Пређи на садржај

Флуор

С Википедије, слободне енциклопедије
Флуор
течни флуор, при екстремно ниској температури
Општа својства
Име, симболфлуор, F
Алотропиалфа, бета
Изгледгас: врло бледо жут
течност: светла жута
чврст: алфа је непрозиран, бета је прозиран
У периодноме систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


F

Cl
кисеоникфлуорнеон
Атомски број (Z)9
Група, периодагрупа 17 (халогени), периода 2
Блокp-блок
Категорија  диатомски неметал
Рел. ат. маса (Ar)18,998403163(6)[1]
Ел. конфигурација
по љускама
2, 7
Физичка својства
Тачка топљења53,48 K ​(−219,67 °‍C, ​−363,41 °F)[2]
Тачка кључања85,03 K ​(−188,11 °‍C, ​−306,60 °F)[2]
Густина на СТП (0 °‍C и 101,325 kPa)1,696 g/L[3]
течно ст., на т.к.1,505 g/cm3[4]
Тројна тачка53,48 K, ​90 kPa[2]
Критична тачка144,41 K, 5,1724 MPa[2]
Топлота испаравања6,51 kJ/mol[3]
Мол. топл. капацитетCp: 31 J/(mol·K)[4] (на 21,1 °C)
Cv: 23 J/(mol·K)[4] (на 21,1 °C)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 38 44 50
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 58 69 85
Атомска својства
Електронегативност3,98[5]
Енергије јонизације1: 1681 kJ/mol
2: 3374 kJ/mol
3: 6147 kJ/mol
(остале)[6]
Ковалентни радијус64 pm[7]
Валсов радијус135 pm[8]
Линије боје у спектралном распону
Спектралне линије
Остало
Кристална структуракубична
Кубична кристална структура за флуор
Топл. водљивост0,02591 W/(m·K)[9]
Магнетни распореддијамагнетичан (−1,2×10−4)[10][11]
CAS број7782-41-4[5]
Историја
Именовањепо минералу флуориту, који је добио име по латинској речи fluo (тећи, у топљењу)
ОткрићеАндре-Мари Ампер (1810)
Прва изолацијаАнри Моасан[5] (26. јун 1886)
Именовање и епонимХамфри Дејви
Главни изотопи[12]
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
18F трагови 109,8 мин β+ (97%) 18O
ε (3%) 18O
19F 100% стабилни
референцеВикиподаци

Флуор је хемијски елемент који се у собним условима појављује као гас жуто-зелене боје. Он је најреактивнији од свих елемената. Директно реагује на све метале и неметале. Воду разлаже градећи флуороводоник, HF.

Реактивност флуора била је дуго година препрека за његово добијање у елементарном стању. Данас се флуор индустријски добија електролизом истопљеног калијум-флуорида на анхидрованом флуороводонику. У природи се флуор налази у виду једињења са оксидационим бројем -1 и то најчешће у виду флуорита, CaF2, и карналита, Na3AlF6. Трагови једињења флуора налазе се у морској води, костима, зубима, крви и млеку. Флуорови деривати метана и етана су веома слаби отрови за разлику од осталих једињења флуора те се због своје велике инертности употребљавају у расхладним уређајима под називом фреон. Флуор се користи и за синтезу уранхексафлуорида који се примењује у изради нуклеарног оружја.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ а б в г Haynes 2011, стр. 4.121.
  3. ^ а б Jaccaud et al. 2000, стр. 382.
  4. ^ а б в Compressed Gas Association 1999, стр. 365.
  5. ^ а б в Jaccaud et al. 2000, стр. 381.
  6. ^ Dean 1999, стр. 4.6.
  7. ^ Dean 1999, стр. 4.35.
  8. ^ Matsui 2006, стр. 257.
  9. ^ Yaws & Braker 2001, стр. 385.
  10. ^ Mackay, Mackay & Henderson 2002, стр. 72.
  11. ^ Cheng et al. 1999.
  12. ^ Chisté & Bé 2011.

Литература

[уреди | уреди извор]
„Fluorine Compounds, Inorganic”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. стр. 397—441. doi:10.1002/14356007. 
„Fluorine”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. стр. 381—395. doi:10.1002/14356007.a11_293. 
„Fluorine Compounds, Organic”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. 15. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. doi:10.1002/14356007.a11_349. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]