Ideja

Ukoliko ste tražili pojam iz grčke mitologije, pogledajte članak Ideja (mitologija).

Ilustracija ideje

Ideja (od antičkogrčkog ἱδέα [idéa]) ili zamisao je termin koji se koristi u svakodnevnom govoru ali i značajan pojam promišljanja unutar filozofije. Ideja je tako filozofska veličina koja različitim pristupima upućuje na koncept apriorne mentalne slike. Po Platonu ideja je temelj ontološke stvarnosti, ona je praslika. Po njemu ideje stvaraju motiv preko kojega biva svet, to su forme s kojima ga je Demijurg stvorio. Po Kantu ideja je praslika upotrebe razuma, transcendentan pojam koji prekoračuje granicu saznanja. Hegel ideji daje atribut jedinog realnog bića. Po njemu ona je pojam, realitet pojma i jedinstvo jednog i drugog, ona je večno proizvođenje. Po Šopenhaueru ona je svaki određen i čvrst stepen objektivizacije volje, ona je stvar po sebi koja je tuđa mnoštvu, njeni se stupnjevi prema svim pojedinim stvarima odnose kao njihovi večni oblici ili njihovi obrasci.

Ideja može da predstavlja osnovnu zamisao o izgledu i funkcionisanju nekog predmeta, uređaja ili mašine. Da bismo lakše realizovali ideju, korisno je uraditi šematski prikaz.

Jungova definicija ideje

Shvatanje ideje kao primarne, osnovne, odnosno apriorne egzistentne količine Jung pripisuje njenoj vezi sa iskonskom slikom. Po njemu ideja nastaje kao i arhetip svugde i uvek, ali se razlikuje po njenoj racionalnoj obradi na koju značajan uticaj imaju vreme i okolnosti. Ideja vodi poreklo iz iskonske slike i od nje dobija kvalitet samostalnosti, to je razlog što joj neki filozofi pripisuju transcendentalnost. Po njemu ideja nije transcendentna, taj kvalitet pripisuje iskonskoj slici koja je bezvremena, jer je oduvek i svugdje kao sastavni deo data ljudskom duhu. Iskonska slika nikada nije načinjena, ona postoji oduvek te iz sebe ulazi u opažanje. Po Jungu ideja je psihološka količina koja u svojoj praktičnosti ne određuje samo mišljenje, već i osećanje. Za introvertni stav ona predstavlja primum movens, za ekstravertni ona je produkt.

Platon - Teorija ideja

Ideje su za Platona nepromenljivi, objektivno postojeći entiteti, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanja o pojedinim predmetima mišljenja. One su i modeli prema kojima su stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se istovremeno i suština stvari.

Ovaj apstraktan odnos Ideja i stvari, Platon je pokušao da približi i našoj mašti kroz alegoriju poznatu kao Mit o pećini. U njemu on opisuje ljude privezane u pećini tako da uvek gledaju u njenu unutrašnjost. Iza njih je vatra, a nešto ispred nje promiču razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Međutim, ako se neko od njih oslobodi i izađe iz pećine video bi stvari u svetlu sunca, što bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu više za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do Sveta Ideja.

Ideje se ne mogu saznati čulima, pošto su nevidljive, nego su shvatljive samo umu. Da bi došli do neke ideje moramo podrobno pretresti sve argumente vezane za neko pitanje. Osim toga, Platon smatra da kada otkrivamo svrhe koje otkrivaju suštinu nekog predmeta, odnosno, kada otkrivamo zašto je dobro da taj predmet bude baš onakav jeste, mi koristimo isključivo um. Predmeti mogu biti dati preko iskustva, ali njihove svrhe su poznate samo umu. Rekonstruisati taj božiji plan koji povezuje stvari je zadatak filozofije, a stvari, koje su se ponegde pokvarile i ispale iz božanskog plana treba popraviti u skladu sa njim.

Najviša Ideja koja određuje taj plan je Ideja Dobra i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje su Ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline; ispod ovih su ideje matematičkih oblika, a najniže Ideje su Ideje o materijalnim stvarima.

Izvori

• Psihološki tipovi (Carl Gusatv Jung)
• Platon - Teorija ideja