Stefan Vladislav

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stefan Vladislav I
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa.jpg
Freska iz manastirske crkve u Mileševi,
oko 1234. godine
Datum rođenja oko 1198.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 1. novembar 1267.
Mesto smrti nepoznato
Grob Manastir Mileševa
Dinastija Nemanjići
Otac Stefan Nemanja II
Majka Evdokija Anđel
Veroispovest Pravoslavlje
Supružnik Beloslava Asen
Kralj Srbije i Primorja
Period 1233/12341241/1242.
Prethodnik Radoslav
Naslednik Uroš

Stefan Vladislav Nemanjić je bio srpski kralj (1233/12341241/1242)[1] i ktitor je manastira Mileševa, u kom je sahranjen Sveti Sava.

Biografija[uredi]

Posle poraza vojske epirskog cara Teodora I Anđela kod Klokotnice u Bugarskoj 1230. godine od strane bugarskog cara Ivana Asena II, kralj Stefan Radoslav nije mogao više računati na podršku tasta cara Teodora I. Veći uticaj na Srbiju stekao je bugarski vladar. Zato se i srpska vlastela odlučila da podrži Radoslavovog mlađeg brata Vladislava. Krajem 1233. godine ili početkom 1234. godine, Stefan Radoslav je zbačen, a na presto je doveden Vladislav I. Kao što je Radoslav imao podršku iz Epirske despotovine, Vladislav I je podršku imao iz Bugarske, koja je u vreme Ivana Asena II (1218-1241) postala najmoćnija država na Balkanu. Da bi ojačao vezu sa Bugarskom Stefan Vladislav I oženio Beloslavom, kćerkom bugarskog cara.[2]

Arhiepiskop Sava I nije bio zadovoljan nasilnom promenom vlasti i 1233. ili 1234. otišao je iz Budve na istok da još jednom poseti Svetu zemlju. Sa tog dugotrajnog puta se Sveti Sava nije vratio u Srbiju. Umro je u Trnovu 1236. godine. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save, ali je Stefan Vladislav I otišao tastu da ga moli za Savino telo. Pregovori nisu išli lako, ali tast je ipak izašao u susret Vladislavu I i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati u Srbiju.[3] Tako je srpski kralj je svečano sahranio telo svog strica u svojoj zadužbini Mileševi.

Stefan Vladislav I je nastojao da uredi odnose i sa Dubrovnikom. Pregovori I sa Dubrovnikom 1234. i 1235. doveli su do sklapanja ugovora, prma kome se Dubrovnik obavezao da neće dozvoliti da se na njegovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. Stefan Vladislav I je potvrdio povlastice Dubrovčana u Srbiji i oslobodio ih plaćanja mogoriša za župu Žrnovnicu, a za vinograde na području Reke dubrovačke, Dubrovnik je plaćao srpskim vladarima do turskih osvajanja.[4]

Za vreme njegove vladavine, desila se velika mongolska (u tadašnjim izvorima Tatarska) najezda. Tatari su upali u Ugarsku 1241. i stigli do Jadranskog mora. Početkom 1242. njihovi odredi su pustošili i srpske gradove na obali Jadranskog mora, a u unutrašnjost prema Dunavu su se vratili verovatno preko severnog Kosmeta. Pri tome su nastavili pljačkati područje kroz koje su prošli.[5] Već 1241. Tatari su u Bugarskoj izazvali potpunu pometnju, koja se dodatno pogoršala smrću cara Ivana Asena II, u junu 1241. Kada je Bugarska postala tatarski vazal, ugled bugarskog zeta kralja Stefana Vladislava I se smanjio. Srpska vlastela je to iskoristila i na vladarski presto dovela novog kralja. Stefan Vladislav I je zbačen sa vlasti verovatno krajem 1241. ili početkom 1242. godine, a uz podršku vlastele nasledio ga je mlađi brat Uroš I.[1]

Posle smenjivanja, Vladislav se izmirio sa bratom i nastavio živeti u Srbiji, a poslednji put se spominje 1263-64. Po nekim procenama umro je oko 1269. Njegovo telo je sahranjeno u manastiru Mileševi.

U toku leta 1990. godine vršena su velika arheološka iskopavanja i restauracija manastira Mileševa. Tom prilikom izvršeno je iskopavanje manastirskog groblja. U toku radova u crkvi otkriven je grob Svetog kralja Vladislava. Otvaranju groba prisustvovao je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, R. Stanić, direktor Arheološkog instituta iz Beograda, V. Kondić, prof. Srboljub Živanović iz Londona, dr V. Letić iz Novog Sada i monasi iz manastira. Prof. Živanović je izvršio antropološki pregled i identifikaciju moštiju Svetog kralja Vladislava. Zatim su mošti predate monasima, i sada se nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.[6]

Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru.

Sa Beloslavom je imao troje dece:[7]

  • Stefan, umro pre 1281. u manastiru Esfigmenu (Sveta gora)
  • Desa, župan, pominje se 1281. i 1285. u izvorima
  • NN. ćerka, udata za Đuru Kačića, omiškog kneza

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Zavida
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Vladislav
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Constantine Angelos
Byzantine commander
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Theodora Komnene Angelina
Byzantine noblewoman
 
 
 
 
 
 
 
6. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Efrosina Kastamonitisa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Evdokija Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Andronik Duka Kamater
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Efrosina Dukina Kamatera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Kiruena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Logos (2016). str. 143-144, 151.
  2. Logos (2016). str. 141-143.
  3. Logos (2016). str. 142.
  4. Logos (2016). str. 143.
  5. Uzelac (2015). str. 47-50, 54-57.
  6. „Mošti i grobovi srpskih vladara-svetitelja”. www.ljudigovore.com. 
  7. Sveti Sava princ i prosvetitelj, Cetinje, Beograd 2007.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]



Prethodnik:
Stefan Radoslav
Kralj Srbije
(1233/12341241/1242)

Naslednik:
Stefan Uroš I