Битка код Батине

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Место Батинске битке)
За другу употребу, погледајте страницу Батинска битка (1810).
Битка код Батине
Део Другог светског рата
Batina1.jpg
Споменик „Победа“ посвећен Батинској бици
Време: 11-19. новембар 1944.
Место: Батина
Резултат: победа јединица НОВЈ и Црвене армије
Сукобљене стране
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg НОВЈ
Савез Совјетских Социјалистичких Република Црвена армија
 Немачка
Мађарска Мађарска
Јачина
60,000 војника 30,000 војника
Жртве и губици
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg 648 погинулих[1]
Савез Совјетских Социјалистичких Република 1,237 погинулих[2]
2,000 погинулих и рањених
Споменик НОБ-а на Иришком венцу
Овај чланак је део чланака везаних за Војводину у НОБ, од 1941. до 1945.

Битка код Батине (или Батинска битка) је вођена између 11. и 19. новембра 1944. између јединица НОВЈ и Црвене армије са једне стране и јединица Вермахта и његових савезника са друге стране. Циљ јединица НОВЈ је било ослобађање Барање, а совјетске армије је био да успостави мостобран за прелазак својих тенковских јединица на десну страну Дунава ради лакшег заузимања Мађарске. Са друге стране Немци су се трудили да омогуће повлачење немачких и квинслишких јединица преко Хрватске и Словеније у Аустрију. Батинска битка је трајала од 11. до 19. новембра и окончала се победом јединица НОВЈ и Црвене армије. На месту битке данас се налази меморијални комплекс. Ово је највећа битка по количини снага учесника, интензитету борби и стратешком значају у току читавог Другог светског рата на подручју Југославије.[3]

Увод[уреди]

Почетком новембра 1944. ослобођени су Београд, Банат и Бачка, док је у Срему формиран Сремски фронт, док је главнина немачке Групе армија Е далеко заостала, а њена претходница се пробијала кроз Санџак. Тиме су се пред јединицама Црвене армије отвориле широке офанзивне перспективе. Совјетска Врховна команда ("Ставка") одлучила је да искористи релативну слабост немачких снага пред својим левим крилом, форсира Дунав и продре у југозападну Мађарску. Продором по левој страни Драве додатно би се продубила криза немачке одбране Балкана (Групе армија Ф) и угрозила Аустрија са југа, а продором западном страном уз Дунав угрозила би се Будимпешта и Аустрија са запада. С обзиром да су јединице 2. украјинског фронта продирале ка Дунаву и Будимпешти са истока, овај продор 3. украјинског фронта претио је одсецањем и опкољавањем Будимпеште. На крајњем левом крилу совјетског фронта, у саставу 3. украјинског фронта, током продора кроз Србију налазила се само 57. совјетска армија, уз 17. ваздушну армију и 4. гардијски механизовани корпус са пратећим артиљеријским и инжењерским јединицама. Иако релативно малобројна формација, она је током заједничких операција са НОВЈ успела значајно да испредњачи у односу на снаге немачке Групе армија Ф (2. оклопна армија и Група армија Е). Совјетска команда се стога одлучила да аље користи стечено преимућство, и форсира Дунав у области Барање.

Снаге 75. стрељачког корпуса 57. армије и тек основане 51. војвођанске дивизије НОВЈ су се распоредили на левој обали Дунава од Баје до Бачке Паланке. Са друге стране Вермахт је распоредио дивизију Бранденбург од ушћа Драве до Батине, а од Батине до Баје новоформирану 31. мађарску СС дивизију Ломбард, појачану мађарским фашистима. Комбиноване немачке снаге у почетку батинске операције бројале су преко 30.000 војника, а на крају преко 60.000 војника.[4] Над њима је команду преузео штаб Друге оклопне армије, који је своје корпусе у Југославији постепено предавао групи армија Е. Наведене совјетске и југословенске снаге имале су задатак да енергичним нападом на осовинске снаге да форсирсају Дунав, створе и одбране мостобран. Током битке, обе стране енергично су привлачиле додатне снаге. Јединице на Сремском фронту (Први пролетерски корпус и 68. стрељачки корпус Црвене армије) имале су задатак да снажним притиском вежу немачке снаге пред собом, и онемогуће њихово пребацивање у Барању.

Битка[уреди]

Јединице Црвене армије морале су да осигурају прелазак на другу страну Дунава како би обезбедили линију до Нађкањиже и Секешфехервара и тако окружили Будимпешту. Планирано је да 75. стрељачки корпус уз помоћ јединица из зоне Апатина пређе Дунав пределу Батине. Лево крило 75. корпуса јужно од Апатина чувала би 299. дивизија, а десно крило код Бездана 734. пук 233. дивизије и 8. бригада 51. војвођанске дивизије. Прва група је морала да успостави мостобран између Батине и Апатина, отворивиши пут остатку 3. украјинског фронта ка Печују и Секешфехервару. и да до 15. новембра стигне до линије Топоље-Кнежеви Виногради-Биље. Јединице 51. дивизије НОВЈ су имале да наставе дуж Драве и да ослободе Барању.

Жртве[уреди]

У бици код Батине је за 18 дана новембра 1944. године, погинуло 1.885 војника, а од тога су губици Црвене армије били 1.237[1] погинулих бораца, а 648[2] из редова НОВЈ.

Исход[уреди]

Операција Црвене армије уз помоћ југословенских, бугарских и румунских снага, окончана је великим успехом. Током новембра 1944. јединице 57. армије Црвене армије и 12. корпуса НОВЈ успеле су да одбране и прошире мостобране у Барањи, упркос огорченом отпору, првенствено дивизије Бранденбург. С обзиром да је НОВЈ успешно задржала немачке снаге Команде Југоистока (Групе армија Ф), немачка Врховна команда била је принуђена да на овај фронт довлачи снаге Групе армија Ц из северне Италије (44. и 71. дивизију). Међутим, совјетска команда умешно је користила остварени продор, обезбедила прелазе и масирала трупе под командом Трећег украјинског фронта. Под његову коману су привучене, поред 57. армије, 46. армија, затим 6. тенковска, 4. гардијска, 9. гардијска, 26, 27. и Прва бугарска армија. Ове снаге оствариле су продор уз Драву и уз Дунав, одсекавши и, уз садејство Другог украјинског фронта, опколивши Будимпешту.

Тиме створена криза немачке одбране била је главни мотив немачких противудара. Немци су били присиљени да привлаче трупе са осталих фронтова (4. СС оклопни корпус са Висле, 6. СС оклопну армију из Ардена). Последња немачка офанзива (Фрилингсервахен) марта 1945, окончана је неуспехом, и уследио је крах немачких снага на свим фронтовима.

Јединице немачке војске[уреди]

Немачки Вермахт је направио одбрамбену линију на Батини, коју је бранила:

  • Дивизија Бранденбург
  • „31. добровољачка SS Бачка дивизија“ (нем. 31. SS-Freiwilligen-Grenadier-Division „Batschka“)
  • „44. пешадијска дивизија“ (нем. 44. Infanterie-Division, која је познатија под именом 44. Reichsgrenadier-Division „Hoch- und Deutschmeister“)

Ове јединице су биле подељене, односно оне које су се налазиле северно од Батине, биле су подређене Врховној команди (немачке) копнене војске, а оне јужно од Батине, биле су подређене Врховној команди Вермахта.[5]. У овај број нису урачунате полицијске јединице (немачке, мађарске и хрватске), као ни усташке и домобранске јединице

Командни кадар немачке војске

  • Командант „Дивизије Бранденбург“ био је генерал-мајор (нем. Generalmajor) Херман Шулте-Хојтхаус (1898-1979)
  • Командант „44. пешадијске дивизије“ био је генерал-потпуковник (нем. Generalleutnant) Ханс-Гинтер фон Рост (1894-1945)
  • Командант „31. добровољачке SS Бачке дивизије“ био је генерал-мајор (нем. SS-Brigadeführer) Густав Ломбард (1895-1992)

Јединице Црвене армије[уреди]

Јединице „Црвене армије“, учеснице ове битке биле су у саставу „57. армије“ (рус. 57-я армия):

  • „75. стрељачки корпус“ (рус. 75-й стрелковый корпус)
  • „68. стрељачки корпус“ (рус. 68-й стрелковый корпус)
  • „4. гардијски механизовани корпус“ (рус. 4-й гвардейский механизированный корпус)


Из ваздуха их је помагала „17. ваздухопловна армија“ (рус. 17-я возду́шная а́рмия).[6]


Командни кадар црвене армије
Командант „57. армије СССР-а“ био је генерал-пуковник Михаил Николаевич Шарохин[7] (1898-1974).

  • Командант „75. стрељачког корпуса“ био је генерал-мајор Адриан Захарович Акименко[8] (1898-1989)
  • Командант „68. стрељачког корпуса“ био је генерал-мајор Иван Кондратјевич Кравцов[9] (1896-1964)
  • Командант „4. гардијског механизованог корпуса“ био је генерал-потпуковник Владимир Иванович Жданов (1902-1964)


Командант „17. ваздухопловне армије“ био је генерал-потпуковник Владимир Александрович Судец[10] (1904-1981).

Јединице НОВЈ[уреди]

У бици код Батине учествују и јединице НОВЈ, односно 51. (војвођанска) дивизија, која је формирана 31. октобра 1944. године, под именом „3. војвођанска народноослободилачка ударна дивизија“, али је већ 13. новембра 1944. године, променила име у „51. војвођанску народно ослободилачку ударну дивизију“.[11]
За разлику од осталих „војвођанских дивизија“, које то биле само по имену, јер им је састав чинили углавном Срби из Босне и Херцеговине, 51. (војвођанска) дивизија НОВЈ је попуњена људством са простора Срема, Бачке и Баната, а само мањим делом из Босанске Крајине.
Дивизија је после коначне попуне имала у свом саставу 9.582 борца.


Борбени састав ове дивизије чиниле су следеће (тек формиране) јединице:


Командни кадар НОВЈ
Командант 51. (војвођанске) дивизије НОВЈ био је потпуковник Срета Савић - Коља[12] (1913-1990).

  • Командант „7. војвођанске ударне бригаде“ био је Милан Јешић - Ибра[13] (1914-1986)
  • Командант * „8. војвођанске ударне бригаде“ био је Милан Корица - Ковач[14] (1919-1987)
  • Командант „12. војвођанске ударне бригаде“ био је Душан Дороњски - Јоцика[15] (1922-1992)
  • Командант „14. војвођанске (словачке) ударне бригаде“ био је Јан Пољик - Ђура[16] (19??-19??)
  • Командант „Артиљеријске бригаде“ био је Војислав-Воја Живановић - Џокеј[16] (1920-19??)

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Божић (1978). стр. 559.
  2. 2,0 2,1 Божић (1978). стр. 501.
  3. Тимофејев, Алексеј (2010). Руси и Други светски рат у Југославији. Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-089-1. 
  4. Срета Савић: 51. ВОЈВОЂАНСКА ДИВИЗИЈА. стр. 28, према Архив Војноисторијског института, к. 2, рег. бр. 12/1; НАВ. НТ. 311 ф. 191; генерал--пуковник Шарохин, пук. В. Петрукин: Војноисторијски журнал, 1961, 2. стр. 25–36; Архив Војноисторијског института, к. 1395, рег. бр. 1-4.
  5. Божић (1978). стр. 23.
  6. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 36)
  7. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 37)
  8. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 56)
  9. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 38)
  10. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 39)
  11. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 47)
  12. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 48)
  13. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 49)
  14. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 50)
  15. Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 52)
  16. 16,0 16,1 Божић, Никола: „Батинска битка“ (Београд: Издавачка организација „Рад“, (1978). стр. 53)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]