Историја

Из Википедије, слободне енциклопедије

Историја или повест (ијек. повијест[1][2]), друштвена је и хуманистичка наука која се бави проучавањем људске прошлости.

Човек који истражује људску историју је историчар. Историја је добила име по грчкој речи (х)историја (ἱστορία) што је значило знање стечено распитивањем и слушањем. Појам (х)историја касније су проширили на познавање прошлих догађаја и, на крају, на излагање збивања из прошлости. У овом значењу реч (х)историја први пут среће се код Херодота из Халикарнаса, који се сматра „оцем историје“. Задатак историје као науке јесте да на основу поузданих доказа, до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости. Историја треба да одговори на питања: шта, где, када, како и зашто.

Праисторија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Праисторија

Праисторија или преисторија није предмет проучавања историчара, већ се њоме бави археологија. Праисторија је период до појаве писма. Датум који означава крај праисторије, дан када су писани извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона. У Египту је углавном прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји око 1900. п. н. е.

Периодизација историје[уреди]

Постоји више периодизација историје, зависно од историчара или историјске школе. Ниједна од није егзактна, те се периодизацја користи зависно од дате поребе или предмета проучавања. Најуобичанија је:

Велики историчари[уреди]

Грчког историчара Херодота, који је живео у 5. веку п. н. е., називају „оцем историје“. Он је први који је тежио прикупљању свих релевантних податка о одређеним прошлим догађајима (такође и податке о страним земљама и народима) до којих је могао доћи, из свих приступачних извора. Упоређивао је разне изворе, критички их оцењивао и настојао дати што објективнију слику, суздржавајући се од вредносних судова („Ја не судим, само извештавам“). Оцем модерне историје као науке сматају Леополда Ранкеа.

Историјски извори[уреди]

Историјски извори могу бити:

  • материјални (сви материјални остаци: храмови, цркве, споменици...)
  • писани (књиге, разни документи, писма (све што је писано на трескама)...)
  • усмени (приче с колена на колено - најмање веродостојан)
  • аудио-визуелни (тонски запис и филм - појављује се крајем 19. века)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Пешикан; Јерковић; Пижурица (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, стр. 411.
  2. ^ Речник српског језика. Матица српска. 2007. „ПОВЕСТ, -и (ијек. ПОВИЈЕСТ, -и)“ 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Историја на Пројекту отвореног директоријума


Основне подобласти друштвених наука
Антропологија | Демографија | Економија | Образовање | Историја | Лингвистика |
Руковођење | Политичке науке | Психологија | Социологија