Istanbul

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Istanbul
tur. İstanbul
Istanbul collage 5f.jpg
Istanbul - kolažni prikaz znamenitosti
Administrativni podaci
Država  Turska
Vilajet Istanbul
Stanovništvo
Stanovništvo
 — 2015. 14.657.434 [1]
Aglomeracija 18.635.000
Geografske karakteristike
Koordinate 41°00′36″ SGŠ; 28°57′37″ IGD / 41.01° SGŠ; 28.960278° IGD / 41.01; 28.960278Koordinate: 41°00′36″ SGŠ; 28°57′37″ IGD / 41.01° SGŠ; 28.960278° IGD / 41.01; 28.960278
Vremenska zona UTC+3
Ndm. visina 100 m
Površina 1.830,92 km2
Istanbul na mapi Turske
Istanbul
Istanbul
Pozivni broj 212, 216
Veb-sajt
istanbul.gov.tr

Istanbul (tur. İstanbul), u upotrebi i nazivi Konstantinopolj i Carigrad, jeste grad u Turskoj u vilajetu Istanbul. Grad je smešten na Bosforskom moreuzu i nekadašnja je prestonica triju velikih carstava: Rimskog (330—395), Vizantijskog (395—1453) i Osmanskog (1453—1923). Nakon osnivanja savremene Turske Republike, Ankara je proglašena njenim glavnim gradom. Istanbul je najveći grad u Turskoj i njeno je kulturno i privredno središte, a ujedno i jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta. Prema proceni iz 2009. godine, u gradu je živelo 10.895.257 stanovnika.

Danas je Istanbul sedište istoimene oblasti, dok je delu grada poznatom kao Fanar sedište Carigradske patrijaršije.

Naziv[uredi]

Beogradska kapija.(tur. Belgrad Kapısı)

Najstarije ime za ovaj grad, ono koje su mu dodelili grčki kolonisti iz Megare jeste Vizantion (grč. Βυζάντιον - Byzantion, lat. Byzantium). Jedno kratko vreme u 3. veku, grad je nosio ime Avgusta Antonina koje mu je dao car Septimije Sever u čast svoga sina.

Kad je Konstantin Veliki grad učinio istočnom prestonicom carstva, grad se nazivao Drugi Rim (lat. Secunda Roma, grč. Δευτέρα Ρώμη). Od 5. veka koristi se i naziv Novi Rim (lat. Nova Roma, grč. Νέα Ρώμη).

Umesto naziva Novi Rim uskoro se češće počeo koristiti naziv Konstantinopolj ili Konstantinopolis (grč. Κωνσταντινούπολις - Kōnstantinoupolis, lat. Constantinopolis) što znači „Konstantinov grad“. Osim ovog naziva, u Vizantiji se često grad oslovljavao kao „Kraljica gradova“ (grč. Βασιλίς τῶν πόλεων), a u kolokvijalnom govoru obično se koristio samo naziv „Grad“ (stgrč. ἡ Πόλις - hē Polis, grč. η Πόλη - i Poli).

U islamskom svetu grad je bio poznat pod nazivima - arap. القسطنطينية - al-Qusṭanṭiniyah, otur. قسطنطينيه - Kostantiniyye. Nakon osvajanja Carigrada 1453. godine, ovo je bilo zvanično ime u osmanskom turskom jeziku, te se koristilo do pada carstva 1923. godine. U persijskom i arapskom jeziku takođe su se pre koristili i nazivi kao Rūmiyet al-kubra (Veliki grad Rimljana) ili Taht-i Rūm (prestonica Rimljana) i sl.

Naziv Istanbul se prvi put pominje u 10. veku u jermenskim i arapskim pa onda turskim izvorima. Ime dolazi od grčkog izraza „εἰς τὴν Πόλιν“ ili „στην Πόλη“, što znači „u gradu“. Ovaj se naziv koristio u govornom jeziku i pre osmanskog osvajanja grada, te se tako koristio i za vreme osmanske vladavine, mada je zvaničan naziv bio otur. قسطنطينيه - Kostantiniyye. Nakon stvaranja Turske Republike 1923. godine, ovaj je naziv proglašen jedinim službenim nazivom grada, te su turske vlasti od stranaca zahteva korišćenje ovog naziva umesto neturskih naziva kao Konstantinopolj ili Carigrad. Takođe se ponekad koristio i naziv Stambul, što je ukinuto proglašenjem novog službenog naziva. U 17. i 18. veku neko se vreme paralelno uz službeni osmanski naziv Kostantiniyye, koristio i naziv İslambol ili İslambul u nekim delima i dokumentima. Kao i Vizantijci, i Turci su u otomansko vreme dodavali gradu neka počasna imena, kao: Dersaadet (در سعادت 'Vrata blagostanja'), Derâliye (در عاليه) ili (Bâb-ı Âlî ' 'باب عالی' Visoka ili Uzvišena porta'), ili Pâyitaht (پایتخت, 'Stolica prestola'), koja su obično označavala vlast.

U istočnim i južnim slovenskim jezicima, pa tako i u srpskom pre se koristio i još se koristi naziv Carigrad (staroslovenski jezik: Cѣsarьgradъ, staroslovenski: Carьgradъ, ruski jezik: Carьgrad, bugarski jezik: Carigrad, ukrajinski jezik: Cargorod, zapadni južnoslovenski jezici: Carigrad, tj latiničnim: Carigrad. Ovaj je naziv spoj slovenskih reči „car“ i „grad“, koji verovatno dolazi od grčkog izraza Βασιλέως Πόλις (latiničnim: Basileus Polis), što znači „grad cara“ (ili kralja). Takođe, ovo ime je prešlo i u rumunski jezik u obliku Ţarigrad.

Srednjovekovni Vikinzi, tačnije Varjazi, za ovaj su grad koristili staronordijsko ime Miklagarðr (od mikill 'veliko' i garðr 'grad'). Ovo se ime koristi i danas u islandskom jeziku u obliku Mikligarður.

Iako turska vlada nameće u svim jezicima službeni naziv „Istanbul“, mnogi jezici još uvek koriste tradicionalna imena za taj grad. Tako se na modernom grčkom jeziku, grad još uvek naziva Κωνσταντινούπολη (Konstantinupoli), na jermenskom Bolis, na hebrejskom קושטא (Kušta) itd. Takođe se u srpskom koristi i naziv Carigrad.

Geografija[uredi]

Istanbul se nalazi blizu Severnoanadolijskog raseda koji je odgovoran za nekoliko razornih zemljotresa u skorijoj istoriji. Istraživanja pokazuju da postoji velika verovatnoća da će Istanbul i okolinu zadesiti strahoviti zemljotresi u narednim decenijama.[2] Blizina Mramornog mora donosi i opasnost od cunamija ako dođe do zemljotresa. Loš kvalitet gradnje većeg dela modernog grada preti da eventualne zemljotrese pretvori u razarajuće katastrofe.[3]

Klima[uredi]

Klima Istanbula je umereno-kontinentalna.

Klima Istanbula,  Turska
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 18,3
(64,9)
24,0
(75,2)
26,2
(79,2)
32,9
(91,2)
33,0
(91,4)
40,2
(104,4)
40,5
(104,9)
38,8
(101,8)
33,6
(92,5)
34,2
(93,6)
27,2
(81)
21,2
(70,2)
40,5
(104,9)
Srednji maksimum, °C (°F) 8,7
(47,7)
9,1
(48,4)
11,2
(52,2)
16,5
(61,7)
21,4
(70,5)
26,0
(78,8)
28,4
(83,1)
28,5
(83,3)
25,0
(77)
20,1
(68,2)
15,3
(59,5)
11,1
(52)
18,4
(65,1)
Prosek, °C (°F) 5,8
(42,4)
5,9
(42,6)
7,6
(45,7)
12,1
(53,8)
16,7
(62,1)
21,0
(69,8)
23,4
(74,1)
23,6
(74,5)
20,2
(68,4)
16,0
(60,8)
11,9
(53,4)
8,2
(46,8)
14,3
(57,7)
Srednji minimum, °C (°F) 2,9
(37,2)
2,8
(37)
3,9
(39)
7,7
(45,9)
12,0
(53,6)
16,0
(60,8)
18,5
(65,3)
18,7
(65,7)
15,5
(59,9)
12,0
(53,6)
8,5
(47,3)
5,3
(41,5)
10,3
(50,5)
Apsolutni minimum, °C (°F) −10,4
(13,3)
−16,1
(3)
−7,0
(19,4)
−0,6
(30,9)
3,6
(38,5)
8,0
(46,4)
10,5
(50,9)
8,2
(46,8)
5,2
(41,4)
2,0
(35,6)
−2,0
(28,4)
−3,4
(25,9)
−16,1
(3)
Količina padavina, mm (in) 98,4
(38,74)
80,2
(31,57)
69,9
(27,52)
45,8
(18,03)
36,1
(14,21)
34,0
(13,39)
38,8
(15,28)
47,8
(18,82)
61,4
(24,17)
96,9
(38,15)
110,7
(43,58)
123,9
(48,78)
843,9
(332,24)
Izvor: Svetsku meteorološku organizaciju (OUN)[4] Devlet Meteoroloji İşleri Genel Müdürlüğü[5][6] i BBC Weather Centre

Okruzi[uredi]

Kapali čaršija

Adalar (Adalar), Arnavutkoj (Arnavutköy), Atašehir (Ataşehir), Avdžilar (Avcılar), Bagdžilar (Bağcılar), Bahčelievler (Bahçelievler), Bakirkoj(Bakırköy), Bajrampaša (Bayrampaşa), Bašakšehir (Başakşehir), Bešiktaš (Beşiktaş), Bejkoz (Beykoz), Bejlikduzu (Beylikdüzü), Bejoglu (Beyoğlu), Bujukčekmedže (Büyükçekmece), Čataldža (Çatalca), Čekmekoj(Çekmeköy), Esenler (Esenler), Esenjurt (Esenyurt), Ejup (Eyüp), Fatih (Fatih), Gaziosmanpaša (Gaziosmanpaşa), Gungoren (Güngören), Kadikoj (Kadıköy), Kagithane (Kağıthane), Kartal (Kartal), Kučukčemekdže (Küçükçekmece), Maltepe (Maltepe), Pendik (Pendik), Sandžaktepe (Sancaktepe), Sarijer (Sarıyer), Silivri (Silivri), Sultanbejli (Sultanbeyli), Sultangazi (Sultangazi), Šile (Şile), Šišli (Şişli), Tuzla (Tuzla), Umranije (Ümraniye), Uskudar (Üsküdar), Zejtinburnu (Zeytinburnu)

Istorija[uredi]

Neolitski predmeti, koji su otkriveni početkom 21. veka, nagoveštavaju da je poluostrvo na kom se nalazi Istambul bilo naseljeno čak od 7. veka p. n. e. To rano naselje, važno u širenju neolitske revolucije sa Bliskog istoka u Evropu, trajalo je skoro hiljadu godina pre nego što je preplavljeno zbog blagog porasta nivoa vode.[7] Pre tog arheološkog otkrića bilo je ukorenjeno da su tračka pleme, uključujući i Frigijce, počeli da se naseljavaju na Sarajburunu kraje 6. veka p. n. e. Prvo ljudsko naselje sa azijske strane, humka Fikirtepe, je iz bakarnog doba, sa pronađenim predmetima koji datiraju od 5500 do 3500 godina p. n. e.[8]

Najrajnije ponato naselje po imenu Semistra na mestu Istambula su podigla tračka plemena oko 1000. p. n. e.[9] Uz tračku luku Ligos, ova dva naselja su bila jedina dva naselja sa evropske strane Istambula, dok su feničanske trgovačke stanice osnovana na početku 1. milenijuma p. n. e., a gradić Halkidon sa azijske strane je osnovan oko 680. p. n. e.

Vizantion[uredi]

Vizanton (starogrčki: Βυζάντιον, latinski: Byzantium, grčki: Βυζάντιο) bilo je kolonijalno naselje Grka iz Megare iz 667. p. n. e., koje je dobilo ime po njihovom kralju Bizasu, (grčki: Βύζας, Βύζαντας).

Nakon udruženja sa Pescenijem Nigerom, protiv Septimija Severa, grad je bio pod rimskom opsadom, i pretrpeo je veliku štetu 196. godine. Septimije Sever obnovio je grad koji je ubrzo opet bio u usponu.

Vizantijsko carstvo[uredi]

Ostaci vizantijskog stuba pronađenog u vizantijskom akropolju, koji se danas nalazi u palati Topkapi.
Umetnikov doživljaj Carigrada

Položaj Vizantiona motivisao je Konstantina Velikog na utemeljenje Novog Rima (latinski: Nova Roma) tj. Konstantinopolja (grčki:Κωνσταντινούπολις, latiničnim: Kōnstantinoupolis, latinski: Constantinopolis). Po legendi, proročanski san pokazao mu je položaj grada. Konstantinopolj je postao i ostao prestonica Istočnog rimskog carstva ili Vizantskog carstva, sve do njegovog pada 1453. godine.

Povoljan položaj grada između Evrope i Azije bio je veoma važan za razvoj trgovine i kulture. Zbog važnog strateškog položaja, Carigrad je kontrolisao puteve između Azije i Evrope, kao i prolaz iz Sredozemnog mora u Crno more.

Carigrad je, kao glavni grad Vizantije, bio najveći grad u Evropi, pa su ga Grci zvali i Poli ("Grad"), budući da je bio središte helenskog sveta. 1204. godine grad su osvojili i opljačkali krstaši u Četvrtom krstaškom ratu, a ponovo su ga osvojili Nikejanci 1261. godine, pod vođstvom Mihajla VIII Paleologa.

Padom Rima i Zapadnog rimskog carstva, grad je postao jedini glavni grad onoga što danas istoričari zovu Vizantija ili Vizantsko carstvo (ovaj termin uveden je tek u 18. veku). Ovo je carstvo imalo grčku kulturu te je postalo centar pravoslavlja, nakon odvajanja od rimske Crkve. U ovom se carstvu nalazilo mnoštvo crkvi, uključujući Aju Sofiju (Svetu Sofiju), najveću svetsku crkvu. Grad je još uvek sedište carigradskog patrijarha, duhovnog vođe pravoslavne Crkve.

Osmansko carstvo[uredi]

Nakon opsade duge 53 dana, 29. maja 1453. godine, sultan Mehmed II Osvajač ušao je u Carigrad kroz veliku rupu u Teodosijevim zidovima koju je napravio njegov top. Carigrad je 1453. godine postao treća prestonica osmanskog carstva.

Veliki bazar i palata Topkapi podignuti su nekoliko godina nakon turskog osvajanja. U gradu su podignute džamije, kao džamija Fatih, zajedno sa pripadajućim školama i kupalištima. U grad je naseljeno novo stanovništvo koje se sastojalo od Jevreja, hrišćana i muslimana, koji su doseljeni iz svih delova carstva.

Za vreme vladavine Sulejmana država doživljava veliki umetnički i arhitektonski razvoj. Arhitekta Mimar Sinan u gradu je napravio mnoge džamije i druge zgrade, a osmanska keramička umetnost i kaligrafija takođe doživljava procvat.

Prošlost grada[uredi]

Svetska baština Uneska
Istorijski delovi Istanbula
Naziv na zvaničnom spisku svetske baštine
Lokacija  Turska
Tip kulturna
Kriterijum I, II, III, IV
Referenca 356
Unesko regija Evropa
Istorija upisa u svetsku baštinu
Upis 1985. (9. sednica)
Car Konstantin Veliki, mozaik iz crkve sv. Sofija

Prvu naseobinu na ovom mestu osnovali su grčki kolonisti iz Megare 667. p. n. e. i nazvali su je Vizantion po svom kralju Bizasu. Tokom građanskog rata 196. godine, Septimije Sever ga opseda i teško razara, ali ga po dolasku na vlast obnavlja i grad se vrlo brzo oporavlja od toga.

Konstantin Veliki odlučuje da na tom mestu podigne novu prestonicu, pošto mu se ono ukazalo u snu, i 330. godine osniva ga pod imenom Novi Rim. Taj naziv, međutim nije uhvatio korena i umesto toga sve više se koristio naziv Konstantinov grad tj. Konstantinopolj. Nakon raspada Rimskog carstva Carigrad postaje glavni grad Istočnog dela koji će biti nazvan Vizantija tek u novije vreme. Nikada u svojoj istoriji car i podanici Istočnog rimskog carstva nisu sebe nazivali Vizantijci, niti su ikada svoju državu nazivali Vizantija. Oni su bili Romeji tokom cele svoje istorije, dok je antički naziv grada Vizantion bio potpuno van upotrebe.

Zahvaljujući dobroj poziciji na raskršću glavnih kopnenih i morskih puteva, kao i činjenici da je bio prestonica najznačajnije države u to doba Carigrad se vrlo brzo razvija i uskoro postaje najveći i najbogatiji grad ondašnjeg sveta.

Krstaši IV krstaškog pohoda uspevaju da ga osvoje sa morske strane i strahovito ga pljačkaju 1204. (Pad Carigrada (1204)). Nakon toga Carigrad biva sedište Latinskog carstva sve dok 1261. kada biva oslobođen od strane nikejskog cara Mihaila VIII Paleologa koji obnavlja Vizantijsko carstvo.

Turski sultan Mehmed II uspeva da, nakon duge blokade i opsade, osvoji grad u poslednjem jurišu u utorak, 29. maja 1453, nakon čega je grad pretrpeo ogromno pljačkanje i razaranje, a u odbrani grada poginuo je i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš (Pad Carigrada (1453)).

Carigrad, kao prestonica Turske imperije, doživljava veliku promenu iz Vizantijskog u Otomanski grad. Crkva sv. Sofija (Aja Sofija), kao i još nekoliko crkava u gradu, biva pretvorena u džamiju. Širom grada su podizane džamije, jer je svaki sultan hteo da gradnjom džamije pokaže svoju veličinu. Najlepše su svakako: Sulejmanova (koja je i najveća u gradu), Fatihova, Bajazitova i sultan Ahmetova.

Red Sufita, koji je raširen po celom islamskom svetu, osnovao je u gradu veliki broj tekija, a smatra se da ih je u doba Turske imperije bilo preko 100 operativnih u samom gradu. Mnoge od njih su opstale do dana današnjeg kao džamije ili muzeji.

Osnivanjem Turske republike 1923. prestonica se seli u Ankaru (Angoru), a grad od 1930. dobija zvanično ime Istanbul.

Pedesetih godina 20. veka turska policija organizuje velike nasilne antigrčke nerede. Kao posledica toga veliki broj Grka napušta Istanbul, a nekada brojna i napredna grčka zajednica u gradu biva drastično smanjena. Adnanova vlada je šezdesetih godina 20. veka započela proces modernizacije i industrijalizacije zemlje koji nije zaobišao ni Istanbul. Cenu modernizacije platile su neke istorijske građevine širom grada. Kao posledica toga 1970-ih godina počinje veliki priliv stanovništva u grad, prvenstveno iz Anadolije, jer je rad u fabrikama nudio mnogo bolji život u odnosu na mukotrpno bavljenje poljoprivredom u planinskim predelima Male Azije.

Stanovništvo[uredi]

Demografija
1990. 2000.
6.629.431 8.803.468

Tokom istorije, Istanbul se često rangiran među najvećim gradovima sveta. Oko 500. godine, Konstantinopolj je imao između 400.000 i 500.000 ljudi. Do 13. veka Konstantinopolj je bio u konkurenciji za najveći grad u svetu zajedno sa Bagdadom i kineskim Čananjem. Nikada više nije bio najveći grad na svetu, ali je bio najveći grad u Evropi do 19. veka kada ga je pretekao London. Danas je to jedan od najvećih urbanih sredina u Evropi. Prema podacima iz jula 2011. Istanbul ima 11,25 miliona čime je to drugi grad u Evropi nakon Moskve sa 11,65 miliona.[10] Prema previđanjima anglomeracija Istanbula će do 2015. da pretekne anglomeraciju Moskve.

Turski institut za statistiku procenio je da populacija na dan 31. decembar 2012. iznosi 13.854.740, čime je to najveći grad u Turskoj gde živi 18% stanovništva države. Godišnji porast stanovnika je oko 3,45% čime je Istanbul najbrže rastući grad među metropolisima u državama koje su članovi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Visoki rast oslikava trend urbanizacije širom zemlje, s obzirom da su posle Istanbula drugi i treći grad po rastu u zemljama OECD-a turski gradovi Izmir i Ankara.

Istanbul je doživeo veliki rast pogotovu u drugoj polovini 20. veka, kada je došlo do udesetostručenja u broju stanovnika. Rast je delimično posledica proširenja grada između 1980. i 1985. godine kada je broj stanovnika grada dupliran. Značajan rast je usled velike migracije ljudi sa istoka Turske usled potrage za poslom i boljih uslova života.

Broj stranaca u Istanbulu je relativno mali sa samo 42.228 u 2007.[11] Samo 28% stanovnika grada su originalno iz Istanbula.

Znamenitosti[uredi]

Istanbul je grad u kome se susreću mnoge civilizacije i čiji su tragovi vidljivi širom grada.

Zgrade, spomenici i stadioni[uredi]

Trgovi, kvartovi i pijace[uredi]

  • Trg Taksim
  • Bejolu
  • Bebečki riblji restorani
  • Veliki Bazar
  • Pijaca začina
  • Zaliv Zlatni rog

Obrazovanje[uredi]

Kapije univerziteta

Grad je sedište mnogih univerziteta, koji su pretežno državni, ali se poslednjih godina otvorio i jedan broj privatnih.

  • (Bahçeşehir University)
  • (Boğaziçi University)
  • Фатих универзитет
  • Галатасарај универзитет
  • (Işık University)
  • (İstanbul Bilgi University)
  • (İstanbul Technical University)
  • (İstanbul University)
  • (Koç University)
  • (Marmara University)
  • (Sabancı University)
  • (Yeditepe University)
  • (Yıldız Technical University)

Privreda[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Saobraćaj[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.
Bosforski most
Glavni sokak (bulevar) u najvećoj poslovnoj četvrti - Levent.

Istanbul ima razvijen sistem gradskog prevoza ali je i pored toga svakodnevno suočen sa velikim saobraćajnim zastojima na prilazima gradu i glavnim gradskim saobraćajnicama.

Gradski prevoz u Istanbulu čine autobusi, minibusevi, laki metro, brodići i trajekti. U gradu se nalazi i civilni aerodrom.

Međunarodna saradnja[uredi]

Istanbul je zbratimljen sa 45 gradova širom sveta.[12] To su:

Reference[uredi]

  1. http://www.tuik.gov.tr/PreHaberBultenleri.do?id=21507.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. „archives.cnn.com”. Archives.cnn.com. 28. 4. 2000. Приступљено 7. 1. 2012. [мртва веза]
  3. „atlas.cc.itu.edu.tr”. Atlas.cc.itu.edu.tr. Приступљено 7. 1. 2012. 
  4. „Istanbul”. Worldweather. 5. 10. 2006. Приступљено 7. 1. 2012. 
  5. „Yıllık Toplam Yağış Verileri - İstanbul (Data of the total annual precipitacion of Istanbul)”. Meteor.gov.tr. Приступљено 7. 1. 2012. 
  6. „Ölçülen En Düşük Sıcaklıklar (Lowest Recorded Temperatures): 30.01.2012 06:00 - 31.01.2012 06:00 (UTC) - İstanbul”. 
  7. Algan, Oya; M. Namık Yalçın; Özdo, Mehmet (2011). „Holocene coastal change in the ancient harbor of Yenikapı–İstanbul and its impact on cultural history”. 76 (1): 30—45. doi:10.1016/j.yqres.2011.04.002. 
  8. „Cultural Details of Istanbul”. Republic of Turkey, Minister of Culture and Tourism. Приступљено 2. 10. 2007. [мртва веза]
  9. Maxwell (2010). стр. 19.
  10. „File 11a: The 30 Largest Urban Agglomerations Ranked by Population Size at Each Point in Time, 1950–2025” (xls). World Urbanization Prospects, the 2011 Revision. The United Nations. 5. 4. 2012. Приступљено 20. 9. 2012. 
  11. Kamp, Kristina (17. 2. 2010). „Starting Up in Turkey: Expats Getting Organized”. Today's Zaman. Приступљено 27. 3. 2012. 
  12. „Братски градови Истанбула”. Приступљено 8. 9. 2007. 

Литература[uredi]

  • Maxwell, Virginia (2010). Istanbul. Lonely Planet. стр. 19. ISBN 978-1-74220-404-8. 
  • ʻAner, Nadav (2005). Pergola, Sergio Della; Gilboa, Amos; Ṭal, Rami, ур. The Jewish People Policy Planning Institute Planning Assessment, 2004–2005: The Jewish People Between Thriving and Decline. Jerusalem: Gefen Publishing House Ltd. ISBN 978-965-229-346-6. 
  • Athanasopulos, Haralambos (2001). Greece, Turkey, and the Aegean Sea: A Case Study in International Law. Jefferson, N.C.: McFarland & Company, Inc. ISBN 978-0-7864-0943-3. 
  • Barnes, Timothy David (1981). Constantine and Eusebius. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-16531-1. 
  • Baynes, Norman H. (1949). Baynes, Norman H.; Moss, Henry S. L. B., ур. Byzantium: An Introduction to East Roman Civilization. Oxford, Eng.: Clarendon Press. ISBN 978-0-674-16531-1. 
  • Béhar, Pierre (1999). Vestiges d'Empires: La Décomposition de l'Europe Centrale et Balkanique. Paris: Éditions Desjonquères. ISBN 2-84321-015-1. 
  • Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (1998). A History of Eastern Europe: Crisis and Change. New York and London: Routledge. ISBN 0-415-16111-8. 
  • Boyar, Ebru; Fleet, Kate (2010). A Social History of Ottoman Istanbul. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13623-5. 
  • Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture: Delhi to Mosque. Oxford University Press. стр. 1. ISBN 978-0-19-530991-1. Приступљено 11. 4. 2013. »Whatever the prehistoric antecedents of Istanbul, the continuous historical development of the site began with the foundation of a Greek colony from Megara in the mid-7th century BCE...« 
  • Brink-Danan, Marcy (2011). Jewish Life in Twenty-First-Century Turkey: The Other Side of Tolerance. New Anthropologies of Europe. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35690-1. 
  • Brummett, Palmira Johnson (2000). Image and Imperialism in the Ottoman Revolutionary Press, 1908–1911. Albany, N.Y.: SUNY Press. ISBN 978-0-7914-4463-4. 
  • Cantor, Norman F. (1994). Civilization of the Middle Ages. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-092553-6. 
  • Çelik, Zeynep (1993). The Remaking of Istanbul: Portrait of an Ottoman City in the Nineteenth Century. Berkeley, Calif., & Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-08239-7. 
  • Chamber of Architects of Turkey (2006). Architectural Guide to Istanbul: Historic Peninsula. 1. Istanbul: Chamber of Architects of Turkey, Istanbul Metropolitan Branch. ISBN 978-975-395-899-8. 
  • Chandler, Tertius (1987). Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census. Lewiston, N.Y.: St. David's University Press. ISBN 978-0-88946-207-6. 
  • Connell, John (2010). Medical Tourism. CAB Books. Wallingford, Eng.: CABI. ISBN 978-1-84593-660-0. 
  • Dahmus, Joseph (1995). A History of the Middle Ages. New York: Barnes & Noble Publishing. ISBN 978-0-7607-0036-5. 
  • De Sélincourt, Aubery (2003). Marincola, John M, ур. The Histories. Penguin Classics. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044908-2. 
  • De Souza, Philip (2003). The Greek and Persian Wars, 499-386 B.C. London: Routledge. ISBN 978-0-415-96854-6. 
  • Dumper, Michael; Stanley, Bruce E., ур. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-919-5. 
  • Efe, Recep; Cürebal, Isa (2011). „Impacts of the "Marmaray" Project (Bosphorus Tube Crossing, Tunnels, and Stations) on Transportation and Urban Environment in Istanbul”. Ур.: Brunn, Stanley D. Engineering Earth: The Impacts of Megaengineering Projects. London & New York: Springer. стр. 715—34. ISBN 978-90-481-9919-8. 
  • El-Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium Viewed by the Arabs. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-932885-30-6. 
  • Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300–1923. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  • Freely, John (1996). Istanbul: The Imperial City. New York: Viking. ISBN 978-0-670-85972-6. 
  • Freely, John (2000). The Companion Guide to Istanbul and Around the Marmara. Woodbridge, Eng.: Companion Guides. ISBN 978-1-900639-31-6. 
  • Freely, John (2011). A History of Ottoman Architecture. Southampton, Eng.: WIT Press. ISBN 978-1-84564-506-9. 
  • Georgacas, Demetrius John (1947). „The Names of Constantinople”. Transactions and Proceedings of the American Philological Association. The Johns Hopkins University Press. 78: 347—67. JSTOR 283503. doi:10.2307/283503. 
  • Göksel, Aslı; Kerslake, Celia (2005). Turkish: A Comprehensive Grammar. Comprehensive Grammars. Abingdon, Eng.: Routledge. ISBN 978-0-415-21761-3. 
  • Göktürk, Deniz; Soysal, Levent; Türeli, İpek, ур. (2010). Orienting Istanbul: Cultural Capital of Europe?. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-58011-3. 
  • Grant, Michael (1996). The Severans: The Changed Roman Empire. London: Routledge. ISBN 978-0-415-12772-1. 
  • Gregory, Timothy E. (2010). A History of Byzantium. Oxford, Eng.: John Wiley and Sons. ISBN 978-1-4051-8471-7. 
  • Gül, Murat (2012). The Emergence of Modern Istanbul: Transformation and Modernisation of a City (Revised Paperback изд.). London: IB.Tauris. ISBN 978-1780763743. 
  • Harter, Jim (2005). World Railways of the Nineteenth Century: A Pictorial History in Victorian Engravings (illustrated изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8089-6. 
  • Holt, Peter M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard, ур. (1977). The Cambridge History of Islam. 1A (illustrated, reprint изд.). Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4. 
  • Isaac, Benjamin H. (1986). The Greek Settlements in Thrace Until the Macedonian Conquest (illustrated изд.). Leiden, the Neth.: BRILL. ISBN 978-90-04-06921-3. 
  • Kapucu, Naim; Palabiyik, Hamit (2008). Turkish Public Administration: From Tradition to the Modern Age. USAK Publications. 17. Ankara: USAK. ISBN 978-605-4030-01-9. 
  • Karpat, Kemal H. (1976). The Gecekondu: Rural Migration and Urbanization (illustrated изд.). Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20954-0. 
  • Keyder, Çağlar, ур. (1999). Istanbul: Between the Global and the Local. Lanham, Md.: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9495-2. 
  • King, Charles (2014). Midnight at the Pera Palace, The birth of modern Istanbul. Norton & Cy. ISBN 9780393089141-. 
  • Klimczuk, Stephen; Warner, Gerald (2009). Secret Places, Hidden Sanctuaries: Uncovering Mysterious Sights, Symbols, and Societies. New York: Sterling Publishing Company, Inc. ISBN 978-1-4027-6207-9. 
  • Knieling, Jörg; Othengrafen, Frank (2009). Planning Cultures in Europe: Decoding Cultural Phenomena in Urban and Regional Planning. Urban and Regional Planning and Development. Surrey, Eng.: Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-7565-5. 
  • Köksal, Özlem, ур. (2012). World Film Locations: Istanbul. Bristol, Eng: Intellect Books. ISBN 978-1-84150-567-1. 
  • Köse, Yavuz (2009). „Vertical Bazaars of Modernity: Western Department Stores and Their Staff in Istanbul (1889–1921)”. Ур.: Atabaki, Touraj; Brockett, Gavin. Ottoman and Republican Turkish Labour History. Cambridge, Eng: Cambridge University Press. стр. 91—114. ISBN 978-0-521-12805-6. 
  • Landau, Jacob M. (1984). Atatürk and the Modernization of Turkey. Leiden, the Neth.: E.J. Brill. ISBN 978-90-04-07070-7. 
  • Limberis, Vasiliki (1994). Divine Heiress: The Virgin Mary and the Creation of Christian Constantinople. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09677-5. 
  • Lister, Richard P. (1979). The Travels of Herodotus. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-081-3. 
  • Masters, Bruce Alan; Ágoston, Gábor (2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. New York: Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-1025-7. 
  • Morris, Ian (2010). Social Development (PDF). Stanford, Calif.: Stanford University. Приступљено 5. 7. 2012. 
  • Necipoğlu, Gülru (1991). Architecture, Ceremonial, and Power: The Topkapi Palace in the Fifteenth and Sixteenth Centuries. Cambridge, Mass.: The MIT Press. ISBN 978-0-262-14050-8. 
  • Necipoğlu, Gülru (2010). „From Byzantine Constantinople to Ottoman Kostantiniyye”. Ур.: ölcer, Nazan. From Byzantion to Istanbul. Istanbul: SSM. ISBN 978-605-4348-04-6. 
  • Norris, Pippa (2010). Public Sentinel: News Media & Governance Reform. Washington, D.C.: World Bank Publications. ISBN 978-0-8213-8200-4. 
  • Organisation for Economic Co-operation and Development (2008). Istanbul, Turkey. OECD Territorial Reviews. Paris: OECD Publishing. ISBN 978-92-64-04371-8. 
  • Oxford Business Group (2009). The Report: Turkey 2009. Oxford, Eng.: Oxford Business Group. ISBN 978-1-902339-13-9. 
  • Papathanassis, Alexis (2011). The Long Tail of Tourism: Holiday Niches and Their Impact on Mainstream Tourism. Berlin: Springer. ISBN 978-3-8349-3062-0. 
  • Quantic, Roy (2008). Climatology for Airline Pilots. Oxford, Eng.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-69847-1. 
  • Reinert, Stephen W. (2002). „Fragmentation (1204–1453)”. Ур.: Mango, Cyril. The Oxford History of Byzantium. Oxford, Eng.: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814098-6. 
  • Reisman, Arnold (2006). Turkey's Modernization: Refugees from Nazism and Atatürk's Vision. Washington, D.C.: New Academia Publishing, LLC. ISBN 978-0-9777908-8-3. 
  • Roebuck, Carl (1959). Ionian Trade and Colonization. Monographs on Archaeology and Fine Arts. New York: Archaeological Institute of America. ISBN 978-0-89005-528-1. 
  • Room, Adrian (2006). Placenames of the World: Origins and Meanings of the Names for 6,600 Countries, Cities, Territories, Natural Features, and Historic Sites (2nd изд.). Jefferson, N.C.: McFarland & Company. ISBN 978-0-7864-2248-7. 
  • Rôzen, Mînnā (2002). A History of the Jewish Community in Istanbul: The Formative Years, 1453–1566 (illustrated изд.). Leiden, the Neth.: BRILL. ISBN 978-90-04-12530-8. 
  • Sanal, Aslihan (2011). Fischer, Michael M. J.; Dumit, Joseph, ур. New Organs Within Us: Transplants and the Moral Economy. Experimental Futures (illustrated изд.). Chapel Hill, N.C.: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-4912-9. 
  • Schmitt, Oliver Jens (2005). Levantiner: Lebenswelten und Identitäten einer ethnokonfessionellen Gruppe im osmanischen Reich im "langen 19. Jahrhundert" (на језику: German). München: Oldenbourg. ISBN 978-3-486-57713-6. 
  • Shaw, Stanford J.; Shaw, Ezel K. (1977). History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. 2. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29166-8. 
  • Tarasov, Oleg; Milner-Gulland, R. R. (2004). Icon and Devotion: Sacred Spaces in Imperial Russia. London: Reaktion. ISBN 1-86189-118-0. 
  • Taşan-Kok, Tuna (2004). Budapest, Istanbul, and Warsaw: Institutional and Spatial Change. Delft, the Neth: Eburon Uitgeverij B.V. ISBN 978-90-5972-041-1. 
  • Taylor, Jane (2007). Imperial Istanbul: A Traveller's Guide: Includes Iznik, Bursa and Edirne. New York: Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1-84511-334-6. 
  • Tigrek, Sahnaz; Kibaroğlu, Ayșegül (2011). „Strategic Role of Water Resources for Turkey”. Ур.: Kibaroğlu, Ayșegül; Scheumann, Waltina; Kramer, Annika. Turkey's Water Policy: National Frameworks and International Cooperation. London & New York: Springer. ISBN 978-3-642-19635-5. 
  • Time Out Guides, ур. (2010). Time Out Istanbul. London: Time Out Guides. ISBN 978-1-84670-115-3. 
  • Turan, Neyran (2010). „Towards an Ecological Urbanism for Istanbul”. Ур.: Sorensen, André; Okata, Junichiro. Megacities: Urban Form, Governance, and Sustainability. Library for Sustainable Urban Regeneration. London & New York: Springer. стр. 223—42. ISBN 978-4-431-99266-0. 
  • Society, WCTR; Unʼyu Seisaku Kenkyū Kikō (2004). Urban Transport and the Environment: An International Perspective. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-08-044512-0. 
  • Wedel, Heidi (2000). Ibrahim, Ferhad; Gürbey, Gülistan, ур. The Kurdish Conflict in Turkey. Berlin: LIT Verlag Münster. стр. 181—93. ISBN 978-3-8258-4744-9. 
  • Wynn, Martin (1984). Planning and Urban Growth in Southern Europe. Studies in History, Planning, and the Environment. Los Altos, Calif: Mansell. ISBN 978-0-7201-1608-3. 

Спољашње везе[uredi]