Mira Alečković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mira Alečković

Mira Alečković - Mira Alečković.jpg
Mira Alečković

Informacije
Datum rođenja 2. februar 1924.
Mesto rođenja Novi Sad (Kraljevina SHS)
Datum smrti 27. februar 2008.
Mesto smrti Beograd (Srbija)
Dela
Potpis

Mira Aleckovic potpis.JPG

Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) je bila srpska književnica i pesnikinja.

Život[uredi]

Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao: Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i druga žena na bežičnoj telegrafiji u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. Mira Alečković bila je prvo žensko dete koje se rodilo u srpskoj hercegovačkoj porodici Alečkovića.

Mira Alečković kao dete (1933)

U detinjstvu je svako leto provodila na Kosovu kod sestre svoje majke Jelene, učiteljice, koja joj je prenela ljubav za srpsku narodnu poeziju (epsku i lirsku), gde se igrala pored reka Sitnice i Laba. Bila je jedna od najboljih učenica Desanke Maksimović i njena bliska prijateljica, do kraja njenog života, a Branko Ćopić joj je bio venčani kum. Po završetku gimnazije patrijarh Varnava joj je ukazao veliku počast i ponudio se da joj bude pokrovitelj u njenom daljem školovanju, u inostranstvu i o trošku SPC, ali je te planove sprečila njegova iznenadna smrt. Studirala je i završila opštu književnost i slavistiku u Beogradu, kao najbolja studentkinja u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića, a potom i višu Fušeovu školu pri Sorboni. Bila je poliglota i govorila je čak deset (10) stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...

Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.

Mira Alečković, Branko Ćopić i Blažo Koneski u partizanima (1944).

Pošla je u rat sa Kraljevskom vojskom u otadžbini, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila narodnooslobodilačkom pokretu (NOB-u), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Najveći deo Drugog svetskog rata je provela u ustaničkoj Toplici. U ratu je bila bolničarka, sa završenom bolničkom obukom, i lečila je ranjenike, ali je takođe nosila i pištolj, pa i pušku. U njemu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata.

Grob Mire Alečković u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu

Bila je izraziti humanista, a prijateljstvo i kulturne veze širila je širom sveta, možda ponajviše sa ruskim i francuskim piscima i intelektualcima, ali i sa stvaraocima iz velikog broja zemalja sa svih kontinenata. Zanimljiv je podatak da je, uprkos preležanoj tuberkulozi u detinjstvu i mučenju u beogradskoj Specijalnoj policiji (gde su je tukli volujskim žilama po nogama i grejalicom joj pržili noge), na krosu koji je održan odmah posle završetka Drugog svetskog rata u Beogradu, među 10.000 devojaka stigla druga na cilj, iako se nikada nije bavila atletikom, mada je s ponosom isticala da je bila „sokolica” u velikom slovenskom i evropskom pokretu „Sokol”. Bila je i majka, rodila je troje dece, dve ćerke i sina.

Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji velikana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[1]

Delo[uredi]

Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.

Uredila je prvi broj časopisa „Pionir“, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina“, „Mladost“, „Poletarac“, i „Zmaj“. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja“. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912 do 1918. godine, itd.

Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade“ izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. I njena poezija i njena proza prevođene su na više od 20 jezika (ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, mongolski, italijanski, i na sve jezike naroda i narodnosti SFRJ (Jugoslavije).

Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade“.

Autor je teksta pesama "Druže Tito mi ti se kunemo", "Svečana pesma" i "Jugoslavijo" (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista).

O svom radu Mira Alečković kaže: Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih.

Zbirke pesama[uredi]

Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984
  • 1946. Zvezdane balade
  • 1955. Pionirsko proleće
  • 1956. Prijatelji
  • 1957. Lastavica
  • 1963. Srebrni voz
  • 1970. Sunčani soliteri
  • 1972. Da život bude ljubav
  • 1975. Sanjalica
  • 1980. Ne mogu bez snova
  • 1982. Staza srebrom izvezena

Romani[uredi]

  • 1953. Srebrna Kosa
  • 1960. Zbogom velika tajno
  • Zašto grdiš reku?
  • Jutro

Nagrade i priznanja[uredi]

Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983.
  • 1950. Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“
  • 1953. Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“
  • 1964. Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu
  • 1965. Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji
  • 1966. Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece)
  • „Partizanski kurir“ za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe
  • Orden Oficira Legije časti i orden Vitez Legije časti (od generala Šarla De Gola i od Fransoe Miterana
  • Orden „Akademske palme“, najvećeg francuskog odlikovanja koje se dodeljuje za najviše umetničke domete
  • Orden „Senegalskog zlatnog lava“ od Leopolda Sedara Sengora (pesnika i predsednika Senegala)
  • Orden ruskog, tj. sovjetskog Ordena za hrabrost ispoljenu u „Velikom otadžbinskom ratu
  • Oktobarska nagrade grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo,
  • „Zlatna medalja Pistoje“ (Firenca, Italija)

Izvori[uredi]

  1. ^ Sahranjena Mira Alečković | Mondo, Pristupljeno 5. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]