Zoran Đinđić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Zoran Đinđić
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Biografija
Datum rođenja(1952-08-01)1. avgust 1952.
Mesto rođenjaBosanski Šamac
 FNR Jugoslavija
Datum smrti12. mart 2003.(2003-03-12) (50 god.)
Mesto smrtiBeograd
 Srbija i Crna Gora
SupružnikRužica Đinđić
Profesijadoktor filozofije
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Politička
partija
Demokratska stranka (1990—2003)
PotpisZoran Djindjic signature.svg
25. januar 2001 — 12. mart 2003.
Izbori2000.
PredsednikMilan Milutinović
Nataša Mićić
PrethodnikMilomir Minić
NaslednikNebojša Čović (v. d.)
Žarko Korać (v. d.)
Zoran Živković
21. februar 1997 — 30. septembar 1997.
PrethodnikNebojša Čović
NaslednikVojislav Mihailović

Vlada Srbije logo.png
Amblem Vlade Srbije
Flag of Belgrade.svg
Grb Gradonačelnika Beograda

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar, filozof, doktor filozofije, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i Predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Đinđić je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, čiji je predsednik postao 1994. godine.[1] Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine.[1] Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[2] Ubijen je u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije koji je bio povezan sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.[3][4][5]

Biografija[uredi]

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, gde je i završio osnovnu školu. Maturirao je u Devetoj gimnaziji u Beogradu, nakon što je njegov otac, kao oficir JNA prekomandovan u Beograd.

Studije[uredi]

Đinđić je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a paralelno je pohađao i predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.[6] Posebno interesovanje je pokazivao za Petra Kropotkina, čija je dela prevodio na srpski i kritičku teoriju društva, poznatu pod nazivom Frankfurtska škola.

S grupom istomišljenika, Đinđić je ubrzo preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu. Početkom januara 1974. godine, savezi studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, organizovali su studentski skup u Ljubljani. Za skup je bio pripremljen „Nacrt rezolucije saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu“, koji je ukazivao na postojanje krize jugoslovenskog društva i sa radikalno levih pozicija kritikovao tadašnju komunističku vlast.[traži se izvor] Nakon što je slovenačka policija brutalno sprečila održavanje studentskog skupa, organizatori su, uključujući i Đinđića, uhapšeni. Uhapšeni studenti su formirali štrajkački odbor, zbog čega su bili svakodnevno napadani u štampi. Novembra 1974. godine u Ljubljani je održano suđenje, na kome su šestorica studenata, među kojima i Zoran Đinđić, bili osuđeni na po godinu dana zatvora. Međutim, pritisak međunarodne javnosti pomogao je osuđenim studentima da izbegnu izdržavanje zatvorske kazne.[traži se izvor]

Nakon što je osuđen od strane komunističkog režima i preko partijskih medija zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata, Đinđić je emigrirao u Zapadnu Nemačku, zahvaljujući intervenciji bivšeg kancelara Nemačke Vilija Branta, koji je ubedio vlasti da puste Đinđića u Nemačku umesto da izdržava kaznu u Jugoslaviji. Nastavio je studije filozofije kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu.[7] Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru „Karl Marks“ u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer.[8] U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na SR Jugoslaviju.

Godine 1979. je doktorirao na univerzitetu u Konstancu na tezi „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“ kod Jirgena Habermasa.[traži se izvor]

Profesor[uredi]

Godine 1989, Đinđić se vratio u SFR Jugoslaviju da bi preuzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu. Takođe je bio i viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.[9] Autor je više stručnih eseja i knjiga iz oblasti filozofije, politike, ekonomije i sl.

Političko delovanje[uredi]

Đinđić je zajedno sa drugim srpskim intelektualcima, disidentima i prodemokratskim aktivistima osnovao Demokratsku stranku, zasnovanu na sličnom konceptu predratne Demokratske stranke za vreme kraljevine Jugoslavije. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. godine i izabran za poslanika u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Godine 1994. je postao predsednik Demokratske stranke umesto dotadašnjeg Dragoljuba Mićunovića.[1] Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.

Novi balans snaga unutar DS-a vodio je ka sazivanju vanredne skupštine stranke. Na vanrednoj skupštini održanoj 5. januara 1994, Đinđić je postao predsednik DS-a, gurajući u stranu svog političkog mentora Mićunovića, koji je bio prinuđen da podnese ostavku kada su se i lokalni partijski funkcioneri okrenuli protiv njega. Neslanu šalu na račun Mićunovića izneo je Đinđić tokom skupštine stranke kada je rekao: "Mićunovićevo vreme je prošlo... Mićunović nije Tina Tarner pa da bolje zvuči sada nego sa trideset godina".[10] U svom govoru na skupštini stranke kada je podnosio ostavku, Mićunović je ogorčen i razočaran okarakterisao Đinđićevo ponašanje oko preuzimanja stranke kao "spoj makijavelizma i revolucionarne tehnike".[11] Ovom unutrašnjem stranačkom raskolu Đinđiću je takođe koristilo i pridobijanje diskretne podrške i naklnosti od Miloševićevih režimskih medija.[10] Mnogim članovima DS-a se nije dopao način na koji je smena vlasti izvršena, pa su to simbolično nazvali oceubistvo.

Đinđić je, nakon što je preuzeo kormilo DS-a, uložio mnogo energije da bi od onoga što je ponekad ironično nazivao "debatni klub" napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu kapitalističkog preduzeća.[12]

Sledeće godine 15. aprila 1995, na redovnom zasedanju skupštine stranke, Đinđić je ponovo izabran za predsednika stranke. Mada je stranka pod Đinđićevim rukovodstvom bila mnogo bolje organizovanija, ipak je i dalje je doživljavala probleme u formulisanju jasnog stava u vezi nacionalnog pitanja. Đinđićeve sopstvene akcije možda su dobra ilustracija ovog naizgled konfuznog sedenja na dve stolice. Đinđić je suštinski odbio da prizna nacionalno pitanje kao stvarno pitanje, pri čemu u svojoj knjizi "Jugoslavija kao nedovršena država" ni u jednom delu nije pomenuo Srbe koje žive u drugim krajevima Jugoslavije, odnosno van federalnih granica Srbije. Istovremeno održavao je bliske i prijateljske veze sa predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem koga je posetio u Palama, u februaru 1994, dok su američke snage pretile bombardovanjem srpskih položaja u Bosni. Ovakav, naizgled zaokret oko nacionalnog pitanja, efikasno su koristili politički poritivnici DS-a i Đinđićevi kritičari širom političkog spektra. Kako se Rat u Bosni privodio kraju potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u novembru 1995, Milošević je uživao stabilnu podršku međunarodne zajednice koja ga je proglasila za "faktor mira i stabilnosti na Balkanu".

Posle sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. godine Đinđić je osuđen na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. godine preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.[13]

U novembru 1996. na lokalnim izborima DS je nastupala kao deo opozicione koalicije Zajedno. Demokratska stranka koja je u to vreme brojala samo 7.000 članova širom Srbije pridružila se koaliciji Zajedno protivno Đinđićevim ličnim željama, koji je bio nadglasan kada se raspravljalo o donošenju odluke unutar stranke.[14] Nakon pobede opozicije u ključnim gradovima: Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Milošević je odbio da prizna izborne rezultate i time izazvao tromesečne proteste na koje je izašlo stotine hiljada građana.

Nakon niza masovnih protesta i demonstracija zbog krađe na lokalnim izborima 1996, prilikom kojih je vrlo često dolazilo do prekomerne upotrebe sile od strane policije, a zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Miloševićev režim je, delimično pod pritiskom unutršnjeg nezadovoljstva, a delimično međunarodnog faktora, popustio. Đinđić je 21. februara 1997. godine izabran za predsednika Skupštine grada Beograda kao prvi postkomunistički gradonačelnik tog grada još od kraja Drugog svetskog rata. Svečani čin tog dana bio je skidanje zvezde petokrake sa kupole Gradske supštine. Iako je skinuta sa zastave još u oktobru 1991. godine, petokraka je uspela da "preživi" još šest godina na gradskim i državnim institucijama. Đinđić je zvezdu petokraku lično doneo i poklonio Muzeju istorije Jugoslavije.[15][16][17] Đinđić se nije dugo zadržao na funkciji gradonačelnika i ubrzo je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda 30. septembra 1997. glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove dotadašnjeg koalicionog partnera.[18]

Kasnije, iste godine Đinđić je doneo čvrstu odluku da DS bojkotuje predsedničke i parlamentarne izbore time razbijajući Koaliciju Zajedno. Ujedinjeni samo oko zajedničkog političkog neprijatelja Koalicija Zajedno, sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić, raspala se samo četiri meseca nakon svoje pobede.

Đinđić i njegova stranka bojkotovali su predsedničke i parlamentarne izbore 1997. godine, kao i ostali iz "demokratskog bloka" uključujući i Vojislava Koštunicu i njegovu Demokratsku stranku Srbije. Ovo je dovelo do toga da socijalisti i radikali zauzmu većinu mesta ostavljajući treći najveći deo Draškovićevom SPO-u. Kako, međutim, prema objavljenim zvaničnim rezultatima, u tom drugom krugu na izbore nije izašlo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50% upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak je ponovljen kasnije iste godine

U ovom slučaju, Vojislav Šešelj je pobedio u drugom krugu socijalistu Zorana Lilića, a kada su izbori ponovljeni, Šešelj je izgubio od socijaliste Milana Milutinovića. Ovo je prouzrokovalo da Šešelj proglasi izbornu krađu i povede proteste protiv vlade. Predomislio se kada je izbila kosovska kriza rane 1998. godine i sa svojim radikalima se priključio vladi kao koalicioni partner. Kada se i Vuk Drašković priključuio vladi, Đinđić je ostao glavni opozicioni lider Miloševićevom režimu u periodu kada je NATO započeo rat protiv SR Jugoslavije.

NATO bombardovanje[uredi]

Nakon ubistva antivladinog izdavača i novinara Slavka Ćuruvije na Uskrs tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Đinđić se, radi sopstvene sigurnosti, privremeno sklonio u Crnu Goru da bi kasnije otišao u inostranstvo, navodno jer je bio sledeći na spisku atentata Miloševićeve Službe državne bezbednosti. U septembru 1999. godine, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.[19] Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost, a potom je i ustanovljeno da je bilo montirano.

Izbori 2000.[uredi]

Zoran Đinđić i Vladimir Putin u Beogradu 16-17. juna 2001. godine

Zoran Đinđić je igrao istaknutu ulogu u izborima za predsednika SR Jugoslavije septembra 2000. i uličnim demonstracijama 5. oktobra koje su dovele do zbacivanja Miloševića sa vlasti. Koštunica je bio predsednički kandidat, a Đinđić je predvodio široku Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Demokratska stranka postala je najveća stranka u okviru DOS-a koji je osvojio 64,09 % glasova na parlamentarnim izborima u decembru time dobijajući 176 od 250 poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Đinđić je postao premijer Srbije 25. januara 2001. godine i ujedno prvi post-Miloševićevski predsednik vlade.[20] Značajnu ulogu tokom petooktobarskih demonstracija odigrala je Jedinica za specijalne operacije (JSO) utoliko što, nakon dogovora između Đinđića i Milorada Ulemeka — komandanta JSO-a, a uprkos naređenju, nije otvorila vatru na demonstrante. Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. godine, Milorad Ulemek je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta JSO.

Dana 1. aprila 2001. godine, bivši predsednik Slobodan Milošević je uhapšen. Iako zvanična optužnica nije sastavljena, Milošević se sumnjičio za zloupotrebu službenog položaja i korupciju.[21] Nakon Miloševićevog hapšenja, Sjedinjene Američke Države vršile su pritisak na Vladu Jugoslavije uslovljavajući je da ukoliko Miloševića ne izruči Haškom tribunalu da će izgubiti finansijsku pomoć MMF-a i Svetske banke.[21] Predsednik Vojislav Koštunica protivio se izručivanju Miloševića navodeći da bi taj čin prekršio Ustav Jugoslavije. Predsednik vlade Zoran Đinđić sazvao je vanredni sastanak vlade povodom odluke o izručivanju.[22] Miloševićevi branioci žalili su se na proces izručivanja Ustavnom sudu Jugoslavije. Sud je zahtevao dve nedelje razmatranja žalbe. Ignorišući primedbe predsednika i ustavnog suda, Đinđić je naredio izručivanje Miloševića Haškom tribunalu. Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Milošević je prebačen helikopterom iz Beograda u američku vazdušnu bazu u Tuzli odakle je prebačen u Hag.[22]

Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.[23] Izručivanje Miloševića Haškom tribunalu izazvalo je političke nemire i ulične proteste u SR Jugoslaviji. Koštunica je izručivanje proglasio nezakonitim i neustavnim. Đinđić je izjavio da ako vlada ne bude sarađivala, da će imati negativnih posledica. Pored toga, vlada je tvrdila da slanje Miloševića Haškom tribunalu nije bila ekstradicija jer je to institucija Ujedinjenih nacija i da samim tim nije strana država.[22] Nakon izručivanja Miloševića, SR Jugoslavija je primila oko milijardu dolara finansijske pomoći.[24] Kasnije, Đinđić je rekao da je razočaran odugovlačenjem suđenja Miloševiću i ocenio to kao "skupi cirkus", i da "Haški tribunal dozvoljava Miloševiću da koristi svoju demagogiju i vodi suđenje".

Sredinom 2001. godine, Vlada Zorana Đinđića je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime vladine elektronske inicijative.[25]

Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović, nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova vlade iz Đinđićeve Demokratske stranke sa organizovanim kriminalom. Ovo je prouzrokovalo da Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije sa svojih 45 narodnih poslanika napuste Đinđićevu vladu i vladajuću koaliciju oko DOS-a. Đinđić je nameravao da izbaci poslanike DSS-a iz parlamenta oduzimanjem poslaničkih mandata. U međuvremenu, Koštunica i njegova stranka su otvoreno optuživali Đinđića za organizovani kriminal.[26][27] Dvojica ministara iz Koštuničine stranke (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) podneli su ostavke i napustili Đinđićevu vladu.[26]

U novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici JSO, predvođeni Miloradom Ulemekom, blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. U trenutku izbijanja pobune, Đinđić i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović su bili na službenom putu, a Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti na godišnjem odmoru. Kada se Đinđić sutradan ujutru vratio sa službenog puta, popodne je predsedavao sastanku održanom u MUP-u Srbije. Na ovom sastanku, Đinđić je od Lukića zatražio direktan odgovor na pitanje da li bi policija mogla da spreči JSO u njenom eventualnom pokušaju zaposedanja sedišta republičke Vlade i dobio je negativan odgovor.[28] Navodni povod za pobunu JSO bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pravi povod je verovatno bila činjenica da su braća Banović ratovala u BiH zajedno s paravojnom jedinicom Vukovi (pretečom JSO-a), što je verovatno izazvalo strah da bi i neki pripadnici JSO mogli biti uhapšeni.[29] Drugi mogući povod bilo je to što je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO-om, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za atentat na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar.[traži se izvor] Koštunica je podržao pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje, a sličnost svoje izjave s Ulemekovom kasnije ocenio kao nevažnu.[30] Socijalistička partija Srbije je takođe podržala pobunu.[31] Iako je pobuna bila protivzakonita[29] i protivustavna,[32] reakcije političke elite na nju su bile podeljene. Pobuna je okončana 17. novembra 2001. oko 7 časova ujutru kada su s ulaza u bazu JSO-a sklonjeni oklopljeni transporteri i naoružani stražari koji su se tu nalazili celim tokom pobune.[33]

Dana 24. juna 2002. godine, Koštunica je neočekivano smenio sa mesta načelnika generalštaba generala Nebojšu Pavkovića, iako je ranije odbijao da ga smeni. Đinđić i NATO su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.[34]

Đinđić je bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država.[35] Njegovi sastanci sa tada vodećim ličnostima zapadnih zemalja Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i drugima, snažno su ukazivali da Zapad podržava njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim koalicionim partnerom, tadašnjim Predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najveći politički suparnik. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se ohladili zbog Đukanovićevih separatističkih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.

Početkom 2003. godine, Đinđić je pokrenuo široku diplomatsku kampanju za rešenje statusa Kosova.[36]

Atentat[uredi]

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. godine u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno, zatim je usledio drugi metak, a po nekim svedočenjima i treći. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajući postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije. Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov pripadnik obezbeđenja Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica, o čemu svedoči u svojoj knjizi Treći metak.

Oba metka je, snajperom, sa 130 m udaljenosti, ispalio policijski podoficir Zvezdan Jovanović, pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi pored auto-puta, naoružani minobacačima i automatskim puškama, čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.”

— O neuspelom atentatu na njega, Politika, 21. februar 2003. i Glas javnosti 24. februar 2003. godine.

Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.

Vanredno stanje[uredi]

Đinđićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003, Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.

Spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju

Đinđić je bio oženjen Ružicom Đinđić i imao je dvoje dece, kćerku Jovanu i sina Luku, koji su u vreme atentata bili maloletni. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. godine pratio je veliki broj građana i stranih delegacija kakav je poslednji put viđen na sahrani Josipa Broza Tita.

Učesnici atentata na Đinđića su redom hapšeni ili su se sami predavali, zaključno sa glavnim organizatorom realizacije ubistva Miloradom Ulemekom Legijom, koji se posle nekoliko godina bekstva predao nadležnim organima. Većina njih su privedeni odmah nakon atentata, u martu i aprilu 2003. godine u policijskoj akciji "Sablja".

Prvi spomenik Zoranu Đinđiću[uredi]

Prvi spomenik Zoranu Đinđiću podignut je u Prokuplju, na platou ispred sportske hale koja nosi njegovo ime. Spomenik je otkriven na svečanosti održanoj 1. avgusta 2007. godine, na 55-godišnjicu njegovog rođenja. Podignut je u Prokuplju jer porodica Đinđić potiče iz Topličkog kraja. Spomenik je poklon vajara Zdravka Joksimovića majci ubijenog premijera, Mili Đinđić, koja je spomenik i otkrila.[37]

Bibliografija[uredi]

Potpuna Đinđićeva bibliografija nalazi se na stranici Fonda dr Zoran Đinđić.[38] Zoran Đinđić je bio pisac u oblasti filozofije društva i političke filozofije, ali i politikologije i sociološke teorije. Takođe je napisao nekoliko socioloških studija u kojima se bavio pitanjima jugoslovenskog društva.

Foto galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Democratic Party official site: Dr Zoran Đinđić (1952—2003) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (јун 15, 2009) (на језику: енглески) (на језику: српски)
  2. ^ Silber, Laura (14. 3. 2003). „Serbia Loses More Than a Leader”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  3. ^ presuda
  4. ^ Erlanger, Steven (16. 3. 2003). „The World: Murder in Belgrade; Did Serbia's Leader Do the West's Bidding Too Well?”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  5. ^ „2 Suspects in Murder Of Serbian Premier Are Killed by Police”. New York Times. 28. 3. 2003. Приступљено 15. 1. 2010. 
  6. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  7. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  8. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла”. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2009. Приступљено 26. 4. 2011. 
  9. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2011. Приступљено 26. 4. 2011. 
  10. 10,0 10,1 Vukadinović, Đorđe (17. 1. 2002). „Čovek na mestu ili konac delo krasi”. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  11. ^ Nikčević, Tamara (7. 3. 2013). „O sukobu, pomirenju i saradnji sa Zoranom Đinđićem” [On Conflict, Reconciliation and Cooperation with Zoran Đinđić]. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  12. ^ Vukadinović, Đorđe (12. 2. 2010). „Dvadeset godina DS-a – istorija i izazovi” [Twenty Years of DS – History and Challenges]. Nova srpska politička misao. Приступљено 17. 7. 2014. 
  13. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  14. ^ NIN 2010, p.18
  15. ^ „Dan kada je u Srbiji skinuta PETOKRAKA”. blic.rs. 10. 10. 2018. 
  16. ^ „Na današnji dan pre 20 godina je SKINUTA ZVEZDA PETOKRAKA”. blic.rs. 21. 2. 2017. 
  17. ^ „SEĆATE LI SE OVE PETOKRAKE Nekada bila na gradskoj skupštini, sada je izložena kao šipka u muzeju”. blic.rs. 13. 12. 2016. 
  18. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  19. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Архивирано из оригинала на датум 30. 1. 2007. Приступљено 26. 4. 2011. 
  20. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  21. 21,0 21,1 „Milosevic arrested”. BBC News. 1. 4. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  22. 22,0 22,1 22,2 „Milosevic extradited”. BBC News. 28. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  23. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  24. ^ „Milosevic extradition unlocks aid coffers”. BBC News. 29. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  25. ^ Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2008. Приступљено 26. 4. 2011. 
  26. 26,0 26,1 Bideleux & Jeffries 2007, стр. 288.
  27. ^ Antiwar.com: GO FOR IT, KOSTUNICA! Archived 2016-10-21 at the Wayback Machine
  28. ^ Б92 — „Службена тајна“ (5. део) Архивирано на сајту Wayback Machine (septembar 9, 2009) (na jeziku: engleski), 30.10.2008.
  29. 29,0 29,1 „Vreme“ — „Oružana pobuna“, 15.11.2001.
  30. ^ B92 — „Intervju - Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a“, 27.3.2003.
  31. ^ „Glas javnosti“ — „Opravdano protestuju“, 16.11.2001.
  32. ^ S. Popović — Krivična prijava Arhivirano na sajtu Wayback Machine (septembar 17, 2011) (na jeziku: engleski); po Ustavu SRJ, član 57, stav 3
  33. ^ „Glas javnosti“ — „Okončan protest 'Crvenih beretki'“, 18.11.2001.
  34. ^ Bideleux & Jeffries 2007, str. 296.
  35. ^ „Kontakt SAD tri godine”. Pristupljeno 13. 1. 2012. 
  36. ^ Bilbija, Đ.; Ognjanović, R. (6. 3. 2003). „SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA”. novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2017. 
  37. ^ „Otkriven spomenik Đinđiću”. B92. 1. 8. 2007. Pristupljeno 17. 4. 2019. 
  38. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Arhivirano iz originala na datum 25. 10. 2011. Pristupljeno 26. 4. 2011. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Nebojša Čović
Predsednik Skupštine grada Beograda
21.2.1997 - 30.9.1997.
Naslednik:
Vojislav Mihailović


Prethodnik:
Dragoljub Mićunović
Predsednik Demokratske stranke
25.1.1994 - 12.3.2003.

(preminuo na dužnosti)

Naslednik:
Boris Tadić