Mihajlo Pupin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Mihajlo Pupin

Pupin1.jpg
Mihajlo Pupin, oko 1890. godine

Opšti podaci
Datum rođenja 9. oktobar 1854.
Mesto rođenja Idvor (Austrijsko carstvo)
Datum smrti 12. mart 1935.
Mesto smrti Njujork (SAD)
Rad
Polje matematika, fizika
Poznat po Pupinov kalem

Mihajlo Idvorski Pupin[a] (Idvor, 9. oktobar 1854Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor)[1][2].

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova.

Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.

Biografija[uredi]

Grob Mihajla Pupina u Njujorku

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, dodao je svom prezimenu i reč „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara.

Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća.

Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu:

Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[3]

Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[4].

Obrazovanje[uredi]

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja.

Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku.

Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]

Studije u Americi i doktorat[uredi]

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku.

Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove.

Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Ujedinjeno Kraljevstvo (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike.

Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[6], na temu: "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.

Akademska karijera i naučno-istraživački rad[uredi]

Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo Kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar.

Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni.

Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje.

Pupinovi kalemovi[uredi]

Prenos signala pomoću pupinovih kalemova.

Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova.

Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[7]

Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[8]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum.

Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radio-tehnika.

Istraživanja tokom Prvog svetskog rata[uredi]

Prvi sastanak Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. (Pupin sedi prvi s desna)

Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[9]

Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS[uredi]

Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD.

Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]

Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.

Spisak patenata[uredi]

Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[10] i 34 patenta.[11]

Patenti objavljeni u Americi[12][13]

Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja
519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894.
519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894.
640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900.
640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900.
652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900.
697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902.
707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902.
713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902.
768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904.
761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904.
1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920.
1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920.
1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921.
1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921.
1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922.
1.416.061 Radio-prijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922.
1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922.
1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 24. april 1923.
1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923.
1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923.
1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923.
1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923.

Književna delatnost[uredi]

Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve:

  • Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927)
  • Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine; 1930)

Ostali radovi koje je samostalno objavio:

  • Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
  • Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Zadužbine Mihajla Pupina[uredi]

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez Sjedinjenih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[14]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

Počasti[uredi]

Statua Mihajla Pupina u Novom Sadu.

Mihajlo Pupin je bio:

  • Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD
  • Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925—1926.
  • Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke
  • Predsednik Njujorške akademije nauka
  • Član Francuske akademije nauka
  • Član Srpske akademije nauka

Titule:

  • Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)
  • Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)
  • Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)
  • Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)
  • Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)
  • Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)
  • Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)
  • Doktor nauka Union Koledž (1925)
  • Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)
  • Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)
  • Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)
  • Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)
  • Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)
  • Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)
  • Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)
  • Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)
  • Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)
  • Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Bio je počasni građanin Zrenjanina od 1921. godine[15], i Bleda, koji je njegovom zaslugom pripao Kraljevini SHS[16].

Medalje[uredi]

Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Kolumbija Univerziteta.
  • Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.
  • Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.
  • Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.
  • Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.
  • Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.
  • Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.
  • Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.
  • Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.
  • Medalja Džona Frica[17] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[18].

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[19]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[20].

Posebno priznanje[uredi]

Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja.

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).[21][22][23]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ U engleskome jeziku, Pupin je poznat prilagođeno kao Majkl Idvorski Pjupin (engl. Michael Idvorsky Pupin).

Reference[uredi]

  1. ^ „Пулицер“. Pulitzer.org. 23. 5. 2011. Приступљено 4. 10. 2011.. 
  2. ^ „Фотографија дипломе Пулицерове награде која је додељена Михајлу Пупину“ Приступљено 4. 10. 2011.. 
  3. ^ Pupin M.: Sa pašnjaka do naučenjaka
  4. ^ Pupinov grob ((en))
  5. ^ a b Pupin M.:Sa pašnjaka do naučenjaka
  6. ^ „{www.znanje.org}“. Znanje.org Приступљено 4. 10. 2011.. 
  7. ^ Miljanić P. Teorija prostiranja periodičnih električnih struja, Beograd 1932, str. 211.
  8. ^ „Михајло Пупин“. Bookrags.com Приступљено 4. 10. 2011.. 
  9. ^ „{www.acmi.net.au}“. Acmi.net.au Приступљено 4. 10. 2011.. 
  10. ^ „Биографија Михајла Идворског Пупина“. Bookrags.com Приступљено 4. 10. 2011.. 
  11. ^ „Биографија Михајла Пупина на сајту Универзитета Колумбија“. C250.columbia.edu Приступљено 4. 10. 2011.. 
  12. ^ „Списак патената објављених у Америци“. Acmi.net.au Приступљено 4. 10. 2011.. 
  13. ^ United States Patent and Trademark Office. Ovde se mogu naći svi Pupinovi patenti po broju. Potrebno je imati IE i Kvik tajm
  14. ^ „{Serbian Americans}“. Everyculture.com Приступљено 4. 10. 2011.. 
  15. ^ Slobodan PAŠIĆ. „Пупин титулу почасног грађанина чекао седам година („Вечерње новости“, 1. октобар 2011)“. Novosti.rs Приступљено 4. 10. 2011.. 
  16. ^ http://www.mojaobcina.si/bled/novice/mihajlu-pupinu-v-spomin.html
  17. ^ „Фотографија Пупинове дипломе медаље Џон Фриц“ Приступљено 4. 10. 2011.. 
  18. ^ „{www.iec.ch - International Electrotechnical Commission}“. Iec.ch Приступљено 4. 10. 2011.. 
  19. ^ „Фотографија улаза у зграду физичких лабораторија Универзитета Колумбија“ Приступљено 4. 10. 2011.. 
  20. ^ „{Incredible-people.com}“. Profiles.incredible-people.com Приступљено 4. 10. 2011.. 
  21. ^ „Списак 1. добитника Пупинове медаље“ Приступљено 4. 10. 2011.. 
  22. ^ „Списак 2. добитника Пупинове медаље“ Приступљено 4. 10. 2011.. 
  23. ^ „Списак 3. добитника Пупинове медаље“ Приступљено 4. 10. 2011.. 

Literatura[uredi]

  • S. Bokšan, Mihajlo Pupin i njegovo delo, Naučna izdanja Matice srpske, Novi Sad, 1951.
  • S. Gvozdenović, Čikago, Amerika i Vidovdan, Savez Srba u Rumuniji-Srpska Narodna Odbrana, Temišvar-Čikago, 2003.
  • J. Nikolić, Feljton Večernjih novosti, galerija srpskih dobrotvora, 2004.
  • P. Radosavljević, Idvorski za sva vremena, NIN, Br. 2828, 2005.
  • R. Smiljanić, Mihajlo Pupin-Srbin za ceo svet, Edicija – Srbi za ceo svet, Nova Evropa, Beograd, 2005.
  • Savo B. Jović, Hristov svetosavac Mihajlo Pupin, Izdavačka ustanova Sv. arh. sinoda, Beograd, 2004
  • Dragoljub A. Cucić, O proti Vasi Živkoviću i Mihajlu Pupinu, Naučni skup "150 godina od rođenja Mihajla Pupina", Banja Luka, 2004.
  • Mirko Grčić i Rajko Gnjato, O nacionalnom radu Mihajla Pupina, GLASNIK SRPSKOG GEOGRAFSKOG DRUŠTVA, Tom LXXXIV, br. 2, Beograd, 2004.
  • Dušan Hristović, Pupinovi doprinosi svetskoj nauci i razvoju zavičaja, Globus, SGD, br. 33, Beograd, 2008.
  • Dragoljub Martinović, Mihajlo Pupin - rezonanca uma i srca, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2009.
  • Dragoljub A. Cucić i Dragana Milićević, O tri medalje koje je dobio Mihajlo Idvorski Pupin, 12. kongres fizičara Srbije, Vrnjačka Banja, 2013.
  • Dragoljub A. Cucić, Uloga Mihajla Idvorskog Pupina prilikom osnivanja Američkog društva fizičara, 12. kongres fizičara Srbije, Vrnjačka Banja, 2013.
  • Zbornik radova „Život i delo M. I. Pupina“, jub. 125-god. rođenja M. P, naučni skup iz 1979. Idvor-N. Sad, izd. Novi Sad 1985.
  • „Izabrana dela M. I. Pupina“, vol. 1-7, redaktori V. Popović ETF i A. Marinčić SANU, izd. Zavod ZUNS, Beograd, 1996-1998.

Spoljašnje veze[uredi]


Sjajni članak Članak Mihajlo Pupin je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.