Срби на Косову и Метохији

Срби на Косову и Метохији су једна од етничких група јужне српске покрајине. Од 2014. године има око 100.000 косовских Срба и око половина њих живи на северу Косова и Метохије. Друге српске заједнице живе на југу Косова. После Албанаца, они чине највећу етничку заједницу на спорној територији Косова (4-7%).

Средњовековна Краљевина Србија (1217–1346) и Српско царство (1346–1371) обухватали су делове територије Косова и Метохије до окупације Османлија после Косовске битке (1389), која се сматра једним од најзначајнијих догађаја у историји Србије. После је била у саставу Српске Деспотовине. Савремена српска историографија Косово у овом периоду сматра политичким, верским и културним језгром средњовековне српске државе.

У османском периоду (1455-1913) стање српског становништва на Косову пролазило је кроз различите фазе. У 16. веку поново је успостављена Пећка српска патријаршија и њен статус је учвршћен. Крајем 18. века подршка Патријаршије Хабзбурговцима током Великог турског рата 1683–1699 покренула је талас миграција у области под контролом Хабзбуршке монархије. После стицања независности Кнежевине Србије на северу, Косово и Метохија су се средином 19. века све више сматрали као „колевка српске цивилизације“ и називано је „српским Јерусалимом“. Косово је припојено Краљевини Србији 1912, после Првог балканског рата који је окончан српском победом.

Као област Краљевине Југославије, Косово је било подељено на неколико бановина. У периоду пред Други светски рат дошло је до југословенске колонизације Косова која је имала за циљ повећање броја Срба на Косову са колонистима из Централне Србије и Црне Горе. После Другог светског рата, косовски окрузи су поново уједињени као Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Срби су били један од конститутивних народа покрајине у оквиру Социјалистичке Републике Србије (1944–1992). Као резултат рата на Косову и након проглашења независности, 2008. године делимично је призната од стране међународне заједнице.

Више од половине српског становништва Косова пре 1999. (226.000), укључујући 37.000 Рома, 15.000 балканских муслимана (укључујући Ашкалије, Бошњаке и Горанце), и 7.000 других неалбанских цивила протерано је у централну Србију и Црну Гору по завршетку Рата на Косову и Метохији. Према Бриселском споразуму из 2013. године предвиђено ј оснивање Заједнице српских општина, самоуправне асоцијације општина са већинским српским становништвом на Косову.

Терминологија

Формални називи за српску заједницу на Косову су „Срби Косова и Метохије“ (Срби на Косову и Метохији ) или „Срби Космета“ (Косметски Срби), који користе сама заједница и српска влада.

Познати су и под демонимом Косовари, иако се овај правилно користи за становнике косовског краја (у ужем смислу – са средиштем око Косова поља), уз Метохије ( метохијци).

Историја

Средњовековни период

Лево: Стефан Дечански, српски краљ и оснивач Високих Дечана
Десно: Главна капија Призренске тврђаве, српске царске престонице

Склавени су вршили препаде и населили западни Балкан у 6. и 7. веку. Бели Срби се помињу у De administrando imperio као они који су населили Балкан за време владавине византијског цара Ираклија (р. 610–641), међутим истраживања не потврђују да је белосрпско племе било део ове касније сеобе ( како држи историографија) него да се сели са осталим раним Словенима. Српска лингвистичка истраживања су закључила да су рани Јужни Словени били састављени од западног и источног крака, од паралелних токова, грубо подељених линијом Тимок – Осогово – Шар. Међутим, по Иви Банцу у раном средњем веку, источнохерцеговачки дијалекти су били источно-јужни словенски, али су од 12. века штокавски говори, укључујући и источнохерцеговачки, почели да се одвајају од осталих источно-јужнословенских дијалеката. Бугарски кан Пресијан (836–852) преузео је територију Косова од Византинаца средином 9. века и Косово је остало под утицајем првог бугарског царства све до византијске обнове почетком 11. века. 1040–41. избила је масовна бугарска побуна, која је укључивала и Косово. Још једна побуна је избила 1072. године, у којој је српски кнез Константин Бодин крунисан за цара Бугарске у Призрену, међутим, упркос извесном почетном успеху, Бодин је на крају заробљен на јужном Косову и побуна је угушена.  Вукан, нови независни српски велики жупан, почео је да напада византијске територије, прво на Косову, напредујући у Македонију (1091–95). Прекршио је неколико мировних уговора које је лично преговарао са византијским царем у Звечану и Липљану, све до коначног покоравања 1106. године.

Тврђава Ново Брдо задужбина краља Стефана Милутина, описива је као мајка свих српских градова"

Пећка патријаршија, седиште Српске православне цркве од 14. века

Године 1166. српски кнез Стефан Немања, оснивач династије Немањића, потврдио је независност српске државе после устанка против византијског цара Манојла I Комнина. Немања је код Пантина код Паунија победио свог брата Тихомира и удавио га у реци Ситници. Немања је на крају поражен и морао је да врати нека од својих освајања, и гарантовао је цару да неће дићи руку на њега. Стефан Немања је 1183. године кренуо у нову офанзиву у савезу са Угарском краљевином након смрти Манојла I Комнина 1180. године, што је означило крај византијске доминације над Косовом. Немањин син Стефан Првовенчани је владао државом које је стизала до реке Лаб на југу. Стефан је заузео целу територију Косова до 1208. године, до тада је освојио Призрен и Липљан, а границу свог царства померио на Шар планину. Стефан је 1217. године крунисан за краља Срба, због чега је у историографији познат као Стефан „Првовенчани“.

Српска црква је 1219. године добила аутокефалност, а Хвосно, Призрен и Липљан су биле православне хришћанске епархије са територијом на данашњем Косову. Крајем 13. века средиште Српске цркве је из Жиче премештено у Пећ.

Призрен је служио као престоница Србије током 14. века и био је центар трговине. Краљ Стефан Душан је основао велики манастир Светог Архангела код Призрена 1342–1352. У тим периодима неколико већих манастира је обдарено огромним поседима у крајевима Косова и Метохије. Српска Краљевина је уздигнута у Царство 1345–46. Стефан Душан је примио Јована VI Кантакузина 1342. у Пауни да разговара о савезу против византијског цара. Пећка српска архиепископија је 1346. године дограђена у Патријаршију, али је призната тек 1375. године. После Душанове смрти 1355. године, почиње пад Српског царства, феудалним распадом за време владавине његовог наследника Стефан Урош V (владао 1355–1371).

Делови Косова потпали су под власт Вукашина Мрњавчевића, али је Војислав Војиновић проширио своје власништво даље на Косово. Војске Вукашина из Приштине и његових савезника су 1369. поразиле Војиславове снаге, зауставивши његово напредовање. Након битке на Марици 26. септембра 1371. у којој су живот изгубили браћа Мрњавчевићи, Ђурађ I Балшић Зетски је 1372. године заузео Призрен и Пећ. Део Косова постао је посед Лазара Србије.

Косовска битка вођена 1389. године између Срба и Османлија. рад Адама Стефановића

Османско царство је извршило инвазију на област под влашћу кнеза Лазара 28. јуна 1389. године, у Косовској бици код Приштине, на Газиместану. Српску војску је предводио кнез Лазар који је био на чеку војске од 12.000–30.000 људи против османске војске од 27.000–40.000 људи. Лазар је погинуо у борби, а живот је изгубио и султан Мурад, за кога се верује да га је убио српски витез Милош Обилић. Исход битке се сматра неубедљивим, а нови султан Бајазит мора да се повуче да би учврстио своју моћ. Вук Бранковић се истакао као локални господар Косова, иако је повремено био османски вазал, између 1392. и 1395.

Још једна битка се догодила на Косову 1448. између угарских трупа које је подржавао албански владар Ђурађ Кастриот Скендербег на једној страни и османских трупа које је подржавала династија Бранковића 1448. године. Скендербегове трупе на путу да помогну Јовану Хуњадију зауставиле су трупе Бранковића, који је мање-више био османски вазал. Мађарски регент Јанош Хуњади изгубио је битку после дводневне борбе, али је у суштини зауставио напредовање Османлија ка северу. Године 1455. јужни крајеви Српске Деспотовине поново су нападнути, а област Косова је коначно освојила Османско царство и укључила га у османски административни систем.

У Приштини и Вучитрну, центрима земље Бранковића, 1455. године су изграђени нови замкови.

Рани нови период

Османлије су вршиле исламизацију становништва и сакралних грађевина, посебно у градовима, а касније су створили и Косовски вилајет као један од османских територијалних ентитета. Током исламизације многе цркве и свети православни хришћани су сравњени са земљом или претворени у џамије. Велики Манастир Светих Архангела код Призрена срушен је крајем 16. века и од материјала је изграђена џамија Синан-паше, исламизованог Албанца, у Призрену. Иако је Српска православна црква званично укинута 1532. године, исламизовани Србин из Босне, велики везир Мехмед-паша Соколовић утицао је на обнову Српске Пећке патријаршије 1557. године. Дате су посебне привилегије које су помогле опстанку Срба и других хришћана на Косову.

Датотека:Serbmigra.jpg

Велике сеобе Срба, предвођене патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 17. век.

Косово су заузеле аустријске снаге током Рата Свете лиге (1683–1698). Пећки патријарх српски Арсеније III 1690. године, који је претходно избегао сигурну смрт, повео је 37.000 породица са Косова, да избегну османску одмазду, пошто су Косово управо поново заузели Османлије. Људи који су га пратили били су углавном Срби, али је било и бројних православних Албанаца и других. Само Призрен је напустило 20.000 Срба. Због зулума од Османлија, током 18. века настављене су и друге сеобе православног народа са Косова. Насупрот томе, неки Срби су прихватили ислам и постепено се стопили са преовлађујућим Албанцима, усвајајући њихову културу, па чак и језик. До краја 19. века, Албанци су заменили Србе као доминантни народ на Косову.

Османлије су 1766. године укинуле Пећку српску патријаршију и положај хришћана на Косову је знатно погоршан. Све дотадашње привилегије су изгубљене и хришћанско становништво је морало да трпи сву тежину опсежних и губитних ратова Царства, чак и да преузме кривицу за губитке.

Током Првог српског устанка, Срби из северних делова Косова су се спремали да се придруже устанку и стигла је отоманско-албанска коалиција да угуши њихове напоре, пре него што су могли да учествују у устанку. Османско насиље је довело до тога да се велики број Срба иселио у централну Србију како би се придружио побуњеницима предвођеним Карађорђем. Кељменди су били једино албанско племе које је у потпуности подржавало српске побуњенике. После стицања независности Кнежевине Србије на северу, Косово се све више сматрало средином 19. века као „колевка српске цивилизације“ и називано „српским Јерусалимом“.

Термин Арнаути или Арнауташи сковали су српски етнографи из 19. и почетка 20. века да би означили Албанце на Косову, које су доживљавали као албанизоване Србе; Срби који су прешли на ислам и прошли кроз процес албанизације. У савременој антропологији критикована је историјска валидност овог појма, као и употреба као оруђа државотворне и хомогенизационе политике српске државе.

Зверства над Србима током српско-османског рата догодила су се почетком века, а косовски Албанци су оптужени да су протерали око 150.000 Срба са Косова и спровели кампању терора над преосталим српским становништвом. Године 1901. Албанци су извршили масакре над Србима на северу Косова и у Приштини.

Модерни период

Српске жене у традиционалној ношњи из Гњилана, 1911.

Српске жене у традиционалној ношњи из Призрена, 1913.

Настала Краљевина Србија планирала је обнову своје власти на Косову јер се Османска моћ распала на Балканском полуострву. Овај период је био сведок успона српског национализма. Током Првог балканског рата, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора бориле су се заједно са Краљевинама Грчком и Бугарском као део Балканске лиге да протерају османске снаге из Европе и да плен укључе у своје државе. Србија, Црна Гора и Грчка окупирале су цео Западни Балкан (територије насељене Албанцима) са изузетком Валоне у нади да ће добити признање са својим новим границама. Отпор Албанаца широм њиховог региона у корист њихове сопствене независне националне државе довео је до борби између армија Балканске лиге (мање географски неумешане Бугарске) и албанских снага. Да би се сукоб окончао, Лондонским уговором је одређена независна Кнежевина Албанија (приближна садашњим границама Албаније), при чему је већи део Косовског вилајета додељен Србији, а регион Метохије додељен Црној Гори.

Први светски рат и Прва Југославија

Током Првог светског рата, у зиму 1915–1916, српска војска се повлачила преко територије Косова и Метохије у покушају да избегне снаге Централних сила. Хиљаде су умрле од глади и изложености. Српска војска је 1918. потиснула Централне силе са Косова, а регион је уједињен пошто се Црна Гора касније придружила Краљевини Србији. Монархија је тада трансформисана у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Период Краљевине СХС 1918–1929. бележи смањење српског становништва у региону и повећање броја Албанаца. Године 1929. држава је преименована у Краљевину Југославију. Територије Косова биле су подељене на Зетску бановину, Моравску бановину и Вардарску бановину. Држава је трајала до инвазије у Другом светском рату и окупације Осовине на Југославију (1941).

Други светски рат

Немачки војници пале српско село код Митровице, око 1941.

После инвазије на Југославију (6–18. априла 1941), силе Осовине су међусобно поделиле територију. Косово и Метохија је подељено између италијанске, немачке и бугарске окупације. Највећи део данашњег Косова био је под италијанском окупацијом и припојен је осовини Велика Албанија, Албанска Краљевина декретом 12. августа 1941, док су северни делови укључени у Немачку окупирану Србију, а југоисточни делови у бугарску окупацију. зона. Делови источне Црне Горе и западне Македоније такође су припојени Албанији.

За време окупације становништво је било изложено протеривању, интернацији, присилном раду, мучењу, уништавању приватне имовине, одузимању земље и стоке, уништавању и оштећивању манастира, цркава, културно-историјских споменика и гробља. Било је таласа насиља над Србима у неким периодима, попут априла 1941, јуна 1942, септембра 1943, и континуираних притисака на различите начине. Цивили су слани у логоре и затворе које је основала италијанска, немачка и бугарска окупација и албанска заједница. Протеривање Срба показало се проблематичним, пошто су они обављали важне функције у региону и водили већину предузећа, млинова, кожара и јавних предузећа, и били одговорни за већину корисне пољопривредне производње. Већину ратних злочина починили су Вулнетари („добровољци“), Бали Комбетар и СС дивизија Скендербег. Дивизија Скендербег била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама на претежно српским подручјима него по учешћу у борбеним операцијама у корист немачких ратних напора. Најтежи положај Срба био је у италијанској (албанској) зони. Велики део српског становништва је протеран или приморан да побегне да би преживео. Према проценама Србије, број протераних је око 100.000; око 40.000 из италијанске окупационе зоне, 30.000 из немачке зоне и 25.000 из бугарске зоне. Процењује се да је током Другог светског рата на Косову убијено 10.000 Срба и Црногораца.

Друга Југославија

Након што је Југославија промењена у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а име Србије у Социјалистичка Република Србија 1953. године, Аутономна област Косово је добила извесну аутономију 1960-их. Уставом из 1974. године, влада Социјалистичке аутономне покрајине Косово добила је већа овлашћења, укључујући највише владине титуле – председника и премијера и место у Савезном председништву, чиме је постала де фацто Социјалистичка република у оквиру Федерације, али је остала као Социјалистичка аутономија Регион у оквиру Социјалистичке Републике Србије.

Рамиз Садику и Боро Вукмировић, народни хероји Југославије и симбол српско-албанског пријатељства

Албански студенти су 1981. организовали протесте тражећи да Косово постане република унутар Југославије. Ти протести су били на српском, а албански су званично дефинисани на покрајинском нивоу и обележавају две највеће језичке групе на Косову: Србе и Албанце. Седамдесетих година 20. века један албански националистички покрет тежио је потпуном признавању Покрајине Косово као још једне републике у оквиру федерације, док су најекстремнији елементи тежили потпуној независности. Титова влада је брзо решила ситуацију, али је решење имало само привремени карактер. Етничка равнотежа Косова доживела је значајну промену кроз непропорционално повећања броја Албанаца због веће стопе наталитета. Срби су се једва повећали свој број и пали су у пуном уделу у становништву на 10% због већег демографског пораста албанског становништва.

Албански студенти су 1981. организовали протесте тражећи да Косово постане република унутар Југославије. Те протесте је централистичка југословенска влада оштро обуздала. Осамдесетих у Савезу социјалиста Србије почиње долазак Слободана Милошевића на власт.

Један од догађаја који је допринео Милошевићевом успону на власт био је говор на Газиместану, одржан пред 1.000.000 Срба на централној прослави обележавања 600. годишњице Косовске битке, одржаној на Газиместану 28. јуна 1989. године.

Убрзо након тога, како је то одобрила Скупштина 1990. године, аутономија Косова је враћена на стари статус (1971). Он је рекао „Јака Србија, слаба Југославија – слаба Србија, јака Југославија“ Милошевић, међутим, није уклонио Косово из Савезног Председништва. Након отцепљења Словеније од Југославије 1991. године, Милошевић је ту фотељу искористио да оствари доминацију над савезном владом, надмашујући своје противнике.

Лево: Уништена црква Светог Тројства у селу Петрић
Десно: Рушевине српског дела Призрена, након погрома и културоцида 2004. године.

Распад Југославије и рат на Косову и Метохији

Након Дејтонског споразума 1995. године, Ослободилачка војска Косова, етничко-албанска паравојна и терористичка организација која је тражила одвајање Косова и евентуално стварање Велике Албаније, почела је да напада српске цивила и југословенске војске и полиције, бомбардовања полицијских станица и владиних зграда, убијања југословенске полиције и недужних људи свих националности, чак и Албанаца који нису били на њиховој страни. Од 2014. године, масовне гробнице жртава косовских Албанаца и даље се проналазе. Било је много извештаја о злостављањима и ратним злочинима које је починила УЧК током и након сукоба, као што су масакри цивила (масакр на Радоњићком језеру, Гњилане, Старо Грацко, Клечка итд.), заробљенички логори (Лапушник), крађа и уништавање органа средњовековних цркава и споменика.

Према попису становништва Југославије из 1991. године, на Косову је после рата на Косову живело 194.190 Срба, велики број Срба је побегао или је прогнан, а многи од преосталих цивила били су изложени злостављању. Током немира на Косову уништено је или озбиљно оштећено барем 35 цркава и манастира. После косовских и других југословенских ратова, Србија је постала уточиште највећем броју избеглица и интерно расељених лица (укључујући косовске Србе) у Европи.

Укупно, 156 српских православних цркава и манастира је уништено од јуна 1999. године, након завршетка рата на Косову, укључујући и погром 2004. године. Многе цркве и манастири датирају из 12. 13. и 14. века. Борци УЧК оптужени су за вандалисање манастира Девич и терорисање особља. Припадници КФОР-а рекли су да су побуњеници УЧК вандализирали вековима старе фреске и слике у капели и украли два аутомобила и сву храну из манастира.

21. век

Привремена влада Косова једнострано је прогласила независност од Србије у недељу, 17. фебруара 2008. Србија не признаје независност. Самопроглашену независност Косова признало је 98 земаља УН и једна земља која није чланица УН, Република Кина (Тајван). Преостали косовски Срби (углавном на северу Косова) желе да остану део Србије, али су већински српски градови сада ретки на Косову.

Прослава Видовдана на Газиместану (2009)

Неки званичници у Влади Србије су предложили поделу Косова, при чему би север Косова и Штрпце постали део Србије или добили аутономију. САД се противе подели Косова, истичући да се „велика већина земаља широм света неће залагати за то“. У одговору на заузимање железница на северу Косова и формирање српских канцеларија које ће служити као део паралелне владе, косовски премијер је изјавио да они „неће толерисати ниједну паралелну институцију на територији Косова“ и да ће потврдити своју власт над целим Косовом. Специјални представник УН-а на Косову рекао је да је „међународна заједница врло јасно ставила до знања да никаква подела Косова неће бити прихватљива“. Иван Еланд, виши сарадник у Независном институту, сугерисао је да би таква „подела унутар поделе“ спречила „рат Србије и Косова“ и пружила „најбоље шансе“ да Косово има дугорочне стабилне односе са Србијом. Председник Савеза српских општина Косова Марко Јакшић одбацио је разговоре о подели и рекао да је акција Срба на Косову протест против косовске декларације. Оливер Ивановић, политички лидер косовских Срба, рекао је да је против поделе Косова јер "већина Срба живи јужно од Ибра и њихов положај би постао неодржив". Анализа Ројтерса сугерише да би Косово могло бити подељено по етничким линијама слично као и Босна и Херцеговина. Џејмс Лајон из истраживачког центра Међународне кризне групе је рекао да је „стил Републике Српске прихватљив за Србију, али у границама да је оно (Косово) и даље део Србије“. Питер Фејт, специјални представник Европске уније на Косову и међународни цивилни представник за Косово, рекли су да се не разговара о плановима за стварање кантона или давање било какве друге аутономије Србима који живе на северу Косова. Он је за приштински, косовски дневни лист Коха диторе рекао: „Сасвим је јасно да су привилеговани односи између Срба овде (на Косову) и Београда у сфери образовања, здравствене заштите и верских објеката”, додајући да „влада у Приштини мора да се поштује“.

Мапа која приказује српску заједницу и албанске заједнице (жуто су албанске заједнице) према Бриселском споразуму 2013.

Председник Србије Борис Тадић је 30. септембра 2008. изјавио да ће размотрити поделу Косова ако се исцрпе све друге опције. Бивши министар спољних послова Србије и Црне Горе Горан Свилановић поздравио је овај предлог рекавши да је „коначно ово реалан приступ који долази из Србије. Коначно, након неколико година, постоји простор за дискусију.“ Након што су његови коментари изазвали полемику у медијима, Тадић је поновио да то предлаже као могућност само ако се исцрпе све друге опције.

Србија је Бриселским споразумом из 2013. године пристала да Влади у Приштини да надлежност над Косовом, док је Приштина склопила споразум о формирању Заједнице српских општина, који није испуњен. Косовски Срби су прихватили многе аспекте косовске владавине и косовски Срби сада гласају на листићима централне изборне комисије Косова на локалним изборима.

Током пандемије ковида 19, косовски Срби су се нашли у лимбу, заглављени између различитих наредби које су издале Србија и Косово. У новембру 2020. године, током пандемије ковида 19, косовски полицајци и инспектори су упали и привремено затворили неколико апотека у власништву Срба на северу Косова, покушавајући да заплене залихе лекова, јер артикли наводно нису регистровани у централном систему у Приштини. Тај чин је наишао на протесте грађана који су били на ивици ескалације. У децембру 2020. године, Србија је послала вакцине за ковид 19 на север Косова без икаквих консултација са косовским властима. Косово* се успротивило уношењу вакцина, тврдећи да их Србија нелегално дистрибуира. Само неколико људи је вакцинисано, а преостале вакцине су враћене након што је покренута истрага. Здравствени радници са севера Косова су 2021. године протестовали због хапшења својих колега који су запослени у болницама које збрињавају пацијенте са ковидом 19. Они су те акције описали као "нехумане" и упутили протестна писма разним међународним институцијама и организацијама.

Српска мањина на Косову често је мета демонстрација непријатељства и напада. Поред тога, припадници заједнице косовских Срба суочавају се и са малтретирањем и предрасудама у Србији.

Демографија

Етничке групе на Косову

Година	Албанци	Срби	Други
1921. године	65 %	26 %	9 %
1931. године	60 %	33 %	7 %
1948	68 %	24 %	8 %
1953. године	65 %	23 %	11 %
1961. године	67 %	23 %	9 %
1971. године	73 %	18 %	8 %
1981	77 %	13 %	9 %
1991	82 %	10 %	8 %
2000	88 %	7 %	5 %
2007	92 %	5 %	3 %

Током 20. века, српско становништво Косова се константно смањивало. Срби данас углавном насељавају енклаве широм Косова, као и север Косова, који обухвата 11% територије Косова и где они чине 95% становништва. 1.200 km² (463 sq mi). Дипломате Уједињених нација изразиле су забринутост због спорог напретка у области права мањина. Human Rights Watch је одмах након рата указао на дискриминацију Срба и Рома на Косову.

ЕЦМИ је израчунао, на основу процена из 2010. и 2013. године, да је на територији Косова живело приближно 146.128 Срба, односно приближно 7,8% укупног становништва. Хелсиншки одбор за људска права у Србији је 2012. проценио да је тај број 90–120.000. Попис становништва из 2011. који је организовала Република Косово није одржан на северу Косова, а бојкотовао га је значајан број Срба на југу Косова. ЕЦМИ је позвао „на опрез када се говори о попису становништва на Косову 2011. године“. Постоји десет општина које чине српска бројчана већина. То су четири северне општине Северна Митровица, Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и шест јужних (енклавних) општина Грачаница, Штрпце, Ново Брдо, Ранилуг, Партеш и Клокот. Од 2014. године, ОЕБС процењује да на Косову живи око 96.000 Срба.

УНХЦР је 2019. проценио да је укупан број интерно расељених (Срба и несрба) са територије Косова у Србији 68.514. Србија је тврдила (2018) да се укупно 199.584 интерно расељених лица са Косова (Срба и несрба) населило и живи у Србији после рата на основу оригиналних података које је прикупила 2000. године. УНХЦР је 2009. године, на основу званичних података Владе Србије, известио да у Србији живи око 205.835 интерно расељених лица која су избегла са Косова. Међу њима су били Срби, Роми, Ашкалије и Египћани. Подаци о регистрацији из 2000. су једини званични подаци који су генерисани и од 2000. године у Србији није било пререгистрације интерно расељених лица. Иста цифра је коришћена у свим званичним извештајима од тада уз неке статистичке реконфигурације. Као таква, доведена је у питање поузданост регистрације интерно расељених лица која живе у Србији.

У 2003. години, број расељених косовских Срба у Црној Гори износио је приближно 12.000. људи. У бројке нису урачунати они који су добили црногорско држављанство. Од 2015. године, у Црној Гори је било најмање 6.600 избеглица косовскометохијских Срба. До 2019. године у Црној Гори је било укупно 135 интерно расељених лица са Косова.

Језичка структура Косова по насељима 1931. године

Подручја Косова насељена Србима

Српска заједница на Косову (процена ЕЦМИ из 2013.)

општина	Проценат	Број
Северна Митровица	76,48%	22,530
Лепосавић	96%	18.000
Звечан	96,1%	16.000
Зубин Поток	93,29%	13,900
Штрпце	70,58%	9,100
Грачаница	82,15%	7,209
Ново Брдо	61,46%	5,802
Ранилуг	97,15%	5,718
Партеш	99,96%	5,300
Гњилане	5,29%	5,000
Клокот	71,23%	3,500
Вусхтрри	4,79%	3,500
Каменица	8,01%	3,019
Обилић	12,37%	3,000
Липљан	3,37%	2.000
Приштина	1%	2.000
Истог	4,16%	1,700
Ораховац	1,76%	1,000
Пећ	1,03%	1,000
Косово Поље	2,51%	900
Клина	1,53%	600
Скендерај	0,59%	300
Витина, Косово	0,59%	280
Призрен	0,13%	237
Урошевац	0,06%	60
Схтиме	0,18%	49
Децан	0,11%	46
Ђаковица	0,02%	17
Митровица	0,02%	14
Подујево	0,01%	12
Драгаш	0,02%	7
Сува Река	<0,01%	2
Кацаник	<0,01%	1

Култура

Лево: Извођење српског кола из Гњилана
Десно: Слика Надежде Петровић - Грачаница.

Косовска битка је посебно важна за српску историју, традицију и национални идентитет.

Епархија рашко-призренска Српске православне цркве брине о српском народу и православној баштини на Косову. Бројни српски православни манастири и цркве простиру се широм Косова. Неки од њих су: Манастир Бањска, Манастир Девич, Манастир Грачаница, Патријаршијски манастир Пећка, Манастир Високи Дечани и Богородица Љевишка. Последња четири чине средњовековни споменик на Косову, који је основала династија Немањића, који су светска баштина.

Средњовековна утврђења која су подигли српски владари и властелина представљају значајно културно наслеђе.

У вези са дружењима код Срба око цркава и манастира званих Сабори за време славе и Храма постојало је веровање да сви морају да играју (уз пратњу инструмената) да би стекли и обезбедили добро здравље. У горњем Призрену Сабор је одржан 21. новембра код рушевина манастира Светог архангела који је основао српски цар Стефан Душан Силни. Било је и сјајних зборова на тврђави Каљаја.

Српска народна музика је богата великим бројем песама са Косова, које су се посебно сачувале у извођењу Јордана Николића и Маре Ђорђевић.

Срби на Косову говоре зетско-јужнорашким, косовско-ресавским и призренско-јужноморавским дијалектима.

Светска баштина УНЕСКО-а

Манастир Високи Дечани

Манастир Пећка патријаршија

Богородица Љевишка

Истакнути људи

Владари

Лазар Хребељановић, српски владар који је предводио војску у Косовском боју

• Лазар Хребељановић, српски владар који је предводио војску у Косовском боју
• Драгана Српска, супруга бугарске царице
• Племићка породица Мусић
• Јелена Балшић, српска племкиња
• Јован Драгослав, српски племић
• Младен, магнат и војвода
• Вук Бранковић, властелин земље Бранковића
• Ђурађ Бранковић, властелин земље Бранковића
• Мара Бранковић
• Катарина Бранковић
• Махмуд-паша Анђеловић, велики везир Османског царства

Политичари

• Радивоје Милојковић, председник Владе Кнежевине Србије
• Душан Мугоша, председници Скупштине САП Косово
• Илија Вакић, председник Извршног већа САП Косово
• Богољуб Недељковић, председник Извршног већа САП Косово
• Драган Томић, вршилац дужности председника Србије
• Александар Тијанић, министар информисања Србије и директор Радио-телевизије Србије
• Ивица Дачић, председник Владе Србије
• Јоргованка Табаковић, гувернер Народне банке Србије
• Горан Свилановић, министар спољних послова Србије и Црне Горе
• Слободан Петровић, заменик премијера Косова*
• Александар Јаблановић, министар за заједнице и повратак Косова*
• Бранислав Грбић, министар за заједнице и повратак Косова*
• Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак Косова*
• Оливер Ивановић, државни секретар Министарства за Косово и Метохију
• Богољуб Карић, бизнисмен и политичар
• Владимир Добричанин, лекар и политичар, посланик у Скупштини Црне Горе
• Борислав Пелевић
• Драган Велић
• Радован Ничић
• Славиша Ристић

Црквена лица

Арсеније IV Јовановић Шакабента

• Јоаникије II, Архиепископ пећки и први Патријарх српски
• Пајсије, Архиепископ пећки и Патријарх српски
• Викентије Поповић-Хаџилавић, први митрополит Карловачке митрополије
• Арсеније IV Јовановић Шакабента, Архиепископ пећки и Патријарх српски
• Лазар Хиландарац, монах и часовничар који је изумео и направио први познати механички јавни сат у Русији
• Мартин Сегон, католички бискуп улцињски

Војна лица

Алекса Мандушић, добитник америчке Медаље части

• Милош Обилић, витез у периоду најезд Османског царства
• Вук Исаковић, војни заповедник у аустријској служби за време аустријско-османских ратова
• Чолак Анта Симеоновић, војни командант и једна од најзначајнијих личности Првог српског устанка
• Вукајло Божовић, српски православни свештеник и револуционар који је учествовао у Балканским ратовима као командант одреда у Ибарском Колашину
• Џејк Алекс, српски амерички војник који је добио Медаљу части за службу у војсци САД током Првог светског рата
• Боро Вукмировић, један од организатора антифашистичког устанка на Косову
• Живко Гвоздић, командант у Балканским ратовима и Првом светском рату
• Коста Пећанац, четнички командант
• Лазар Кујунџић, четнички командант
• Сава Петровић-Грмија, четник
• Божидар Делић, генерал Војске Југославије
• Вељко Раденовић, генерал српске полиције
• Зоран Радосављевић, пилот
• Милан Мојсиловић, начелник Генералштаба Војске Србије

Писци

• Старац Григорије, српски православни духовник и књижевник
• Марко Пећки, писац и песник
• Константин Михаиловић, аутор мемоара о свом јаничарском времену у војсци Османског царства.
• Димитрије Кантакузин, писац који је живео у 15. веку
• Владислав Граматик, православни монах, књижевник, историчар и теолог
• Григорије Божовић, књижевник
• Лазар Вучковић, песник
• Давид Албахари, српски јеврејски писац
• Даринка Јеврић, песникиња
• Дејан Стојановић, песник, писац и есејиста
• Новица Петковић, књижевник, професор и члан АНУРС-а
• Мошо Одаловић, песник

Наука и образовање

• Глигорије Елезовић, историчар и члан Српске академије наука и уметности
• Атанасије Урошевић, географ и етнолог
• Радивоје Паповић, ректор Универзитета у Приштини
• Небојша Радуновић, професор акушерства и гинекологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду и дописни члан Српске академије наука и уметности
• Марко Савић, пијаниста и професор Факултета уметности Универзитета у Приштини
• Анђелко Караферић, музичар, професор контрапункта и ванредни декан Факултета уметности Универзитета у Приштини
• Андријана Виденовић, глумица и ванредни професор Дикције на Факултету уметности Универзитета у Приштини
• Јасмина Новокмет, диригент, професор и бивши продекан Универзитета у Приштини
• Александра Трајковић, пијанисткиња, професорка клавира и шеф Катедре за клавир Универзитета у Приштини
• Томислав Трифић, графичар и декан Факултета уметности Универзитета у Приштини
• Бранибор Дебељковић, уметник, историчар и професор
• Слађана Ђурић, професор филозофије и социологије

Уметност

• Светомир Арсић-Басара, вајар
• Бранибор Дебељковић, фотограф
• Александар Јоксимовић, модни креатор
• Трајко Стојановић Косовац, графичар, сликар, сценограф
• Слободан Трајковић, сликар

Љуба Тадић, глумац

• Љуба Тадић
• Мира Ступица
• Драгослав Илић
• Драган Максимовић
• Миодраг Кривокапић
• Саша Пантић
• Милан Васић
• Предраг Васић

Викторија је једина уметница са Косова и Метохије која је представљала Југославију на Песми Евровизије

Невена Божовић

• Јордан Николић, интерпретатор народних песама са Косова и Метохије
• Бранкица Васић Василиса, извођач традиционалних песама са Косова и Македоније
• Милица Милисављевић Дугалић, извођач народних песама са Косова
• Бора Спужић Квака, народни певач
• Драгица Радосављевић Цакана, народна певачица
• Викторија, певачица која је представљала Југославију на Песми Евровизије 1982. у оквиру Аске
• Ђани, народни певач
• Јана, народна певачица
• Тина Ивановић, народна певачица
• Слађа Делибашић, поп певачица и играчица
• Пеђа Меденица, поп-фолк певач
• Стефан Ђурић Раста, музичар
• Невена Божовић, поп певачица која је представљала Србију на Дечјој Песми Евровизије 2007, са бендом Моје 3 на Песми Евровизије 2013 и соло на Песми Евровизије 2019.

Спорт

Милутин Шошкић, фудбалер и олимпијски шампион

Милена Рашић, светска и европска шампионка, сребрна олимпијска медаља у одбојци

Новак Ђоковић, један од највећих тенисера, чији је отац рођен на Косову

Лука Дончић, кошаркаш води порекло са територије Косова по очевој страни

• Милутин Шошкић, фудбалер и олимпијски шампион
• Владимир Дурковић, фудбалер и олимпијски шампион
• Стеван Стојановић, фудбалски голман и шампион Купа Европе
• Горан Ђоровић, фудбалер
• Ранко Поповић, фудбалер и тренер
• Младен Додић, фудбалер и тренер
• Драгољуб Беквалац, фудбалер и тренер
• Дарко Спалевић, фудбалер
• Ненад Стојковић, фудбалер
• Никола Лазетић, фудбалер
• Милош Красић, фудбалер
• Милан Бишевац, фудбалер
• Миодраг Анђелковић, фудбалер
• Александар Чановић, фудбалер
• Мирослав Вулићевић, фудбалер
• Милош Остојић, фудбалер
• Милан Милановић, фудбалер
• Александар Палочевић, фудбалер
• Ђорђе Јовановић, фудбалер
• Сретен Мирковић, боксер и освајач сребрне медаље на Европском аматерском првенству
• Марко Симоновић, кошаркаш, освајач сребрне медаље на Олимпијским играма и Светском првенству
• Милош Бојовић, кошаркаш
• Миљана Бојовић, кошаркаш
• Бојан Крстовић, кошаркаш
• Дејан Мусли, кошаркаш
• Милена Рашић, одбојкашица, светска и европска шампионка, сребрна олимпијска медаља
• Васо Комненић, скакач у вис
• Дарко Радомировић, тркач
• Соња Столић, тркач
• Новак Ђоковић, тенисер
• Данијела Рундквист, шведска хокејашица, двострука олимпијска медаља
• Лука Дончић, словеначки кошаркаш, шампион Европе и Евролиге

Други

• Сима Игуманов, трговац који се обогатио трговином дувана и уложио своје богатство у изградњу образовних објеката
• Богдан Раденковић, организатор Српске четничке организације и један од оснивача Црне руке
• Ђорђе Мартиновић, пољопривредник који је био у центру озлоглашеног инцидента у мају 1985.
• Звездан Јовановић, бивши припадник паравојске, командант ЈСО и осуђени злочинац
• Анђелка Томашевић, Мис Јунивес Србије 2014
• Катарина Шулкић, Мис Србије 2015

Види још

• Заједница српских општина
• Српске енклаве на Косову
• Енклава (филм), српски филм из 2015
• Горанци
• Јањевци

Литература

• Антонијевић, Ненад (2009). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату: Документа (PDF) (2nd изд.). Крагујевац & Београд: Музеј жртава геноцида. 
• Bogdanović, Dimitrije (1986) [25 December 1984]. The Kosovo Question Past and Present. Serbian Academy Of Sciences And Arts Monographs. DLXVI. Belgrade. 
• Božović, Branislav (1991). Surova vremena na Kosovu i Metohiji: kvislinzi i kolaboracija u drugom svetskom ratu. Institut za savremenu istoriju. ISBN 9788674030400. 
• Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing. ISBN 9781405142915. 
• Cocozelli, Fred (2016). „The Serbs of Kosovo”. Ур.: Ramet, Sabrina. Ethnic Minorities and Politics in Post-Socialist Southeastern Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-1-316982778. 
• Cox, John K. (2002). The History of Serbia. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 9780313312908. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0472082604. 
• Fischer, Bernd J. (1999). Albania at War, 1939-1945. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 978-1-85065-531-2. 
• Ivić, Pavle, ур. (1995). The History of Serbian Culture. Edgware: Porthill Publishers. ISBN 9781870732314. 
• Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the 20th Century. Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9781442206632. 
• Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521770170. 
• Šuica, Marko (2011). „The Image of the Battle of Kosovo (1389) Today: a Historic Event, a Moral Pattern, or the Tool of Political Manipulation”. The Uses of the Middle Ages in Modern European States: History, Nationhood and the Search for Origins. New York: Palgrave Macmillan. стр. 152—174. ISBN 9780230283107. 
• Živković, Tibor; Bojanin, Stanoje; Petrović, Vladeta, ур. (2000). Selected Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century): Relating to the Territory of Kosovo and Metohia. Athens: Center for Studies of Byzantine Civilisation. 
• Le Kosovo-Metohija dans l'histoire serbe (на језику: француски). L'AGE D'HOMME. 1990. ISBN 978-2-8251-0139-1. 

 

Додатна литература

Књиге

• Avramović, Zoran (2007). Istorija i književnost Srba Kosova i Metohije (на језику: српски). ISBN 978-86-85047-11-4. 
• Bataković, Dušan T. (1992). The Kosovo Chronicles. Belgrade: Plato. 
• Bataković, Dušan T. (1998). Kosovo, la spirale de la haine: Les faits, les acteurs, l'histoire (2nd изд.). Lausanne: L'Age d'Homme. ISBN 9782825111321. 
• Bataković, Dušan T., ур. (2007). Kosovo and Metohija: Living in the Enclave (PDF). Belgrade: Institute for Balkan Studies. 
• Bataković, Dušan T. (2014). A Turbulent Decade: The Serbs in Post-1999 Kosovo: Destruction of Cultural Heritage, Ethnic Cleansing, and Marginalization (1999-2009). Paris: Dialogue. ISBN 9782911527128. 
• Bataković, Dušan T. (2015). „Kosovo and Metohija: History, Memory and Identity”. The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: the Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People. Los Angeles: Sebastian Press. стр. 569—608. ISBN 9788682685395. 
• Bataković, Dušan T. (2015). „The Serbs of Kosovo and Metohija 1999-2007: Surviving in Ghetto-like Enclaves”. The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: the Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People. Los Angeles: Sebastian Press. стр. 935—945. ISBN 9788682685395. 
• Благојевић, Милош (2006). Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII-XV век): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 9788617134943. 
• Bogdanović, Dimitrije (1985). Књига о Косову [The Book on Kosovo]. Beograd: SANU. 
• Ćurčić, Slobodan (1979). Gračanica: King Milutin's Church and Its Place in Late Byzantine Architecture. Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271002187. 
• Dželetović, Pavle Ivanov (2004). Злочини Арбанаса над Србима. Belgrade: Геополитика. 
• Đorđević, Života; Pejić, Svetlana, ур. (1999). Cultural Heritage of Kosovo and Metohija. Belgrade: Institute for the Protection of Cultural Monuments of the Republic of Serbia. ISBN 9788680879161. 
• Karapandžić, Bor. M. (1986). Srpsko Kosovo i Metohija: zločini Arnauta nad srpskim narodom. sn.n. 
• Krstić, Branislav (2003). Saving the Cultural Heritage of Serbia and Europe in Kosovo and Metohia. Belgrade: Coordination Center of the Federal Government and the Government of the Republic of Serbia for Kosovo and Metohia. ISBN 9788675560173. 
• Krstić, Branislav (2004). Kosovo: Facing the Court of History. Amherst: Humanity Books. 
• Marković, Miodrag; Vojvodić, Dragan, ур. (2017). Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija: Identity, Significance, Vulnerability. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts. 
• Mikić, Đorđe (1988). Društvene i ekonomske prilike kosovskih srba u XIX i početkom XX veka. SANU. ISBN 9788670250772. 
• Nušić, Branislav Đ. (1986). Kosovo: opis zemlje i naroda (на језику: српски).  (Public Domain)
• Ocić, Časlav (2006). „Kosovo and Metohia: Ethnodemographic Changes from the End of World War II to 1991” (PDF). Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 441—460. 
• Perunović, Branko (1989). Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету. Belgrade. 
• Petrović, Ruža; Blagojević, Marina (1992). The Migration of Serbs and the Montenegrins from Kosovo and Metohija: Results of the Survey Conducted in 1985-1986. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts. 
• Popović, Zarija R. (1900). Pred Kosovom: beleške iz doba 1874-1878 godine. Drž. štamp. Kralj. Srbije. 
• Stojančević, Vladimir (1998). Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi 1876-1878. Službeni list SRJ. ISBN 9788635503905. 
• Subotić, Gojko (1998). Art of Kosovo: The Sacred Land. New York: The Monacelli Press. ISBN 9781580930062. 
• Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History, Čigoja štampa. ISBN 9788675585732. 

Journals

• Antonijević, Nenad (2009). „Kidnapped Serbs and Other Non-Albanians in the Territory of the Autonomous Province of Kosovo and the Metohija from 1998/89 to 2002 and Their Fate: Information” (PDF). Istorija 20. Veka: Časopis Instituta Za Savremenu Istoriju. 27 (1): 201—204. 
• Zdravković-Zonta, Helena (2011). „Serbs as threat the extreme negative portrayal of the Serb "minority" in Albanian-language newspapers in Kosovo”. Balcanica (42): 165—215. doi:10.2298/BALC1142165Z . 

Conference papers

• Pejin, Jovan (2006). „The Extermination of the Serbs in Metohia, 1941-1944” (PDF). Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 189—207.