Краљевина Србија у средњем веку
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
| Краљевина Србија |
|||||||
|
|||||||
| Географија | |||||||
| Континент | Европа | ||||||
| Регија | Балканско полуострво | ||||||
| Становништво | Срби | ||||||
| Друштво | |||||||
| Званични језици | Српскословенски језик | ||||||
| Религија | Православље | ||||||
| Владавина | |||||||
| Облик владавине | Краљевина | ||||||
| Титула владара | Краљ | ||||||
| Владар | Стефан Првовенчани Стефан Радослав Стефан Владислав Стефан Урош I Стефан Драгутин Стефан Урош II Милутин Стефан Урош III Дечански Стефан Владислав II Стефан Душан |
||||||
| Историјско доба | Средњи век | ||||||
| Оснивање | 1217. | ||||||
| Престанак | 1346. | ||||||
| Статус | Бивша држава | ||||||
| Догађаји | |||||||
| 4. јануар 1217. | Крунисање Стефана Првовенчаног за краља | ||||||
| 16. април 1346. | Крунисање Стефана Душана за цара | ||||||
| Претходници и наследници | |||||||
| Претходиле су: | Наследиле су: | ||||||
| [[Слика:|22x20px|border]] |  |
||||||
| [[Портал:Историја Србије]] | |||||||
Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196 - 1217, краљ 1217 - 1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331 - 1346, цар 1346 - 1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство. Први период њеног постојања карактеришу мала проширења и унутрашња консолидација државе који су омогућили значајан продор на југ који је отпочео под Милутином (1282 - 1321) и наставио се под Душаном који је удвостручио своју државу. Током скоро 130. година постојања краљевина Србија је ратовала са свим својим суседима, али је њено ширење било готово искључиво окренуто ка југу на рачун Византије, док су остали сукоби готово увек били одбрамбреног типа. Паралелно са развојем државе развила се и црква која је под вођством Растка Немањића добила 1219. године у Никеји своју аутокефалност и уздигла се на ранг архиепископије, да би непосредно пре проглашења Царства 1346. године она била уздигнута на ранг патријаршије под Јоаникијем II. Привредни развој се базирао на развоју рударства средином 13. века и трговачким везама, првенствено са Дубровачком републиком што је Милутину омогућило да се по сјају свог двора утркује са византијским царевима. Као и другде у Европи током средњег века, једино обележје култури давало је хришћанство што је довело до великог броја хагиографија у књижевност, манастирских оснивачких повеља и типика у области правосуђа, али је највиши домет достигнут на пољу фрескосликарства и сакралне архитектуре. Њен развој је ишао од рашког стила који је отпочео 1172. године и чији су најлепши представници Студеница, Хиландар и Жича, преко златног века српског фрескосликарства(1175 - 1275) у коме се истичу живописи Милешеве, Мораче, Пећке патријаршије и Сопоћани до вардарског стила, који је настао крајем XIII века под утицајем Ренесансе Палеолога. Фрескосликарство у овом периоду је рађено по узору на оно које се у то доба радило у Византији, тако да нема оне аутентичности и оригиналности које су карактеристичне за претходни век, али се та неоригиналност надомешћује у сакралној архитектури која у то доба ствара неке од најлепших својих представника, међу којима се истичу Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Високи Дечани и Грачаница која се сматра за најлепши српски манастир. На пољу фортификационе архитектуре у овом периоду нема подизања монументалних тврђава (попут Београдске тврђаве (чије је ширење започео Милутин) или Смедеревске тврђаве), док профана архитектура остаје потпуна непознаница јер су њени трагови страдали и практично нестали у наредним вековима услед силних пљачки, рушења и дејства зуба времена.
Краљеви Србије (1217-1346) [уреди]
- Стефан Првовенчани (велики жупан 1196 - 1217, краљ 1217 - 1228)
- Стефан Радослав (1228 - 1233)
- Радослав је у јесен 1233. године услед побуне властеле напустио државу, а Владислав је крунисан почетком 1234. године.
- Стефан Владислав (1234 - 1243)
- Стефан Урош I (1243 - 1276)
- Стефан Драгутин (1276 - 1282)
- Стефан Урош II Милутин (1282 - 1321)
- Константин Немањић (1321 - 1322) је de iure био наследник, али су по Милутиновој смрти почеле борбе око власти са Стефаном и Владиславом
- Стефан Урош III Дечански (1322-1331)
- Стефан Урош IV Душан Силни (краљ 1331 - 1346, цар 1346 - 1355)
- Стефан Урош V (краљ 1346 - 1355 као очев савладар)
У процесу распадања српског царства Вукашину Мрњавчевићу је цар Стефан Урош V (1355 - 1371) доделио титулу краља, тако да се његова држава може сматрати неком врстом De iure настављача краљевине Србије у средњем веку.
- Вукашин Мрњавчевић (царев савладар 1365 - 1369, самостално 1369 - 1371)
- Марко Краљевић (1371 - 1395)
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
