Torijum

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Torijum
Opšta svojstva
Ime, simboltorijum, Th
Izgledsrebrnobeo, često sa crnim zatamnjenjem[pojasniti]
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Ce
↑
Th
↓
(Uqq)
aktinijum ← torijum → protaktinijum ‍
Atomski broj (Z)90
Grupa, periodagrupa N/D, perioda 7
Blokf-blok
Kategorija  aktinoid
Rel. at. masa (Ar)232,0380558(21)[1]
El. konfiguracija[Rn] 6d2 7s2
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 18, 10, 2
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrst
Tačka topljenja2023 K ​(1750 °‍C, ​3182 °F)
Tačka ključanja5061 K ​(4788 °‍C, ​8650 °F)
Gustina pri s.t.11,7 g/cm3
Toplota fuzije13,81 kJ/mol
Toplota isparavanja514 kJ/mol
Mol. topl. kapacitet26,230 J/(mol·K)
Napon pare
P (Pa) 100 101 102
na T (K) 2633 2907 3248
P (Pa) 103 104 105
na T (K) 3683 4259 5055
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja4, 3, 2, 1
(slabo bazni oksid)
Elektronegativnost1,3
Energije jonizacije1: 587 kJ/mol
2: 1110 kJ/mol
3: 1930 kJ/mol
Atomski radijus179,8 pm
Kovalentni radijus206±6 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura ​postraničnocentr. kubična (FCC)
Postraničnocentr. kubična (FCC) kristalna struktura za torijum
Brzina zvuka tanak štap2490 m/s (na 20 °‍C)
Topl. širenje11,0 µm/(m·K) (na 25 °‍C)
Topl. vodljivost54.0 W/(m·K)
Električna otpornost157 nΩ·m (na 0 °‍C)
Magnetni rasporedparamagnetičan[2]
Magnetna susceptibilnost (χmol)132,0·10−6 cm3/mol(293 K)[3]
Jangov modul79 GPa
Modul smicanja31 GPa
Modul stišljivosti54 GPa
Poasonov koeficijent0,27
Mosova tvrdoća3,0
Vikersova tvrdoća295–685 MPa
Brinelova tvrdoća390–1500 MPa
CAS broj7440-29-1
Istorija
Imenovanjepo Toru, nordijskom bogu grmljavine
OtkrićeJakob Bercelijus (1829)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
227Th tragovi 18,68 dana α 223Ra
228Th tragovi 1,9116 godina α 224Ra
229Th tragovi 7917 godina α 225Ra
230Th 0,02% 75400 godina α 226Ra
231Th tragovi 25,5 h β− 231Pa
232Th 99,98% 1,405×1010 godina α 228Ra
234Th tragovi 24,1 dana β− 234Pa
reference • Vikipodaci

Torijum (Th, lat. thorium) je hemijski element iz grupe aktinoida.[4][5] Ime je dobio po jednom od nordijskih bogova — Toru. Njegov atomski broj je 90, i neznatno je radioaktivan. Zajedno sa uranijumom koristi se kao primarno gorivo u nuklearnim reaktorima. Torijum je 1828. otkrio švedski hemičar Jakob Bercelijus. Pripada grupi hemijskih elemenata aktinoidi (7. perioda, f-blok periodnog sistema elemenata). On je jedan od samo tri radioaktivna elementa koji se mogu naći u prirodi u nešto većoj količini kao primordijalni element (druga dva su bizmut i uranijum).[a] Otkrio ga je norveški mineralog Morten Tran Esmark 1828. godine, a identifikovao švedski hemičar Jacob Berzelius, koji mu je i dao ime po nordijskom božanstvu munja - Toru.

Atom torijuma ima 90 protona i 90 elektrona, od kojih su četiri valentni elektroni. Metal torijuma je srebrnast, a jako potamni ako je izložen vazduhu. On je neznatno radioaktivan: njegovi svi poznati izotopi su nestabilni, a šest izotopa se javlja u prirodi (227Th, 228Th, 230Th, 231Th, 232Th i 234Th) koji imaju vreme poluraspada između 25,52 sati i 14,05 milijardi godina. Izotop torijum-232 koji ima 142 neutrona je najstabilniji među svim izotopima torijuma, te sačinjava gotovo sav prirodni torijum, dok se ostalih pet prirodnih izotopa javlja samo u tragovima. On se raspada vrlo sporo putem alfa raspada na radijum-228, započinjući lančani raspad pod nazivom torijumova serija koja završava izotopom olova-208. Smatra se da torijuma ima od tri do četiri puta više od uranijuma u Zemljinoj kori, a uglavnom se rafinira iz monacitnog peska kao nusproizvod izdvajanja retkih zemnih metala.

Torijum se nekada često koristio kao izvor osvetljenja kao mrežica za gasne lampe i kao materijal za legiranje, međutim ova praksa je postepeno prestala zbog porasta svesti o njegovog radioaktivnosti. Torijum se koristio i kao element za legiranje u nepotrošnim TIG elektrodama za zavarivanje. On je i dalje ostao popularan kao materijal za visokokvalitetnu optiku i naučne instrumente. Torijum i uranijum su jedina dva radioaktivna elementa koji imaju značajnije i obimnije komercijalne upotrebe koje se ne zasnivaju na njihovoj radioaktivnosti. Za torijum se predviđa da će moći zameniti uranijum kao gorivo u nuklearnim reaktorima, međutim do danas je napravljeno samo nekoliko torijumskih reaktora.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Otkriće[uredi | uredi izvor]

Mitološki Tor, po kojem je ovaj element dobio ime

Švedski hemičar Jacob Berzelius je 1815. analizirao mineral iz rudnika bakra u Falunu. Pretpostavljajući da je u mineralu sadržan novi element, pretpostavljenom elementu dao je ime torijum prema nordijskom božanstvu munja, Toru. Međutim, kasnije se pokazalo da se zapravo radilo o mineralu itrijuma, uglavnom sastavljenom od itrijum ortofosfata.[7] Pošto se itrijum u ovom mineralu prvobitno greškom smatrao za novi element, mineral je dobio ime ksenotim, prema grčkim rečima κενός (privid, praznina) i τιμή (vrednost, čast).[8][9]

Morten Tran Esmark je 1828. pronašao crni mineral na ostrvu Leveja u Norveškoj te je uzorak dao svom ocu Jens Esmarku, poznatom mineralogu. Esmark stariji nije uspeo da odredi o kom se mineralu radi pa ga je poslao švedskom hemičaru Bercelijusu da ga prouči. Bercelijus je pronašao da uzorak sadrži novi element.[7] Svoje otkriće je objavio 1829. godine.[10][11][12] Međutim, iskoristio je ime ranijeg otkrića navodnog elementa.[10][13] Tako, izvornom mineralu je dao naziv torit, koji je imao hemijski sastav (Th, U)SiO4.[7]

Kasniji razvoj[uredi | uredi izvor]

U Mendeljejevom periodnom sistemu iz 1869, torijum i elementi retkih zemalja bili su smešteni izvan glavne tabele, na kraju svake uspravne periode posle zemnoalkalnih metala. Tim se oslikavalo mišljenje tog vremena da su torijum i metali retkih zemalja dvovalentni.[b] Kasnijim saznanjima da su elementi retkih zemalja uglavnom trovalentni, a torijum četvorovalentan, Mendeljejev je 1871. pomerio cerijum i torijum u grupu IV, koja je sadržavala današnju grupu ugljenika, grupu titanijuma, cerijum i torijum, zbog toga što je njihovo najviše oksidaciono stanje bilo +4.[14][15] Dok je cerijum vrlo brzo uklonjen iz osnovne tabele te stavljen u zasebnu seriju lantanoida, torijum je tu ostao sve do 1945. kada je Glen T. Siborg švatio da je torijum drugi član serije aktinoida te da popunjava red f-bloka, umesto da je teži homolog hafnijuma i da popunjava četvrti red d-bloka.[16]

Da je torijum radioaktivan prvi put su dokazali 1898. nezavisno jedno od drugog poljsko-francuska fizičarka Marija Kiri i nemački hemičar Gerhard Karl Šmit.[17][18][19] Između 1900. i 1903. Ernest Raderford i Frederik Sodi otkrili su da se torijum raspada istom brzinom tokom vremena u seriju drugih elemenata. Ovo otkriće je dovelo do saznanja o pojmu vremena poluraspada nakon nekih eksperimenata o alfa česticama kojim su došli do teorije radioaktivnosti.[20]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Lanac raspada 4n torijuma-232, poznat i kao torijumov niz

Fizičke[uredi | uredi izvor]

Torijum je mek, paramagnetičan, srebrnasto beli, radioaktivni metal visokog sjaja. Spada u aktinoide. U periodnom sistemu elemenata, nalazi se desno od aktinoida aktinijuma, levo od protaktinijuma, a ispod lantanoida cerijuma. Čisti torijum je mek, vrlo duktilni metal, a može se hladno valjati, kovati i izvlačiti (u žicu i sl).[21]

Izmerene osobine jako mnogo variraju u zavisnosti od količine nečistoća u ispitivanom uzorku. Najveći udeo u nečistoćama obično ima torijum-dioksid (ThO2). Najčistiji uzorci torijuma obično sadrže oko jedan promil-dioksida.[21] Njegova izračunata gustina iznosi 11,724 g/cm3, dok eksperimentalna merenja daju vrednosti između 11,5 i 11,66 g/cm3:[21] ove vrednosti se nalaze negde između onih kod susednog aktinijuma (10,07 g/cm3) i protaktinijuma (15,37 g/cm3), što pokazuje kontinuitet trenda duž serije aktinoida.[21] Međutim, tačka topljenja torijuma od 1750 °C je iznad one i kod aktinijuma (1227 °C) i protaktinijuma (1562 ± 15 °C): tališta aktinoida nemaju jasnu zavisnost od njihovog broja f elektrona, mada postoji blagi trend prema dole od torijuma do plutonijuma, dok se broj f elektrona povećava od nula do šest.[22] Torijum je mekan metal, sa modulom elastičnošću od 54 GPa, što se može porediti onim kod kalaja i skandijuma. Tvrdoća torijuma je slična onoj kod mekog čelika, tako da se zagrejani čisti torijum može valjati u lim ili izvlačiti u žicu.[22] Torijum postaje superprovodnik pri temperaturi ispod 1,40 K.[21][v]

Mada torijum ima upola manju gustinu od uranijuma i plutonijuma, on je podjednako tvrd kao ova dva metala.[22] Među aktinoidima, torijum ima najvišu tačku topljenja i drugu najnižu gustinu (nižu ima samo aktinijum).[21] Termalna ekspanzija, električna i toplotna provodljivost torijuma, protaktinijuma i uranijuma su približno iste, i tipične su za post-prelazne metale.[23]

Izložen kiseoniku iz vazduha postepeno tamni. On je polimorfan, postoji u više modifikacija. Torijum takođe gradi legure sa mnogim drugim metalima. Sa hromom i uranijumom, gradi eutektične smeše, a torijum se potpuno može mešati, bilo u čvrstom ili tečnom stanju, sa svojim lakšim analogom cerijumom.

Hemijske[uredi | uredi izvor]

Torijum je izuzetno reaktivan metal. Pri standardnim uslovima temperature i pritiska, torijum polako napada voda, ali se ne rastvara u većini uobičajenih kiselina, uz izuzetak hlorovodonične kiseline.[21][24] Lako se rasvara u koncentriranoj azotnoj kiselini koja sadrži manje količine katalitičkih fluoridnih ili fluorosilikatnih jona;[21][25] a ako njih nema dolazi do pasivizacije.[21] Pri visokim temperaturama, torijum vrlo lako stupa u reakciju sa kiseonikom, vodonikom, azotom, sumporom i halogenim elementima. Takođe on može da gradi i binarna jedinjenja sa ugljenikom i fosforom.[21] Kada se torijum rastvori u hlorovodičnoj kiselini nastaje crni ostatak, najverovatnije ThO(OH, Cl)H.[21]

Fino isitnjeni metalni torijum predstavlja rizik od požara zbog lakog zapaljenja (pirofornosti) te se s njim mora pažljivo rukovati.[21] Kada se zagrejava u prisustvu vazduha, torijum se zapali i gori blještavim plamenom sa belom svetlošću te sagorevanjem daje-dioksid. U većim komadima, reakcija čistog torijuma sa zrakom je spora, mada se korozija ipak javlja nakon nekoliko meseci; međutim većina uzoraka torijuma je kontaminirana u određenoj meri s njegovim-dioksidom koji znatno ubrzava korodiranje.[21] Takvi uzorci se polako pasiviziraju u vazduhu, poprimajući najpre sivu a kasnije potpuno crnu boju.[21]

Najvažnije oksidaciono stanje torijuma je +4, prisutno u jedinjenjima kao što su torijum-dioksid (ThO2) i torijum tetrafluorid (ThF4), mada su poznata i jedinjenja gde je on u nižim formalnim oksidacionim stanjima.[26][27][28] Tetravalentna jedinjenja torijuma su bezbojna zahvaljujući manjku elektrona u 6d i 5f orbitalama u torijumu(IV).[22]

U vodenim rastvorima, torijum se javlja isključivo kao tetrapozitivni vodeni jon [Th(H2O)9]4+, koji ima trovrhu trigonalnu prizmatsku molekularnu geometriju:[29][30] pri pH vrednosti < 3, rastvori torijumskih soli imaju ovaj katjon.[29] Dužina veze Th-O iznosi (245 ± 1) pm, koordinacioni broj torijuma Th4+ je (10,8 ± 0,5), efektivni naboj 3,82 a druga koordinacijska sfera sadrži 13,4 molekula vode.[29]

Jon Th4+ je relativno velik te je najveći tetrapozitivni jon među aktinidima, a u zavisnosti od koordinacijskog broja može imati prečnik između 0,95 i 1,14 Å. Kao rezultat toga torijumove soli imaju slabu tendenciju da se hidroliziraju, slabiju od mnogih višestruko naelektrisanih jona poput Fe3+.[29] Specifična osobina torijumovih soli je njihova velika rastvorljivost, ne samo u vodi nego i u polarnim organskim rastvaračima.[22] Torijum pokazuje aktiviranje ugljenik-vodonik veza, gradeći neka neobična jedinjenja. Atomi torijuma se vežu na više atoma od bilo kojeg drugog elementa: na primjer u jedinjenju torijum-aminodiboranat, torijum ima koordinacioni broj 15.[31]

Atomske[uredi | uredi izvor]

Atom torijuma ima 90 elektrona, od kojih su četiri valentna elektrona. U teoriji, valentnim elektronima su na raspolaganju četiri atomske orbitale koje mogu zauzeti: 5f, 6d, 7s i 7p. Međutim, 7p orbitala je znatno destabilizirana i stoga nije zauzeta u osnovnom stanju bilo kojeg torijumovog jona.[32] Uprkos torijumovom mestu u f-bloku periodnog sistema elemenata, on u osnovnom stanju ima anomalnu elektronsku konfiguraciju [Rn]6d27s2. Ipak, u metalnom torijumu, konfiguracija [Rn]5f16d17s2 je slabo pobuđeno stanje pa 5f orbitale mogu biti zauzete, te postoje u široj energetskoj traci.[32]

Elektronske konfiguracije jona torijuma u osnovnom stanju su sledeće: Th+, [Rn]6d27s1; Th2+, [Rn]5f16d1;[g] Th3+, [Rn]5f1; Th4+, [Rn]. Ovo pokazuje povećanje stabilizacije 5f orbitala kako se povećava naboj jona; međutim, ova stabilizacija nije dovoljna da se hemijski stabilizuje jon Th3+ sa njegovim slobodnim 5f valentnim elektronom te je stoga stabilan i najčešći oblik torijuma u hemijskim spojevima jon Th4+ sa otpuštena četiri valentna elektrona, ostavljajući inertno jezgro sa unutrašnjim elektronima elektronske konfiguracije plemenitog gasa radona.[32][33] Izmerena je i prva energija jonizacije torijuma 1974. godine[34] i iznosi (6,08 ± 0,12) eV; dok su novija merenja dala preciznije podatke 6,3067 eV.[24]

Izotopi[uredi | uredi izvor]

Iako torijum ima šest izotopa koji se mogu naći u prirodi, nijedan od njih nije stabilan. Međutim, jedan izotop, 232Th, je relativno stabilan jer ima vreme poluraspada od 14,05 milijardi godina, što je znatno duže od starosti Zemlje, te duže i od generalno prihvaćene starosti svemira (oko 13,8 milijardi godina).[d] Ovaj izotop je najduže „živući” među svim izotopima koji imaju više od 83 protona te čini gotovo sav prirodni torijum. Stoga, torijum se, u tom pogledu, može smatrati i monoizotopnim elementom.[35][36][37] Ipak, u dubokim morima i okeanima udeo izotopa 230Th se znatno povećava u dovoljnoj meri da je IUPAC 2013. godine odlučio da torijum klasifikuje u binuklidne (dvoizotopne) elemente.[38] Rude uranijuma sa malim koncentracijama torijuma se mogu pročistiti da bi se dobili uzorci torijuma težine oko 1 grama, u kojima više od četvrtine čini izotop 230Th.[39] Torijum ima karakterističan zemaljski izotopski sastav, koji se sastoji većinom od 232Th i relativno malo 230Th, te mu atomska masa iznosi 232,0377(4) u.[38]

Poznate osobine alotropskih modifikacija torijuma[21]
Alotropska modifikacija α (mereno pri 0  °C) β (mereno pri 1450  °C) visoki pritisak (mereno pri 102 GPa)
temperatura prelaza (α→β) 1360  °C (β→tečnos) 1750  °C visoki pritisak
simetrija kubna ravanski centrirana kubna prostorno centrirana tetragonalna prostorno centrirana
gustina (g·cm−3) 11,724 11,724 nepoznata
parametri rešetke (pm) a = 508,42 a = 411 a = 228,2, c = 441,1

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Monacitni pesak, koji osim torijuma sadrži i mnoge druge retke metale poput erbijuma, samarijuma, cerijuma i slično

Izotop torijuma-232 je primordijalni nuklid, koji je postojao u svom današnjem obliku pre više od 4,5 milijardi godina, što predstavlja procenjenu starost planete Zemlje. On je nastao u jezgrima umirućih zvezda tokom r-procesa te se kasnije raširio po celoj galaksiji nakon supernove.[40] Njegovim radioaktivnim raspadom nastaje značajna količina Zemljine unutrašnje toplote.[41]

Prirodni torijum je generalno izotopski čist 232Th, koji ujedno ima i najduže vreme poluraspada, te je i najstabilniji izotop torijuma, sa „životnim vekom” uporedivim sa starosti svemira. Kada njegov izvor ne bi sadržavao uranijum, jedini izotop torijuma koji bi se nalazio bio bi 228Th, prisutan u lancu raspada torijuma-232 (torijumeva serija): odnos izotopa 228Th i 232Th bi bio manji od 10−10.[39] Međutim, pošto je uranijum prisutan, prisutni su i maleni tragovi nekoliko drugih izotopa 231Th i 227Th, nastalih u lancu raspadanja uranijuma-235 (aktinijumova serija), te neznatno više ali i dalje u tragovima izotopa 234Th i 230Th iz lanca raspada uranijuma-238 (uranijumova serija).[39] Ranije u istoriji Zemlje, izotop 229Th takođe je nastajao u lancu raspada, danas nestalog, izotopa neptunijuma-237 (neptunijumova serija). Danas se ovaj izotop proizvodi kao „kćerka” veštačkog izotopa uranijuma-233, a koji nastaje iz zračenja neutronima izotopa 232Th.[39]

Na Zemlji, torijum nije toliko redak element kako se ranije mislilo. Njegov udeo u Zemljinoj kori se može meriti sa olovom i molibdenom, ima ga dvostruko više od arsena, a trostruko više od kalaja.[42] U prirodi, on se nalazi u oksidacionom stanju +4, zajedno sa uranijumom(IV), cirkonijumom(IV), hafnijumom(IV) i cerijumom(IV), ali takođe i sa skandijumom, itrijumom i trovalentnim lantanoidima koji imaju slične jonske radijuse.[42] Osim toga, torijum se može javiti samo kao sporedni sastojak brojnih minerala.[42]

Iako ga količinski ima relativno mnogo, torijum je dosta raspršen pa se vrlo reko nalazi u većim koncentracijama. Danas jedini isplativi izvor torijuma je monacitni pesak i mineralni konglomerati u Ontariju, Kanada. Ranije ga je bilo i u Indiji, Južnoafričkoj Republici, Brazilu, Australiji i Maleziji, a u retkim, posebnim slučajevima takav monacit je sadržavao i do 20% ThO2, a najčešće manje od 10%. U kanadskoj rudi, torijum je zastupljen u vidu uranotorita, mešanim Th-U silikatima koji su pomešani sa uraninitom. Iako je sadržaj ThO2 u njemu vrlo nizak i iznosi 0,4%, i dalje je moguće izdvajanje torijuma kao nusproizvod dobijanja uranijuma.[43]

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Osvetljenje[uredi | uredi izvor]

Torijum se koristio, uglavnom u obliku oksida, za pravljenje gasnih lampi, međutim zbog radioaktivnosti svojih isparenja, prestala je njihova proizvodnja. Te gasne lampe su se pravile od mešavine 99% torijum oksida i 1% cerijuma nitrata u koju se uranjao vuneno pletivo koje bi zatim bilo zapaljeno. U plamenu se raspadao torijum nitrat na torijum-dioksid i azot. Ostajala je krhka struktura koja je u plamenu gasova davala belu svetlost i koja nije povezana sa radioaktivnošću torijuma, nego je rezultat običnog sagorevanja.

Nuklearno gorivo[uredi | uredi izvor]

U reaktorima se torijum koristi za proizvodnju uranijumovog izotopa 233U: Iz torijuma 232Th se putem bombardovanja neutronima dobija izotop 233Th; on se zatim raspada preko protaktinijuma 233Pa na uranijum 233U. Danas je razvijena tehnologija kojom se ovaj proces odvija u reaktorima sa vodenim hlađenjem s ciljem smanjenja količine nuklearnog otpada.[44] Nastali izotop 233U se može cepati i koristi se u nuklearnim reaktorima.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tragovi primordijalnog izotopa plutonijuma-244 i danas postoje u prirodi,[6] ali se ne javljaju u količinama kao spomenuta tri elementa
  2. ^ Ovakvo mišljenje je počivalo na činjenici da su retke zemlje postavljene na to mesto prema vrednostima atomskih težina od dve trećine od stvarnih, dok su za torijum i uranijum bile navedene vrednosti oko polovine od njihovih današnjih.
  3. ^ Prelazna temperatura je između 1,35 i 1,40 K.[21]
  4. ^ [Rn]6d2 je u relativno nisko pobuđenom stanju konfiguracije jona Th2+.[32]
  5. ^ Izotop 232Th je zapravo nuklid sa najkraćim „životnim vekom” koji ima vreme poluraspada duže od generalno prihvaćene starosti svemira. On je šesti najnestabilniji primordijalni nuklid: među primordijalnim nuklidima samo 238U, 40K, 235U, 146Sm i 244Pu imaju kraća vremena poluraspada.[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Lide, D. R., ur. (2005). „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (86th izd.). CRC Press. str. 4—135. ISBN 978-0-8493-0486-6. Arhivirano iz originala 03. 03. 2011. g. Pristupljeno 13. 06. 2019. 
  3. ^ Weast, R. (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Chemical Rubber Company Publishing. str. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  6. ^ C., Hoffman D.; Lawrence, F. O.; et al. (1971). „Detection of Plutonium-244 in Nature”. Nature. 234 (5325): 132—134. doi:10.1038/234132a0. 
  7. ^ a b v Wickleder et al., pp. 52–3
  8. ^ Xenotime-(Y) u bazi podataka Mindat, Hudson Institute of Mineralogy 1993-2015, pristupljeno 7. augusta 2015.
  9. ^ Handbook of Mineralogy - Xenotime-(Y), 2001-2005 Mineral Data Publishing, verzija 1, pristupljeno 7. augusta 2015, arhivirano 22. jula 2015.
  10. ^ a b Elvira, Weeks Mary (1932). „The discovery of the elements. XI. Some elements isolated with the aid of potassium and sodium: Zirconium, titanium, cerium, and thorium”. Journal of Chemical Education. 9 (7): 1231. Bibcode:1932JChEd...9.1231W. doi:10.1021/ed009p1231. 
  11. ^ Berzelius, J. J. (1829). „Untersuchung eines neues Minerals und einer darin erhalten zuvor unbekannten Erde”. Annalen der Physik und Chemie. 16 (7): 385—415. Bibcode:1829AnP....92..385B. doi:10.1002/andp.18290920702. 
  12. ^ Berzelius, J. J. (1829). „Undersökning af ett nytt mineral (Thorit), som innehåller en förut obekant jord"”. Kungliga Svenska Vetenskaps Akademiens Handlingar: 1—30. 
  13. ^ Johannes, Schilling (1902). „Die eigentlichen Thorit-Mineralien (Thorit und Orangit)”. Zeitschrift für Angewandte Chemie. 15 (37): 921. doi:10.1002/ange.19020153703. 
  14. ^ Leach, Mark R. „The INTERNET Database of Periodic Tables”. Pristupljeno 14. 5. 2012. 
  15. ^ Jensen William B. (2003). „The Place of Zinc, Cadmium, and Mercury in the Periodic Table” (PDF). Journal of Chemical Education. American Chemical Society. 80 (8): 952—961. Bibcode:2003JChEd..80..952J. doi:10.1021/ed080p952. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 6. 2010. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  16. ^ Masterton William L.; Hurley Cecile N.; Neth Edward J. Chemistry: Principles and reactions (7 izd.). Belmont, CA: Brooks/Cole Cengage Learning. str. 173. ISBN 978-1-111-42710-8. 
  17. ^ Curie, Marie (1898). „Rayons émis par les composés de l'uranium et du thorium”. Comptes Rendus. 126: 1101—1103. OL 24166254M. 
  18. ^ Schmidt, G. C. (1898). „Über die vom Thorium und den Thoriumverbindungen ausgehende Strahlung”. Verhandlungen der Physikalischen Gesellschaft zu Berlin. 17: 14—16. 
  19. ^ Schmidt, G. C. (1898). „Über die von den Thorverbindungen und einigen anderen Substanzen ausgehende Strahlung”. Annalen der Physik und Chemie. 65: 141—151. 
  20. ^ Galbraith, Simmons John (1996). The Scientific 100: A Ranking of the Most Influential Scientists, Past and Present. Seacaucus NJ: Carol. str. 19. ISBN 978-0-8065-2139-8. 
  21. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Wickleder et al. (2006.), pp. 61–3.
  22. ^ a b v g d Yu. D. Tretyakov, ur. (2007). Non-organic chemistry in three volumes. Chemistry of transition elements. 3. Moskva: Academy. ISBN 978-5-7695-2533-9. 
  23. ^ Seitz, Frederick; Turnbull, David (1964). Solid state physics: advances in research and applications. Academic Press. str. 289—291. ISBN 978-0-12-607716-2. 
  24. ^ a b „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (81 izd.). CRC press. ISBN 9780849304811. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 1. 2012. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  25. ^ Hyde, Earl K. (1960). The radiochemistry of thorium (PDF). Subcommittee on Radiochemistry, National Academy of Sciences—National Research Council. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2021. g. Pristupljeno 13. 06. 2019. 
  26. ^ Wickleder et al., pp. 64–6
  27. ^ Wickleder et al., pp. 70–7
  28. ^ Wickleder et al., pp. 78–94
  29. ^ a b v g Wickleder et al., pp. 117–134
  30. ^ Ingmar, Persson (2010). „Hydrated metal ions in aqueous solution: How regular are their structures?” (PDF). Pure Appl. Chem. 82 (10): 1901—1917. doi:10.1351/PAC-CON-09-10-22. Pristupljeno 23. 8. 2014. 
  31. ^ Daly, Scott R.; et al. (2010). „Synthesis and Properties of a Fifteen-Coordinate Complex: The Thorium Aminodiboranate [Th(H3BNMe2BH3)4]”. Angewandte Chemie International Edition. 49: 3379—3381. doi:10.1002/anie.200905797. 
  32. ^ a b v g Wickleder et al., pp. 59–60
  33. ^ Golub et al., pp. 222–7
  34. ^ Martin, W. C.; Hagan, Lucy; Reader, Joseph; Sugan, Jack (1974). „Ground Levels and Ionization Potentials for Lanthanide and Actinide Atoms and Ions” (PDF). J. Phys. Chem. Ref. Data. 3 (3): 771—9. doi:10.1063/1.3253147. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 02. 2014. g. Pristupljeno 19. 10. 2013. 
  35. ^ a b Audi, O.; Wapstra; Thibault; Blachot; Bersillon (2003). „The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties” (PDF). Nuclear Physics A. 729: 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 02. 2021. g. Pristupljeno 13. 06. 2019. 
  36. ^ J. R. de Laeter; Böhlke, J. K.; Bièvre, P. De; Hidaka, H.; et al. (2003). „Atomic weights of the elements. Review 2000 (IUPAC Technical Report).”. Pure and Applied Chemistry. 75 (6): 683—800. doi:10.1351/pac200375060683. 
  37. ^ Wieser, M. E. (2006). „Atomic weights of the elements 2005 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 78 (11). doi:10.1351/pac200678112051. 
  38. ^ a b „IUPAC, Standard Atomic Weights Revised v2”. Arhivirano iz originala 08. 01. 2016. g. Pristupljeno 13. 06. 2019. 
  39. ^ a b v g Wickleder et al., pp. 53–5
  40. ^ „Synthesis of heavy elements”. Arhivirano iz originala 20. 8. 2007. g. Pristupljeno 13. 6. 2019. 
  41. ^ Shimizu, Y.; et al. (2011). „Partial radiogenic heat model for Earth revealed by geoneutrino measurements”. Nature Geoscience 4: 647—651. doi:10.1038/ngeo1205. 
  42. ^ a b v Wickleder et al., pp. 55–6
  43. ^ Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2 izd.). School of Chemistry University of Leeds UK; Butterworth-Heinemann. str. 1255. ISBN 978-0-7506-3365-9. 
  44. ^ „Atomkraft, etwas sauberer”. [mrtva veza]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Torijum na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Торијум&oldid=27548750”