Zoran Đinđić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Zoran Đinđić
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Zoran Đinđić
Biografija
Datum rođenja (1952-08-01)1. avgust 1952.
Mesto rođenja Bosanski Šamac
FNRJ
Datum smrti 12. mart 2003.(2003-03-12) (50 god.)
Mesto smrti Beograd
Srbija i Crna Gora
Državljanstvo  Srbija i Crna Gora
Religija pravoslavna
Supružnik Ružica Đinđić
Profesija doktor filozofije
Univerzitet Univerzitet u Beogradu
Politička
partija
Demokratska stranka (1990-2003)
Potpis Zoran Djindjic signature.svg
25. januar 2001. — 12. mart 2003.
Izbori 2000.
Prethodnik Milomir Minić
Naslednik Nebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
21. februar 1997. — 30. septembar 1997.
Prethodnik Nebojša Čović
Naslednik Vojislav Mihailović

Vlada Srbije logo.png
Amblem Vlade Srbije
Flag of Belgrade.svg
Grb Gradonačelnika Beograda

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar, filozof i doktor filozofije, jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, na koga je izvršen atentat od strane kriminalne, kvazidržavne formacije "Crvene beretke" uz sveobuhvatnu podršku tada najopasnije kriminalne grupe u Srbiji poznatije kao "Zemunski klan".[1]

Dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Biografija[uredi]

Đinđić je rođen u skromnim uslovima u Bosanskom Šamcu gde je i završio osnovnu školu. Maturirao je u Devetoj gimnaziji u Beogradu, nakon što je njegov otac Dragomir, kao oficir JNA prekomandovan u Beograd.

Studije[uredi]

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[2] Još tokom studentskih dana se zainteresovao za politiku, a za sebe je tada govorio da je „levi anarhista“.[3] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

S grupom istomišljenika Zoran je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizuju studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[4] Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori, uključujući i Đinđića, su uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[4]

Nakon sukoba sa komunističkim režimom zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić odlazi u Nemačku, gde nastavlja studije filozofije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[5] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[6] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.

Godine 1979. je doktorirao na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[7]

Profesor[uredi]

Godine 1989, Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[8] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje[uredi]

Zoran Đinđić je zajedno sa drugim srpskim disidentima obnovio rad Demokratske stranke i time ponovo uspostavio stranački pluralizam u Srbiji posle pola veka monizma. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[9]

Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju "Zajedno", koja se usled delovanja bezbednosnih službi, odnih Miloševićevom režimu, raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Nakon niza masovnih protesta u organizaciji koalicije "Zajedno", prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekoerne upotrebe sile organa reda, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutršnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg kolicionog partnera.[10]

NATO bombardovanje[uredi]

Nakon ubistva izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Zoran Đinđić se usled očigledne pretnje po fizički integritet sebe i svoje porodice u trenucima kada je u uslovima vanrednog stanja režim Milošević-Marković samovoljno odlučivao o životu i smrti građana Srbije, privremeno sklonio u Crnu Goru, da bi kasnije otišao u inostranstvo. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[11] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio usled odmazde režima optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi prem da je bilo zatvoreno za javnost, nikada nije završeno jer su u zemlji nastupile domokratke promene,

Izbori 2000.[uredi]

Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16-17. juna 2001. godine

Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001. godine.[12]

Godine 2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.[13] Ta u novijoj istoriji Srbije nezapamćeno hrabra odluka otvorila je put daljem napretku zemlje ka Evropskoj uniji i opštoj demokratizaciji društva uz praktično afirmisanje načela jednakosti pred zakonom i principa odgovornosti. Mnogi smatraju da je upravo ta odluka o izručenju Miloševića [14] Hagu bila ključna za kasniji atentat na Đinđića.

Đinđić pre svega kao naučnik i političar bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[15] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima najrazvijenih zemalja sveta Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima su nedvosmisleno ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom, a u to vreme već glasnim zagovornkom povratka na staro, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji.Do današnjih dana, prem da za to ne postoje jasni dokazi, ostaje senka sumnje na ulogu Vojislava Koštunice i njegovih saradnika u atentatu na Zorana Đinđića. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.[16]

Atentat[uredi]

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. godine u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.

Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski podoficir Zvezdan Jovanović pripadnik "Crvenih beretki", sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića .

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored auto-puta, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.”

— O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.

Smatra se da je Đinđić stekao mnogo neprijatelja zbog svoje okrenutosti ka Zapadu, reformske ekonomske politike, hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i pokušaja rasformiranja Jedinice za specijalne operacije. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje[uredi]

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003. Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece. Kćerka Jovana je rođena 1990. godine, a sin Luka je rođen 1993. godine. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je nezapamćen broj građana i stranih delegacija kakav nije viđen još od smrti Josipa Broza Tita.

Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su pravdi privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u efikasnoj policijskoj akciji "Sablja". Kasnija istraga i suđenje atentatorima otkriva zapanjujuće istine o profilu, životu i delu zavereničke grupe koja je lišila života demokratski izabranog premijera i najvišeg organa vlasti u republici. Ono što je međutim da dana današnjeg ostalo nedorečeno je politička pozadina atentata na dr Zorana Đinđića.

Bibliografija[uredi]

Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[17] Zoran Đinđić je bio plodan pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva. Za više informacija pogledajte spisak dela Zorana Đinđića.

Foto galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Nebojša Čović
Predsednik Skupštine grada Beograda
21.2.1997 - 30.9.1997.
Naslednik:
Vojislav Mihailović


Prethodnik:
Dragoljub Mićunović
Predsednik Demokratske stranke
25.1.1994 - 12.3.2003.
(preminuo na dužnosti)
Naslednik:
Boris Tadić