Stefan Vladislav

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stefan Vladislav I
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa.jpg
Freska iz manastirske crkve u Mileševi,
oko 1234. godine
Datum rođenja oko 1198.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 1. novembar 1267.
Mesto smrti nepoznato
Grob manastir Mileševa
Dinastija Nemanjići
Otac Stefan Prvovenčani
Majka Evdokija Anđel
Veroispovest pravoslavlje
Supružnik Belosava Bugarska
Kralj Srbije i Primorja
Period 1233/12341241/1242.
Prethodnik Radoslav
Naslednik Uroš

Stefan Vladislav Nemanjić bio je srpski kralj (1233/1234. — 1241/1242)[1] i ktitor manastira Mileševa, u kom je sahranjen Sveti Sava.

Biografija[uredi]

Vladislav je rođen oko 1198. Njegovi roditelji bili su Evdokija Anđel i Stefan Prvovenčani. Imao je dva brata, Stefana Radoslava i Predislava, i mlađeg polubrata Stefana Uroša I. Imao je i dve sestre od kojih je samo Komnina poznata.

Stefan Prvovenčani umro je 1228. godine, a Radoslav, njegov najstariji sin, postao je kralj. Krunisan je u Žiči od strane svog strica Svetog Save. Radoslavljeva mlađa braća, Vladislav i Uroš, dobili su doživotno imanje, a Predislav je bio episkop Huma, i kasnije Arhiepiskop Srbije od 1263. do 1270. godine.

Posle poraza vojske epirskog cara Teodora I Anđela kod Klokotnice u Bugarskoj 1230. godine od strane bugarskog cara Ivana Asena II, kralj Stefan Radoslav nije mogao više računati na podršku tasta cara Teodora I. Veći uticaj na Srbiju stekao je bugarski vladar. Zato se i srpska vlastela odlučila da podrži Radoslavljevog mlađeg brata Vladislava. Krajem 1233. godine ili početkom 1234. godine, Stefan Radoslav je zbačen, a na presto je doveden Vladislav I. Kao što je Radoslav imao podršku iz Epirske despotovine, Vladislav I je podršku crpao iz Bugarske, koja je u vreme Ivana Asena II (1218–1241) postala najmoćnija država na Balkanu. Da bi ojačao vezu sa Bugarskom, Stefan Vladislav I se oženio Beloslavom, kćerkom bugarskog cara.[2]

Arhiepiskop Sava nije bio zadovoljan nasilnom promenom vlasti i 1233. ili 1234. otišao je iz Budve na istok da još jednom poseti Svetu zemlju. Sa tog dugotrajnog puta on se nije živ vratio u Srbiju. Umro je u Trnovu 1236. godine. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save, ali je Stefan Vladislav otišao tastu da ga moli za njegovo telo. Pregovori nisu išli lako, ali tast je ipak izašao u susret Vladislavu I i dozvolio mu da, godinu dana posle smrti, Savino telo vrati u Srbiju.[3] Tako je srpski kralj je svečano sahranio telo svog strica u svojoj zadužbini Mileševi.

Radoslav se u Srbiju vratio kao monah. Njegovi tadašnji odnosi sa Vladislavom su nepoznati, ali ga sigurno nije uznemiravao. Neki istoričari misle da je čak dobio određenu teritoriju na upravu. Jedino što se zna jeste da je Radoslav proveo ostatak svog života u miru.[4]

Bugari su kasnih 1230. godina izgubili Braničevo i Beograd. Mađarski krstaši napali su Bosnu između 1235. i 1241. godine. Srbija nije direktno napadnuta od Mađara. Kako god, mađarski krstaši su direktno ugrožavali Hum, a čak su možda i okupirali neke delove. 1237. Koloman je napao Hum, ali se ne zna da li je napao srpski Hum (istočni), ili zapadni Hum, između Neretve i Cetine, gde Srbi nisi u to vreme imali teritoriju. Severni deo, kojim je vladao Vladislav napao je Toljen II, ali je Vladislavljeva vojska odbranila taj deo. Krstaši su potisnuti ka granici i Vladislav ih je gonio sve do Cetine, ali nije bilo većih okršaja. Posle incidenta, Srbi su tvrdili da je Hum njihov region, i Vladislav je dodao „Hum” u svoju titulu. [5][4]

Manastir Mileševa.

Ovi događaji su ugrozili Srbiju, pa se ona sasvim odvojila od katolicizma i utvrdila u svom pravoslavlju. Alijansa između Vladislava i Jovana Asena II bila je pretnja mađarskim vladarima. Neki istoričari misle da je Vladislav prihvatio bugarsko sizerenstvo, ali ne postoji evidencija o tome, jer ne postoji ni jedan izvor koji tvrdi da je Vladislav priznao Jovana Asena kao vrhovnog gospodara Srbije. Kako god, izgleda da je Jovan Asen jedno vreme imao veliki uticaj na politiku Vladislava. Vladislav je kasnije napustio alijansu sa Jovanom Asenom, možda uplašen posledica bližih odnosa sa Bugarskom, jer je Radoslav bio u bližim odnosima sa Epirom što je doprinelo nezadovoljstvu u srpskom plemstvu. Ovo ukazuje da Vladislav nije zavisio od Bugarske, jer nije bio dužan da bude u alijansi. Da je morao da prihvati sizerenstvo od Jovana Asena, on bi najverovatnije morao biti nateran da joj se pridruži.[4]

Stefan Vladislav I nastojao je da uredi odnose i sa Dubrovnikom. Pregovori sa Dubrovnikom 1234. i 1235. doveli su do sklapanja ugovora, prema kome se Dubrovnik obavezao da neće dozvoliti da se na njegovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. Stefan Vladislav I je potvrdio povlastice Dubrovčana u Srbiji i oslobodio ih plaćanja mogoriša za župu Žrnovnicu, a za vinograde na području Reke dubrovačke, Dubrovnik je plaćao srpskim vladarima do turskih osvajanja.[6]

1237. godine Vladislav je potpisao sporazum za trgovanje sa Đovanijem Dandolom, predstavnikom Dubrovnika. Sporazum je dao Dubrovniku trgovinske privilegije pod uslovom da Dubrovnik više nikada ne dopušta pobune protiv Srbije na njenoj teritoriji.[7]

Papa Grgur IX započeo je krstaški rat protiv Bogumila u Bosni, koji su bili smatrani jereticima. Centralna Bosna nije bila osvojena, i bosanski ban Matej Ninoslav i njegovo plemstvo povukli su se u Dubrovnik 1240. godine. U jednom ediktu izdatom od strane Ninoslava 22. marta 1240. ovaj je obećao da će štiti Dubrovnik, ako ga Vladislav napadne.[4]

Za vreme njegove vladavine, desila se velika mongolska (u tadašnjim izvorima tatarska) najezda. Tatari su upali u Ugarsku 1241. i stigli do Jadranskog mora. Početkom 1242. njihovi odredi su pustošili i srpske gradove na obali Jadranskog mora, a u unutrašnjost prema Dunavu su se vratili verovatno preko severnog Kosova. Pri tome su nastavili da pljačkaju područje kroz koje su prošli.[8] Već 1241. Tatari su u Bugarskoj izazvali potpunu pometnju, koja se dodatno pogoršala smrću cara Ivana Asena II, u junu 1241. Kada je Bugarska postala tatarski vazal, ugled bugarskog zeta, kralja Stefana Vladislava I, naglo je opao. Srpska vlastela je to iskoristila i na vladarski presto dovela novog kralja. Stefan Vladislav I zbačen je sa vlasti verovatno krajem 1241. ili početkom 1242. godine, a uz podršku vlastele nasledio ga je mlađi brat Uroš I.[1]

U jesen 1243. godine Stefan Uroš I, njegov treći brat, postavljen je na tron. Istoričari misle da je bugarski uticaj bio jak i nepopularan.[5]

Srbija tokom vladavine Stefana Prvovenčanog.

Pobunjeno plemstvo je izabralo Uroša za svog kandidata za kralja negde u periodu od 1242. do jeseni 1243. Počela je bitka za tron, koja je ubrzo završena porazom Vladislava. Izgleda da ga je Uroš brzo uhvatio i zatočio. Glavni otpor protiv Uroša pružila je Vladislavljeva žena, Beloslava. Beloslava je na neko vreme bila prognana u Dubrovnik. Činjenica da je ona organizator otpora protiv Uroša poznata je iz edikta nastalog u leto 1243. godine.[9]

Na sreću, neprijateljstvo nije trajalo dugo, a ubrzo su se braća pomirila. Uroš je bio ljubazan prema Vladislavu, dao mu je Zetu na upravu i dozvolio mu je da ima titulu kralja. Nije poznato zašto je plemstvo bilo protiv Vladislava, niti detalji o sukobu između dva brata.[9]

Posle smenjivanja, Vladislav se izmirio sa bratom i nastavio da živi u Srbiji, u Skadru,[10] a poslednji put se spominje 1263-64. Po nekim procenama umro je oko 1269. Njegovo telo sahranjeno je u njegovoj zadužbini, manastiru Mileševi.

U toku leta 1990. godine preduzeta su velika arheološka iskopavanja i restauracija manastira Mileševa. Tom prilikom izvršeno je iskopavanje i manastirskog groblja. U toku radova u crkvi otkriven je grob Svetog kralja Vladislava. Otvaranju groba prisustvovao je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, R. Stanić, direktor Arheološkog instituta iz Beograda, V. Kondić, prof. Srboljub Živanović iz Londona, dr V. Letić iz Novog Sada i monasi iz manastira. Prof. Živanović je izvršio antropološki pregled i identifikaciju moštiju Svetog kralja Vladislava. Zatim su one predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.[11]

Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja 24. septembra, tj. 7. oktobra po gregorijanskom kalendaru.

Prema nekim opisima Vladislava, možemo reći da je bio energičan, pouzdan i tople naravi.[12]

Zastava Srbije.

Sin kralja Vladislava, župan Desa, poslao je delegate iz Kotora u Dubrovnik da vrate stvari iz kraljeve blagajne, a u spisak stvari je uključena, između ostalih stvari, "zastava crvene i plave boje” ("vexillum unum de zendato rubeo et blavo" - zastava od platna crvenog i plavog). Ovo su najstarije informacije o srpskoj zastavi.[13]

Sa Beloslavom je imao troje dece:[14]

  • Stefan, umro pre 1281. u manastiru Esfigmenu (Sveta gora)
  • Desa, župan, pominje se 1281. i 1285. u izvorima
  • NN. ćerka, udata za Đuru Kačića, omiškog kneza

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Zavida
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Vladislav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Konstantin Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Duka Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teodora Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
6. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Efrosina Kastamonitisa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Evdokija Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Andronik Duka Kamater
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Efrosina Dukina Kamatera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Kiruena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Logos (2016). str. 143-144, 151.
  2. Logos (2016). str. 141-143.
  3. Logos (2016). str. 142.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Fajfrić (2000). str. 18.
  5. 5,0 5,1 Fine (1994). str. 137.
  6. Logos (2016). str. 143.
  7. Sarkic, S. (1992), „The influence of Byzantine ideology on early Serbian law”, The Journal of Legal History, Taylor & Francis 
  8. Uzelac (2015). str. 47-50, 54-57.
  9. 9,0 9,1 Fajrić (2000)
  10. srpska, Matica (1911). Letopis Matice srpske. 273–284. Novi Sad, Serbia: U Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji. str. 78. 

    "ali je činjenica da se Vladislav docnije spominje uvek kao kralj, pored brata Uroša I. Jiriček misli da je Vladislav stanovao u Skadru." Interesantni su i podaci koje je Jireček pribrao o ženi i deci Vladislava.

  11. „Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja”. www.ljudigovore.com.  Tekst „ ljudi govore” ignorisan (pomoć)
  12. Vuković-Birčanin, Momčilo (1981). Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168-1371). Izdanje pisca. str. 17. 

    Koliko se po ono malo sačuvanih podataka o njegovoj ličnosti može suditi, Vladislav je bio vrlo energičan, pouzdan i prek čovek.

  13. Samardžić, Dragana (1983). Vojne zastave Srba do 1918. Vojni muzej. 
  14. Sveti Sava princ i prosvetitelj, Cetinje, Beograd 2007.

Literatura[uredi]

  • srpska, Matica (1911). Letopis Matice srpske. 273–284. Novi Sad, Serbia: U Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji. str. 78. 

    "ali je činjenica da se Vladislav docnije spominje uvek kao kralj, pored brata Uroša I. Jireček misli da je Vladislav stanovao u Skadru". Interesantni su i podaci koje je Jireček pribrao o ženi i deci Vladislava.

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Stefan Radoslav
Kralj Srbije
(1233/12341241/1242)

Naslednik:
Stefan Uroš I