Основну школу је завршио у Житорађи, а гимназију у Нишу. Завршио Факултет политичких наука, смер новинарство у Београду. Има рођену сестру, Емицу, која је по професији глумица, а најпознатија улога јој је секретарица Зорица у Породичном благу.[2]
Био је први председник младих социјалиста Београда 1990. године и портпарол Социјалистичке партије Србије од 1992. до 2000. године. Био је председник Градског одбора Социјалистичке партије Србије Београда и потпредседник Социјалистичке партије Србије од 2000. до 2003. године.
Савезни посланик у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије и Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе од 1992. до 2004. године.
Био је министар за информисање у такозваној Прелазној Влади Републике Србије од октобра 2000. године до јануара 2001. године.
Према наводима "Мреже за истраживање криминала и корупције", министар Ивица Дачић се више пута састајао са нарко-босом Радуловићем у периоду од новембра 2008. до априла 2009. године и то чак девет пута.[3]
После Парламентарних избора 2012., председник Србије Томислав Николић, поверио је 28. јуна Дачићу мандат за састав Владе Републике Србије.[4]
За председника владе је изабран 27. јула2012. Дачићев премијерски мандат трајао је до пролећа 2014. године када је за новог премијера Србије изабран Александар Вучић. Дачић је остао у Влади у којој је именован на позицију првог потпредседника Владе и министра спољних послова. Он је био предмет критика пошто као министара иностраних послова и шеф дипломатије не говори енглески или француски језик, два језика која се сматрају основним за дипломатију.[5][6][7]
У 2015. години Дачић се налази и на функцији Председавајућег ОЕБС-у. Међу његовим кључним сарадницима и саветницима налазе се Ивица Тончев и Петар Шкундрић. Обојица су на високим позицијама у спорту као функционери Црвене звезде. За разлику од њих Дачић је обављао дужности спортског функционера у ривалском КК Партизан и био председник фудбалског клуба Палилулца из Београда у периоду од 1993. до 1996. године.
Са друге стране, Дачић себе назива и националистом[11], како је често окарактерисана његова реторика у јавним наступима и реторика СПС-а.[12][13][14][15][16][17][18][19] Према истраживањима ЦеСИД-а из 2008. и 2014. године, присталице СПС-а се везују управо за такву реторику и у највећој мери заступају традиционалистичке (приврженост народним обичајима, традицији и ставовима верске заједнице) и евроскептичне ставове.[20][21][22]
^Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17.
^Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. стр. 166.
^Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. стр. 560.
Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. стр. 17.
.jpg)
Орден Републике Српске на ленти.[27]
