Мирко Норац

Мирко Норац
Мирко Норац
Лични подаци
Датум рођења	19. септембар 1967. (56 год.)
Место рођења	Кеве, Оток, СФРЈ

Мирко Норац (19. септембар 1967) бивши је генерал Хрватске војске, који је 2003. године осуђен на 12 година затворе за ратне злочине почињене у Госпићу 1991. године и 7 година затвора за почињене ратне злочине током операције Медачки џеп.

Биографија[уреди | уреди извор]

Мирко Норац је рођен у селу Кеве крај Отока, у близини Сиња. Након завршене школе радио је као конобар. Године 1990, након првих вишестраначких избора у Хрватској и доласка на власт ХДЗ-а, придружио се антитерористичкој јединици Лучко хрватске полиције - језгру будуће Хрватске војске.

Рат у Хрватској[уреди | уреди извор]

Након што је судјеловао у неколико окршаја у раној фази рата у Хрватској, у јесен 1991. је послат у Госпић, који се тада налазио на линији фронта између хрватских и крајишких снага. У септембру 1991. руководио је акцијом заузимања касарни ЈНА. Убрзо након тога постао је блиски сарадник локалног политичара Тихомира Орешковића познатом по екстремним политичким ставовима, те се учланио у странку Хрватски државотворни покрет (ХДП).

У октобру 1991. Норац је учествовао у масакру неколико десетина грађана српске националности. Почетком 1992. добио је чин пуковника, а у јесен исте године и команду над 118. бригадом ХВ. Нешто касније је постао командант 6. (касније 9.) гардијске бригаде ХВ и учествовао је у Операцији Масленица. У септембру 1993. судјеловао је у Операцији Медачки Џеп приликом које су почињени ратни злочини над српским цивилима.

Године 1994. Норац је именован алкарским војводом, а годину дана касније је учествовао у Операцији Олуја. Рат је завршио с чином генерал-бојника, а годину дана касније је именован командантом Книнског зборног подручја.

У јесен 2000. године, након пада ХДЗ и доласка „Трећејануарске власти” на чело Хрватске, Норац је заједно с 12 генерала потписао протест против криминализације Домовинског рата, односно настојања тадашњих хрватских власти да се почну процесуирати ратни злочини почињени од стране хрватских снага. Предсједник Стипе Месић је тада сву дванаесторицу генерала превремено пензионисао, наводећи као аргумент недопуштено уплитање војних официра у политику.

Суђења и бекство[уреди | уреди извор]

Временом су почеле спекулације да Хашки суд намјерава да затражи изручење Мирка Норца како би му се судило за госпићки масакар. Дана 8. фебруара 2001. против Норца је издат налог за хапшење. Норац је замолио загребачку полицију да му омогући предају у Ријеци како би избјегао медије. Након што је удовољено његовом захтјеву, он је побјегао.

Убрзо након тога у Сињу и другим мјестима Далматинске Загоре су подигнуте барикаде, односно дошло је до блокада саобраћај налик на балван револуцију. Они су коинцидирали с масовним протестима у знак подршке Мирку Норцу, као и против „издајничке“ владе Стипе Месића и Ивице Рачана. Ти протести су кулминирали у Сплиту, гдје се окупило око 100.000 људи^[1], а на којем је учествовао и тадашњи лидер ХДЗ-а Иво Санадер, тражећи да се прекине поступак против Норца и свих хрватских генерала, односно спријечи њихово изручење у Хаг.

Протести су дубоко подијелили хрватску јавност - за један дио је Норац био херој и мученик, а за други дио су протести били дио плана екстремне деснице да се свргне демократски изабрана власт. Норац се предао полицији 22. фебруара након што је добио гаранције да ће му се судити у Хрватској, а не у Хагу.

Суђење је одржано у Ријеци, а 24. марта 2003. Норац је проглашен кривим и осуђен на 12 година затвора, поставши тиме први хрватски генерал који је од хрватског суда осуђен за ратне злочине.

Писменим путем Врховни Суд је објаснио пресуду рјечима да су Норац и Орешковић на састанку донијели одлуку о убојству цивилних затвореника уз јавно противљење Ивана Дасовића и да је Норац повикао: „Морамо чинити, морамо извршити одређене егзекуције над одређеним људима“. Потом је Норац напустио састанак, отишао по заробљенике и одвезао их с војном пратњом до мјеста егзекуције. Према свједочанствима он је издао наређење да се заробљеници изведу из камиона и да их се убије рјечима „Што се чека?“. Када су Хрватски војници одбили извршити наређење, а након што је он убио затвореницу, узео је другог заробљеника и потом издао наређење „Пуцај, што се не пуца!?“. Након тога присутни војници су отворили ватру^[2] .

Године 2004. је Тужилаштво Хашког суда против Норца, као и против генерала Рахима Адемија и Младена Маркача, подигло оптужницу за злочине у Операцији Медачки Џеп. Годину дана касније Међународни кривични суд са бившу Југославију је посебном одлуком дозволио да случај преузме хрватско правосуђе. Од прољећа 2007. се против три генерала водио поступак на загребачком Жупанијском суду. Норац је проглашен кривим и осуђен на седам година затвора, а његово прилично необично издржавање затворске казне током којег се оженио, постао отац и изградио кућу ^[3], трајала је до 25. новембра 2011.