Tehnecijum

Tehnecijum

Opšta svojstva
Ime, simbol	tehnecijum, Tc
Izgled	srebrnobeli metal
Zastupljenost	1,2 · 10−19 %
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson Mn ↑ Tc ↓ Re molibden ← tehnecijum → rutenijum ‍
Atomski broj (Z)	43
Grupa, perioda	grupa 7, perioda 5
Blok	d-blok
Kategorija	prelazni metal
Rel. at. masa (Ar)	97,9072124(36)
Maseni broj	98 (najstabilniji izotop)
El. konfiguracija	[Kr] 4d5 5s2
po ljuskama	2, 8, 18, 13, 2
Fizička svojstva
Agregatno stanje	čvrsto
Tačka topljenja	2430 K ​(2157 °‍C, ​3915 °F)
Tačka ključanja	4538 K ​(4265 °‍C, ​7709 °F)
Gustina pri s.t.	11 g/cm3
Toplota fuzije	33,29 kJ/mol
Toplota isparavanja	585,2 kJ/mol
Mol. topl. kapacitet	24,27 J/(mol·K)
Napon pare (ekstrapol.) P (Pa) 100 101 102 na T (K) 2727 2998 3324 P (Pa) 103 104 105 na T (K) 3726 4234 4894
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja	7, 6, 5, 4, 3,* 2, 1,** −1, −3 *, ** (jako kiseli oksid)
Elektronegativnost	1,9
Energije jonizacije	1: 702 kJ/mol 2: 1470 kJ/mol 3: 2850 kJ/mol
Atomski radijus	136 pm
Kovalentni radijus	147±7 pm
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura	​zbijena heksagonalna (HCP)
Brzina zvuka tanak štap	16200 m/s (na 20 °‍C)
Topl. širenje	7,1 µm/(m·K) (na s.t.)
Topl. vodljivost	50,6 W/(m·K)
Električna otpornost	200 nΩ·m (na 20 °‍C)
Magnetni raspored	paramagnetičan
Magnetna susceptibilnost (χmol)	+270,0·10−6 cm3/mol (298 K)
CAS broj	7440-26-8
Istorija
Predviđanje	Dmitrij Mendeljejev (1871)
Otkriće i prva izolacija	Emilio Segre i Karlo Perier (1937)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR 95mTc syn 61 d ε 95Mo γ – IT 95Tc 96Tc syn 4,3 d ε 96Mo γ – 97Tc syn 2,6×106 y ε 97Mo 97mTc syn 91 d IT 97Tc 98Tc syn 4,2×106 y β− 98Ru γ – 99Tc tragovi 2,111×105 y β− 99Ru 99mTc syn 6,01 h IT 99Tc γ –

Tehnecijum (Tc, lat. technetium) jedan je od dva elementa kojima su svi izotopi radioaktivni, a da ima atomski broj manji od olova, drugi je prometijum. Skoro da nije zastupljen u zemljinoj kori. Uglavnom se dobija veštački u procesu razbijanja jedra uranijuma ili bombardovanjem lakim jezgrima izotopa niobijuma ili molibdena. Prirodni tehnecijum nastaje kao spontani fisijski proizvod u rudama uranijuma ili proizvod neutronskog zahvata u rudama molibdena. Hemijske osobine ovog srebrnasto-sivog, kristalnog prelaznog metala su negde između osobina renijuma i mangana.

Otkrili su ga 1937. godine Emilio Đino Segre i Karlo Perijer. Ime elementa potiče od grčke reči τεχνητoς (technetos - veštački). Mnoge osobine tehnecijuma predvideo je Dmitrij Ivanovič Mendeljejev davno pre nego što je ovaj element otkriven. Mendeljejev je zapazio značajnu prazninu u svom periodnom sistemu, te je tada neotkrivenom elementu dao privremeno ime eka-mangan (Em). Godine 1937. tehnecijum (tačnije njegov izotop ⁹⁷Tc) postao je prvi u potpunosti veštački proizveden hemijski element, pa je tako i dobio svoje ime (iz grčkog τεχνητός što znači „veštački” + sufiks -ijum).

Njegov kratkoživeći nuklearni izomer tehnecijum-99 m koji emituje gama zračenje, a koristi se u nuklearnoj medicini za razne dijagnostičke testove. Tehnecijum-99 se koristi kao izvor beta čestica gde je potreban njihov izvor bez gama zračenja. Dugoživeći izotopi tehnecijuma se komercijalno dobijaju kao nusproizvodi fisije izotopa uranijuma-235 u nuklearnim reaktorima, te se izdvaja iz šipki nuklearnog goriva. Pošto nijedan izotop tehnecijuma nema vreme poluraspada duže od 4,2 miliona godina (tehnecijum-98), otkriće tehnecijuma 1952. u zvezdama crvenim divovima, koje su stare više milijardi godina, poslužilo je kao dokaz da zvezde nukleosintezom mogu proizvoditi i teže elemente.

Istorija

Traganje pre pronalaska

Dmitrij Mendeljejev je predvideo svojstva tehnecijuma pre nego što je otkriven.

Od 1860-ih do 1871, ruski naučnik Mendeljejev je sačinio prve varijante periodnog sistema elemenata, a koje su sadržavale prazninu između elemenata molibdena (redni broj 42.) i rutenijuma (44). Mendeljejev je 1871. predvideo da će ovaj nedostajući element zauzeti prazno mjesto ispod mangana i imati hemijske osobine slične njemu. Dao mu je privremeno ime eka-mangan (od eka-, sanskrtska reč za broj jedan), jer bi pretpostavljeni element bio jedno mesto ispod, tada poznatog, elementa mangana.

Pogrešna identifikacija

Već na samom početku su mnogi istraživači želeli da otkriju i imenuju nedostajući element; njegovo mesto u periodnom sistemu je govorilo da bi trebalo biti lakše pronaći njega nego ostale neotkrivene elemente. Najpre se verovalo da je pronađen u rudi platine 1828. Dato mu je ime polinijum, ali se ispostavilo da je to bio nečisti iridijum. Zatim se tvrdilo 1846. godine da je otkriven element ilmenijum, ali se radilo o nečistom niobijumu. Ista greška je ponovljena 1847. sa 'otkrićem' pelopijuma.

Ruski hemičar Serge Kern je 1877. objavio otkriće nedostajućeg elementa u rudi platine. Kern je dao novom elementu ime davijum po poznatom engleskom hemičaru Hemfriju Dejviju, ali se pokazalo da se radilo o mešavini iridijuma, rodijuma i gvožđa. Usledio je još jedan kandidat 1896. godine, lucijum, za koji se ispostavilo da je u stvari itrijum. Zatim je 1908. godine japanski hemičar Masataka Ogava pomislio da je našao dokaz za prisustvo elementa 43 u mineralu torijanitu. Ogava je tom elementu dao ime niponijum, po japanskom nazivu za Japan (Nipon). Kasnijom analizom je utvrđeno prisustvo renijuma (elementa 75), a ne elementa 43.

Godina	Pronalazač	Predloženo ime	Stvarna supstanca
1828	Gotfrid Osan	polinijum	iridijum
1846	R. Herman	ilmenijum	legura niobijum-tantal
1847	Hajnrih Roze	pelopijum	legura niobijum-tantal
1877	Serge Kern	davijum	legura iridijum-rodijum-željezo
1896	Prosper Bariet	lucijum	itrijum
1908	Masataka Ogava	niponijum	renijum, koji je tada bio poznat kao dvi-mangan

Nepotvrđena otkrića

Nemački hemičari Volter Nodak, Oto Berg i Ida Take objavili su 1925. otkriće elementa 75 i elementa 43, kada su elementu 43 dali ime masurijum (prema regiji Masuriji u istočnoj Pruskoj, današnja Poljska, odakle je bilo poreklo porodice Nodak. Ova grupa naučnika bombardovala je ferokolumbit snopom elektrona, te su zaključili da je element 43 bio prisutan u uzorku na osnovu difrakcijskih spektrograma x-zraka. Talasne dužine dobijenih x-zraka odgovaraju atomskim brojevima elemenata prema formuli koju je 1913. izveo Henri Mozli. Naučnici su tvrdili da su otkrili vrlo slab signal x-zraka na talasnoj dužini koja bi odgovarala elementu 43. Međutim, kasniji eksperimenti nisu uspeli da ponove ovo otkriće, pa je ono tokom sledećih godina proglašeno greškom. Ponovno, 1933. godine serija članaka o otkriću novih elemenata dala je nesuđeni naziv masurijum elementu 43. O činjenici da li je ovaj tim naučnika 1925. zaista otkrio tehnecijum i danas se vode polemike.

Zvanično otkriće

Otkriće elementa 43 konačno je potvrđeno u decembru 1936. eksperimentom koji su na Univerzitetu u Palermu na Siciliji obavili Karlo Perier i Emilio Segre. Sredinom 1936. Segre je posetio SAD, najpre Univerzitet Kolumbija u Njujorku, a zatim i Nacionalnu laboratoriju Lorens Berkli pri Univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Tamo je nagovorio izumitelja ciklotrona Ernesta Lorensa da mu ustupi neke demontirane delove ciklotrona koji su postali radioaktivni. Lorens mu je poštom poslao foliju od molibdena, koja je bila deo deflektora ciklotrona.

Segre je zamolio svog kolegu Periera da pomoću komparativne hemije pokušaju da dokažu da je aktivnost molibdena uzrokovana elementom sa atomskim brojem 43. Uspeli su da izoluju izotope tehnecijuma-95 m i Tc-97. Zvaničnici univerziteta u Palermu tražili su od njih da novi element nazovu panormijum, prema latinskom nazivu grada Palermo, Panormus. Godine 1947. element 43 je zvanično nazvan prema grčkoj reči τεχνητός sa značenjem „veštački”, pošto je to bio prvi element koji je veštački proizveden. Segre se kasnije vratio na Berkli i tamo upoznao Glen T. Siborga. Zajedno su izolovali metastabilni izotop tehnecijum-99 m, koji se danas koristi u oko desetak miliona medicinskih dijagnostičkih procedura svake godine.

Godine 1952. astronom Pol V. Veril u Kaliforniji uočio je spektralni „potpis” tehnecijuma (tačnije talasne dužine od 403,1 nm; 423,8 nm; 426,2 nm i 429,7 nm) u svetlosnom spektru koji dolazi sa zvezde S-tipa crvenog diva. Zvezde koje su blizu kraja svog „životnog ciklusa”, vrlo su bogate s ovim kratkoživućim elementom, što ukazuje da se tehnecijum proizvodi unutar zvezde putem nuklearnih reakcija. Ova činjenica dokazala je pretpostavku da su teži elementi proizvodi nukleosinteze unutar zvezda. Nedavno, slična posmatranja su dokazala da se elementi formiraju neutronskim zahvatom tokom s-procesa.

Od otkrića tehnecijuma, obavljena su mnoga istraživanja na zemaljskim materijalima u potrazi za njegovim prirodnim izvorima. Godine 1962, tehnecijum-99 m je izdvojen i identificiran u rudi uraninitu iz belgijskog Konga, ali u izuzetno malim količinama (oko 0,2 ng/kg). Smatra se da je taj tehnecijum proizvod spontane fisije uranijuma-238. Prirodni fisijski nuklearni reaktor Oklo sadrži dokaze da je tamo proizvedena značajna količina tehnecijuma-99, ali i da se on raspao na rutenijum-99.

Osobine

Fizičke

Tehnecijum je srebreno-sivi radioaktivni metal koji je izgledom dosta sličan platini, a najčešće se dobija u vidu sivog praha. Kristalna struktura metala u čistom stanju je heksagonalna gusto-pakovana. Atomski tehnecijum ima karakteristične emisijske linije spektra pri talasnim dužinama svetlosti: 363,3 nm; 403,1 nm; 426,2 nm; 429,7 nm i 485,3 nm.

Metalni oblik je neznatno paramagnetičan, što znači da se njegovi magnetni dipoli poravnavaju sa spoljašnjim magnetnim poljem, ali će se vratiti u prvobitni nasumični položaj čim se delovanje magnetnog polja ukloni. Čisti, metalni, monokristalni tehnecijum pri temperaturama ispod 7,46 K postaje superprovodnik tipa II. Ispod ove temperature, tehnecijum ima izuzetno veliku dubinu magnetnog prodiranja (penetracije), veću od bilo kojeg drugog elementa, izuzev niobijuma.

Hemijske

Tehnecijum je smešten u 7. grupu periodnog sistema elemenata, između elemenata renijuma i mangana. Kao što je to bilo i predviđeno Mendeljejevljevim „periodnim zakonom”, njegove hemijske osobine su približno između ova dva elementa. U tom pogledu, tehnecijum je nešto više sličan renijumu nego manganu, naročito zbog njegove hemijske inertnosti i tendencije da gradi kovalentne veze. Za razliku od mangana, tehnecijum lako ne gradi katjone (jone sa neto pozitivnim nabojem).

Tehnecijum iskazuje devet oksidacionih stanja od -1 do +7, među kojima su +4, +5 i +7 najčešća. On se rastvara u carskoj vodi, azotnoj kiselini i koncentriranoj sumpornoj kiselini, ali se ne rastvara u hlorovodoničnoj pri bilo kojoj koncentraciji. Ovaj metal može da katalizuje razlaganje hidrazina azotnom kiselinom, a ova osobina je posledica njegove višestruke valence. To predstavlja problem pri izdvajanju plutonijuma od uranijuma u obradi nuklearnog goriva, gde se hidrazin koristi kao zaštitni reduktant (donor elektrona) za zadržavanje plutonijuma trivalentnim umesto nešto stabilnijim četvorovalentnim. Problem pogoršava međusobno pojačana ekstrakcija rastvaračima tehnecijuma i cirkonijuma u prethodnoj fazi, pa je neophodna izmena u procesu.

Izotopi

Glavni članak: Izotopi tehnecijuma

Tehnecijum, sa atomskim brojem (Z) 43, najlakši je element u periodnom sistemu elemenata koji ima sve izotope radioaktivne. Drugi najlakši u potpunosti radioaktivni element, prometijum, ima atomski broj 61. Atomska jezgra sa neparnim brojem protona su manje stabilna od onih sa parnim brojem, čak i kada je ukupni broj nukleona (protona i neutrona) paran, i stoga elementi sa neparnim Z imaju manji broj stabilnih izotopa.

Najstabilniji radioaktivni izotopi su tehnecijum-98 sa vremenom poluraspada od 4,2 miliona godina, zatim tehnecijum-97 čije vreme poluraspada iznosi 2,6 miliona godina i tehnecijum-99 čija polovina količine se raspadne za 211 hiljada godina. Poznato je još oko 30 drugih radioaktivnih izotopa čiji maseni brojevi se kreću između 85 i 118. Većina ih ima vremena poluraspada kraća od jednog sata, uz izuzetke tehnecijuma-93 (vreme poluraspada 2,73 sata), tehnecijuma-94 (4,88 sata), tehnecijuma-95 (20 sati) i tehnecijuma-96 (4,3 dana). Glavni način raspada izotopa lakših od ⁹⁸Tc jeste elektronski zahvat, čime nastaje neki od izotopa molibdena (Z = 42). Za tehnecijum-98 i teže izotope osnovni način raspada je beta-emisija (emisija elektrona ili pozitrona), dajući rutenijum (Z = 44) sa izuzetkom tehnecijuma-100 koji se može raspadati dvojako (beta-emisijom i elektronskim zahvatom).

Tehnecijum ima brojne nuklearne izomere, tj. izotope sa jednim ili više pobuđenih nukleona. Na primer, tehnecijum-97-m (^97mTc; gde je m skraćenica od metastabilni) najstabilniji je takav izomer čije vreme poluraspada iznosi 91 dan (0,0965 MeV). Za njim slede tehnecijum-95 m (vreme poluraspada 61 dan; 0,03 MeV) i tehnecijum-99 m (6,01 sat, 0,142 MeV). Karakteristično za tehnecijum-99 m je da on emituje samo gama zrake i raspada se na tehnecijum-99. tehnecijum-99 (⁹⁹Tc) je glavni proizvod fisije uranijuma-235 (²³⁵U), što ga čini najčešćim izotopom tehnecijuma koji se najlakše dobija. Jedan gram tehnecijuma-99 daje 6,2×10⁸ raspada u sekundi (tj. 0,62 GBq/g).

Rasprostranjenost

U svemiru

Američki astronom Pol Vilard Meril je 1952. pomoću spektroskopske analize zvezda crvenih divova spektralnih klasa S, M i N dokazao da one sadrže velike količine tehnecijuma. Iako su ove zvezde pri kraju svog životnog ciklusa i veoma su stare, a najduže vreme poluraspada izotopa tehnecijuma iznosi kraće od 4 miliona godina, ovo je bio prvi nedvosmisleni dokaz da tehnecijum i drugi teški elementi nastaju nuklearnom fuzijom u unutrašnjosti zvezda. Kod zvezda glavnog niza kao što je Sunce, temperatura u njihovoj unutrašnjosti nije dovoljno visoka da bi se odvijala sinteza elemenata težih od željeza. Stoga su uslovi, poput onih koji vladaju u unutrašnjosti crvenih divova, nedovoljni za sintezu tehnecijuma u manjim zvezdama.

Na Zemlji

Rude uranijuma sadrže tehnecijum u tragovima

Otkada je otkriveno postojanje elementa sa rednim brojem 43, počela je potraga za njegovim prirodnim izvorima na Zemlji. Tek 1961. naučnicima je uspelo da izdvoje oko 1 ng tehnecijuma iz 5,3 kg rude uranijuma (tzv. pehblende) poreklom iz Katange u Africi te da ga spektrografski dokažu. Spontanim raspadanjem jezgra izotopa ²³⁸U nastaje element 43, približno iz 1 kg čistog uranijuma nastane samo 1 ng tehnecijuma.

$\mathrm {^{238}_{\ 92}U\ {\xrightarrow {sf}}\ _{\ 53}^{137}I+_{39}^{99}Y+2\,_{0}^{1}n}$

$\mathrm {^{99}_{39}Y\ {\xrightarrow[{1{,}47\,s}]{\beta ^{-}}}\ _{40}^{99}Zr\ {\xrightarrow[{2{,}1\,s}]{\beta ^{-}}}\ _{41}^{99}Nb\ {\xrightarrow[{15{,}0\,s}]{\beta ^{-}}}\ _{42}^{99}Mo\ {\xrightarrow[{65{,}94\,h}]{\beta ^{-}}}\ _{43}^{99}Tc\ {\xrightarrow[{211100\,a}]{\beta ^{-}}}\ _{44}^{99}Ru}$

Sav tehnecijum koji prirodno nastaje na Zemlji je privremeni međuproizvod nuklearnog raspada težih atomskih jezgara, a nakon određenog vremena i sam se raspada na druge elemente. Zbog toga količina ovog elementa na Zemlji ne može se porediti sa drugim stabilnim elementima. Sveukupni udeo tehnecijuma u Zemljinoj kori samo je neznatno viši od udela francijuma i astata, takođe dva retka radioaktivna hemijska elementa, kojih ima na Zemlji u mikrogramskim razmerama. U biosferi tehnecijum se javlja isključivo kao rezultat ljudskih aktivnosti. Pri nadzemnim testovima nuklearnog oružja do 1994. u atmosferu je dospelo oko 250 kg tehnecijuma, te još dodatnih 1.600 kg, koji je ispušten do 1986. iz nuklearnih reaktora i postrojenja za preradu nuklearnog otpada. Samo iz britanskog postrojenja Selafild u periodu od 1995. do 1999. ispušteno je oko 900 kg ovog metala u Irsko more, a od 2000. zakonski je ograničeno ispuštanje tehnecijuma na 140 kg godišnje.

U živim organizmima tehnecijum se može naći samo u izuzetnim slučajevima, na primer u jastozima iz zagađenog Irskog mora. U ljudskom organizmu on se po pravilu ne nalazi, osim kod pacijenata koji su bili podvrgnuti nuklearnim medicinskim ispitivanjima na bazi tehnecijuma.

Literatura

• Segrè, Emilio (1993). A Mind Always in Motion: the Autobiography of Emilio Segrè. Berkeley, Kalifornija: University of California Press. str. 115–118. ISBN 978-0-520-07627-3. 
• „Chapter 1.2: Early Days at the Berkeley Radiation Laboratory”. The transuranium people: The inside story. University of California, Berkeley & Lawrence Berkeley National Laboratory. 2000. str. 15. ISBN 978-1-86094-087-3. Arhivirano iz originala 24. 01. 2007. g. Pristupljeno 27. 03. 2019. 
• Lide, David R. (2005). „Line Spectra of the Elements”. The CRC Handbook. CRC press. str. 10—70 (1672). ISBN 978-0-8493-0595-5. 
• Clayton, D. D. (1983). Principles of stellar evolution and nucleosynthesis: with a new preface. University of Chicago Press. str. 547. ISBN 978-0-226-10953-4. 
• E., Holden N. (2006). Lide. D. R., ur. Handbook of Chemistry and Physics (87. izd.). Boca Raton, Florida: CRC Press, Taylor & Francis Group. str. 11-88–11–89. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
• J., Rimshaw S. (1968). Hampel, C. A., ur. The Encyclopedia of the Chemical Elements. New York: Reinhold Book Corporation. str. 689-693. 
• Cverna, Fran (2002). „Ch. 2 Thermal Expansion”. ASM Ready Reference: Thermal properties of metals (PDF). ASM International. ISBN 978-0-87170-768-0. 
• A., Cotton F. (1999). Wilkinson, G.; Murillo, C. A.; Bochmann, M., ur. Advanced Inorganic Chemistry (VI izd.). New York: John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-19957-1. 
• Emsley J. (2001). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements. Oxford, England, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850340-8. 
• N., Greenwood N. (1997). Earnshaw, A., ur. Chemistry of the Elements (II izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-3365-9. 
• L., Heiserman D. (1992). „Element 43: Technetium”. Exploring Chemical Elements and their Compounds. New York: TAB Books. ISBN 978-0-8306-3018-9. 
• Schwochau, K. (2000). Technetium: chemistry and radiopharmaceutical applications. Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-29496-1. 
• B.J. Wilson, ur. (1966). The radiochemical Manual (2nd izd.). AEA Technology. ISBN 978-0-7058-1768-4. 
• Scerri, E. R. (2007). The Periodic Table, Its Story and Its Significance. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530573-9. 
• Choppin, G.; Liljenzin, J.-O.; Rydberg, J. (2002). „Nuclear Mass and Stability”. Radiochemistry and nuclear chemistry (3rd izd.). Butterworth-Heinemann. str. 41—57. ISBN 978-0-7506-7463-8. 
• EnvironmentalChemistry.com – Technetium
• Nudat 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. april 2021) nuclide chart from the National Nuclear Data Center, Brookhaven National Laboratory
• Poineau, Frederic; Johnstone, Erik V.; Czerwinski, Kenneth R.; Sattelberger, Alfred P. (2014). „Recent Advances in Technetium Halide Chemistry”. Accounts of Chemical Research. 47 (2): 624—632. PMID 24393028. doi:10.1021/ar400225b. 

Spoljašnje veze

• Technetium at The Periodic Table of Videos (University of Nottingham)