Пређи на садржај

Петар Стамболић

С Википедије, слободне енциклопедије
петар стамболић
Петар Стамболић, 1958. године
Лични подаци
Датум рођења(1912-07-12)12. јул 1912.
Место рођењаБрезова, код Ивањице, Краљевина Србија
Датум смрти21. септембар 2007.(2007-09-21) (95 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникЈудита Аларгић-Стамболић
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941 — 1945.
Чингенерал-мајор у резерви
У току НОБкомандант Главног штаба НОВ и ПО Србије
Председник Владе НР Србије
Период1948 — 1953.
ПретходникБлагоје Нешковић
НаследникЈован Веселинов
Председник Народне скупштине НР Србије
Период1953 — 1957.
ПретходникИса Јовановић
НаследникЈован Веселинов
Председник Савезне народне скупштине
Период1957 — 1963.
ПретходникМоша Пијаде
НаследникЕдвард Кардељ
Председник Савезног извршног већа
Период29. јануар 1963 — 16. мај 1967.
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникМика Шпиљак
Председник Председништва СФРЈ
Период15. мај 1982 — 15. мај 1983.
ПретходникСергеј Крајгер
НаследникМика Шпиљак
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден југословенске велике звезде Орден народног хероја Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Велики крст - Орден Ђорђа I (Грчка)

Петар Стамболић (Брезова, код Ивањице, 12. јул 1912 — Београд, 21. септембар 2007) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Обављао је највише државне функције на републичком и савезном нивоу и налазио у највишим партијским органима. Од 1948. до 1953. године био је председник Владе НР Србије, од 1953. до 1957. и председник Народне скупштине НР Србије. На функцији председника Савезне народне скупштине био је од 1957. до 1963. У периоду од 1963. до 1967. обављао је функцију председника Савезног извршног већа, а од 1982. до 1983. године Председништва СФР Југославије, чији је члан био од 1974. до 1984. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у 12. јула 1912. године у селу Брезова, код Ивањице. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Ивањици и Чачку. Редовне студије почео је у Београду 1931. године на Пољопривредно-шумарском факултету.

Одмах после уписа на студије, укључио се у акције револуционарне студентске омладине Београдског универзитета. Био је један је од организатора и руководилаца акције студената за помоћ политичким затвореницима, октобра 1933. године. Као члан Акционог одбора стручних студентских удружења, радио је на оснивању стручних студентских удружења и окупљању студената марксиста. Током 1935. и 1936. године био је један од организатора штрајкова и борбе револуционарне студентске омладине за слободу науке и аутономију Универзитета, против националистичких студентских удружења и др.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је децембра 1933. године, када је постао и руководилац скојевске ћелије на Пољопривредно-шумарском факултету. Септембра 1934. је укључен у чланство Универзитетског комитета СКОЈ-а, а крајем 1935. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Поред рада у Београду, у време распуста ангажовао се и у раду са средњошколском и радничком омладином, у родном крају. Године 1937. је постао члан Универзитетског комитета КПЈ, тада најјаче партијске организације у Београду. Више пута је хапшен и протериван из Београда.

После одслужења војног рока, вратио се у Београд и наставио политички рад. По задатку Партије, од новембра 1937. до марта 1938. радио је као партијски радник у унутрашњости, углавном у централној и западној Србији. Од средине 1938, као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио је при Обласном комитету КПЈ за западну Србију, почетком јуна 1940. у Београду, када је изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ. Непосредно пред Априлски рат 1941. године радио је, као инструктор Покрајинског комитета, у Нишу и Ваљеву.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

После окупације Краљевине Југославије, у својству инструктора ПК радио је на организовању устанка на подручју Јагодине и Смедеревске Паланке, и на формирању првих партизанских јединица у централној и западној Србији. У јесен 1941. године је, у тада ослобођеном, Ужицу радио на организовању органа народне власти и био изабран за првог секретара Главног народноослободилачког одбора за Србију.

После повлачења Главнине партизанских снага из Србије у Санџак, децембра 1941. изабран је за члана Главног штаба НОП одреда Србије. У Босни се налазио до краја 1942, најпре у Штабу Друге пролетерске ударне бригаде, а од марта 1942. на политичком раду у Покрајинском комитету КПЈ за Босну и Херцеговину. Крајем 1942, по задатку ЦК КПЈ, упућен је на партијски рад у Србију. Кратко време боравио је у Срему, а затим прешао у Београд, где је као члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио на организовању и јачању организација и руководства КПЈ и Народноослободилачког покрета у Србији.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, изабран је за члана Председништва. У то време је, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, именован за команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије. Почетком 1944. одлази на слободну територију јужне Србије, и преузима дужност команданта Главног штаба, а затим је изабран за секретара Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, обављао је најодговорније партијске и државне дужности у Социјалистичкој Републици Србији и Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Налазио се на функцијама:

Од 1945. до 1967. биран је за посланика Савезне скупштине СФРЈ, а од 1946. до 1958. године за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од 1948. до 1953. године био је у два сазива члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ. Биран је у републичко и савезно руководство Народног фронта Југославије, односно ССРН, и у Председништво Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ).

Године 1947, заједно са Стефаном Митровићем и Крстом Попиводом, био је члан југословенске делегације коју је приликом посете Совјетском Савезу примио Михаил Суслов, незванични идеолог Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС).[1]

Са позиције председника Савезног извршног већа (СИВ) је, заједно са Кочом Поповићем, Савезним секретаром за иностране послове СФРЈ и Вељком Мићуновићем, амбасадором СФРЈ у САД, 25. новембра 1963. године био члан делегације Југославије на сахрани Џона Ф. Кенедија.[2]

Од 1948. до 1957. године био је политички секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије. Током 1968. године налазио се на месту председника ЦК СКС, када га децембра месеца мења Марко Никезић. Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије био је од Петог до Дванаестог конгреса СКЈ. У међувремену, биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, Извршног комитета ЦК СКЈ, Председништва СКЈ и Председништва ЦК СКЈ.

За члана Председништва СФРЈ изабран је 1974. године, а потпредседник Председништва СФРЈ био је од маја 1974. до маја 1975. године. Маја 1979. године, поново је изабран за члана Председништва СФРЈ, а у периоду после Титове смрти, од 1982. до 1983. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ. Биран је и за члана Савета народне одбране и Савета федерације.

По истеку мандата члана Председништва СФРЈ, 15. маја 1984. године, Стамболић се повукао из политичког живота, и живео повучено све до своје смрти у Београду, 21. септембра 2007. године. Кремиран је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен на гробљу у родном селу Брезова, код Ивањице. Његов сестрић био је Иван Стамболић (1936—2000), трагично преминули председник СР Србије.

Добрица Ћосић је за Петра Стамболића писао да је, уз Кочу Поповића, био најобразованији међу комунистичким званичницима Србије. Он наводи и да је имао толеранције и разумевања за научнике, академике и уметнике.[3] Ћосић га назива великим кнезом српске комунистичке бирократије.[4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Од иностраних одликовања, носилац је Краљевског ордена Ђорђа I у реду Великог крста Краљевине Грчке.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Марић 1987, стр. 224.
  2. ^ „STATE FUNERAL OF PRESIDENT KENNEDY: WHITE HOUSE, POST FUNERAL RECEPTION”. jfklibrary.org. JFK library. 25. новембар 1963. Приступљено 12. март 2022. 
  3. ^ Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 116. 
  4. ^ Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 116. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Стамболић&oldid=28729341”