Društvena grupa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Društvena grupa je relativno trajan skup međusobno povezanih ljudi, koji obavlja određenu društvenu funkciju ili zadovoljava neku čovekovu potrebu. To je skup pojedinaca koji na sistematski način stupaju u međusobne odnose.[1] Po veličini, društvene grupe mogu biti manje ili veće, a cmatra se da najmanja društvena grupa treba da ima bar tri člana. Bez obzira na veličinu, osnovnu karakteristiku grupe predstavlja osećanje njenih pripadnika o zajedničkom pripadništvu. Čovek je društveno biće i kao takav je uvek član društvene grupe, odnosno brojnih društvenih grupa preko kojih jeste pripadnik društvene zajednice. U modernim društvima većina ljudi pripada različitim tipovima grupa koje su često antagonističke.

Unutar društvene grupe stvaraju se interakcije između pojedinaca i one su podložne određenim zakonitostima koje su predmet izučavanja sociologije, psihologije i socijalne psihologije. Svaku društvenu grupu karakteriše njena struktura i grupna dinamika. Neke društvene grupe su trajnijeg karaktera, a neke kratkotrajne dok se ne ostvari funkcija zbog koje je osnovana. Neke društvene grupe su dobrovoljne, dok su druge prinudne, u zavisnosti od toga kako je čovek u njih ušao. Svaka društvena grupa je manje ili više otvorena prema drugim društvenim grupama ili pojedincima.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Pristup socijalne kohezije[uredi | uredi izvor]

Društvena grupa pokazuje izvestan stepen društvene kohezije i više je od obične zbirke ili skupa pojedinaca, kao što su ljudi koji čekaju na autobuskoj stanici ili ljudi koji čekaju u redu. Karakteristike koje dele članovi grupe mogu uključivati interese, vrednosti, reprezentacije, etničko ili socijalno poreklo i rodbinske veze. Rodbinske veze su društvene veze zasnovane na zajedničkom poreklu, braku ili usvojenju.[2] Na sličan način, neki istraživači smatraju da je definitivna karakteristika grupe društvena interakcija.[3] Prema Danbarovom broju, ljudi u proseku ne mogu da održavaju stabilne društvene odnose sa više od 150 pojedinaca.[4]

Značaj te definicije[uredi | uredi izvor]

Pažnja onih koji koriste, učestvuju u grupama ili ih proučavaju fokusirana je na funkcionalne grupe, na veće organizacije ili na odluke donete u tim organizacijama.[5] Mnogo manje pažnje je posvećeno sveprisutnijim i univerzalnijim društvenim ponašanjima koja ne pokazuju jasno jedan ili više od pet neophodnih elemenata koje je Šerif opisao.

Pristup socijalnoj identifikaciji[uredi | uredi izvor]

Eksplicitna suprotnost definiciji društvenih grupa zasnovanoj na društvenoj koheziji je perspektiva društvenog identiteta, koja se oslanja na uvide iz teorije društvenog identiteta.[6] Ovde, umesto da definiše društvenu grupu na osnovu izraza kohezivnih društvenih odnosa između pojedinaca, model društvenog identiteta pretpostavlja da „članstvo u psihološkoj grupi ima prvenstveno perceptivnu ili kognitivnu osnovu.“[7] On postulira da je neophodan i dovoljan uslov za pojedince da deluju kao članovi grupe „svest o zajedničkom članstvu kategorije“ i da se društvena grupa može „korisno konceptualizovati kao broj pojedinaca koji su internalizovali članstvo u istoj društvenoj kategoriji kao komponentu svog koncepta sebe“.[7] Drugim rečima, dok pristup socijalne kohezije očekuje da članovi grupe pitaju „ko me privlači?”, perspektiva društvenog identiteta očekuje da članovi grupe jednostavno pitaju „ko sam ja?”

Empirijska podrška perspektivi društvenog identiteta na grupama prvobitno je izvučena iz rada koji je koristio paradigmu minimalne grupe. Na primer, pokazalo se da je sam čin raspoređivanja pojedinaca u eksplicitno nasumične kategorije dovoljan da navede pojedince da deluju na način koji favorizuje grupu (čak i tamo gde nije moguć pojedinačni lični interes).[8] Takođe, problematično za račun društvene kohezije je nedavno istraživanje koje pokazuje da naizgled besmislena kategorizacija može biti prethodnik percepcije međuzavisnosti sa drugim članovima kategorije.[9]

Dok su koreni ovog pristupa društvenim grupama imali svoje temelje u teoriji društvenog identiteta, usaglašenije istraživanje ovih ideja odvilo se kasnije u obliku teorije samokategorizacije.[10] Dok je teorija društvenog identiteta prvobitno bila usmerena na objašnjenje međugrupnog sukoba u odsustvu bilo kakvog sukoba interesa, teorija samokategorizacije je razvijena da objasni kako pojedinci generalno doživljavaju sebe kao članove grupe i kako ovo samogrupisanje leži u osnovi i određuje sve probleme kasnijih aspekata grupnog ponašanja.[11]

Mala grupa[uredi | uredi izvor]

Mala grupa je grupa sastavljena od relativno malog broja članova (tri do 12). U ovakvim grupama postoji mogućnost spontane i neposredne interakcije. Članovi su više međusobno upućeni na saradnju, a često i efikasniji u radu i zadovoljniji rezultatima u odnosu na pripadnike veće grupe.

Formalne i neformalne grupe[uredi | uredi izvor]

Formalna grupa je vrsta grupe kod koje su formalno, jasno i precizno propisani ciljevi, položaji, uloge, kao i standardi ponašanja i međusobnih odnosa članova. Formalna grupa nastaje smišljeno, zvanično se formira izvesnim osnivačkim aktom, a struktura grupe, osnovni zadaci, kao i međusobni odnosi i obaveze članova obično su pravno propisani statutom i relativno stabilni.

Neformalna grupa je vrsta grupe koja nema formalno utvrđene ciljeve i norme ponašanja, nema fiksiranu i zatvorenu strukturu, niti čvrsto utvrđene položaje i formalizovane uloge. Nastaje spontano, formira se oko nekog slobodno izabranog cilja, kroz prisnu međusobnu komunikaciju članova grupe koji imaju ista uverenja, interesovanja i težnje, a ostaje relativno otvorena za nove članove, kao i za promene u strukturi. Neformalna grupa može nastati nezavisno od bilo koje druge grupe ili u okviru neke veće formalne grupe, kao njen deo.

Homogene i heterogene grupe[uredi | uredi izvor]

Homogene grupe su grupe koje se sastoje od članova sa sličnim ili istim karakteristikama, npr. samo od osoba određenog godišta, pola ili osoba koje imaju sličan problem. Neke vođe grupa veruju da homogene grupe olakšavaju fokus na problem, njegovo razumevanje i motivaciju za akciju.

Heterogene grupe su grupe čije se članstvo sastoji od ljudi različite starosne dobi, pola, etničke pripadnosti, političke orijentacije, vere i sl. Smatra se da su heterogene grupe povoljnije okruženje, jer omogućavaju dinamične relacije unutar i između grupa.

Zdravlje[uredi | uredi izvor]

Društvene grupe u koje su ljudi uključeni na radnom mestu direktno utiču na njihovo zdravlje. Bez obzira gde osoba radi ili koje je zanimanje, osećaj pripadnosti grupi je ključ ukupnog uspeha.[12] Deo toga je odgovornost lidera (menadžera, nadzornika, itd). Ako vođa pomaže svima da osete osećaj pripadnosti unutar grupe, to može pomoći u podizanju morala i produktivnosti. Prema dr Niklasu Stefensu, „Društvena identifikacija doprinosi psihološkom i fiziološkom zdravlju, ali zdravstvene beneficije su jače za psihičko zdravlje“.[13] Društveni odnosi koje ljudi imaju mogu biti povezani sa različitim zdravstvenim stanjima. Niži kvantitet ili kvalitet društvenih odnosa povezani su sa pitanjima kao što su: razvoj kardiovaskularnih bolesti, rekurentni infarkt miokarda, ateroskleroza, autonomna disregulacija, visok krvni pritisak, rak i odloženi oporavak od raka, sporije zarastanje rana, kao i inflamatorni biomarkeri i oslabljena imunska funkcija, faktori povezani sa štetnim zdravstvenim ishodima i mortalitetom. Društveni odnos braka je najviše proučavan među njima, bračna istorija tokom nečijeg života može da formira različite zdravstvene ishode kao što su kardiovaskularne bolesti, hronična stanja, ograničenja kretanja, samoocenjivanje zdravlja i simptomi depresije. Društvena povezanost takođe igra veliku ulogu u prevazilaženju određenih stanja kao što su zloupotreba droga, alkohola ili drugih supstanci. Kod ovakvih problema, grupa premaca igra veliku ulogu u pomaganju da ostanu prisebni. Uslovi ne moraju biti opasni po život, nečija društvena grupa takođe može pomoći u suočavanju sa anksioznošću na poslu. Kada su ljudi društveno povezaniji, imaju pristup većoj podršci.[14] Neki od zdravstvenih problema koje ljudi imaju takođe mogu proizilaziti iz njihove nesigurnosti oko toga gde se nalaze među svojim kolegama. Pokazalo se da dobra društvena povezanost ima značajan uticaj na osobu kako stari, prema desetogodišnjoj studiji Makartur Fondacije, koja je objavljena u knjizi 'Uspešno starenje'[15] podrška, ljubav, i briga koju osoba oseća kroz društvene veze može pomoći u suzbijanju nekih zdravstvenih negativnih efekata starenja. Stariji ljudi koji su bili aktivniji u društvenim krugovima obično su bili u boljem zdravstvenom stanju.[16]

Članstvo u grupi i regrutovanje[uredi | uredi izvor]

Društvene grupe imaju tendenciju da se formiraju na osnovu određenih principa privlačnosti, koji privlače pojedince da se pridruže jedni drugima, na kraju formirajući grupu.

  • Princip blizine – tendencija pojedinaca da razvijaju odnose i formiraju grupe sa onima kojima su (često fizički) bliski. Ovo se često naziva 'familijarnost izaziva dopadanje', ili da preferiramo stvari/ljude sa kojima smo upoznati.[17]
  • Princip sličnosti – tendencija da se pojedinci povezuju ili preferiraju pojedince koji dele njihove stavove, vrednosti, demografske karakteristike itd.
  • Princip komplementarnosti – tendencija da pojedinci vole druge pojedince koji su različiti od njih samih, ali na komplementaran način. Na primer, lideri će privući one koji vole da budu vođeni, i obrnuto.[18]
  • Princip reciprociteta – sklonost da se sviđanje bude uzajamno. Na primer, ako A voli B, B je sklon da voli A. Nasuprot tome, ako A ne voli B, B verovatno neće voleti A (negativan reciprocitet)
  • Princip elaboracije – tendencija da se grupe tokom vremena kompleksiraju dodavanjem novih članova kroz njihove odnose sa postojećim članovima grupe. U formalnijim ili strukturiranim grupama, potencijalnim članovima može biti potrebna referenca od trenutnog člana grupe pre nego što se pridruže.

Na formiranje grupe utiču i drugi faktori. Ekstroverti mogu više da traže grupe, jer smatraju da su veće i češće međuljudske interakcije stimulativne i prijatne (više od introverta). Slično, grupe mogu više tražiti ekstroverte nego introverte, možda zato što smatraju da se lakše povezuju sa ekstrovertima.[19] Oni koji su skloniji uspostavljanju odnosa (pažnja prema svojim odnosima sa drugim ljudima) takođe će verovatno tražiti i vrednovati članstvo u grupi. Takva naklonost je takođe povezana sa ekstrovertnošću i prijatnošću.[20] Slično tome, oni sa velikom potrebom za pripadnošću su više privučeni da se pridruže grupama, provode više vremena sa grupama i lakše prihvataju druge članove grupe.[21]

Prethodna iskustva sa grupama (dobra i loša) utiču na odluke ljudi da se pridruže budućim grupama. Pojedinci će uporediti nagrade grupe (npr. pripadnost,[22] emocionalna podrška,[23] informativna podrška, instrumentalna podrška i duhovna podrška, sa potencijalnim troškovima (npr. vreme, emocionalna energija). Oni sa negativnim ili 'mešovitim' iskustvima sa prethodnim grupama će verovatno biti promišljeniji u proceni potencijalnih grupa kojima će se pridružiti i sa kojim grupama žele da se pridruže. (Za više, pogledajte minimaks princip, kao deo teorije društvene razmene).

Kada grupa počne da se formira, ona može povećati članstvo na nekoliko načina. Ako je grupa otvorena grupa,[24] gde su granice članstva relativno propusne, članovi grupe mogu da uđu i izađu iz grupe kako im odgovara (često preko najmanje jednog od gore pomenutih principa privlačnosti). Zatvorena grupa[24] sa druge strane, gde su granice članstva kruće i zatvorenije, često se upušta u namerno i/ili eksplicitno regrutovanje i socijalizaciju novih članova.

Ako je grupa veoma kohezivna, verovatno će se uključiti u procese koji doprinose nivoima kohezije, posebno kada regrutuje nove članove, koji mogu doprineti koheziji grupe ili je destabilizovati. Klasični primeri grupa sa visokom kohezijom su bratstva, sestrinstva, bande i kultovi, koji su svi poznati po procesu regrutovanja, posebno po inicijaciji ili malverzacijama. U svim grupama, formalne i neformalne inicijacije doprinose koheziji grupe i jačaju vezu između pojedinca i grupe demonstrirajući isključivost članstva u grupi, kao i posvećenost regruta grupi.[25] Inicijacije imaju tendenciju da budu formalnije u kohezivnijim grupama. Inicijacija je takođe važna za regrutovanje, jer može da ublaži bilo kakvu kognitivnu disonancu kod potencijalnih članova grupe.[26]

U nekim slučajevima, kao što su kultovi, regrutovanje se takođe može nazvati konverzijom. Kelmanova teorija konverzije[27] identifikuje 3 faze konverzije: usklađenost (pojedinac će se pridržavati ili prihvatiti stavove grupe, ali se ne mora nužno složiti sa njima), identifikacija (član počinje da oponaša radnje grupe, vrednosti, karakteristike itd.) i internalizaciju (grupna verovanja i zahtevi postaju kongruentni sa ličnim uverenjima, ciljevima i vrednostima člana). Ovo ocrtava proces kako novi članovi mogu postati duboko povezani sa grupom.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Reicher, S. D. (1982). "The determination of collective behaviour." Pp. 41–83 in H. Tajfel (ed.), Social identity and intergroup relations. Cambridge: Cambridge University Press.
  2. ^ Macionis, John; Gerber, Linda (2010). Sociology 7th Canadian Ed. Toronto, Ontario: Pearson Canada Inc. 
  3. ^ Hare, A. P. (1962). Handbook of small group research. New York: Macmillan Publishers.
  4. ^ Gladwell 2002, str. 177–81.
  5. ^ Simon, Herbert A. 1976. Administrative Behavior (3rd ed.). New York. Free Press. pp. 123–53.
  6. ^ Tajfel, H., and J. C. Turner (1979). An integrative theory of intergroup conflict. In W.G. Austin & S. Worchel (eds.), The social psychology of intergroup relations. pp. 33–47. Monterey, CA: Brooks/Cole
  7. ^ a b Turner, J.C. (1982). Tajfel, H., ur. „Towards a cognitive redefinition of the social group”. Social Identity and Intergroup Relations. Cambridge: Cambridge University Press: 15—40. 
  8. ^ Tajfel, H., Billig, M., Bundy, R.P. & Flament, C. (1971). "Social categorization and intergroup behaviour". European Journal of Social Psychology, 2, 149–78,
  9. ^ Platow, M.J.; Grace, D.M.; Smithson, M.J. (2011). „Examining the Preconditions for Psychological Group Membership: Perceived Social Interdependence as the Outcome of Self-Categorization”. Social Psychological and Personality Science. 3 (1). 
  10. ^ Turner, J.C.; Reynolds, K.H. (2001). Brown, R.; Gaertner, S.L., ur. „The Social Identity Perspective in Intergroup Relations: Theories, Themes, and Controversies”. Blackwell Handbook of Social Psychology. 3 (1). 
  11. ^ Turner, J. C. (1987) Rediscovering the Social Group: A Self-Categorization Theory. Oxford: Blackwell. pp. 42–67.
  12. ^ „Health determined by social relationships at work”. phys.org. Society for Personality and Social Psychology. Arhivirano iz originala 2016-11-04. g. 
  13. ^ „Workplace leaders improve employee wellbeing”. phys.org. University Of Queensland. Arhivirano iz originala 2016-11-04. g. 
  14. ^ Umberson, Debra; Karas Montez, Jennifer (2010). „Social Relationships and Health: A Flashpoint for Health Policy”. Journal of Health and Social Behavior. 51 (Suppl): S54—S66. PMC 3150158 Slobodan pristup. PMID 20943583. doi:10.1177/0022146510383501. 
  15. ^ Rowe, J.W.; Kahn, R.L. (1997). „Successful Aging”. The Gerontologist. 37 (4): 433—40. PMID 9279031. doi:10.1093/geront/37.4.433 Slobodan pristup. 
  16. ^ Staackmann, Mary. „Social Connections are a Key to Aging Well”. Chicago Tribune. The Evanston Review. Arhivirano iz originala 2016-11-30. g. 
  17. ^ Bornstein, Robert F. (1989). „Exposure and affect: Overview and meta-analysis of research, 1968, 1987”. Psychological Bulletin. 106 (2): 265—289. doi:10.1037/0033-2909.106.2.265. 
  18. ^ Tracey, Terence (2001). „Complementarity of interpersonal circumplex traits”. Personality and Social Psychology Bulletin. 27 (7): 786—797. S2CID 144304609. doi:10.1177/0146167201277002. 
  19. ^ Gardner, William L.; Reithel, Brian J.; Cogliser, Claudia C.; Walumbwa, Fred O.; Foley, Richard T. (2012). „Matching personality and organizational culture effects of recruitment strategy and the five-factor model on subjective person-organization fit”. Management Communication Quarterly. 24: 585—622. S2CID 146744551. doi:10.1177/0893318912450663. 
  20. ^ Cross, S. E.; Bacon, P. L.; Morris, M. L. (2000). „The relational-interdependent self-construal and relationships”. Journal of Personality and Social Psychology. 78 (4): 791—808. PMID 10794381. doi:10.1037/0022-3514.78.4.191. 
  21. ^ McAdams, Dan P.; Constantian, Carol A. (1983). „Intimacy and affiliation motives in daily living: An experience in sampling analysis”. Journal of Personality and Social Psychology. 45 (4): 851—861. doi:10.1037/0022-3514.45.4.851. 
  22. ^ Kruase, Neal; Wulff, Keith M. (2005). „Church-based social ties, a sense of belonging in a congregation, and physical health status”. International Journal for the Psychology of Religion. 15: 75—93. 
  23. ^ McGuire, Gail M. (2007). „Intimate work: A typology of the social support that workers provide to their network members”. Work and Occupations. 34: 125—147. S2CID 145394891. doi:10.1177/0730888406297313. 
  24. ^ a b Ziller, R. C. (1965). „Toward a theory of open and closed groups”. Psychological Bulletin. 34 (3): 164—182. PMID 14343396. doi:10.1037/h0022390. 
  25. ^ Forsyth, Donelson R. (2010). Group Dynamics (5 izd.). Belmont, CA: Wadsworth, Cengage Learning. 
  26. ^ Aronson, E.; Mills, J. (1959). „The effect of severity of initiation on liking for a group”. Journal of Abnormal and Social Psychology. 59 (2): 177—181. doi:10.1037/h0047195. 
  27. ^ Kelman, H. (1958). „Compliance, identification, and internalization: Three processes of attitude change”. Journal of Conflict Resolution. 2: 51—60. S2CID 145642577. doi:10.1177/002200275800200106. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Udru Helps Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. decembar 2020)

  • Appelbaum, R. P., D. Carr, M. Duneir, and A. Giddens. 2009. "Conformity, Deviance, and Crime." Introduction to Sociology, New York: W. W. Norton & Company. p 137.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друштвена_група&oldid=27550875”