Клортермин
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
1-(2-хлорофенил)-2-метилпропан-2-амин | |
| Клинички подаци | |
| Категорија трудноће |
|
| Начин примене | Орално |
| Правни статус | |
| Правни статус |
|
| Идентификатори | |
| CAS број | 10389-73-8  |
| ATC код | none |
| PubChem | CID 25223 |
| DrugBank | DB01527 |
| ChemSpider | 23558 |
| UNII | 4FA88HM3IX |
| KEGG | D03566 |
| ChEMBL | CHEMBL1697833  |
| Синоними | 2-цхлоро-α,α-диметхyлпхенетхyламине; 2-цхлоро-α-метхyлампхетамине; 2-цхлоропхентермине |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C10H14ClN |
| Моларна маса | 183,68 г·мол−1 |
| |
| |
Клортермин (Воранил) је лек који је развила Циба током 1960-их.[1] Он је анорексични лек класе амфетамина.[2] То је 2-хлоро аналог познатијег фентермина који потискује апетит, и 2-хлоро позициони изомер хлорфентермина. Клортермин производи веома ниске стопе само-администрирања код животиња, слично хлорфентермину,[3] и као резултат тога вероватно не делује на допамин. Уместо тога, може деловати као агенс за ослобађање серотонина и/или норепинефрина.
Особине[уреди | уреди извор]
Клортермин је органско једињење, које садржи 10 атома угљеника и има молекулску масу од 183,678 Da.[4][5]
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 1 |
| Broj donora vodonika | 1 |
| Broj rotacionih veza | 2 |
| Particioni koeficijent[6] (ALogP) | 2,5 |
| Растворљивост[7] (logS, log(mol/L)) | -3,6 |
| Поларна површина[8] (PSA, Å2) | 26,0 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ УС патент 3415937, "Тхе Суппрессион оф Аппетите wитх 1-(о-Цхлоропхенyл)-2-Метхyл-2-Пропyламине"
- ^ Триггле ДЈ (1996). Дицтионарy оф Пхармацологицал Агентс. Боца Ратон: Цхапман & Халл / ЦРЦ. ИСБН 0-412-46630-9.
- ^ Саннеруд ЦА, Брадy ЈВ, Гриффитхс РР (1989). „Селф-ињецтион ин бабоонс оф ампхетаминес анд релатед десигнер другс”. НИДА Ресеарцх Монограпх. 94: 30—42. ПМИД 2514366.
- ^ Кноx C, Лаw V, Јеwисон Т, Лиу П, Лy С, Фролкис А, Пон А, Банцо К, Мак C, Невеу V, Дјоумбоу Y, Еиснер Р, Гуо АЦ, Wисхарт ДС (2011). „ДругБанк 3.0: а цомпрехенсиве ресоурце фор омицс ресеарцх он другс”. Нуцлеиц Ацидс Рес. 39 (Датабасе иссуе): Д1035—41. ПМЦ 3013709
. ПМИД 21059682. дои:10.1093/нар/гкq1126.
- ^ Давид С. Wисхарт; et al. (2008). „DrugBank: a knowledgebase for drugs, drug actions and drug targets”. Nucleic acids research. 36 (Database issue): D901—6. PMC 2238889 . PMID 18048412. doi:10.1093/nar/gkm958.
- ^ Ghose, A.K., Viswanadhan V.N., and Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. Архивирано из оригинала 22. 07. 2014. г. Приступљено 13. 12. 2013.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071354697. doi:10.1036/0071422803.
- Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.
