Lukijan Mušicki
| Lukijan Mušicki | |
|---|---|
Lukijan Mušicki
|
|
| Datum rođenja | 27. januar 1777. |
| Mesto rođenja | Temerin |
| Datum smrti | 15. mart 1837. (60 god.) |
| Mesto smrti | Karlovac Austrijsko carstvo |
Luka „Lukijan“ Mušicki (Temerin, 27. januar 1777 — Karlovac, 15. mart 1837) bio je srpski vladika i pesnik.
Biografija[uredi]
Osnovnu školu je učio u Temerinu, gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu, a prava i filozofiju u Pešti. Po završenim studijama postaje administrator mitropolijske kancelarije u Karlovcima, nastavnik bogoslovije i, pošto se zakaluđerio, arhimandrit manastira Šišatovca. Od 1828. do smrti bio je vladika Karlovačkoga vladičanstva sa sedištem u Plaškom. U Vojnoj krajini su postojale škole na nemačkom, a on je otvorio prve škole na srpskom jeziku u Plaškom, Škarama, Zrmanji i Mutiliću. Kao episkop Gornjo-karlovački osnovao je Bogoslovsku školu, u kojoj je i sam predavao nauku. Mušicki "izvede iz nje i posla u narod mlade sveštenike, utvrđene u pravoslavlju i svesne Srbe". Uredio je i da srpska deca u graničarskim nemačkim školama dobiju pravoslavni katihizis.[1] Umro je kao vladika u Plaškom. Umro je u Karlovcu 18. marta 1837.[2]
Delatnost[uredi]
Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena. Pored grčkog i latinskog, on zna nekoliko evropskih jezika i poznaje skoro sve veće pesnike antičkog i novog doba. Njegovi omiljeni pesnici su: Fridrih Gotlib Klopštok, čuveni nemački pesnik, pisac „Mesijade“, David „psalmopjevac“ i naročito Horacije, čiju je poetiku (Ars poetica) znao naizust. On od Horacija uzima metričke oblike, hvalbenu i svečanu rečitost i prvi među Srbima počinje da stvara umetničku poeziju u duhu i ruhu pseudoklasične poezije evropske. On sam kaže da podražava „Flaku“ i smatra kao veliki uspeh što može na srpskom jeziku pevati po latinskim metričkim obrascima.
Vrlo učen i obrazovan književnik, Mušicki pokušava da arhaični staroslovenski jezik, koji nije imao književne tradicije, prilagodi psevdoklasičnoj disciplini forme, u vreme kada se ta disciplina preživela kao i sam jezik. On je pokušao da nezavisno od narodne pesme stvori nove ritmičke oblike i dao je nekoliko virtuoznih obrazaca, ali je njegov pokušaj propao zbog odsustva talenta i zbog arhaičnog jezika.
Živeći u doba Vukove reforme jezika i pravopisa, Mušicki se bavio i pitanjem jezika. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo đ, izjašnjava se za narodni jezik, ali kao crkveni čovek on je i za ruskoslovenski:
„Slovenski, serbski jezik — dva su puta, K jednoj celi vode nas.”
On nalazi da ruskoslovenski jezik treba da ostane jezik crkve i nauke, a narodni za narod i popularnu književnost.
Delo[uredi]
On je napisao četiri knjige lirskih pesama rodoljubivog, moralnog i didaktičkog sadržaja. To je učeno stihotvorenije vrlo učenog i dobronamernog rodoljuba i crkvenog čoveka, stihotvorstvo lišeno pravog pesničkog zanosa i lepote. On peva o karakteru, narodoljublju, blagonaraviju i dobrodjetelji i daje moralne pouke mladom naraštaju. Njegove programske pesme „Glas narodoljupca“ i „Glas harfe šišatovačke“ bile su čuvene u svoje doba i školska omladina ih je znala naizust. Ta je njegova poezija cenjena u svoje vreme zbog snažnog i iskrenog rodoljublja i predstavlja zanimljiv pokušaj umetničke versifikacije po ugledu na latinske metričke oblike i ujedno kao karakterističan obrazac hladne i ukočene „objektivne lirike“. Održavao je prijateljsku vezu sa Mihailom Vitkovićem, srpskim pesnikom iz Pešte kome je Mušicki posvetio i odu.
Reference[uredi]
Literatura[uredi]
- Vuković, Sava (1996). Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka. Beograd: Evro.
Spoljašnje veze[uredi]
 |
Lukijan Mušicki na Vikimedijinoj ostavi. |
- Temerin, mesto rođenja
- Lukijan Mušicki (biografija)
- Esej o Lukijanu Mušickom („Pravoslavlje“, br. 952, 15. novembar 2006)
| Prethodnik: Mojsije Mioković |
episkop gornjokarlovački 1828 — 1837. |
Naslednik: Evgenije Jovanović |
