Ilija Garašanin

Ilija Garašanin
Ilija Garašanin
Lični podaci
Puno ime	Ilija Hadži-Milutinović Garašanin
Datum rođenja	(1812-01-28)28. januar 1812.
Mesto rođenja	Garaši, Srbija
Datum smrti	22. jun 1874.(1874-06-22) (62 god.)
Mesto smrti	Grocka, Kneževina Srbija
Narodnost	Srbin
Religija	Pravoslavac
Profesija	Vojnik, trgovac
Politička karijera
Politička stranka	Konzervativci
Mandati 16. predsednik vlade Srbije 22. april 1852 — 26. mart 1853. Monarh Aleksandar Karađorđević Prethodnik Avram Petronijević Naslednik Aleksa Simić 24. predsednik vlade Srbije 21. oktobar 1861 — 15. novembar 1867. Monarh Mihailo Obrenović III Prethodnik Filip Hristić Naslednik Jovan Ristić

Ilija Hadži-Milutinović Garašanin (Garaši kod Aranđelovca, 16. januar (jk) / 28. januar 1812 — Grocka, 10. jun (jk) / 22. jun 1874) bio je srpski državnik. Garašanin je bio predsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova i jedan od ustavobranitelja. Tvorac je Načertanija.

Biografija

Sin je Hadži Milutina Savića, imućnoga marvenog trgovca. Savići su bili poreklom iz bratstva Boškovića iz Bjelopavlića, u Crnoj Gori, odakle su se nastanili u selu Garašima. Ilija je uzeo Garašanin kao svoje prezime, po rodnom mestu kod Aranđelovca.

On se prvo školovao u očevoj kući, podučavan od privatnih učitelja. Zatim je učio grčku školu u Zemunu, a potom neko vreme i u Orahovici, gde je naučio nemački. Kada se vratio kući, prvobitno je pomagao ocu u trgovini. Godine 1837. knez Miloš Obrenović ga je uzeo u državnu službu, i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj, gde je bio zakupio neke mošeje. Godine 1842. njegov otac i stariji brat, koji su bili na Vučićevoj strani, poginuli su u borbi protiv kneza Mihaila, a po knezovoj naredbi. Iste godine, postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine.

Politička karijera

Garašanin je bio jedan od najvećih državnika i administratora ustavobraniteljskog vremena. Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici i birokratski način uprave smatrao je jedinim mogućim. U spoljnoj politici bio je prvi jugoslovenski državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost i izbeći zavisnost kako od Rusije tako i od Austrije. Za razliku od drugih srpskih državnika (savremenika) Ilija nije bio dovoljno učen niti se obrazovao u inostranstvu. Ali u zrelom dobu mnogo je putovao po Evropi i dosta toga evropskog poprimio. Smatra se da je bio „kopča” između „staraca” i „parizlija” (mlađih) — likova u srpskoj politici.

Litografija Anastasa Jovanovića, 1852.

Spomen bista na početku Čaršije u Grockoj, rad vajara Nikole Jankovića.

Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Stvorio je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. Garašanin je zastupao čvrstu liniju autoriteta i apsolutnu poslušnost potčinjenih. Smatrao je običan narod nesposobnim štićenikom države. Godine 1844. Garašanin je bio predsednik „srpske vlade”. U spoljnoj politici imao je vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, pod svojim predvodništvom. Godine 1848, za razliku od Vučića, nastojao je da Srbija pritekne u pomoć prekosavskim Srbima, ali, kada mu je posle ugušene mađarske bune ponuđen austrijski orden, on ga je odbio. U „Crtežu” on sa žalošću priznaje da su među svim Južnim Slavenima najbrojniji Bugari, kojima srpska strana mora da ima posebnu politiku asimilacije.

Posle Petronijevićeve smrti 1852, postao je knežev predstavnik i ministar inostranih poslova, ali je na tom položaju ostao samo do proleća 1853. godine. Tada je otpušten na formalni zahtev Rusije koja je znala za njegove namere da u istočnoj krizi, koja se otvarala, veže Srbiju za zapadne sile, naročito za Francusku, a ne za Rusiju. Od 1856. do 1858. godine bio je u Savetu, i kada se posle Pariskog mira knez Aleksandar Karađorđević podao austrijskom uticaju, Garašanin se okrenuo protiv Kneza. U borbi protiv kneževe austrofilske politike, tražio je oslonac ne samo kod Francuske, nego i kod Porte, pa i kod Rusije, kojoj se, pored svega onoga što mu je ta sila učinila 1853, bio približio i zadobio njeno poverenje. Prilikom Tenkine zavere 1857, knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo je osumnjičiti i Garašanina da je bio upleten u zaveru, ali, na kraju krajeva, nije mu mogao učiniti ništa zbog francuske diplomatije, koja ga je uzela u zaštitu. Od toga trenutka Garašanin je odlučno radio na obaranju Karađorđevića. Njegova je zasluga i razdvajanje Porte i Austrije, koje su dotad zajedno podupirale Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo Portinu intervenciju protiv njega.

Posle Etem-pašine misije (početkom 1858), postao je ministar unutrašnjih poslova u Magazinovićevom ministarstvu, koje je Porta, poduprta Rusijom i Francuskom, nametnula Karađorđeviću. Ušao je u vladu s namerom da otera Kneza. Pored otpora Kneza Aleksandra i jednoga dela Saveta uspeo je da donese Zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći izborima za tu Skupštinu kao ministar unutrašnjih poslova nastojao je da bude izabran što veći broj kneževih protivnika. Nadao se da će uz pomoć Skupštine moći da obori Kneza i za taj slučaj imao je pripremljeno namesništvo, koje bi upravljalo zemljom, dok se Porta i velike sile ne bi sporazumele o novom Knezu. Optuživan je od svojih protivnika da je hteo sam da zauzme presto. Izvesno je da se spremao da bude član namesništva. Što se tiče njegovih pretenzija na presto one ne izgledaju dovoljno dokazane, iako su ga Francuzi spominjali kao mogućeg kneza.

Kada je Svetoandrejska skupština zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Sv. Andrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Uspostavljenje Obrenovića bilo je izvršeno bez znanja Garašanina. Odlučivši da izbegne pošto-poto svako krvoproliće, koje bi moglo izazvati intervenciju Austrije, Garašanin nije hteo da vojsci izda naredbu i rastera skupštinu.

Posle povratka kneza Miloša, Garašanin se držao po strani. Kada je knez Mihailo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihailu preporučila Rusija, postao je 1861. predsednik Ministarskog Saveta i ministar inostranih poslova. Pod knezom Mihailom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihailovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda protiv Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je pitanje carskih gradova i turski garnizoni napustili su 1867. godine sve tvrđave koje su držali u Srbiji.

Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihailovoj ženidbi sa bliskom rođakom Katarinom Konstantinović, unukom strica Jevrema Obrenovića. Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Mada se govori o otpuštanju on je u stvari krajem 1867. godine formalno podneo ostavku, kao predsednik vlade i ministar inostranih dela. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom (očevom) imanju u Grockoj. Od 5. februara 1845. bio je počasni član Društva srpske slovesnosti. Garašanin je ostavio iza sebe ogromnu političku prepisku.

Njegov sin Milutin Garašanin (političar) (1843—1898) bio je srpski diplomata, poslanik Srbije u Parizu.

Dodeljen mu je Orden knjaza Danila I i Obilića medalja.

Vidi još

• Garašanin
• Načertanije
• Prva vlada Ilije Garašanina
• Vlada Ilije Garašanina od 1861.
• Spisak predsednika Vlada Srbije
• Spisak ministara inostranih poslova Srbije

Literatura

• Makenzi, Dejvid (1987). Ilija Garašanin - državnik i diplomata. Beograd: Prosveta. str. 538. ISBN 978-86-07-00143-9. 
• Ljušić, Radoš (2004). Knjiga o načertaniju. Beograd: Beletra. str. 240. ISBN 978-86-7469-096-3. 
• Stranjaković, Dragoslav (1932). Vlada ustavobranitelja 1842-1853: unutrašnja i spoljašnja politika. Beograd: Za Narodnu štampariju M. Drobac. str. 328. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), tom V. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 480. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Antić, Čedomir (2004). Velika Britanija, Srbija i Krimski rat 1853-1856 - neutralnost kao nezavisnost. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 193. ISBN 978-86-17-12139-4. 
• Herman, Vendel (2004). Bizmark i Srbija tokom 1866. godine. Novi Sad: Arhiv Vojvodine i Izdavačka kuća Prometej. str. 163. ISBN 978-86-515-2188-4. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Druga vlada Miloša i Mihaila, tom VI. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 527. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Berić, Dušan M. (1976). „Ilija Garašanin i hrvatska politika u doba revolucije 1848—1849. god.”. Istorijski časopis. 23: 73—88. 
• Stojančević, Vladimir (1971). Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Beograd: Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Narodna enciklopedija, Stanoje Stanojević, Zagreb, 1925—1929. pp. 455—456 članak S. Jovanovića
• Narodna enciklopedija, Stanoje Stanojević, Zagreb, 1925—1929. pp. 31 članak M. Milenović
• Nikiforov K. V. «Načertanie» Ilii Garašanina i vnešnяя politika Serbii v 1842—1853 gg. — M.: «Indrik», 2015. — 256 s