Михаило Обреновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кнез Михаило)
Михаило Обреновић
Mihailo Obrenović III.jpg
Кнез Михаило Обреновић
Датум рођења (1823-09-16)16. септембар 1823.
Место рођења Крагујевац
Кнежевина Србија
Датум смрти 29. мај 1868.(1868-05-29) (44 год.)
Место смрти Београд
Кнежевина Србија
Династија Обреновићи
Отац Милош Обреновић
Мајка Љубица Обреновић
Супружник Јулија Обреновић
Потомство Велимир Михаило Теодоровић (ванбрачни)
Кнез Србије
Период 183925. август 1842.
Претходник Милан Обреновић
Наследник Александар Карађорђевић
Кнез Србије
Период 186010. јун 1868.
Претходник Милош Обреновић
Наследник Милан Обреновић
Потпис

Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга атентатом.

Михаило је био други син кнеза Милоша и Љубице Обреновић. По очевој абдикацији пошао је са њим у изгнанство, али убрзо је по смрти свог старијег брата Милана, ступио на престо Србије. Пошто је био малолетан, неко време је уместо њега владало намесништво који су чинили Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Збачен је у буни коју је водио Тома Вучић Перишић. После збацивања је путовао Европом и оженио се грофицом Јулијом Хуњади.

Након што је на Светоандрејској скупштини збачен кнез Александар Карађорђевић, Михаило се вратио у Србију. По очевој смрти 1860. године по други пут постао кнез Србије. Овога пута је имао више искуства у дипломатији и управљању државом. Један од великих успеха кнеза Михаила било је уклањање османлијских тврђава, посада и флоте из Србије. Кнез Михаило је први имао идеју за стварање Балканског савеза, али због неповерења према Црној Гори и Бугарској, до тог савеза није још дошло.

У унутрашњој политици кнез Михаило је владао аутократски. Убијен је 1868. године као жртва атентата на Кошутњаку. Михаила је наследио његов синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема.

Биографија[уреди]

Детињство[уреди]

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију.

Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи, Савка, била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.[тражи се извор од 11. 2015.]

Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат, Милан I Обреновић, добио је престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син, Михаило Обреновић.[тражи се извор од 11. 2015.]

Прва владавина[уреди]

Млади кнез Михаило.

У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном поседу свога оца. Народне старешине су послале кнегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила.[тражи се извор од 11. 2015.]

Кнез је пре доласка у Србију отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара. Праћен својом свитом, кнез Михаило отишао је у Србију 2. марта 1840. године.[тражи се извор од 11. 2015.]

На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839. (по јулијанском календару) и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво у следећем саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Карађорђевића.[тражи се извор од 11. 2015.]

Михаило Обреновић у иностранству[уреди]

Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856. год. Сликано највероватније у Милошевој кући у Бечу. Техника „мокри колодијум“. Дело Анастаса Јовановића, пионира српске и светске фотографије.[1]

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.[тражи се извор од 11. 2015.]

Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу.

Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину 2. јула 1853, у коме их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.[тражи се извор од 11. 2015.]

Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем - Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.[тражи се извор од 11. 2015.]

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића[уреди]

Конак Михаила Обреновића у Крагујевцу

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14/26. септембра 1860. године.[тражи се извор од 11. 2015.]

За разлику од прве владавине, кнез Михаило се вратио као образован и зрео државник.[2] За разлику од кнеза Александра, кнез Михаило није дозволио да утицај Државног савета превлада.[3] Ступивши на престо Србије по други пут у зрелом добу, кнез Михаило је покушао да влада сам, ослањајући се искусне и утицајне политичаре из протеклог режима. Кнез је делио убеђење бивших чланова Државног савета да би народом требало да влада јака и образована влада.[4] На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Због мешања Порте у унутрашња питање Србије и њеног одбијања да призна Михаила за кнеза Србије упркос Закону о наслеђивању, кнез Михаило је специјалним законима укинуо „Турски устав“. На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу, а не порти. Усвојен је Закон о Народној скупштини која је и даље остала само саветодавно тело, затим закони о порезима и Закон о народној војсци, којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година и који су обучавани у својим местима.[4] Законом о народној војсци Србија је могла да мобилише војску од око 90.000 војника, али је она још увек била лоше обучена и опремљена.[5] Законом о државној управи из 1862. установљен је министарски савет као влада Србије.[4] Кнез је поставио Илију Гарашанина за председника министарског савета, и чврсто је контролисао чиновништво од ког је очекивао беспоговорну послушност.[3] Апсолутизам кнеза Михаила се, осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама, као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности.[тражи се извор од 11. 2015.] Током Михаилове друге владавине повучена је јасна разлика између бивших уставобранитеља, који су сада називани конзервативцима, и либерала, углавном младих и образованих људи.[4] Опозициони либерали су често подлегали репресивним полицијским акцијама и често су из иностранства нападали кнеза Михаила.[6]

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Од самог почетка своје друге владавине, кнез Михаило је водио активну политику према Османском царству. Искористио је инцидент на Чукур чесми од 3. јуна 1862. када је турски војник ранио српског дечака и потоње турско бомбардовање Београда да захтева потпуно турско повлачење. За време тих догађаја кнез Михаило је био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића, да се код Енглеза протестује због турских претензија и да се дипломатским путем избори независност Србије.[тражи се извор од 11. 2015.]

50 година Таковског устанка

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше.[тражи се извор од 11. 2015.]

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.[тражи се извор од 11. 2015.]

Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.[тражи се извор од 11. 2015.]

После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.[тражи се извор од 11. 2015.]

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.[тражи се извор од 11. 2015.]

Кнез Михаило добио је писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез је отишао бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му је поверио градове у Србији.[тражи се извор од 11. 2015.]

Кнез Михаило вратио се 4. априла исте године у Београд где га је поздравио одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.[7]

Илустрација предаје кључева града Београда кнезу Михаилу на Калемегдану

Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу. [8] После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић Смедерево и 14. априла артиљеријски капетан Милутин Јовановић Кладово. [9] Турска застава на Београдској тврђави и годишњи порез који је Србија плаћала Османском царству били су једини знаци да је Србија номинално поданик Османског царства.[5]

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.[тражи се извор од 11. 2015.]

Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861—1867).[тражи се извор од 11. 2015.]

Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду. Годину дана након његове погибије у Србији је пуштен у оптицају 1869. године бакарни новац са његовим ликом који представља први српски новац после средњовековних кованица.[10]

Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.[11]

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку[уреди]

Убиство Михаила у Кошутњаку 1868.

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.[12]

У недељу, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.[тражи се извор од 11. 2015.]

Кнез Михаило Обреновић 1859-60. Уље на платну 125,5 х 169 цм Јохана Беса, Музеј града Београда.

У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.[тражи се извор од 11. 2015.]

Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.[тражи се извор од 11. 2015.]

Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.

Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.[тражи се извор од 11. 2015.]

Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.[тражи се извор од 11. 2015.]

Споменик кнезу Михаилу у Београду. Рад фиорентинског вајара Енрика Пација.

Наслеђе[уреди]

Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:

"Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија".

Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследио Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848—1898) који није имао право наслеђа престола.[тражи се извор од 11. 2015.]

Породица[уреди]

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Кнез Милош
MilosObrenovic 1848.jpg
18. март 1780. 26. септембар 1860.
Кнегиња Љубица
Knjeginja Ljubica.jpg
14. јануар 1785. 14. мај 1843.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Јулија Хуњади
Princess Obrenowitch.jpg
26. август 1831. 19. фебруар 1919.

Син из ванбрачне везе са Маријом Бергхаус[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Велимир Михаило Теодоровић
Velimir Mihajlo Teodorovic.jpg
8. мај 1849. 31. јануар 1898.

Преци[уреди]

Преци Михаила Обреновића, два колена уназад
Михаило Обреновић Отац:
Милош Теодоровић Обреновић (1780—1860), кнез Србије
Деда (по оцу):
Теодор Михајловић (?-1802)
Баба (по оцу):
Вишња Урошевић (?-1817)
Мајка:
Љубица Обреновић, рођ. Вукомановић (1785/88-1843)
Деда (по мајци):
Радосав Вукомановић (1758—1805)
Баба (по мајци):
Марија Вукомановић, рођ. Дамњановић (1762—1797)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Чаролија која је зауставила време – ОГЛЕДАЛО ЗА ВРЕМЕ, Политикин забавник, број 3037, 2010. године.
  2. Jelavich & Jelavich (1986). стр. 64.
  3. 3,0 3,1 Stokes (1990). стр. 9.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Ćirković (2008). стр. 213.
  5. 5,0 5,1 Jelavich & Jelavich (1986). стр. 65.
  6. Jelavich & Jelavich (1986). стр. 64-65.
  7. Димитријевић-Стошић (1967). стр. 123-128.
  8. Полексија Д. Димитријевић-Стошић: „Кључеви Белог града“, Београд (1967). стр. 165—176.
  9. Христић (1989). стр. 341-342.
  10. „Монумент српске слободе и напретка”, Удружење банака Србије, Светлана Пантелић, 2014.
  11. Христић (1989). стр. 403-404.
  12. О чему се није смело говорити („Време“, 5. јун 2008)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]