Marija Kiri

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Marija Kiri
Curie-nobel-portrait-2-600.jpg
Marija Sklodovska Kiri
Datum rođenja (1867-11-07)7. novembar 1867.
Mesto rođenja Varšava[1]
Poljska
Datum smrti 4. jul 1934.(1934-07-04) (66 god.)
Mesto smrti Salanš
Francuska
Polje fizika, hemija
Škola Naučni fakultet u Parizu, Univerzitet Flajing
Institucija Sorbona
Poznat po Radioaktivnost
Polonijum
Radijum
Nagrade Nobel prize medal.svg Nobelova nagrada za fiziku (1903)
Nobel prize medal.svg Nobelova nagrada za hemiju (1911)

Marija Sklodovska-Kiri (polj. Maria Skłodowska-Curie; Varšava, 7. novembar 1867Salanš, 4. jul 1934) bila je francuska fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo. Veći deo života je provela u Francuskoj, a tamo je i započela naučnu karijeru.[2][3] Vršila je istraživanja iz hemije i fizike. Žena je Pjera Kirija, a majka Eve Kiri i Irene Žolio Kiri.

U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radijuma i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, istraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.[4][5][6]

Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade, prvi put 1903. godine, iz fizike, zajedno sa mužem Pjerom Kirijem i Anrijem Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta.

Detinjstvo i mladost u Poljskoj[uredi]

Marija se rodila kao peto dete u učiteljskoj porodici.[7][8] Njen deda Jozef Sklodovski je bio poznat pedagog. Otac, Vladislav Sklodovski, bio je nastavnik matematike i fizike, kao i direktor dve varšavske gimnazije[9]. Majka joj je bila pedagog i upraviteljica škole, bolovala je od tuberkuloze i preminula je kada je Marija imala 12 godina. Otac joj je bio slobodnih shvatanja, dok je majka bila veoma revnosna katolikinja.[10]

Završila je gimnaziju 12. juna 1883. godine. Posle završetka gimnazije, godinu dana je provela na selu u vlasteoskoj, zemljoposedničkoj porodici svoga oca, a potom, kod oca u Varšavi, gde je povremeno radila dajući privatne časove.

U poljskoj toga doba žene nisu mogle ići na univerzitet pa je Marija sa starijom sestrom Branislavom sklopila dogovor da će je finansijski pomagati tokom njenog studiranja medicine u Parizu, u zamenu za to da sestra nju počne finansijski da pomaže, na isti način, za dve godine[11]. Zbog dogovora sa sestrom Marija se zapošljava kao guvernanta (kućni učitelj za mlađu decu) u jednoj pravničkoj porodici iz Krakova, a potom u jednoj vlastelinskoj porodici u kojoj je ostala dve godine. Dok je radila u ovoj porodici zaljubila se u Kazimježa Žoravskog, budućeg poznatog matematičara. Međutim Kazimježovi roditelji su odbacili mogućnost venčanja Kazimježa sa siromašnom Marijom, tako da je ona izbačena sa posla.[12] Marija je našla posao u drugoj porodici, gde je provela još godinu dana, neprestano potpomažući sestru Branislavu.

Početkom 1890. godine Branislava, koja se udala u Parizu, je pozvala Mariju da dođe kod nje. Međutim, Marija je i dalje računala na brak sa Kazimježom sa kojim se viđala u Varšavi. Zbog toga je odbila ponudu i vratila se kod oca gde je ostala do 1891. godine. U oktobru te godine je, posle sestrinog insistiranja i raskida veze za Kazimježom, ipak odlučila da ode za Francusku.[13]

Studije na Sorboni[uredi]

Marija je 1891. godine u Parizu, na Sorboni upisala studije na odseku fizike i hemije. Preko dana je studirala a noću radila dajući privatne časove. 1893. godine je položila kao prva u generaciji i zaposlila se kao laborant u industrijskoj laboratoriji u Lipmanovim postrojenjima (Lippman). Dok je radila i dalje je studirala, položivši i matematiku 1894. godine.

Naučni rad[uredi]

Pjer i Marija Kiri 1906. godine

Marija je 1894. godine takođe upoznala i svog budućeg muža, francuza Pjera Kirija (franc. Pierre Curie), koji je u to vreme bio na doktorskim studijama u Bekerelovoj laboratoriji. Kada je Pjer doktorirao 1895. godine, Marija se udala za njega.

Pjer je preporučio Mariju Bekerelu, koji joj je potom predložio doktorske studije pod njegovim nadzorom. Bekerel joj je predložio da vrši ispitivanje zašto je radioaktivnost nekih vrsta rude uranijuma znatno veće nego radioaktivnost čistog uranijuma.

Marija je, prvo uz pomoć mladog hemičara (franc. André-Louis Debierne) počela da razlaže rudu uranijuma na pojedinačna hemijska jedinjenja i traži jedinjenje koje izaziva visoku radioaktivnost ove rude. Kasnije se radu priključio i Pjer. Ova ispitivanja su, posle četiri godine, dovela do otkrića polonijuma, a potom i znatno radioaktivnijeg radijuma. Ova ispitivanja su za rezultat imala i objašnjenje pojave radioaktivnosti, kao efekta raspada atomskog jezgra. Godine 1903. Marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike. Iste godine dobila je i Nobelovu nagradu.

Kada su dobili Nobelovu nagradu Marija i Pjer su naglo postali slavni. Pjer je postao profesor na Sorboni, a i dobio je dozvolu na otvaranje svoje laboratorije u kojoj je šef ispitivanja bila Marija.

Pjer je 19. aprila 1906. godine poginuo, kada ga je pregazila konjska zaprega. Marija je već 13. maja dobila katedru svoga preminulog muža. Na taj način Marija je postala prva žena profesor na Sorboni. Godine 1911. glasalo se o njenom primanju u Francusku akademiju nauka, ali nije primljena.

Doprinosi[uredi]

Alfa-zračenje može zaustaviti papir; beta-zračenje može zaustaviti aluminijumski lim debljine nekoliko milimetara; a većinu gama-zračenja može zaustaviti desetak centimetara debela olovna ploča.
Marija i Pjer Kiri vrše eksperimente s radijumem (crtež napravio Andre Kastanj).

Iz velike mase uranijumove rude hemijskim putem Marija Kiri je izolirala je vrlo malu količinu novoga hemijskog elementa radijuma, koji je milijun puta radioaktivniji od uranijuma (1898). Otkrila je i istraživala radioaktivnost. Drugi radioaktivni hemijski element koji je otkrila u čast njenoj domovini nazvan je polonijum.

Radioaktivnost[uredi]

Radioaktivnost je spontano emitiranje alfa-čestica i beta-čestica iz materije, često praćeno i emisijom gama-elektromagnetskih talasa, pri čem se menjaju svojstva materije, to jest hemijski elementi prelaze iz jednih u druge te se oslobađa energija u obliku kinetičke energije emitiranih čestica ili energije [Elektromagnetsko zračenje|elektromagnetskih valova]]. Prirodnu radioaktivnost otkrio je Anri Bekerel 1896. uočivši da uranijumeve soli emituju nevidljivo zračenje koje deluje na fotografsku ploču kroz zaštitni papir te da pod uticajem tog zračenja elektroskop gubi električni naboj. Marija Sklodovska-Kiri otkrila je 1898. takvo zračenje kod torijumovih jedinjenja, te da se na zračenje ne može uticati električnom strujom, zagrevanjem, hemijskim reakcijama i slično, da se radioaktivni hemijski elementi pretvaraju jedni u druge i da verovatnoća raspada ne zavisi od starosti pojedinog atoma. Ernest Raderford je otkrio 1899. da se zračenje radijuma može podeliti u dve komponente, koje se različito apsorbuju u materijama. Slabo prodornu komponentu, koja je jako jonizovala vazduh, nazvao je alfa-česticama, prodorniju komponentu beta-zracima. Francuski fizičar Paul Vilard već je 1900. otkrio još prodorniju komponentu, gama-zrake. Ernest Ruderford i Frederik Sodi (1902) na temelju analize kretanja zraka u magnetskom polju objasnili su prirodu radioaktivnosti. Volfgang Pauli postavio je 1930. hipotezu o postojanju neutrina, tadašnjim detektorima neuhvatljive čestice koja odnosi dEo energije u beta raspadu. Enriko Fermi postavio je 1933. prvu strogu teoriju beta raspada koja pretpostavlja da prijelaz neutrona u proton ili obratno uzrokuje slabo nuklearno međudelovanje, a pritom dolazi do simultane emisije, odnosno apsorpcije elektrona i neutrina. Irena Žolio-Kiri i Frederik Žolio prvi su 1934. veštački izazvali radioaktivnost i proizveli veštački radioizotop stabilnog elementa.[14]

Radijum[uredi]

Radijum je prirodni radioaktivni hemijski element. Poznata su 4 radijumova prirodna radioizotopa s masenim brojevima 223, 224, 226, 228 (najstabilniji je 226Ra, s vremenom poluraspada 1 600 godina). Radijum je jedan od najređih elemenata u prirodi, gde ga na 1000 tona eruptivnog stenja ima u proseku samo 2 do 3 mg. Sav radijum koji danas postoji u prirodi potiče od radioaktivnoga raspada težih elemenata, uranijuma, torijuma i aktinijuma. Pri radioaktivnom raspadu radijuma njegovi se atomi pretvaraju u atome radona, a oni u atome olovnog izotopa 206Pb. Radijum su 1898. otkrili Pjer Kiri i Marija Sklodovska-Kiri u uraninitu na temelju njegove specifične aktivnosti, koju nisu mogli protumačiti samo prisutnom količinom uranijuma i polonijuma. Metalni radijum u čistom stanju dobili su prvi put M. Kiri-Sklodovska i francuski hemičar Andre Debern (1910). Upotreba radijuma zasniva se na njegovoj radioaktivnosti. Do 1950. mnogo se koristio u antitumorskoj terapiji i za proizvodnju svetlećih premaza za brojčanike satova i različitih mernih instrumenata. Služio je takođe kao izvor zračenja u nuklearnim istraživanjima, u radiografiji metala i kao izvor radona. Kako je karcinogen (najčešće može uzrokovati rak kostiju), u novije je doba u medicini i industriji zamenjen sigurnijim i jeftinijim izvorima zračenja.[15]

Polonijum[uredi]

Polonijum je radioaktivni hemijski element, srebrnobeli teški metal, koji se pojavljuje u dve modifikacije različite gustine (9,32 g/cm³ i 9,4 g/cm³). Poznati su polonijevi radioizotopi s masenim brojevima između 192 i 218 (najstabilniji je 209Po, s vremenom poluraspada 102 godine), a neki od njih članovi su radioaktivnih raspadnih nizova. Polonijum se kao jedan od najređih elemenata u Zemljinoj kori pojavljuje u uranijumovim rudama. Godine 1898. otkrila ga je Marija Sklodovska-Kiri sa suprugom Pjerom Kirijem, u uranijumovoj rudi i nazvala ga po svojoj domovini Poljskoj. Polonijum služi kao izvor jonizujućeg zračenja i sredstvo za jonizaciju, na primer za uklanjanje statičkog elektriciteta.[16]

Skandal sa Polom Lanževinom[uredi]

Na prvoj konferenciji u Solveju, Marija Kiri (sedi, druga sa desna) razgovara sa Anrijem Poenkarem. Stoje Ernest Raderford (četvrti sa desna), Albert Ajnštajn (drugi sa desna) i Pol Lanževin (skroz desno).

Godine 1911. je objavljena veza Marije i francuskog fizičara Pola Lanževina. Ova veza je trajala oko godinu dana (1910. i 1911. godine). Lanževin je bio oženjen i ostavio je porodicu zbog ove veze. Novine su osuđivale Mariju kao osobu koja je rasturila porodicu Lanževinovih. Pošto je Marija bila 4 godine starija novine su imale dodatni razlog da je optužuju.

Pošto se izjašnjavala kao ateista, a poreklom iz Poljske u kojoj je tada živeo veliki broj Jevreja, javile su se i glasine da je Jevrejka, iako je poticala iz poljske plemićke porodice.

Institut za radijum[uredi]

Krajem 1911. godine Marija je dobila drugu Nobelovu nagradu. Zahvaljujući tome uspela je da ubedi francusku vladu da izdvoji sredstva za privatni Institut za radijum, (trenutno Institut Curie). Institut je izgrađen 1914. godine i u njemu su vršena ispitivanja iz oblasti hemije, fizike i medicine. Iz ovoga instituta su, kasnijih godina, izašla još četiri nobelovca.

Prvi svetski rat[uredi]

Za vreme Prvog svetskog rata Marija Kiri je postala šef vojne medicinske komore koja je organizovala poljske rendgenske stanice. Ovi rendgeni su koristili cevi sa bezbojnim gasom, nusproduktom radijuma, koji je kasnije identifikovan kao radon. Marija je lično obezbedila ove cevi sa gasom, dobijenim iz radijuma koji je ona prečistila. Kroz ove stanice je prošlo preko 3 miliona francuskih vojnika.

Posleratno doba[uredi]

Nakon Prvog svetskog rata, Kirijeva je dva puta posetila Sjedinjene Države, 1921. i 1929, da bi prikupila novac za istraživanje radijuma. Ovo odvlačenje sa naučnog rada i mnogo pažnje joj nisu prijali, ali je uspela da obezbedi srestva za svoj rad. Na drugoj Američkoj turneji uspela je da prikupi sredstva da opremi Varšavski institut za radijum, koji je osnovan 1925, na čelu sa njenom sestrom Branislavom.

Marija Kiri je umrla blizu Salanša 1934. od aplastične anemije, koja je skoro sigurno posledica izlaganja radijaciji, pošto štetni efekti jonizujućeg zračenja još nisu bili poznati, a ona je veliki deo svog posla radila u šupi bez zaštitnih sredstava.[17] Nosila je probne cevi sa radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola. Sahranjena je pored Pjera u Sceaux, ali su 1995. godine njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.

Marijina i Pjerova starija kćerka Irena Žolio-Kiri je dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. za otkriće da aluminijum može biti radioktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Mlađa kćerka Eva je napisala majčinu biografiju „Madam Kiri“ (franc. Madame Curie).

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Marie Curie – Biography”. Nobelprize.org. 4. 7. 1934. Pristupljeno 1. 8. 2012. 
  2. See her signature, "M. Skłodowska Curie", in the infobox.
  3. Her 1911 Nobel Prize in Chemistry was granted to "Marie Sklodowska Curie" File:Marie Skłodowska-Curie's Nobel Prize in Chemistry 1911.jpg.
  4. „The Discovery of Radioactivity”. Berkeley Lab. »The term radioactivity was actually coined by Marie Curie […].« 
  5. „Marie Curie – Research Breakthroughs (1897–1904)”. American Institute of Physics. »To describe the behavior of uranium and thorium [Curie] invented the word “radioactivity” --based on the Latin word for ray.« 
  6. „Marie Curie and the radioactivity, The 1903 Nobel Prize in Physics”. nobelprize.org. »Marie called this radiation radioactivity - "radio" means radiation.« 
  7. „Marie Curie – Polish Girlhood (1867–1891) Part 1”. American Institute of Physics. Pristupljeno 7. 11. 2011. 
  8. Nelson, Craig (2014). The Age of Radiance: The Epic Rise and Dramatic Fall of the Atomic Era. Simon & Schuster. str. 18. ISBN 978-1-4516-6045-6. 
  9. U poljskom sistemu obrazovanja gimnazija je obavezna i traje 3 godine. Deca idu u gimnaziju posle 6 razreda osnovne škole
  10. Ewa Curie: Maria Curie pp. 5-30
  11. Maria Curie, Autobiografia. str. 14.
  12. Susan Quinn, Życie Marii Curie (Život Marije Kiri). str. 104.
  13. Ewa Curie, Maria Curie. стр. 100-101
  14. radioaktivnost, „Хрватска енциклопедија“, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2015.
  15. Radijum, „Хрватска енциклопедија“, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2015.
  16. Полонијум, „Хрватска енциклопедија“, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2015.
  17. "The Genius of Marie Curie: The Woman Who Lit Up the World" на сајту Јутјуб (a 2013 BBC documentary).

Литература[uredi]

Спољашње везе[uredi]