Пређи на садржај

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

С Википедије, слободне енциклопедије
Епархија захумско-херцеговачка и приморска
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеМостар
ДржаваБосна и Херцеговина Босна и Херцеговина,
Хрватска Хрватска,
Црна Гора Црна Гора
Основана13. вијек
Број намјесништава2
Број црквених општина10
Број парохија34
Број манастира11
Званични веб-сајт
Архијереј
АрхијерејДимитрије (Рађеновић)
Чин архијерејамитрополит
Титула архијерејаархиепископ мостарско-требињски и митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски
Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је митрополит Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Историја

[уреди | уреди извор]
Херцеговачка Грачаница
Манастир Тврдош
Саборна црква у Мостару, око 1900. године
Црква Светог благовјештења у Дубровнику

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића КосачеХерцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску[1] са сједиштем у Богородичином манастиру у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.[2]

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).[3]

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије Љубибратић (1682-1716), Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).[4] Епархијом је у раздобљу 18601864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.[3]

Ново раздобље у историји ове епархије започиње 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Тада се Херцеговачка епархија нашла у незавидном положају, пошто је њено подручје потпало под три државне власти: највећи део епархије са срезовима: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац, потпао је под аустроугарску окупацију. Југоисточни део око Никшића припао је Књажевини Црној Гори и на том подручју је већ током исте 1878. године створена нова Захумско-рашка епархија. Североисточни део Херцеговачке епархије са срезовима Пљевља и Пријепоље остао је под турском влашћу и то подручје је тек 1894. године припојено суседној Рашко-призренској епархији.[5][6]

Положај православних епархија у окупираној Босни и Херцеговини уређен је 1880. године склапањем посебне конвенције између Аустроугарске и Цариградске патријаршије. Тиме је постављена основа за почетак борбе за успостављање српске црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).[7]

Период од 1920.

[уреди | уреди извор]

Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање

[уреди | уреди извор]

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.[3]

Архијерејска намјесништва

[уреди | уреди извор]
  • Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
  • Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири

[уреди | уреди извор]
Манастир Дужи
Петропавлов манастир
  1. Данићи,
  2. Добрићево,
  3. Дужи,
  4. Житомислић,
  5. Завала,
  6. Зубци,
  7. Корита,[8]
  8. Петропавлов,
  9. Придворица,
  10. Тврдош,
  11. Херцеговачка Грачаница.

Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.

Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године:

Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766):

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)

[уреди | уреди извор]
Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Антим 1766—1772 пореклом Грк
Ликаније 1772—1802 пореклом Грк
Јеремија 1803—1815 пореклом Грк
Јосиф I 1816—1835 пореклом Грк
Прокопије I 1838 пореклом Грк
Аксентије Чешмеџијски 1838—1848 пореклом Бугарин
Јосиф II 1848—1854 пореклом Грк
Григорије 1855—1860 пореклом Грк
Јоаникије Памучина 1860—1864, администрирао епархијом
Прокопије II 1864—1875 пореклом Грк
Игњатије 1875—1888 пореклом Грк
Леонтије Радуловић 1888
Серафим Перовић 1889—1903
Петар Зимоњић 1903—1920

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)

[уреди | уреди извор]
Портрет Име и презиме Време службе
Јован Илић 1926—1931
Симеон Станковић 1932—1934
Тихон Радовановић 1934—1939
Николај Јокановић 1939—1943
Лонгин Томић 1951—1955
Владислав Митровић 1955—1991
Атанасије Јевтић 1992—1999
Григорије Дурић 1999-2018
Димитрије Рађеновић од 2018.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
  2. ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
  3. ^ а б в Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
  4. ^ Радосављевић 2008, стр. 175-196.
  5. ^ Ракочевић 1983, стр. 279.
  6. ^ Микић 1983, стр. 302-303.
  7. ^ Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)
  8. ^ Владика Димитрије служио на Коритима

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]