Bitka kod Nikopolja

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Bitka kod Nikopolja (48. p. n. e.).

Bitka kod Nikopolja
Deo Osmanskih ratova u Evropi i Krstaški ratovi
minijatura Nikopoljske bitke Jean Colombe iz 1475. godine kao deo ilustrovane istorije krstaških ratova.
Vreme 25. septembar 1396. Mesto Nikopolj Ishod Odlučujuća Osmanska pobeda
Sukobljene strane
Osmansko carstvo Moravska Srbija	Sveto rimsko carstvo Kraljevina Bohemija Vojvodstvo Savoja Stara švajcarska konfederacija Kraljevstvo Francuska Burgundsko vojvodstvo Kraljevina Ugarska Kneževina Transilvanija Kraljevina Dalmacija i Hrvatska Kneževina Vlaška Vizetovi Hospitalci Republika Venecija Republika Đenova Bugarsko carstvo Kraljevstvo Poljska Kraljevina Kastilja Kraljevina Aragon Kraljevina Portugal Kraljevina Navara Tevtonski red Vizantija Kraljevstvo Engleska
Komandanti i vođe
Bajazit I Kandarli Ali paša Gazi Evrenos Stefan Lazarević	Sigismund od Ugarske Stibor Stiborić Nikola II Gorjanski Filip II Smeli  Žan Le Mangr  Jovan II Neustrašivi  Ingelram de Kusi  Žan de Viene †  • Žan de Karuz † Mirče Stariji  • Stjepan II Lacković Jovan Stracimir Filbert de Nailak
Jačina
~20.000-25.000; moguće do 60.000 iz mnogih izvora, uključujući i Osmanskog istoričara iz XV veka Sukurlu, koji navodi cifru od 60.000 Osmanskih vojnika', otprilike polovina Krstaške armije	~6.000-8.000 Mađara, ~ 10.000 Francuza, Engleza i Burgunda ~ 10.000 Vlaha, ~6.000 Nemaca oko 15.000 pešaka — Holanđana, Čeha, Španaca, Italijana, Poljaka, Škota i Švajcaraca, i podrška sa mora od strane Venecije, Đenove i vitezova Jovanovaca; ukupno oko 47.000 — 49.000 vojnika; moguća cifra raste do 120.000 ili 130.000 po mnogim izvorima, među kojima je i Osmanski istoričar iz XV veka, Sukurla, koji navodi da u Krstaškoj vojsci ima oko 130.000 vojnika
Žrtve i gubici
teški gubici naročito tokom početne faze bitke	veći deo Krstaške armije je uništen, dok je preostala vojska potisnuta do Dunava. Manji deo vojske, uključujući Sigismunda, uspeva da pobegne. ~3.000 do ~10.000 zarobljenika je pogubljeno posle bitke, kao deo odmazde za masakr nad zarobljenim Osmanskim vojnicima u Rahovu od strane francuske vojske

Bitka kod Nikopolja (tur. Niğbolu Savaşı, bug. Битка при Никопол, mađ. Nikápolyi Csata, rum. Bătălia de la Nicopole) odigrala se 25. septembra 1396. godine između Osmanskog carstva i njegovih vazala (među kojima je bio i srpski odred predvođen knezom Stefanom (knez 1389 — 1402, despot 1402—1427)) sa jedne i saveza koji su činile Kraljevina Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Kraljevina Engleska, Kraljevina Škotska, Stara švajcarska konfederacija, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi Jovanovci sa druge strane nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj. Ova bitka se često označava i kao Nikopoljski krstaški pohod (ili rat) i predstavlja poslednji veći srednjovekovni krstaški pohod. Ponekad se navodi da se bitka odigrala 28. septembra.

Ishod bitke je potpuni poraz i rasulo hrišćanske vojske. Može se smatrati da je ova bitka označila kraj Drugog Bugarskog carstva i posle nje više nije bilo pokušaja krstaških ratova protiv Turaka.

Pozadina

Bojni raspored uoči bitke.

U XIV veku vođeni su manji krstaški pohodi koji su preduzimale uglavnom male grupe vitezova. Najpoznatiji među njima bio je neuspešni krstaški pohod na Tunis 1390. godine a zatim borbe u severnoj Evropi duž baltičke obale. Nakon pobede na Kosovu 1389. Osmanlije postaju odlučujući faktor na Balkanu i sukobljavaju se sve češće sa Kraljevinom Ugarskom. Vizantija je svedene na okolinu Carigrada koji je bio često opsedan (1390, 1395, 1397, 1400, 1422. sve do pada 1453. godine). Godine 1393. bugarski car Ivan Šišman je izgubio Nikopolje, svoju privremenu prestonicu. Grad su zauzeli Turci Osmanlije a njegov brat Ivan Stracimir koji je držao Vidin postao je njihov vazal.

Dva presudna faktora u formiranju poslednjeg krstaškog rata bili su tekući Stogodišnji ratizmeđu Engleske Ričarda II i Francuske Šarla VI, i podrška Filipa II, vojvode od Burgundije. U martu 1395. godine Ričard II je predložio brak između sebe i ćerke Šarla VI Izabele u interesu mira i dva kralja su se srela u oktobru 1396. godine na granicama Kalea da bi pristali na uniju i pristali na produženje primirja iz Leulinghema. Burgundije, među najmoćnijim francuskim vojvodstvima, takođe je bila vitalna. Godine 1391, Burgundija je, pokušavajući da odluči između slanja krstaškog rata ili u Prusku ili u Ugarsku, poslala svog izaslanika Gia de La Tremoilea u Veneciju i Ugarsku da proceni situaciju. Bilo je vrlo malo verovatno da se odbrana od Turaka smatra posebno važnim ciljem krstaškog rata. Interes Burgundije za sponzorisanje krstaškog rata bio je povećanje prestiža i moći njene vlastele, a, primećuje istoričarka Barbara Takman, „budući da je Filip II bio okrenut samoveličanju, rezultat je bio da je raskošno predstavljanje postalo dominantna tema; planovi, logistika, znanje o neprijatelju je došlo u drugi plan, ako je uopšte bilo drugog palana.“ Godine 1394, Burgundija je iz Flandrije izvukla 120 000 livara, što je bilo dovoljno da započnu pripreme za krstaški rat, i januara 1395. poslala je vest ugarskom kralju Žigmundu da će biti prihvaćen zvanični zahtev upućen francuskom kralju za priključenje krstaškom ratu.

U avgustu je Žigmundova delegacija od četiri viteza i jednog biskupa stigla na dvor Pariza kako bi preuveličano opisali kako "40 000" Turaka pustoši i hara hrišćanske zemlje, i kako bi molili, u ime Žigmunda, pomoć. Šarl VI, obezbedivši mir sa Engleskom brakom svoje ćerke, odgovorio je da je njegova odgovornost da zaštiti hrišćanstvo i kazni sultana Bajazita. Francusko plemstvo je sa oduševljenjem odgovorilo na izjavu; Filip Artoa, grof Eua, francuski pozornik, i Žan II le Mengr, maršal Francuske, proglasili su učešće u krstaškom ratu dužnošću svakog „hrabrog čoveka“.

Vojna snaga

Broj ratnika je u velikoj meri osporavan u istorijskim izveštajima. Istoričarka Barbara Takman primećuje: „Hroničari su uobičajeno poklapali brojeve sa strahotom događaja“, a bitka kod Nikopolisa smatrala se toliko značajnom da se broj boraca koje su davali srednjovekovni hroničari kreće čak do 400.000, pri čemu svaka strana insistira na tome da ih je neprijatelj nadmašio. dva prema jedan, što je za krstaše nudilo izvesnu utehu za poraz, a za Turke povećalo slavu njihove pobede. Takman često odbacuje cifru od 100.000 krstaša, primećujući da bi 100.000 ljudi trebalo mesecima da pređe Dunav kod Gvozdenih vrata, dok je krstašima trebalo osam dana.

Najrealniji zapis o brojnosti zabeležio je Johan Šiltberger, nemački sledbenik bavarske vlastele, koji je bio svedok i učesnik bitke sa 16 godina, a Turci su ga zarobili i tek nakon 30 godina se vratio kući. U to vreme napisao je detalje o bici procenjujući krstašku snagu u vrhuncu na 17.000, mada je takođe precenio turske snage kao divlju hordu od 200.000. Nemački istoričari 19. veka, pokušavali su da procene brojnost sa svake strane došavši do brojki od oko 7.500–15.000 hrišćana i oko 12.000–20.000 Turaka, uz napomenu da bi sa logističke tačke gledanja bilo nemoguće za okolinu Nikopolisa da snabdeva hranom i stočnom hranom desetine hiljada ljudi i konja (Srednjovekovne vojske snabdevale su se zalihama uzimajući ih iz okoline dok su marširale).

Izvor	Godina	Pripadnost	# Krstaša	# Turaka	Ukupan #	Navedeno
Johan Šiltberger	1427	Nemac	16.000	200.000	216.000
Šukurlah u delu Behçetu't-Tevârih	1460s	Turčin	130.000	60.000	190.000
Nemački istoričari 19. veka	19th century	Nemci	7.500–9.000	12.000–20.000	19.500–29.000
David Nikol	1999	Britanac	16.000	15.000	31.000

Sastav krstaških snaga

Nikopoljska bitka, slika turskog minijaturiste Nakaš Osmana iz knjige veština Hünername, 1584–88.

Iz Francuske se pridružilo oko 5000 vitezova i štitonoša, a pratilo ih je 6 000 strelaca i pešaka izvučenih iz najboljih dobrovoljačkih i plaćeničkih četa; ukupno oko 11.000 ljudi. Sledeći po važnosti bili su Hospitalci sa Rodosa, koji su bili standardni nosioci hrišćanstva na Levantu od propasti Carigrada i Kipra. Venecija je snabdevala pomorsku flotu za podršku akcijama, dok su mađarski izaslanici podsticali nemačke prinčeve Rajne, Bavarske, Saksonije i drugih delova carstva da se pridruže. Francuski glasnici proglasili su krstaški rat u Poljskoj, Bohemiji, Navari i Španiji, iz kojih su dolazili pojedinci.

Italijanski gradovi-države bili su previše angažovani u svom uobičajenom rivalstvu da bi učestvovali, a široko prihvaćeno i hvaljeno englesko učešće se nikada nije desilo. Izveštaj o 3.000 engleskih vitezova potiče od savremenog istraživača Antonia Fjorentino, a kao činjenicu ga je navodio istoričar i koptolog Aziz S. Atija. Hiljadu vitezova zapravo bi iznosilo „četiri do šest hiljada ljudi i najmanje dvostruko više konja“, računajući pešake i druge zadržanike. Međutim, ne postoje zapisi o finansijskim aranžmanima koji su u Engleskoj sklopljeni za slanje snaga u inostranstvo, niti o bilo kakvoj kraljevskoj pripremi koja je potrebna za organizaciju i slanje takvih snaga. Izveštaji Henrija IV koji je vodio engleski kontingent moraju biti lažni, jer je prisustvo Henrija IV, kao i gotovo svih drugih značajnih plemića u zemlji, zabeleženo na kraljevom venčanje pet meseci nakon krstaškog odlaska. Atija je takođe smatrao da prizivanje Svetog Đorđa kao ratni poklič u Nikopolisu označava prisustvo engleskih vojnika, kojima je bio zaštitnik; ali Žan Froasar, koji ovo pominje, tvrdi da je poklič dodelio francuski vitez Filip II Smeli. Dalje, u Engleskoj nije bilo prikupljanja novca za otkupninu da bi se platili zarobljenici, kao što je bilo u svakoj drugoj zemlji koja je poslala ljude u bitku. Sporadično pominjanje u savremenim izveštajima o prisustvu „Engleza” može se pripisati vitezovima Hospitalcima poreklom iz Engleske, koji su se pridružili krstaškom ratu nakon što su napustili Rodos i zaplovili Dunavom. Mogući razlozi engleskog odsustva uključuju i sve veću napetost između kralja i vojvode Glosteršira, što ih je možda uverilo da je najbolje da drže vojsku u blizini, jer su antipatije zbog dugog rata između Engleza i Francuza rasle, a što je rezultiralo da Englezi odbijaju da razmotre stavljanje vojske pod krstaški steg i pod vođstvo Francuske, bez obzira na nedavno zaključeni mir.

Ipak, očigledno preterane brojke i dalje se ponavljaju. Tu spadaju 6.000–12.000 Mađara, ~11.000 francuskih, engleskih i burgundskih trupa, ~12.000 Vlaha predvođenih Mirčom, princom Vlaške, ~6.000 Nemaca i skoro 15.000 holandskih, bohemskih, španskih, italijanskih, poljskih, bugarskih, škotskih i švajcarskih trupa na kopnu, uz pomorsku podršku Venecije, Đenove i vitezova Svetog Jovana. To rezultira cifrom od oko 47.000 - 49.000 ukupno; moguće do 120.000 ili 130.000 prema brojnim izvorima, uključujući osmanskog istoričara Šukurlaha koji 1460-ih u svojoj knjizi (Behçetu't-Tevârih) navodi brojku krstaške vojske od 130 000.

Sastav osmanskih snaga

Snaga Osmanlija takođe se procenjuje na oko 15–20 000, ali i ovde su česte prenaglašene brojke. Izvori pružaju procene veličine vojske do 60 000, uključujući osmanskog istoričara Šukurlaha, koji, pišući 1460-ih, navodi broj osmanske vojske u svojoj knjizi, a to je 60 000, naizmenično opisivano kao otprilike polovina krstaške vojske. Osmanske snage su takođe uključivale i 1.500 do 5000 srpskih vitezova i teške oklopne konjice pod komandom kneza Stefana Lazarevića, koji je bio zet i vazal sultana Bajazita nakon Kosovske bitke 1389. godine.

Put krstaša

Dok je Filip II Smeli, vojvoda od Burgundije, prvobitno planirao da povede krstaški rat zajedno sa Džonom od Genta i Lujom od Orleana, sva trojica su se povukla, tvrdeći da su mirovni pregovori sa Engleskom zahtevali njihovo prisustvo, mada možda i zato što se niko nije usudio da napusti blizinu prestola jer su ostali njihovi glavni rivali. Međutim, Burgundija je zadržala kontrolu nad organizacijom rata imenovanjem 24-godišnjeg Džona, grofa od Nevera, vojvodinog najstarijeg sina, za nominalnog komandanta. Burgundija, možda prepoznajući da je njegovom sinu, kao i pukovniku d'Eu i maršalu Žanu Le Mangru, koji su obojica bili mlađi od 35 godina, nedostajalo potrebno iskustvo, pozvala je Enguerana VII, Gospodara Kousija, najiskusnijeg ratnika i državnika carstva, da bude „glavni savetnik“ Džona, grofa od Nevera tokom krstaškog rata. Dok je Džona, grofa od Nevera dobio dugački spisak „savetnika“, kao i još jedan spisak istaknutih francuskih gospodara sa kojima se on mogao konsultovati „kad mu se to činilo dobrim“, koncept jedinstvene komande još uvek nije zaživeo u srednjovekovnoj vojnoj vrlini. Pravila discipline za krstaški rat doneta su na ratnom savetu 28. marta 1396. godine, koji je uključivao konačnu odredbu - „Stavka da [u borbi] grof i njegova četa polažu pravo na avante-garde“, otkrivajući da je viteški zakonik i dalje zahtevao da vitezovi dokažu svoju hrabrost predvodeći juriš.

Ka Budimu

Mapa Evrope sa označenim Dunavom

Krstaški rat krenuo je iz Dižona 30. aprila 1396, krećući se preko Bavarske putem Strazbura do gornjeg toka Dunava, odakle su rečnom flotom krenuli sa Žigmundom u Budim. Odatle su krstaški ciljevi, iako su im nedostajali detalji planiranja, postali proterivanje Turaka sa Balkana, a zatim odlazak u pomoć Carigradu, prelazak Helesponta i marš kroz Tursku i Siriju za oslobađanje Palestine i Svetog groba, pa trijumfalni povratka u Evropi morskim putem. Dogovoreno je da venecijanska flota blokira Turke u Mramornom moru i da Mlečani plove Dunavom u susret krstašima u Vlaškoj u julu.

Put krstaša Dunavom ka Nikopolju

Valentina Viskonti, supruga vojvodeLuja od Orleana i voljena ćerka Đana Galaca Viskontija, prognana je iz Pariza zbog mahinacija sa kraljicom Izabelom istog meseca kada je krenuo krstaški rat. Vojvoda od Milana zapretio je da će poslati vitezove da brane čast svoje ćerke, ali je, nakon katastrofe u Nikopolju, bilo prošireno mišljenje da je on Bajezitu I preneo obaveštajne podatke o kretanju krstaških trupa. O tome ne postoje čvrsti dokazi i verovatno je da je Đan Galaco Viskonti nakon toga postao žrtveni jarac zbog postojećeg neprijateljstva sa Francuskom, mada ostaje mogućnost da je vojvoda od Milana, koji je ubio svog ujaka kako bi osigurao vlastitu moć, u stvari izdao krstaše. Engeran VII od Kousija je u pratnji Henrija od Bara i njihovih sledbenika, krenuo je iz Milana u Veneciju, odakle je 17. maja otplovio u hrvatsku luku Senj a 30. maja krenuo kopnom za Budim.

Engeran VII od Kousija je stigla znatno pre Džona, grofa od Nevera, koji se zaustavio u gornjem toku Dunavu na zabavi nemačkih prinčevi. Džon je u Beč stigao tek 24. juna, punih mesec dana iza krstaške vojske predvođene Filipom II Smelim i Žanom Le Mangrom. Flota od 70 venecijanskih brodova natovarenih namirnicama poslata je niz Dunav, dok je grofa od Nevera uživao u još jednoj zabavi koje je priredio njegov zet Leopold IV, vojvoda od Austrije. Potom je Džon zatražio od svog šuraka zapanjujući zajam od 100.000 dukata, za šta je trebalo vremena da se sredi, i na kraju je stigao u Budim u julu.

Od Budima do Nikopolja

Kad su vođe stigle, strategiju je trebalo usaglasiti sa Filbertom de Nailakom, vođom vitezova Hospitalaca, i predstavnicima venecijanske flote. Četrdeset i četiri mletačka broda prevezla su Hospitalce sa Rodosa kroz Egejsko more u Mramorno more. Činjenica da Turci, koji su imali inferiorno mornaričko prisustvo, nisu izazivali Mlečane zbog kontrole mora, dokaz je da je Bajazit I i većina njegovih snaga već bilo na tlu Evrope.

Ratno veće u Budimu odmah je bilo mesto žestokog spora. Prethodne godine Bajazit I je izjavio da će napasti Mađarsku do maja, ali se nije pojavio do kraja jula. Mađarski izviđači poslati do Helesponta nisu mogli da mu nađu traga, zbog čega su Francuzi proglasili da je kukavica. Žigmund je uveravao krstaše da će Bajazit i savetovao je da bi bilo pametnije pustiti Turke da pređu dugi put ka njima, nego da oni preduzmu isti dugi pohod ka njima. Francuzi i njihovi saveznici odbacili su ovu strategiju. Engeran VII od Kousija delujući kao portparol, izjavio je: "Iako su sultanove hvalisanja laž, to nas ne bi smelo sprečavati da oružjem gonimo svoje neprijatelje, jer je to svrha zbog koje smo došli." Žigmund nije imao drugog izbora nego da pristane, mada hroničari takođe pišu da je Ingeranov govor uzbudio ljubomoru kod Filipa II, koji je smatrao da je trebalo da ima čast portparola zbog položaja u francuskoj.

Krstaši su počeli da marširaju levom obalom Dunava, iako je deo mađarske vojske skrenuo na sever da okupi snage Transilvanije i snage Vlaške pod vođstvom Mirče starijeg. Ostatak Mađara činio je zadnji deo krstaške kolone. Kako su se krstaši preselili na teritoriju koju su držali muslimani, raslo je pljačkanje i maltretiranje stanovništva. Iako je zabeleženo da su krstaši povremeno pljačkali i silovali dok su prolazili kroz Nemačku, nedisciplina Francuza dostigla je nove visine kada su ušli u „raskolničke“ zemlje među kojima je bila i Srbija. Hroničari su takođe elokventno govorili o nemoralu i bogohulstvu krstaša, pišući detaljne izveštaje o pijanim vitezovima koji su danima ležali sa prostitutkama. Barbara Takman upozorava da su takvi hroničari bili deo savremene tendencije da se nemoral krstaša krivi za poraz krstaškog rata i da je nemoguće verifikovati takve tvrdnje.

Kod Oršave, gde se Dunav sužava kod Gvozdenih vrata, kolona je tokom osam dana prelazila na desnu obalu koristeći pontone i čamce. Njihova prva meta bio je Vidin, prethodno glavni grad Vidinskog carstva, a zatim pod turskom kontrolom. Vladar Vidina, Jovan Stracimir, nemajući želju da se kao vazal bori na strani Turaka, odmah se predao. Jedino krvoproliće bilo je pogubljenje turskih oficira u odbrambenom garnizonu, mada je incident poslužio da dodatno uveri Francuze da Turci nisu sposobni da izazovu krstaše na terenu.

Sledeća meta bilo je Orjahovo, jaka tvrđava smeštena 75 kilometara od Vidina. Frustrirani nedostatkom mogućnosti da svojim oružjem pokažu svoju hrabrost, Francuzi su noću izveli prinudni marš da bi stigli do zamka pre svojih saveznika, stigavši ujutro baš kad su turske snage izašle da unište most preko rova. U žestokoj borbi Francuzi su osigurali most, ali nisu uspeli da napreduju dok Žigmund nije stigao. Snage su se udružile i uspele da dođu do zidina pre noći i potisnu branioce. Sledećeg jutra stanovnici Orjahova složili su se da se predaju Žigmundu uz uverenje da će njihovi životi i imovina biti pošteđeni. Francuzi su odmah prekršili Žigmundov sporazum, pljačkajući i masakrirajući u gradu nakon što su se otvorile kapije, a kasnije tvrdeći da su grad zauzeli osvajanjem jer su njihovi ratni vojnici prethodne noći bili na vrhu zidina. Hiljadu stanovnika, i turskih i bugarskih, odvedeni su kao taoci i grad je zapaljen. Mađari su francusku akciju shvatili kao tešku uvredu za svog kralja, dok su Francuzi optužili Mađare da su im borbom pokušali oduzeti slavu pobede.

Ostavivši garnizon da zadrže Orjahovo, krstaši su nastavili prema Nikopolju, usput napadajući jednu ili dve tvrđave ili naselja, ali zaobilazeći jednu tvrđavu iz koje su glasnici pobegli da bi Bajazita obavestili o hrišćanskoj vojsci. 12. septembra krstaši su ugledali tvrđavu Nikopolj na njenoj krečnjačkoj litici.

Opsada Nikopolja

Nikopolj, smešten u prirodnom odbrambenom položaju, bio je ključno uporište koje je kontrolisalo donji tok Dunava i linije komunikacije ka unutrašnjosti. Između litice i reke prolazio je mali put, dok je tvrđava zapravo bila dva zidana grada, veći na brdu i manji u dolini. Dobro odbranjen i snabdeven, turski guverner Nikopolja, Dogan Bej, bio je siguran da će Bajazit I morati da priskoči gradu u pomoć i bio je spreman da izdrži dugu opsadu.

Krstaši sa sobom nisu dopremili opsadne mašine, ali Žanom Le Mangrom je optimistično izjavio da se merdevine lako izrađuju i vrede više od katapulta kada ih koriste hrabri ljudi. Međutim, nedostatak opsadnog oruđa, strma padina do zidina i zastrašujuća utvrđenja, onemogućavali su zauzimanje dvorca na juriš. Krstaši su postavili položaje oko grada da blokiraju izlaze, a pomorskom blokadom reke rešili su se za opsadu da izgladne branitelje. Ipak, bili su uvereni da će opsada tvrđave biti uvod u veliki napor za put ka Carigradu i nisu verovali da će Bajazit I tako brzo stići da im pruži pravu bitku.

Prošle su dve nedelje dok su se dokoni krstaši zabavljali gozbama, igrama i vređanjem borilačke veštine svog neprijatelja. Bilo zbog pijanstva ili nepažnje, krstaši nisu postavljali straže, iako su tragači koji su se udaljavali od logora proneli vest o pristupu Turaka. Bajazit I je u to vreme već prolazio Adrijanopoplj i bio je na maršu kroz prevoj Šipka do Trnovo. Na putu mu se pridružio i njegov saveznik Stefan Lazarević iz Srbije sa svojom teškom konjicom. Žigmund je poslao 500 konjanika da izvrše izviđanje na reonu oko Trnova, 70 milja južno, i vratili su sa vešću da Turci zaista dolaze. Vest je stigla i do opkoljenih stanovnika Nikopolja, koji su zatrubili i klicali. Žanom Le Mangrom je tvrdio da je buka njihovog slavlja bila varka jer je verovao da sultan nikada neće napasti; dalje je zapretio da će odseći uši svima koji su se raspravljali o glasinama o pristupu Turaka kao štetnim za moral krstaša.

Jedan od retkih koji se brinuo za izviđanje situacije bio je Ingelram de Kusi, i poveo je grupu od 500 vitezova i 500 strelaca na jug. Saznavši da se velika grupa Turaka približavala kroz obližnji prevoj, odvojio je 200 konjanika da bi izveli lažno povlačenje, uvlačeći Turke u zasedu gde su ostali njegovi ljudi, sakrivajući se, napali su njihov zadnji kraj.Kusijevi ljudi ubili su koliko god su mogli i vratili se u logor gde je njegova akcija protresla kamp iz letargije i izazvala divljenje ostalih krstaša. Barbara Takman tvrdi da je to takođe povećalo prekomerno samopouzdanje Francuza i ponovo izazvalo ljubomoru kod Filipa II, koji je optužio Ingerlama da je rizikovao vojsku iz nepromišljenosti i da je pokušao da ukrade slavu i autoritet Neustrašivom.

Žigmund je sazvao ratni savet 24. septembra na kojem su on i Mirča I Stariji predložili borbeni plan u kojem će vlaški pešaci, koji su imali iskustva u borbi s Turcima, biti poslati u prvom napadu u susret turskoj prethodnici; ovo je obično bila slabo naoružana milicija, koja se obično koristila za pljačku, ali se koristila u borbi za umaranje protivnika pre nego što su se upoznali sa kvalitetnijim turskim snagama. Žigmund je tvrdio da ova prethodnica nije bila vredna pažnje vitezova. On je predložio da, nakon što prođe šok prvog sukoba, Francuzi formiraju prvu liniju fronta da bi navalili, dok ih Mađari i ostali saveznici budu sledili i sprečavali sipahije da priđu sa boka. Filip II Smeli je predlog osudio kao ponižavajući za vitezove koji će biti prinuđeni da slede seljačke lakaje u boj. Navodno je izjavio, „Zauzeti pozadinu znači sramotiti nas i izložiti nas preziru svih“ i izjavio da će se zauzeti za prednje mesto kao vođa i da će mu svako ko se nađe ispred njega od saveznika naneti smrtnu uvredu. U tome ga je podržaoŽanom Le Mangrom a Jovan II Neustrašivi je bio lako ubeđen.

Sa Francuzima koji su bili motivisani, Žigmund je otišao da sastavi plan borbe za svoje snage. Očigledno je za nekoliko sati u logor pristigla vest da je Bajazit I udaljen samo šest sati. Krstaši, za koje se kaže da su bili pijani za večerom, reagovali su zbunjeno; neki su odbili da veruju izveštaju, neki su se uspaničili, a neki su se na brzinu pripremili za bitku. U ovom trenutku, navodno zbog nedostatka rezervnih čuvara, zatvorenici zarobljeni u Orjahovu su posečeni. Čak bi i evropski hroničari to kasnije nazvali činom „varvarstva“.

Bitka

U zoru 25. septembra borci su počeli da se organizuju pod zastavama. U ovom trenutku, Žigmund je poslao svog maršala kod Neustrašivog da izvesti da su njegovi izviđači uvideli tursku prethodnicu i zatražio da se ofanziva odloži za dva sata, kako bi se njegovi izviđači doneli obaveštajne podatke o rasporedu neprijatelja. Neustrašivi je sazvao hitni savetodavni savet, u kojem su Ingelram de Kusi i Žan de Viene, admiral Francuske i najstariji francuski vitez u krstaškom ratu, savetovali da se povinuju željama mađarskog kralja, što im se činilo mudrim. Na to je Filip II Smeli izjavio da je Žigmund jednostavno želeo da sebi priušti počasti i izrazio svoju spremnost da povede napad. Ingerlam, koji je reči Filipa Smelog proglasio pretpostavkom, zatražio je savet Žana de Viene, koji je primetio: „Kada se istina i razum ne mogu čuti, tada mora preovladati pretpostavka." Žan de Viene je prokomentarisao da ako Filip II Smeli želi da napadne, vojska mora da sledi, ali da bi bilo pametnije da napreduje u dogovoru sa Mađarima i drugim saveznicima. Filip II Smeli je odbio ovakav predlog i savet je upao u žestok spor, dok su mlađi vitezovi optuživali da stariji vitezovi nisu bili razboriti, već uplašeni. Čini se da je rasprava rešena kada je Filip II Smeli odlučio da napadne.

Filip II Smeli je preuzeo kontrolu nad prethodnicom francuskih vitezova, dok su Jovan II Neustrašivi i Ingelram de Kusi komandovali glavninom. Francuski vitezovi, u pratnji svojih strelaca, odjahali su do Nikopolja u susret Turcima koji su se spuštali niz brda na jugu. Vitezovi Hospitalci, Nemci i drugi saveznici ostali su sa mađarskim snagama pod Žigmundom. Naredni događaji su prikriveni sukobljenim računima. Takman primećuje: „Od hrpe različitih svedočenja, ne postoji koherentan prikaz kretanja vojski i sreće na bojnom polju; postoji samo bacajući kaleidoskop.“ Francuski juriš potukao je neobučene regrute u prvim turskim redovima i uleteo u redove obučene pešadije, mada su vitezovi bili izloženi žestokoj vatri strelaca i bili su sputani redovima naoštrenih kočeva. Hroničari pišu o konjima nabijenim na kolce, jahačima koji su sjahali, vukući kolce da propuste konje i eventualno suzbijanje turske pešadije, koja je pobegla iza sipahija. Ingelram de Kusi i Žan de Viene preporučili su Francuzima da zastanu kako bi regrupisali svoje redove, malo se odmorili i ostavili Mađarima vreme da napreduju do položaja u kojem bi mogli podržati Francuze. Prevladali su nad njima mlađi vitezovi koji su, nemajući pojma o veličini turske snage, verovali da su upravo pobedili čitavu Bajazitovu vojsku i insistirali na poteri.

Francuski vitezovi su tako nastavili uz brdo, mada se u izveštajima navodi da je više od polovine do ovog trenutka pešačilo, uglavnom zato što su ih linije oštrih kočeva odbacile pa su bili primorani da sjašu. Boreći se u svom teškom oklopu, stigli su do visoravni na vrhu padine gde su očekivali da će pronaći turske snage u begu, ali umesto toga naišli su na sveže trupe sipahija, koje je Bajazit I držao u rezervi. Dok su sipahije naglo kretale u kontranapadu trubeći, udarajući u bubnjeve i kličući „Bog je veliki!“, Francuzima je situacija bila očigledno očajna, a neki vitezovi su se slomili i pobegli niz padinu. Admiral Žan de Viene, kome je dodeljena čast kao najstarijem vitezu da nosi francuski standard u bitku, bio je ranjen mnogo puta dok je pokušavao da okupi moral svojih sunarodnika, pre nego što se konačno srušio. Ostali zapaženi vitezovi koji su ubijeni su Žan de Karuž, Filip de Bar i Odard de Kaseron. Turci su zapretili da će savladati i Jovana Neustrašivog, ali su uspeli da ga zarobe. Videvši da je Neustrašivi zarobljen, ostatak Francuza se predao.

Vremenski splet događaja je dalje nejasan, ali izgleda da su se Francuze, kako su napredovali uz padinu, sipahije šibali sa bokova. Izveštaji govore o Mađarima i drugim nacionalnostima u zbunjenoj borbi na ravnici i o stampedu konja bez jahača, za koje Takman pretpostavlja da su se oslobodili veza, pri čemu su Transilvanci i Vlasi zaključili da je bitka izgubljena i napustili polje. Žigmund, Hospitalci, i Nemci borili su se da izbegnu masakr. U ovom trenutku pojačanje od 1.500 do 5.000 srpskih vitezova pod komandom Stefana Lazarevića pokazalo se prelomnim. Sila Žigmunda bila je svladana i njegov steg zaplenjen. Tada je ubijen i bavarski vitez Leonhard Raihartinger čiju je smrt opisao hroničar Johan Šiltberger. Uvereni da moraju pobeći, Žigmunda i ostali gospodari uspeli su da pobegnu ribarskim čamcem do mletačkih brodova u Dunavu. Ban Herman II Celjski, guverner habsburške Kranjske i rođak pokojne žene Žigmundove, predvodio je vojsku koja je dozvolila bekstvo.Stefan Lazarević je prepoznao Nikolu Gorjanskog, svog devera, koji se borio na Žigmundovoj strani. Tada je dogovorena predaja Žigmundove vojske, i time je krstaška vojska definitivno poražena.

Krstaši posle poraza kod Nikopolja

Posledice

Pogubljenje nikopoljskih zarobljenika, kao osveta zbog francuskog masakra turskih stanovnika Orjahova od strane Francuza.

Žigmund će kasnije reći gospodaru hospitalaca, "Izgubili smo dan zbog ponosa i taštine ovih Francuza. Da su verovali mojim savetima, imali bismo dovoljno ljudi da se borimo protiv naših neprijatelja." zapisao je hroničar Žan Froasar. „Još od bitke kod Ronsvoa kada je svih dvanaest plemića Francuske ubijeno, hrišćanstvo nije doživelo tako veliki poraz“.

Zarobljenici i otkup

Bajazit I je obišao ratište kasnije tog dana, nadajući se da će pronaći leš mađarskog kralja. Njegov bes je samo pojačan otkrićem masakriranih zatvorenika iz Orjahova. Naredio je da se svi zatvorenici okupe pred njim sledećeg jutra (26. septembra). Turci su prepoznali Žaka de Helija, francuskog viteza koji je služio pod sultanom Muratom, i naredili mu da identifikuje glavne plemiće za otkup. Ingelram de Kusi, Filip II Smeli, Gi VI de La Tremil i nekoliko drugih bili su grupisani sa Jovanom Neustrašivim da bi bili pošteđeni. Oni za koje se procenilo da su mlađi od 20 godina takođe su pošteđeni i stavljeni u prisilno ropstvo.

Ostali, za koje se smatralo da ih ima nekoliko hiljada, bili su grupisani u grupe od po troje ili četvoro, i zavezanih ruku goli su izvedeni pred sultana. Naređeno je njihovo pogubljenje i grupa dželata je ubijala svaku grupu redom, odrubljivanjem glave ili odsecanjem udova. Jovan II Neustrašivi i ostatak plemića bili su prisiljeni da stoje pored Bajazita i posmatraju pogubljenja. Žan Le Mangr, zvani „Busiko“, prepoznat je u liniji, ali Jovan II Neustrašivi je pao na kolena pred sultanom i izmolio da ga otkupi. Pogubljenja su se nastavila od ranog jutra do kasnog popodneva. Ako ostavimo po strani hiperbolični prikaz, broj pogubljenih se kretao od 300 do 3.000. mada je broj mrtvih na bojnom polju bio mnogo veći.

Od onih koji su pobegli sa bojnog polja, malo ih je preživelo. Toliko je vojnika pokušalo da dopliva do čamca da je nekoliko njih potonulo od tereta; posle su oni na čamcima odgurnuli one koji su pokušavali da se ukrcaju. Mnogi koji su pokušali da preplivaju reku utopili su se. Žigmund, plašeći se vlaške izdaje, otplovio je do Crnog mora i Carigrada pre nego što se morem vratio kući. Oni krstaši koji su prešli Dunav i pokušali da se vrate kući kopnom, ustanovili su da je zemlja preko koje su putovali već bila lišena hrane od strane snaga Vlaha. Svedeni na lutanje šumom u krpama mnogi su izgladneli i umrli usput. Možda najpoznatiji od nekolicine koji su stigli kući nakon ovog putovanja bio je grof Rupert od Bavarske, koji je stigao na njegov prag u prosjačkim krpama i umro nekoliko dana kasnije od iscrpljenosti.

Zarobljenici su bili prinuđeni da pređu 350 milja put do Galipolja. U Galipolju su zarobljeni plemići držani u gornjim prostorijama kula, dok je 300 zatvorenika, koji su bili sultanov udeo zajedničkih zarobljenika, držani dole. Brod koji je prevozio Žigmunda prošao je na pola milje od kule dok je prolazio kroz Helespont, za šta su Turci postrojili zarobljenike duž obale i podrugljivo dozivali Žigmunda da dođe i spasi svoje drugove. Dok je bio u Carigradu, Žigmunda je pravio uvertire za otkup zarobljenika, ali Bajazit je bio svestan da je bogatstvo Mađarske potrošeno u krstaškom ratu i da se od Francuske mogu dobiti bogatiji otkupi. Posle dva meseca boravka u Galipolju, zatvorenici su prebačeni u Bursu, drugu osmansku prestonicu smeštenu u Aziji, gde su čekali vest o svojoj otkupnini.

Prve nedelje decembra u Pariz su stigle glasine o nezamislivom porazu. Kako se nisu smele čuti određene vesti, oni koji su širili glasine bili su zatvarani i ako su osuđeni zbog laži, slati su na gubilište. Kralj, Burgundija, Orlean i vojvoda Bar su pospremili izaslanike u Veneciju i Mađarsku kako bi im doneli vest. Trgovački brodovi su 16. decembra u Veneciji javili vest o porazu kod Nikopolja i bekstvu kralja Žigmunda.

Žak de Heli, vitez koji je identifikovao plemiće posle bitke, Bajazit je pod zavetom da se vrati naložio da obavesti kralja Francuske i vojvodu od Burgundije o svojoj pobedi i zahtevima za otkupninu. Na Božić je de Heli ujahao u Pariz i klečeći pred kraljem prepričao ekspediciju, bitku, poraz i Bajazitov masakr zatvorenika. Takođe je nosio pisma od Jovana Neustrašivog i drugih plemića. Pretpostavljalo se da su oni za koje nije nosio pisma mrtvi. Prema monahu Sen Denija, „nevolja je vladala u svim srcima“, a Dešam je pisao o „sahrani od jutra do večeri“. 9. januar je proglašen danom žalosti u celoj Francuskoj i tog dana „bilo je žalosno čuti kako zvona zvone u svim crkvama u Parizu“.

Delegacija sa bogatim poklonima za Bajazita napustila je Pariz 20. januara 1397. kako bi pregovarala o otkupninama. De Heli, vezan zakletvom da će se vratiti, već je otišao s pismima za zarobljenike. Pomoć Đana Galaca postala je od vitalne važnosti, jer je imao široke kontakte na osmanskom dvoru. U međuvremenu, oni izaslanici poslati početkom decembra stigli su do Venecije i, saznavši za sudbinu zarobljenika, pokušavali su da se probiju do Burse. Venecija, koja je bila francuski kanal za muslimanski istok zbog svoje trgovinske mreže, postala je centar za razmenu vesti, novca i otkupljenih zarobljenika.

Dana 13. februara 1397. Ingelram de Kusi, bolestan i možda oboleo od rana, umro je. Žan Le Mangr i Gi de Tremole pušteni su samovoljno tražeći sredstva na Levantu do Rodosa gde se de Tremole razbolio i umro oko Uskrsa. Francuski pregovarači na sultanovom dvoru konačno su postigli dogovor o otkupu od 200.000 zlatnih florina u junu. Grof Filip II Smeli je umro 15. juna. Uz depozit od 75.000, zatvorenici su pušteni 24. juna uz obećanje da će ostati u Veneciji dok se ne plati ostatak otkupnine. Dolaskom u Veneciju u oktobru nakon zaustavljanja na raznim ostrvima radi oporavka i pozajmljivanja novca, finansijske transakcije potrebne da se obezbedi otkupnina i plate putni aranžmani i troškovi plemića bile su izuzetno složene. Trostrana transakcija između Burgundije, Žigmunda i Venecije trajala je 27 godina do konačne isplate. Izbijanje kuge u Veneciji zahtevalo je od plemića da se privremeno presele u Trevizo.

Poslednje od vođe krstaša - Jovan II Neustrašivi, Žan Le Mangr, Gi de Tremole i Žak de la Marce -, zajedno sa još sedam ili osam vitezova, ponovo je ušao u Francusku u februaru 1398. Dočekali su ih ministranti, zabave i parade dok su putovali kroz kraljevstvo, iako Barbara Takman primećuje, „prijemi su verovatno predstavljali ne toliko narodni entuzijazam koliko organizovanu radost, u kojoj je 14. vek briljirao“.

Šire posledice

Sa istorijskim osvrtom, Johan Huizinga, holandski istoričar, je primetio da su „tužne posledice krstaške ishitrenosti koja je lakomisleno krenula u rat u duhu viteške avanture“, mada učesnici i savremeni hroničari nisu analizirali događaj u ovim okvirima.

Iz zapadne Evrope nije pokrenuta nova ekspedicija da bi zaustavila napredovanje Turske na Balkanu nakon ovog poraza, sve do 1440. Engleska i Francuska su ubrzo obnovile svoj rat. Vlaška je nastavila svoj stav protiv Osmanlija, zaustavivši još jednu njihovu ekspediciju sledeće godine, 1397, i 1400. Poraz i utamničenje sultana Bajazita od strane Tamerlana u Ankari u leto 1402. otvorio je period anarhije i građanskog rata u Otomanskom carstvu a Mirča I Stariji ga je iskoristio da zajedno sa Kraljevinom Mađarskom organizuje kampanju protiv Turaka. Mađari, Poljaci i Vlasi poraženi su u bici kod Varne 1444. godine, a Carigrad je konačno pao 1453. godine, zatim Morejska despotovina 1460. godine, Trapezuntsko carstvo 1461. godine i Kneževina Teodoro 1475. godine. čime je okončan pad ostataka Istočnog rimskog carstva, kao i poslednji preostali pokreti grčkog otpora protiv Osmanskih Turaka i na Balkanu i u Anadoliji.

Bitka kod Nikopolja takođe se smatra krajem Drugog bugarskog carstva, jer su se nade u njegov preporod završile porazom krstaša. Njen poslednji vladar, Jovan Stracimir, uhvaćen je i ubijen u Bursi. Pobedom kod Nikopolja Turci su obeshrabrili formiranje budućih evropskih koalicija protiv njih. Održali su pritisak na Carigrad, pojačali kontrolu nad Balkanom i postali veća pretnja za srednju Evropu.

Vidi još

• Duga vojna
• Bitka kod Niša (1443)
• Bitka kod Varne (1444)
• Druga kosovska bitka (1448)
• Nikopoljski krstaški rat

Literatura

• Andreev, Jordan; Lalkov, Milcho (1996). Bъlgarskite hanove i care [The Bulgarian Khans and Tsars] (na jeziku: Bulgarian). Veliko Tarnovo: Abagar. str. 297—298. ISBN 954-427-216-X. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Grant, R G. (2005). Battle: a Visual Journey Through 5000 Years of Combat. London: Dorling Kindersley. 
• Madden, Thomas F. (2005). Crusades: the Illustrated History (1st izd.). Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Nicolle, David (2000). Constantinople 1453: The End of Byzantium. Osprey Publishing. str. 19. ISBN 978-1-84176-091-9. 
• Atiya, Aziz S. (1965). The Crusades in the Later Middle Ages. New York. 
• Atiya, Aziz S. (1978). The Crusade of Nicopolis. New York. 
• Földi, Pál (2000). Nagy hadvezérek: Hunyadi János (Great Warlords: János Hunyadi) (na jeziku: Hungarian). Budapest: Anno Publisher. ISBN 963-9066-66-4. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Froissart, Jean (1400). Froissart's Chronicles. IV. ISBN 0-14-044200-6. 
• Grant, R.G. (2005). Battle: A Visual Journey Through 5,000 Years of Combat. London: Dorling Kindersley. 
• Housley, Norman, ur. (1996). Documents on the Later Crusades, 1274–1580. New York. 
• Madden, Thomas F. (2005). Crusades: the Illustrated History (1 izd.). Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Mango, Cyril (2002). The Oxford History of Byzantium (1 izd.). New York: Oxford University Press. 
• Nicolle, David (1999). Nicopolis 1396: The Last Crusade. Campaign Series. London: Osprey Publishing. 
• Parker, Geoffrey (2005). Compact History of the World (4 izd.). London: Times Books. 
• Riley-Smith, Jonathan (1995). The Oxford History of the Crusades. Oxford. 
• Sherrard, Philip (1966). Great Ages of Man: Byzantium: A History of the World's Cultures. Time-Life Books. ISBN 978-0-662-83340-6. 
• Tuchman, Barbara W. (1978). A Distant Mirror: the Calamitous 14th Century. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 0-345-28394-5. 
• Zsolt, Hunyadi (1999). The Crusades and the military orders: expanding the frontiers of Latin Christianity. CEU Medievalia. London: Budapest Dep. of Medieval Studies, Central European Univ. 2001. str. 226. ISBN 978-963-9241-42-8. OCLC 260026764. 
• Šuica, Marko (2009). „Bitka kod Nikopolja u delu Konstantina Filozofa” [The Battle of Nicopolis in the work of Constantine the Philosopher]. Istorijski časopis. 58: 109—124. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Konstantin Filozof o bici kod Nikopolja
• Istorijska biblioteka: Bajazit I