Срби католици

За друге употребе погледајте страницу Срби (вишезначна одредница).

Срби католици су припадници српског народа католичке вероисповести. Као специфична етнорелигијска заједница у оквиру српског националног корпуса, одликују се неговањем српског етничког идентитета и католичких верских традиција. Деле се на две подгрупе, од којих прву чине Срби римокатолици, а другу Срби гркокатолици.

Према резултатима последњег пописа становништва из 2011. године, на подручју Србије живи 10.434 католичких Срба, а мањи број исте етнорелигијске групе живи и у неким другим (суседним) државама на подручју бивше Југославије.

У оквиру традиционалне поделе опште историје српског народа, прошлост католичких Срба се дели на три специфична раздобља:

• средњовековни период, од Великог раскола (1054) до турског освајања српских земаља (оквирно од 11. до 15. века)
• нововековни период, под турском, млетачком и хабзбуршком влашћу (оквирно од краја 15. до почетка 20. века)
• савремени период, од Првог светског рата (1914-1918) до садашњег доба.

Историја

Папа Бенедикт "VIII" (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу уметка Filioque
у литургијској пракси Римске цркве (позна гравира из 16. века)

У време покрштавања Срба, које је спроведено у периоду од 7. до 9. века, све црквене установе у српским земаљама још увек су припадале првобитном (правоверном) хришћанству, које се разликовало само по обредној пракси. У приморским крајевима (византијска Далмација) практикован је стари латински и грчки обред, док је у залеђу (почевши од друге половине 9. века) практикован и словенски обред, који су у српске земље донели ученици Ћирила и Методија. Грчки утицај је оствариван преко западних митрополија Цариградске патријаршије (првенствено Солунске и Драчке), док је утицај Римске цркве оствариван преко далматинских епископија.

Средњи век

Почевши од 9. века, Римска црква се постепено удаљавала од свеопштег (васељенског) православља, а затим је почетком 11. века и формално одступила од изворног симбола вере, прихвативши уметак Filioque, што је потом довело и до Великог раскола (1054).

Тиме је на хришћанском западу, уместо дотадашње (правоверне) Римске цркве, настала нова (филиоквистичка) Римска црква, која је у циљу апропријације (преузимања) свеопштег хришћанског наслеђа присвојила назив: Католичка црква.

Коначно одступање Рима од хришћанског правоверја (православља) повукло је за собом и хришћане латинског обреда у Далмацији, што се одразило на развој верских односа у средњовековним српским земљама, а првенствено у приморским областима.

Током 11. и 12. века, у приморским српским земљама (Дукља, Травунија, Захумље, Неретљанска област) преплитали су се различити верски утицаји. У то време, православље се ослањало на оближње источне центре (Охридска архиепископија и Драчка митрополија). На другој страни, римски утицај је оствариван преко црквених центара у Сплиту и Дубровнику. Ради признања краљевског достојанства, дукљански владар Михајло је успоставио везе са римским папом Гргуром VII, који је 1077. године признао Михајлово краљевско достојанство. Пошто је у приближно време успостављена и Барска надбискупија, претпоставља се да то није могло бити остварено без изричитог сврставања уз Рим, чиме је постављена историјска основа за настанак католичког српства у приморским областима.

За то време, српске области у унутрашњости имале су своје православне епископе, који су били потчињени Охридској архиепископији све до 2019. године, када је створена аутокефална Српска архиепископија. У међувремену, Вукан Немањић је као владар у Дукљи и Травунији успоставио непосредне контакте са римским папом Иноћентијем III, након чега је 1199. године одржан сабор Барске надбискупије, један од најзначајнијих католичких сабора у српским земљама током средњовековног периода.

Током позног средњег века, поред Барске надбискупије, најзначајнија католичка установа у српским земљама била је Которска бискупија, која је имала проширену надлежност над католичким заједницама у разним трговачким местима у унутрашњости српских земаља.

Поред католика латинског, односно римског обреда (римокатолици), током 15. века настају и покушаји стварања гркокатоличких центара у српским средњовековним земљама. У време преговора око склапања Фирентинске уније (1439), католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), али тај покушај није уродио плодом. Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. века створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије. Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успеха.

Рани нови век

Главни чланак: Католичка пропаганда у српским земљама

Током 15. века, највећи део српских земаља потпао је под турску власт, што је утицало и на положај католичких Срба у суседним приморским областима, које су биле под влашћу Млетачке републике. Падом Бара под турску власт 1571. године, означен је почетак новог периода у историји Барске надбискупије. Катедрала Светог Ђорђа у Бару била је претворена у џамију. У наредном периоду, поједини барски надбискупи столовали су изван подручја своје дијецезе, управљајући надбискупијом из суседних области. У знатно повољнијем положају била је суседна Дубровачка надбискупија, пошто је Дубровачка република успела да задржи своју државну самоуправу, под врховном влашћу турског султана.

Важну улогу у организацији католичке пропаганде у српским земљама крајем 16. века имао је дубровачки језуита српског порекла Марин Темперица. У исто време, преко мреже дубровачких трговаца у бугарским земљама, који су били Срби католици, подсталнуто је избијање Трновског устанака (1598), најзначајнијег устанка у бугарским земљама пре бугарског народног препорода.

Након Дугог рата и Житванског мира (1606), католицима је дозвољено да обнављају и граде цркве у Османском царству, чиме се отвара пут за католичку пропаганду у српском земљама. Главно средиште за ширење пропаганде према унутрашости је Дубровачка република. Католичка црква је дубровачке трговце користила као обавештајце, а дубровачке свештенике као проповеднике. У то време се развија и посебан јужнословенски књижевни језик, који је у класицистичком маниру назван илирски језик. У циљу ширења католичког утицаја настаје и чувено дело под насловом "Краљевство Словена" (1601).

Током 17. века, значајан број православних Срба у областима под хабзбуршком и млетачком влашћу прелази на католицизам. Врхунац овог процеса пада у време Кандијског рата, када велики број Срба православаца, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, прелази са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. године у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је тај покушај унијаћења пропао.

На простору некадашње Млетачке Албаније и у Скадарској Крајини, један део се у 19. веку називао "Шестине", са десет села, са становништвом искључиво "(по)арнаућеним" Србима католицима, који говоре арнаутски.

Католици српског порекла обухватају групу од неколико малих "народа" попут Шокаца ("папиштанци"), Буњеваца, Карашевака, Латина (у Турској царевини). Срби католици у Далмацији (нарочито у Дубровнику) су јасно истицали своју српску народност. Хрвати католици су признавали њихово постојање, али само као привремено и "политичко опредељење". Вук Караџић се половином 19. века бавио историјом, језиком и обичајеима "Срба сва три закона". Ђуро Даничић је своју књигу "Српска граматика", објављену на латиници у Београду 1864. године, наменио (како пише у предговору) Србима западне цркве.

Срби католици су се најдуже одржали у Далмацији, где их је у другој половини 19. века било највише у Дубровнику, али такође и у Задру, Сплиту и Книну. Велики подстицај су им дали својим делом пре свих Доситеј Обрадовић, за којим су следили песници Мушицки и Његош, који се не питају како се ко крсти, већ каква му крвца грије прси. Песник Бранко Радичевић је опевао не југословенско (како се подметало) - већ разиграно српско народно коло, када кличе: Ој соколе Далматинче!", "Ој ти красни Дубровчане!" и "Ој Славонче танани!.

Руски историчар и путописац Александар Гиљфердинг је половином 19. века анализирао разна питања у вези са Србима католицима, указавши тим поводом на разне проблеме: Србин католик одбацује све српско као православно и не зна за српску отаџбину, за српску старину. Он има само ужу, провинцијалну отаџбину; он каже за себе да је Босанац, Херцеговац, Далматинац, Славонац према области у којој се родио. Католик не каже за свој језик да је српски, него босански, далматински, славонски итд. Католик не уме да свој језик назове својим именом, јер он нема отаџбине, нема општега имена. Осим своје тесне области, он има само једну отаџбину - римокатоличку цркву.

Прелаз Срба католика (Шокаца) у православље, као "враћање у прадедовску веру" у селу Сантову догодио се почетком 20. века.

Католички Срби у Дубровнику

Иван Стојановић (1829-1900), истакнути Србин католик из Дубровника

Око 1880. године јавио се спонтано јак српски покрет у Дубровнику, који је објединио Србе православце (малобројне) и католике. То је био део једног већег, Далматинског покрета усмереног против одрођавања. Ту се створило католичко Српство. Сматрали су дубровачки Срби да ако је околина Дубровачка прешла на католицизам, није престала бити српском, "јер башка вјера а башка народност". Стари породични српски корени у Дубровнику су тада оживели и ојачали, јер им је приступила омладина. "Српску ствар" носили су са одушевљењем на својим плећима, уз старе племиће - просвећени жупници, књижевни радници и новинари, образовани омладинци. Дум Иван Стојановић угледни католички свештеник и историчар дубровачки се први јавно изјаснио да је Србин католичке вере. Он ће својим говорима и написима бранити српско становиште. На изборима 1890. године "Српска странка" ће преузети власт у граду, и владати пуну деценију. Када су 1940. године Дубровчани, Др Милан Решетар и сликар Марко Мурат изабрани за праве чланове СКА у Београду, професор Решетар се јавно захвалио. Његове су биле речи: али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више неголи ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату - још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, који изумиремо.

У коренсподенцији са критичарем др Миланом Шевићем током 1932, Мурат се жали да православни Срби не признају католичке Србе за ”праве Србе” због њихове конфесије. Гуштерица је био један од првих српских листова у Дуборвнику.

Традиционално, за српски народ је везивано православље, као српска веру. Постојала је пракса код православних народа, међу којима и Срба да су потчињавали своју цркву начелу народности, и кад изгубише своју државу. Срби су попут других употребљавали православну цркву за консолидовање своје народности. Дошло је до употребе цркве као оружја против "разрођења". Само је такво изграђено српско православље успело да очува народна предања и обичаје. Типичан примјер у том смислу је патријархат који је обновио Мехмед-паша Соколовић, чији је циљ консолидација Срба на њиховој земљи - босанског еjалета. Нешто касније, током дугог рата, други католички Србин, наиме Мавро Орбини (рођен је у Дубровнику 1563., у трговачкој породици пореклом из Котора), покушао је да консолидира јужне Славене на основу њихове славне прошлости и краљевстава. Сврха окупљања је транспарентна - католичка победа над Турцима.

Срби католици интелектуалци (попут фра Андрије Качића) су, да би превазишли изопштеност од својих корена, форсирали појам Словинство, као замишљени народни кров, под који су лакше могли стати Срби свих вероисповести. Јадали су се крајем 19. века умни Срби у Дубровнику: наша је највећа несрећа што смо вером растављени. Положај Срба католичке вере до сада није одређен, чак се и тенденциозно оспорава из идеолошких разлога. Наука је одавно по питању идентитета Срба затајила.

За појаву српског покрета у 19. веку у Дубровнику је постојао дубоки историјски разлог. Земљама Дубровачке Републике су ходили и српски зборили Иван Гундулић и Андрија Качић Миошић. У 19. веку ове земље биле су дом Валтазара Богишића и Милана Решетара.

Сплитска епизода

Срби католици су у Сплиту покренули 1883. године Драшков Рабош, као хумористичко-политички лист. Текстови су углавном излазили на латиници, а мање на ћирилици. Две године касније, 1885. од броја 34. ћирилица је постала доминантна, над латиницом. Лист се иначе бавио одбраном Срба, а то је погађало Хрвате, па и државну власт која је почела да га ограничава. Отварао је "Драшко" многа питања која су сметала режиму, а по њему се иза написа, крио панславизам, протежирање православља и Русије, уједињење Срба свих вероисповести а што значи "велеиздаја". Па су 1887. године ухапшени власник Јово Метличић и одговорни уредник Викентије Бутијер, а и штампарија затворена као и њен власник. Тек јуна 1888. кренуо је судски процес против Метличића и Бутијера, по очигледно политичкој кривици. Али оптужене је бранио истакнути Србин католик, др Игњат Бакотић, који је изврсном аргументацијом подвргао строгој критици "политички рат против Срба и Хрвата". Судска порота је ослободила оптужене кривице, али полет народни био је дакако сапет. Адвокат Бакотић ће наставити да развија српско-католички покрет у Далмацији, те у Сплиту оснива 1898. године родољубиво "Српско братство".

Питање очувања етничког идентитета

Из угла очувања етничког идентитета, могуће је говорити о три типа Срба католика:

1. Оном који је био вјеран свом српском националном осјећању и конфесионалном католичком припадању;
2. Србима који су под разним околностима напустили своје православље и приступили католицизму;
3. Трећи тип Срба католика створен је између 1945. и 1997. године и његово стварање још је у току. Он је постајао женидбеним или удадбеним поступком, гдје је увијек српска страна била на губитку, разлозима напредовања у каријери или неким другим. Такви православни Срби сада прије постају католици неголи је то било раније, а поготово прије постају од Срба — Хрвати.

Други тип Срба католика који никада нису имали своју било коју српску организацију или институцију, који строго крију своје српско поријекло и у бијесу расне и вјерске мржње чине. Као Анте Старчевић.

Пописи становништва

Пописи у Југославији и пост-југословенским државама

	Југославија	Србија	Црна Гора	Хрватска	БиХ	Словенија	Македонија
1948	изјашњавање о вероисповести било је дозвољено само муслиманима јужнословенског порекла
1953	8.813	4.657	114	2.270	1.235	460	77
1961	попис није садржао питање о вероисповести
1971	попис није садржао питање о вероисповести
1981	попис није садржао питање о вероисповести
1991	?	1.005	?	?	?	?	?
20021		4.328	114	?		381	?
20112	13.436	10.434	115	2.391	496
1 Попис спроведен 2001. у Хрватској, 2002. у Македонији, Словенији, и Србији (тада била део СРЈ), а 2003. у Црној Гори (тада део СЦГ) 2 Попис спроведен 2013. у Босни и Херцеговини. У Словенији од 2011. укинут класични попис

Познати Срби католици

• Иван Џиво Гундулић, дубровачки племић и књижевник
• Луко Зоре
• Тројан Гундулић, издавач у Београду
• Петар Прерадовић, аустроугарски официр и књижевник
• Антун Матија Рељковић, славонски официр и књижевник, аутор "Сатир"-а (1761).
• Иво Ћипико, новинар и књижевник из Далмације
• Андрија Торкват Брлић, политичар
• Илија Округић Сремац, католички свештеник и писац из Срема
• Влахо Буковац, далматински сликар
• Милан Решетар, дубровачки филолог, слависта
• Иван Мештровић, далматински скулптор
• Иван Иво Војновић, правник, књижевник
• Лујо Војновић, правник, историчар, политичар
• Лујо Охмучевић Бизаро, (1825-1902) аустроугарски потпуковник, јавни радник у Дубровнику
• Марко Мурат, дубровачки академски сликар
• Валтазар Богишић, дубровачки научник и књижевник, активни радник Уједињене омладине српске и члан Србокатоличког покрета у Дубровнику.
• фра Андрија Качић Миошић, свештеник и књижевник
• Медо Пуцић, дубровачки племић и књижевник
• др Игњат Бакотић, далматински адвокат
• др Лујо Бакотић, далматински адвокат и историчар
• Матија Бан, професор и књижевник, родом Дубровчанин
• др Ловро Павловић-Лучић, (1848—1910) кнински правник и политичар, публициста са псеудонимом Србин католик
• др Иван Стојановић, дубровачки католички свештеник и књижевник
• Андрија Ђ. Ерцеговић, родом из Боке Которске - у Америци српски добротвор (Галвестон)
• др Иван Ђаја, професор универзитета и научник у Србији
• Натко Нодило, политичар, историчар, публициста
• Александар Ацо Аполонио окружни тужилац у Дубровнику и први премијер самопроглашене обновљене Дубровачке републике.
• Мато Враголов, (умро 1907), правник, српски национални радник у Дубровнику; на надгробном споменику у Цавтату је епитаф: Мато Враголов срцем Србин
• Матија Петар Катанчић, професор Универзитета у Пешти,
• проф. др Миља Радан, (рођ. 1954) професор универзитета у Темишвару

Види још

• Историја Барске надбискупије

Литература

• Andrić, Stanko (2016). „Saint John Capistran and Despot George Branković: An Impossible Compromise”. Byzantinoslavica. 74 (1-2): 202—227. 
• Antunović, Ivan (1882). Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom (PDF). Beč. 
• Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430. 
• Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288. 
• Борак, Светозар (1998). Срби католици (PDF). Нови Сад-Београд: Српско друштво Др Јован Рашковић; Српско културно друштво Зора. 
• Bubalo, Đorđe; Mitrović, Katarina; Radić, Radmila (2010). Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu. Beograd: Službeni glasnik. 
• Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44. 
• Гавриловић, Славко (1996). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Јован Живојновић: "Крашовани (Карашани, Карашавци): белешке, народни обичаји и примери језика", Нови Сад 1907. године
• Иванић, Иван (1899). Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици (историја, етнографија, култура, друштво, бројно и привредно стање, етничке особине) (PDF). Београд. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. 
• Јововић, Божидар (2009). „Православље и Срби католици у Далмацији у записима Стевана Роцe”. Зборник о Србима у Хрватској. 7: 7—95. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Лађевић, Петар, ур. (2014). Етноконфесионални и језички мозаик Србије (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 
• Милутиновић, Коста (1981). „Срби у Далмацији 1797-1878”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 277—307. 
• Митровић, Катарина (2011). „Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији”. Споменица академика Симе Ћирковића. Београд: Историјски институт. стр. 289—305. 
• Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press. 
• Никола Тоља: "Дубровачки Срби католици: истине и заблуде", Дубровник 2011. године
• Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.