Земунско гробље

С Википедије, слободне енциклопедије
Земунско гробље на Гардошу
Земунско гробље на Гардошу у Земуну
Земунско гробље на Гардошу у Земуну
Информације
Локација Србија Земун-Београд, Србија
Координате 44° 50′ 55″ N 20° 24′ 27″ E / 44.84861° СГШ; 20.40750° ИГД / 44.84861; 20.40750
Статус Споменик културе
Саграђена пре 1740./1841.
Власник Град Београд
Управљање ЈКП „Погребне услуге“ Београд

Земунско гробље је јавно гробље које се у Земуну на брегу Гардош. Оивичено је улицама Цара Душана, Наде Димић, Сибињанин Јанка и Гробљанском, као и степеништем ка тргу Бранка Радичевића, те чини северозападну границу старог језгра Земуна. Гробље је проглашено за споменик културе.

Увод[уреди | уреди извор]

Земунско гробљe се пре 1740. године налазило на доњој падини Гардоша. Средином 18. века на платоу Гардошког брега просторно је оформљен комплекс који чине два гробља, за три конфенсије: православно, католичко и јеврејско, која су и данас у функцији. Одбрамбени зид са пушкарницама и бастионима из 1841. године, сачуван као ограда гробља, представља један од последњих очуваних делова градског бедема којим је некада био окружен цео Земун.

Историјат[уреди | уреди извор]

Након освајања Земуна од стране Хабзбурга 1717. и Београдског мира постигнутог 1739. године, Земун је постао погранични град Хабзбуршке монархије. Услед тога је почео и да се трансформише из обичне касабе у град са модернијим урбанистичким решењима. Овај развој је укључивао и одређивање јединствене локације за градско гробље, и то смештене изван насеља, чиме се одустало од средњовековног обичаја да се гробље налази уз богомоље.[1]

Земунско гробље на Гардошу се налази на лесном платоу изнад старог дела града и обале Дунава. Засновано је после протеривања турске власти и уласка насеља у састав Аустрије (1717), за римокатолике. Крајем XVIII века на платоу је пресељено старо православно и на истом месту су оба гробља и данас, укључујући и јеврејско које је настало после 1739. године.[2] До средине 20. века гробље је испунило данашњи простор органи власти су почели размишљати о отварању новог гробља. Међутим, замисао је остварена после II светског рата и оно служи потребама знатног дела Београда. Коришћење старог гробља је настављено, мада је било речи да се сахрањују умрли само породица које поседују гробна места. Питање је и даље актуелно јер треба сачувати велики број гробова значајних личности и спомен-обележја која имају историјску и уметничку вредност.

Старо муслиманско гробље[уреди | уреди извор]

Старо муслиманско гробље, установљено за време турске владавине, налазило се до џамије на данашњем Великом тргу. Гробље се протезало од џамије ка Дунаву, угрубо оивичено данашњим улицама Змај-Јовином и Господском. Након хабзбуршког освајања Земуна, овом гробљу се губи траг. На месту џамије касније је изграђена црква, а на тлу гробља никле су махом јавне зграде за потребе пограничног града.[1]

Старо православно гробље[уреди | уреди извор]

Ово гробље, такође формирано током турске владавине, налазило се на обронцима Гардоша, у непосредној близини Николајевске цркве. Ширило се из црквене порте узбрдо, парном страном садашње Синђелићеве улице. Са првим проширењима новог гробља на Гардошу, простор овог гробља је бивао парцелисан и продаван, од подножја Гардоша навише. На његовом простору изван црквене порте и данас се налазе углавном стамбене куће.[1]

Данашње гробље[уреди | уреди извор]

Православно гробље[уреди | уреди извор]

На православном делу гробља су: заштићена задужбинска црква Св. Димитрија трговачке породице Петровић-Хариш (1876), капелица породице Спирта (око 1911), Палим и умрлим српским борцима 1914-1918 (1928), значајна гробна места бивше колоније Грка и Цинцара, руских емиграната (од 1920), међу њима првих пилота југословенских путничких авиона Виктор Никитин и Михаило Јарошенко, затим привредника, добротвора, свештеника, научника, књижевника, уметника и других, на којима се налази знатан број дела познатих скулптора: Ђорђа Јовановића, Драгомира Арамбашића, Војина Бакића, Петра Палавичинија, Томе Росандића, Стевана Боднарова, Перише Милића и других. У порти цркве је обележје на гробу пронађених грађана Земуна, који су 1943. страдали у хрватском концлогору Стара Градишка.

Католичко гробље[уреди | уреди извор]

На католичком делу гробља су: капела (1763) на чијој се фасади налази неколико спомен-плоча, стилска капелица (1909) апотекарске породице Трешчик, споменик ратницима 1914-1918, неоготичко Распеће (метал) INRI, гробље сестра милосрдница (од 1887) и школских сестара (од 1928), споменици породица привредника: Мозер, Гнус, Штрајхер, Албрехт, Кулунџић, Филиповић; породица градитеља: Јенч, Капус, Цимерман, Катинчић, Краус; доњосремских ђакона и жупника: књижевник Вилим Корајац (1899), Мато Штрац (1911), др Алојзије Винцетић (1930), Иван Шулц (1946); књижевника и адвоката др Живка Бертића (), књижевника проф. Казимира Супичића (1938), бродара DDSG и већ поменутих занимања. На делу гробља је заједничко почивалиште Жртава фашистичког терора, у којем је сахрањен знатан број логораша Старог београдског сајмишта на обали Саве.[3]

Јеврејско гробље[уреди | уреди извор]

Јеврејско гробље, једно од најстаријих у Србији, поседује гробове и обележја од доласка Јевреја у аустријски Земун (од 1739) до наших дана. Камена обележја имају карактеристичне облике, од древних (заветне плоче) до модерних и репрезентативних, као што је споменик на гробници привредника Габријела Полгарa (1915). На њима се помињу презимена: Брандајс, Леви, Саламон, Коен, Голдштајн, Хиршл, Хајм, Шер, Векслер и други. Међу њима су књижевник и публицист Ото Бихали-Мерин (1993) и брат Павле (1941), индустријалац Мавро Биндер (1927), Мосес Албахари (1897) и лекар Исак Исахар (1912).[1] На истакнутом месту је пирамида с записом Жртвама фашизма 1941 – 1945. Она подсећа на 540 припадника земунске Јеврејске општине, који су живот изгубили у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Овде почива и академик Иван Клајн (1937—2021).[4]

Велики број надгробних споменика различитих стилских и иконографских особености од прворазредног су значаја за хронолошко праћење континуитета културног развоја овог дела града, у распону од два века.

Извесно је да гробове значајних личности и обележја треба заштитити, нарочито гробна места породица које су изумрле. Завод за заштиту споменика културе града Београда сачинио је Каталог значајних гробних места и обележја и предочио га је Граду, Општини и Управи гробља. Године 2007. темељито је обновљена девастирана Спиртина капелица. Потребно је стално обнављање споменика и њихова рестаурација.

Земунском гробљу данас прети опасност од клизишта и лагума који су испод њега ископани још за време аустријске и аустроугарске власти а који се данас не наменски користе што повећава нестабилност терена.[5]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г М. Дабижић – „Земунско гробље“, Завод за заштиту споменика културе Београда. 2015. ISBN 978-86-89779-24-0.
  2. ^ Миодраг Дабижић, Земунско гробље на брегу Гардошу, Годишњак града музеја Београда књ. XXIII, Београд 1976.
  3. ^ МИОДРАГ ДАБИЖИЋ, Земунско гробље на брду Гардош (II), Наслеђе 8, ЗЗСКГБ, Београд 2008
  4. ^ „Sahrane i kremacije u Beogradu, 5. april 2021.”. Dan u Beogradu (на језику: српски). 2021-04-03. Приступљено 2021-04-07. 
  5. ^ Д. Буквић, Проблем земунског почивалишта., Политика 28.10.2012., ISSN 0350-4395

Литература[уреди | уреди извор]

  • Петар Ст. Марковић, Земун од најстаријих времена до данас, Штампарија Јове Карамате, Земун, 1896. год.,
  • Гојко Десница, Земун и први устанак (1804—1813), Књижевни клуб „Земун“, Земун, 1975.,
  • Д. Буквић, Проблем земунског почивалишта., Политика 28.10.2012., ISSN 0350-4395
  • Жељко Шкаламера, Старо језгро Земуна, том 5., Завод за заштиту споменика културе града, 1966., год.,

Спољашње везе[уреди | уреди извор]