Zoran Đinđić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Zoran Đinđić
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Zoran Đinđić
Biografija
Datum rođenja (1952-08-01)1. avgust 1952.
Mesto rođenja Bosanski Šamac
FNRJ
Mesto smrti Beograd
Srbija i Crna Gora
Državljanstvo  Srbija i Crna Gora
Religija pravoslavna
Supružnik Ružica Đinđić
Profesija doktor filozofije
Univerzitet Univerzitet u Beogradu
Politička
partija
Demokratska stranka (1990-2003)
Potpis Zoran Djindjic signature.svg
25. januar 2001. — 12. mart 2003.
Izbori 2000.
Prethodnik Milomir Minić
Naslednik Nebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
21. februar 1997. — 30. septembar 1997.
Prethodnik Nebojša Čović
Naslednik Vojislav Mihailović

Vlada Srbije logo.png
Amblem Vlade Srbije
Flag of Belgrade.svg
Grb Gradonačelnika Beograda

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar, filozof, doktor filozofije, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i Predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Đinđić je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, čiji je predsednik postao 1994. godine.[1] Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001.[1] postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[2] Ubijen je u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije uz podršku organizovane kriminalne grupe u Srbiji, poznatije kao Zemunski klan.[3][4][5]

Biografija[uredi]

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, gde je i završio osnovnu školu. Maturirao je u Devetoj gimnaziji u Beogradu, nakon što je njegov otac, kao oficir JNA prekomandovan u Beograd.

Studije[uredi]

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[6] Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista“.[7] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

S grupom istomišljenika, Đinđić je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizovali su studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[8] Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori su, uključujući i Đinđića, uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[8]

Nakon što je osuđen od strane komunističkog režima i preko partijskih medija zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić je emigrirao u Zapadnu Nemačku, zahvaljujući intervenciji bivšeg kancelara Nemačke Vilija Branta, koji je ubedio vlasti da puste Đinđića u Nemačku umesto da izdržava kaznu u Jugoslaviji. Nastavio je studije filozofije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[9] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[10] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.

Godine 1979. je doktorirao na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[11]

Profesor[uredi]

Godine 1989, Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[12] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje[uredi]

Zoran Đinđić je zajedno sa drugim srpskim disidentima obnovio rad Demokratske stranke. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[13]

Nakon niza masovnih protesta i demonstracija zbog krađe na lokalnim izborima 1996, prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekomerne upotrebe sile od strane policije, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutršnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora, popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda kao prvi postkomunistički gradonačelnik tog grada još od kraja Drugog svetskog rata. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg koalicionog partnera.[14] Ujedinjeni samo oko zajedničkog političkog neprijatelja Koalicija Zajedno, sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić, raspala se samo četiri meseca nakon svoje pobede.

NATO bombardovanje[uredi]

Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Đinđić se, radi sopstvene sigurnosti, privremeno sklonio u Crnu Goru da bi kasnije otišao u inostranstvo, navodno jer je bio sledeći na spisku atentata Miloševićeve Službe državne bezbednosti. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[15] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost, a potom je i ustanovljeno da je bilo montirano.

Izbori 2000.[uredi]

Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16-17. juna 2001. godine

Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra koji su dovele do zbacivanja Miloševića sa vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije, koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001. godine.[16] Tokom Petooktobarskih demonstracija, Đinđić je navodno pregovarao sa Miloradom Ulemekom, komandantom Jedinice za specijalne operacije. Nakon toga, Crvene beretke nisu intervenisale da zaustave nemire i spasu Miloševića, a zauzvrat im je nova vlada ostavila većinu njihovih privilegija i nije ih progonila, niti čak dublje zadirala u njihove živote i njihovu prošlost.

Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. godine, Milorad Ulemek je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta JSO.

Godine 2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.[17] Mnogi smatraju da je upravo ta odluka o izručenju Miloševića [18] Hagu bila ključna za kasniji atentat na Đinđića. Kasnije, Đinđić je rekao da je razočaran odugovlačenjem suđenja Miloševiću i ocenio to kao "skupi cirkus", i da "Haški tribunal dozvoljava Miloševiću da koristi svoju demagogiju i vodi suđenje".

Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.[19]

Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova vlade iz Đinđićeve Demokratske stranke sa organizovanim kriminalom. Ovo je prouzrokovalo da Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije sa svojih 45 narodnih poslanika napuste Đinđićevu vladu i vladajuću koaliciju oko DOS-a. Đinđić je nameravao da izbaci poslanike DSS-a iz parlamenta oduzimanjem poslaničkih mandata. U međuvremenu, Koštunica i njegova stranka su otvoreno optuživali Đinđića za organizovani kriminal.[20][21] Dvojica ministara iz Koštuničine stranke (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) podneli su ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[20]

U novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici JSO, predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom, blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. Navodni povod bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, a nezvanično se tvrdilo da je Ulemek želeo da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za atentat na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar. Koštunica je podržao pobunu JSO.

Dana 24. juna 2002. godine, Koštunica je neočekivano smenio sa mesta načelnika generalštaba generala Nebojšu Pavkovića, iako je ranije odbijao da ga smeni. Đinđić i NATO su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[22]

Đinđić je bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[23] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima zapadnih zemalja Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima, snažno su ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim koalicionim partnerom, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih separatističkih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Početkom 2003. godine, Đinđić je pokrenuo široku diplomatsku kampanju za rešenje statusa Kosova.[24]

Atentat[uredi]

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. godine u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov pripadnik obezbeđenja je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.

Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski podoficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored auto-puta, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.”

— O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.

Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, reformske ekonomske politike, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje[uredi]

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003, Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece, kćerku Jovanu i sina Luku, koji su u vreme atentata bili maloletni. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je veliki broj građana i stranih delegacija kakav je poslednji put viđen na sahrani Josipa Broza Tita.

Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali, zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom, koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u policijskoj akciji "Sablja".

Bibliografija[uredi]

Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[25] Zoran Đinđić je bio pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva.

Foto galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Democratic Party official site: Dr Zoran Đinđić (1952-2003)[mrtva veza] (srpski)
  2. Laura Silber (14. 03. 2003). „Serbia Loses More Than a Leader”. New York Times. Pristupljeno 15. 01. 2010. 
  3. presuda
  4. Steven Erlanger (16. 03. 2003). „The World: Murder in Belgrade; Did Serbia's Leader Do the West's Bidding Too Well?”. New York Times. Pristupljeno 15. 01. 2010. 
  5. „2 Suspects in Murder Of Serbian Premier Are Killed by Police”. New York Times. 28. 03. 2003. Pristupljeno 15. 01. 2010. 
  6. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Pristupljeno 26. 4. 2011. 
  7. „Danas.rs greška”. Pristupljeno 26. 4. 2011. [mrtva veza]
  8. 8,0 8,1 „Danas.rs Zoran Đinđić”. Pristupljeno 26. 4. 2011. [mrtva veza]
  9. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Đinđić odlazi u Nemačku”. Pristupljeno 26. 4. 2011. 
  10. „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Članak o Zoranu Đinđiću na vebsajtu nemačkog novinara Geralda Prašla”. Pristupljeno 26. 4. 2011. [mrtva veza]
  11. „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  12. „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  13. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  14. „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  15. „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  16. „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  17. „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  18. одлука о изручењу Милошевића
  19. Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  20. 20,0 20,1 Bideleux & Jeffries (2007). стр. 288.
  21. Antiwar.com: GO FOR IT, KOSTUNICA! Archived 21 October 2016[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  22. Bideleux & Jeffries (2007). стр. 296.
  23. „Kontakt SAD tri godine”. Приступљено 13. 1. 2012. 
  24. Bilbija, Đ.; Ognjanović, R. (6. 03. 2003). „SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA”. novosti.rs. Приступљено 15. 02. 2017. 
  25. „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]


Prethodnik:
Nebojša Čović
Predsednik Skupštine grada Beograda
21.2.1997 - 30.9.1997.
Naslednik:
Vojislav Mihailović


Prethodnik:
Dragoljub Mićunović
Predsednik Demokratske stranke
25.1.1994 - 12.3.2003.

(preminuo na dužnosti)

Naslednik:
Boris Tadić