Stefan Vladislav

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stefan Vladislav I
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa.jpg
Freska iz manastirske crkve u Mileševi,
oko 1234. godine
Datum rođenja oko 1198.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 1. novembar 1267.
Mesto smrti nepoznato
Grob Manastir Mileševa
Dinastija Nemanjići
Otac Stefan Prvovenčani
Majka Evdokija Anđel
Veroispovest Pravoslavlje
Supružnik Belosava Bugarska
Kralj Srbije i Primorja
Period 1233/12341241/1242.
Prethodnik Radoslav
Naslednik Uroš

Stefan Vladislav Nemanjić je bio srpski kralj (1233/12341241/1242)[1] i ktitor je manastira Mileševa, u kom je sahranjen Sveti Sava.

Biografija[uredi]

Vladislav je rođen oko 1198. Njegovi roditelji su bili Evdokija Anđel i Stefan Prvovenčani. On je imao dva brata Stefana Radoslava i Predislava, i mlađeg polubrata Stefana Uroša I. Imao je i dve sestre od kojih je samo Komnina poznata.

Stefan Prvovenčani je umro u 1228. godini. Radoslav, njegov najstariji sin je postao kralj. Krunisan je u Žiči od strane svog strica Svetog Save. Radosavljeva mlađa braća, Vladislav i Uroš su dobili doživtno imanje. Predislav je bio episkop Huma, a kasnije Arhiepiskop Srbije od 1263. do 1270. godine.

Posle poraza vojske epirskog cara Teodora I Anđela kod Klokotnice u Bugarskoj 1230. godine od strane bugarskog cara Ivana Asena II, kralj Stefan Radoslav nije mogao više računati na podršku tasta cara Teodora I. Veći uticaj na Srbiju stekao je bugarski vladar. Zato se i srpska vlastela odlučila da podrži Radoslavovog mlađeg brata Vladislava. Krajem 1233. godine ili početkom 1234. godine, Stefan Radoslav je zbačen, a na presto je doveden Vladislav I. Kao što je Radoslav imao podršku iz Epirske despotovine, Vladislav I je podršku imao iz Bugarske, koja je u vreme Ivana Asena II (1218-1241) postala najmoćnija država na Balkanu. Da bi ojačao vezu sa Bugarskom Stefan Vladislav I oženio Beloslavom, kćerkom bugarskog cara.[2]

Arhiepiskop Sava nije bio zadovoljan nasilnom promenom vlasti i 1233. ili 1234. otišao je iz Budve na istok da još jednom poseti Svetu zemlju. Sa tog dugotrajnog puta se Sveti Sava nije vratio u Srbiju. Umro je u Trnovu 1236. godine. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save, ali je Stefan Vladislav otišao tastu da ga moli za Savino telo. Pregovori nisu išli lako, ali tast je ipak izašao u susret Vladislavu I i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati u Srbiju.[3] Tako je srpski kralj je svečano sahranio telo svog strica u svojoj zadužbini Mileševi.

Kada se Radoslav vratio kao monarh u Srbiju, odnosi sa Radoslavom i Vladislavom su nepoznati, ali sigurno nije uznemiravao Vladislava. Neki istoričari misle da je i čak dobio zemlju kojom je vladao. Jedino što se zna da je Radoslav proveo ostatak svog života u miru.[4]

Bugari su kasnih 1230. godina izgubili Braničevo i Beograd. Mađarski krstaši su napali Bosnu između 1235. i 1241. godine. Srbija nije direktno napadnuta od Mađara. Kako god, mađarski krstaši su direktno ugrožavali Hum, a čak su i možda okupirali neke delove. 1237. Koloman je napao Hum, ali se ne zna da li je napao srpski Hum (istočni), ili zapadni Hum, između Neretve i Cetine, gde Srbi nisi u to vreme imali teritoriju. Severni deo, kojim je vladao Vladislav je napao Toljen II, ali je Vladislavljeva vojska odbranila taj deo. Krstaši su potisnuti ka granici i Vladislav ih je gonio sve do Cetine, ali nije bilo većih susreta. Posle incidenta, Srbi su tvrdili da je Hum njihov region, i Vladislav je dodao „Hum” u svoju titulu. [5][4]

Manastir Mileševa.

Ovi događaji su ugrozili Srbiju, pa su se odvojili od katolicizma i ostali skroz pravoslavni. Alijansa između Jovana Asena II je bila pretnja mađarskim vladarima. Neki istoričari misle da je Vladislav prihvatio bugarsko sizerenstvo, ali ne postoji evidencija o tome, jer ne postoji ni jedan izvor koji tvrdi da je Vladislav priznao Jovana kao vrhovnog gospodara Srbije. Kako god, izgleda da je Jovan imao veliki uticaj na politiku Vladislava. Vladislav je kasnije napustio alijansu sa Jovanom. Vladislav je možda bio uplašen zbog bližih odnosa sa Bugarskom, jer je Radoslav bio u bližim odnosima sa Epirom što je doprinelo nezadovoljstvo u srpskom plemstvu. Ovo ukazuje da Vladislav nije zavisio od Bugarske, jer nije bio dužan da bude u alijansi. Ako je morao da prihvati sizerenstvo od Jovana, on bi najverovatnije morao biti nateran da se pridruži alijansi.[4]

Stefan Vladislav I je nastojao da uredi odnose i sa Dubrovnikom. Pregovori I sa Dubrovnikom 1234. i 1235. doveli su do sklapanja ugovora, prma kome se Dubrovnik obavezao da neće dozvoliti da se na njegovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. Stefan Vladislav I je potvrdio povlastice Dubrovčana u Srbiji i oslobodio ih plaćanja mogoriša za župu Žrnovnicu, a za vinograde na području Reke dubrovačke, Dubrovnik je plaćao srpskim vladarima do turskih osvajanja.[6]

1237. godine Vladislav je potpisao sporazum za trgovanje sa Giovanijem Dandolom, predstavnikom Dubrovnika. Sporazum je dao Dubrovniku trgovinske privilije pod uslovom da Dubrovnik više nikada ne dopušta pobune protiv Srbije na njenoj teritoriji.[7]

Papa Grgur IX je započeo krstaški rat protiv Bogumila u Bosni, koji su bili smatrani jereticima. Centralna Bosna nije bila osvojena, i bosanski ban Matej Ninoslav i njegovo plemstvo su se povukli u Dubrovnik 1240. godine. U jednom ediktu izdatom od strane Ninoslava 22. marta 1240. Ninoslav je obećao da će štiti Dubrovnik, ako Vladislav napadne.[4]

Za vreme njegove vladavine, desila se velika mongolska (u tadašnjim izvorima tatarska) najezda. Tatari su upali u Ugarsku 1241. i stigli do Jadranskog mora. Početkom 1242. njihovi odredi su pustošili i srpske gradove na obali Jadranskog mora, a u unutrašnjost prema Dunavu su se vratili verovatno preko severnog Kosmeta. Pri tome su nastavili pljačkati područje kroz koje su prošli.[8] Već 1241. Tatari su u Bugarskoj izazvali potpunu pometnju, koja se dodatno pogoršala smrću cara Ivana Asena II, u junu 1241. Kada je Bugarska postala tatarski vazal, ugled bugarskog zeta, kralja Stefana Vladislava I, se smanjio. Srpska vlastela je to iskoristila i na vladarski presto dovela novog kralja. Stefan Vladislav I je zbačen sa vlasti verovatno krajem 1241. ili početkom 1242. godine, a uz podršku vlastele nasledio ga je mlađi brat Uroš I.[1]

U jesen 1243. godine Stefan Uroš I, njegov treći brat, je postavljen na tron. Istoričari misle da je bugarski uticaj bio jak i nepopularan.[5]

Srbija tokom vladavine Stefana Prvovenčanog.

Pobunjeno plemstvo je izabrala Uroša kao svog kandidata za kralja od 1242. do jeseni 1243. bitka za tron je počela, koja je završena sa Vladislavljevim gubitkom. Izgleda da ga je Uroš brzo uhvatio i zatočio. Glavna otpornost protiv Uroša je vođena od strane Vladislavljeve žene, Beloslave. Beloslava je neko vreme bila prognana u Dubrovnik. Činjenica da je ona organizator otpora protiv Uroša je poznata iz edikta nastalog u leto 1243. godine.[9]

Na sreću, neprijateljstvo nije trajalo dugo, a ubrzo su se braća pomirila. Uroš je bio ljubazan prema Vladislavu, dao mu je Zetu i dozvolio mu je da ima titulu „kralja” Nije poznato zašto je plemstvo bilo protiv Vladislava, niti detalji o sukobu između dva brata.[9]

Posle smenjivanja, Vladislav se izmirio sa bratom i nastavio živeti u Srbiji, u Skadru,[10] a poslednji put se spominje 1263-64. Po nekim procenama umro je oko 1269. Njegovo telo je sahranjeno u manastiru Mileševi.

U toku leta 1990. godine vršena su velika arheološka iskopavanja i restauracija manastira Mileševa. Tom prilikom izvršeno je iskopavanje manastirskog groblja. U toku radova u crkvi otkriven je grob Svetog kralja Vladislava. Otvaranju groba prisustvovao je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, R. Stanić, direktor Arheološkog instituta iz Beograda, V. Kondić, prof. Srboljub Živanović iz Londona, dr V. Letić iz Novog Sada i monasi iz manastira. Prof. Živanović je izvršio antropološki pregled i identifikaciju moštiju Svetog kralja Vladislava. Zatim su mošti predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.[11]

Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru.

Prema nekim opisima Vladislava, možemo reći da je bio energičan, pouzdan i tople naravi.[12]

Zastava Srbije.

Sin kralja Vladislava, župan Desa, je poslao delegate iz Kotora u Dubrovnik da vrate stvari iz kraljeve blagajne, spisak stvari je uključen, između ostalih stvari, „zastava crvene i plave boje” ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo" - zastava od platna crvenog i plavog). Ovo su najstarije informacije o srpskoj zastavi.[13]

Sa Beloslavom je imao troje dece:[14]

  • Stefan, umro pre 1281. u manastiru Esfigmenu (Sveta gora)
  • Desa, župan, pominje se 1281. i 1285. u izvorima
  • NN. ćerka, udata za Đuru Kačića, omiškog kneza

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Zavida
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Vladislav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Konstantin Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Duka Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teodora Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
6. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Efrosina Kastamonitisa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Evdokija Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Andronik Duka Kamater
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Efrosina Dukina Kamatera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Kiruena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Logos (2016). str. 143-144, 151.
  2. Logos (2016). str. 141-143.
  3. Logos (2016). str. 142.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Fajfrić (2000). str. 18.
  5. 5,0 5,1 Fine (1994). str. 137.
  6. Logos (2016). str. 143.
  7. Sarkic, S. (1992), „The influence of Byzantine ideology on early Serbian law”, The Journal of Legal History, Taylor & Francis 
  8. Uzelac (2015). str. 47-50, 54-57.
  9. 9,0 9,1 Fajrić (2000)
  10. srpska, Matica (1911). Letopis Matice srpske. 273–284. Novi Sad, Serbia: U Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji. str. 78. 

    "ali ^e fakat, da se Vladislav docvpce spomivьe uvek kao kral, pored brata Uroša I. Lpreček misli da ^e Vladislav stanovao u Skadru. Interesa ntnn su iodatci, kode de Lireček- pribrao o ženi i decn Vladislava.

  11. „Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja”. www.ljudigovore.com.  Tekst „ ljudi govore” ignorisan (pomoć)
  12. Vuković-Birčanin, Momčilo (1981). Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168-1371). Izdanje pisca. str. 17. 

    Koliko se po ono malo sačuvanih podataka o njegovoj ličnosti može suditi,Vladislav je bio vrlo energičan,pouzdan i prek čovek". Istoričar novijeg doba dr.Miodrag Purković u svom delu Srpski

  13. Samardžić, Dragana (1983). Vojne zastave Srba do 1918. Vojni muzej. 
  14. Sveti Sava princ i prosvetitelj, Cetinje, Beograd 2007.

Literatura[uredi]

  • srpska, Matica (1911). Letopis Matice srpske. 273–284. Novi Sad, Serbia: U Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji. str. 78. 

    "ali ^e fakat, da se Vladislav docvpce spomivьe uvek kao kral, pored brata Uroša I. Lpreček misli da ^e Vladislav stanovao u Skadru. Interesa ntnn su iodatci, kode de Lireček- pribrao o ženi i decn Vladislava.

Spoljašnje veze[uredi]



Prethodnik:
Stefan Radoslav
Kralj Srbije
(1233/12341241/1242)

Naslednik:
Stefan Uroš I