Metafizika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Metafizika svoj naziv duguje helenskom filozofu Adroniku s Rodosa, koji je prema vlastitom nahođenju razvrstao Aristotelove spise po sadržaju, podelivši ih u određene celine i složivši ih prema tematici kojom su se bavili. Među svim spisima našli su se i oni bez naslova, a koji su se bavili najapstraktnijim razmatranjima. On ih je sve povezao zajedno i označio ih nazivom meta ta fizika da bi ukazao na red kojim spisi treba da budu čitani. Doslovno, metafizika znači «ono što dolazi posle fizike»

Predmet i pojam metafizike[uredi]

Prvo određenje metafizike dato je kod Aristotela, iako joj on nikada ne daje to ime već je naziva prima philosophia, odnosno, prva filozofija, ili on to on – nauka o biću kao biću tj. o bivstvujućem kao bivstvujućem... iako je ponekad naziva i teologijom. Ova nauka se bavi onim što je najviše, samom suštinom stvari, nju ne interesuju pojedinačnosti, svojstva i osobenosti svekolikog čulnog sveta... Ova nauka istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja.

Zašto i prirode i saznanja? Po mišljenju ranih grčkih filozofa, mišljenje i biće se ne mogu podvajati, jer do najviših principa stvarnosti možemo doći samo misaonim putem. Priroda je umna tvorevina. U prirodi postoje zakoni po kojma sve deluje. To je Pravda, Poredak po kojima sve deluje i o koje ništa ne može da se ogluši. Kosmos je skladna tvorevina čiji poredak možemo shvatiti samo umno. Ovaj identitet bića i mišljenja je u korenu optimizma zapadne kulture koji se prema svetu i životu vazda odnosio afirmativno, aktivno i delatno.

Ova nauka koja istražuje prve i najviše principe prirode i saznanja ne ostaje na istini onoga što je čulno dostupno, već traži put kojim se ide preko toga i probija se ka onome što mu je u osnovi i što mu tek dozvoljava da se pojavi kao nešto dato, ka jednom bivstvujućem kao bivstvujućem, koje bivstvuje na potpuniji način.

Prema prvobitnom određenju reči imamo:

  • ta fisika – ono što biva kao priroda
  • meta – izvan, preko
  • meta ta fisika – ispitivanje izvan onoga što biva.

Jedan savremeni filozof, Martin Hajdeger, je posebnu pažnju obratio na to kako su Grci problematizovali fiziku i šta je reč fizis za njih značila, te on zaključuje:

fizis – nešto što izrasta iz sebe, razvijanje koje se otvara, u razvijanju prelaženje u pojavu i u njoj zadržavanje, ostajanje. izrastajući-prebivajuće vladanje; izrastanje; u-sebi-iz-sebe-iz-dizanje. Fizis je samo Biće usled kojeg ono što biva tek postaje i ostaje opažljivo. Prema objašnjenju reči fizis, ona podrazumeva biće onoga što biva. Fizika u strogom smislu je već izvan ta fisika, onoga što biva kao priroda, a kod samog bića. Zato su se presokratici, prvi filozofi - metafizičari, bavili ispitivanjem prirode. I to one skrivene biti svih stvari, koja se nalazi dalje od pojavne stvarosti. Njihovi spisi često su nosili ime O prirodi.

Pregnantnost imena Bića je u smislu u kome su reč koristili presokratici, i to kao

  • aletheia – neskrivenost, prisutnost. U tome je srž tvrdnje o identitetu mišljenja i bića. Otkrivanjem bića biće i mišljenje se identifikuju i čini se beskorisnom bilo kakva njihova adekvacija. Upravo je to ono što je Parmenid prepoznao i time odredio istoriju zapada. To je nešto što su antički filozofi umeli da prepoznaju i problematizuju, ali je dalji tok zapadne kulture pokazao tendenciju udaljavanja od ovih izvornih značenja. Danas se ime metafizike koristi u jednom populističkom i šturom značenju, koje skoro i da nema baš ništa zajedničko sa svojim izvornim značenjem.

Postoji još jedno drugo značenje ideje prisutnosti i ono je najavilo pad zapadnog mišljenja, a to je upravo značenje prisutnosti kao vrste objektivizacije i na taj način shvatanja Bića kao nečeg bivstvujućeg. Ovaj prelaz od prvog shvatanja prisutnosti na drugo shvatanje, označio je pad metafizike, kao i zapadne kulture i mišljenja. Ovaj pad se dešava već sa Platonom – on određuje Biće idejom, i daje mu jedno apriorno svojstvo. To se uočava u učenju o sećanju gde učiti znači sećati se i pretpostavlja da nam je ideja unapred poznata iako ne na tematski način. Metafizika od Platona pa nadalje doživljava svoj pad jer ne polazi od Bića da bi došla do onoga što je upitno u njegovoj otvorenosti, već kreće od bivstvujućeg ikreće se prema drugom bivstvujućem... Biće za ovakvu metafiziku postaje i ostaje samo najveća opštost, a ovim putem se metafizika više ne može kretati. U savremenoj filozofiji, Hajdegerov uvod u metafiziku i uspostavljanje fundamentalne ontologije, će zapravo biti prevladavanje metafizike, u tradicionalnom smislu reči, i izvođenje iz nje.

Filozofi i metafizika[uredi]

Aristotel (384-322. p. n. e.) Discipline koje su apstraktnije, kao matematika ili metafizika, u većoj su meri uređene, nepromenljive i nužne. Aristotel je očigledno smatrao da se ne samo metafizika, već i matematika, kao najapstraktnija od svih nauka, na jedan poseban način odnose prema drugim poljima saznanja kao što su fizika, astronomija, psihologija i biologija.

Al-Kindi (oko 813-873.) Najvažniji radovi: Najraniji metafizički rad na arapskom, Metafizika, kao i radovi o geometriji, astronomiji, aritmetici, muzici (razvijenoj po aritmetičkim principima), fizici, medicini, psihologiji, meteorologiji, i politici.

Albert Veliki (St. Albertus Magnus 1206-1280.) Po njemu metafizika tretira Boga kao prvo Biće, dok teologija tretira Boga kao objavljenog kroz veru.

Frensis Bekon (Francis Bacon 1561-1626.) U osnovu nauka on stavlja „prvu filozofiju“, koja sadrži aksiome koji su zajednički za razne nauke, zatim zakone mišljenja i neke veoma opšte pojmove. Počev od te osnove, nauke se razvijaju u sledećem nizu: prirodna istorija, fizika, metafizika. Ova poslednja bi, budući da se bavi zakonima koji objedinjuju prirodu, mogla ostati izvan domašaja ljudskih moći.

Pjer Dijem (Pierre Duhem 1861-1916.) Francuski filozof nauke. On je verovao da metafizika može da izriče tvrdnje o stvarnosti. Smatrao je da se stvarnost može pojmiti preko pročišćenog aristotelizma.

Doroti Emet (Emmet Dorothy 1904-2000) Engleski filozof. Metafizika je najapstraktnija od svih disciplina, i njen je zadatak da izrazi koherentnost celokupnog iskustva, uključujući tu i sve naučne teorije. Jedan tip metafizike se bavi samo time, i u tu svrhu se služi analogijama koje su u izvesnom smislu samoočigledne. Drugi tip metafizike ima istu funkciju, ali pritom pravi transcendentne reference koje izlaze iz okvira običnog iskustva. Oba tipa su usmerena ka vrednostima, a Emetova (sledeći Vajtheda) to usmerenje naziva „sudovima o značaju“.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Metafizika