je svojstvo pojedinca, neponovljivo ljudsko biće, a ne svojstvo stvari. Kjerkegor je naglasio kategoriju „subjektivnosti“, pod kojim je podrazumevao onaj način postojanja u kome je čovek predmet sopstvenog [[deljenja] deljenja]], a nikada objekat deljenja bilo koje druge osobe.

Vidi još

• Biće
• Bhava
• Egzistencijalizam

Литература

• Aristotle (1999). The Metaphysics. Превод: Hugh Lawson-Tancred. National Geographic Books. ISBN 978-0-14-044619-7. 
• Antoine Arnauld and Pierre Nicole Logic, or the Art of Thinking, (known as the Port-Royal Logic), translated J. Buroker, Cambridge 1996
• Eagleton, Terry (2007). The Meaning of Life. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921070-1. 
• Heraclitus, Fragments, James Hilton, forward, Brooks Hexton, translator, Penguin Classics. 2003. ISBN 0-14-243765-4.
• Michael J. Loux, Ockham's Theory Of Terms (translation of book I of the Summa Logicae c. 1327)
• Bryan Magee, The Story of Philosophy, Dorling Kindersley Lond. 1998. ISBN 0-7513-0590-1.
• John Stuart Mill, A System of Logic, 8th edition 1908
• Plato (2003). The Republic. Prevod: Desmond Lee. Penguin. ISBN 0-14-044914-0. 
• Alvin Thalheimer, The Meaning of the Terms: Existence and Reality. Princeton University Press, 1920
• C.J.F. Williams, What is Existence?, Oxford University Press, 1981
• Corbin, Henry (1998). The Voyage and the Messenger: Iran and Philosophy. Berkeley, CA, US: North Atlantic Books. ISBN 9781556432699. OCLC 970420613. 
• Corbin, Henry; Trask, Willard R (2014). Avicenna and the Visionary Recital: (Mythos Series). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-1400859061. OCLC 889253433. 
• Nasr, Seyyed Hossein (2013). Islamic Life and Thought. Abingdon, UK ; New York: Routledge. ISBN 9781134538119. OCLC 861692831. 
• Hyman, J.; Walsh, J. J., ur. (1973). Philosophy in the Middle Ages. Indianapolis: Hackett Publishing. ISBN 978-0-915144-05-1. 
• Schoedinger, Andrew B., ur. (1996). Readings in Medieval Philosophy. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509293-6. 
• van Asselt, Willem J. (2011). Inleiding in de Gereformeerde Scholastiek [Introduction to Reformed Scholasticism] (na jeziku: holandski). With contributions by T. Theo J. Pleizier, Pieter L. Rouwendal, and Maarten Wisse; Translated by Albert Gootjes. Grand Rapids, Michigan: Reformation Heritage Books. ISBN 978-1-60178-121-5. 
• Clagett, Marshall (1982). „William of Moerbeke: Translator of Archimedes”. Proceedings of the American Philosophical Society. 126 (5): 356—366. JSTOR 986212. 
• Decock, W. (2013), Theologians and Contract Law: The Moral Transformation of the Ius Commune (c. 1500-1650), Leiden/Boston, Brill/Nijhoff, Decock, Wim (2013). Theologians and Contract Law: The Moral Transformation of the Ius Commune (Ca. 1500-1650). Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-04-23284-6. .
• Fryde, E., The Early Palaeologan Renaissance, Brill 2000.
• Gallatin, Harlie Kay (2001). „Medieval Intellectual Life and Christianity”. Arhivirano iz originala 2009-02-01. g. 
• Gracia, J. G. and Noone, T. B., ur. (2003). A Companion to Philosophy in the Middle Ages. London: Blackwell. ISBN 0-631-21672-3. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• McGrade, A. S., ed., (2003) The Cambridge Companion to Medieval Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press.
• Lindberg, David C. (1978). Science in the Middle Ages. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-48232-3. 
• Maurer, Armand A. (1982). Medieval Philosophy (2nd izd.). Toronto: Pontifical Institute of Mediaeval Studies. ISBN 978-0-88844-704-3. 
• Toman, Rolf (2007). The Art of Gothic: Architecture, Sculpture, Painting. photography by Achim Bednorz. Tandem Verlag GmbH. ISBN 978-3-8331-4676-3. 

Spoljašnje veze

• Nelson, Michael (2012-10-11). „Existence”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• The Concept of Existence: History and Definitions from Leading Philosophers
• "A Treatise on Book Titles" is a work by Sayf al-Din al-Amidi, in Arabic, about "original" and "mental existence". It dates from 1805.