Šintoizam

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tori u hramu Icukušima

Šintoizam, u prevodu „put bogova“/„božji put“, jest japanska autohtona religija.[1] Njeno ime je u stvari kineskog porekla, a čista japanska reč za ovu religiju bi bila „kami-mići“, mada ta reč nije standardizovana i ne koristi se, tj. postoji samo u teoriji.[2][3][4] Glavne knjige šintoizma su „Kođiki“ i „Nihonšoki“, a potiču iz 8. veka. Religija sadrži elemente animizma, politeizma i šamanizma.[5] Dolaskom budizma, budizam se morao prilagoditi šintoizmu i tako je konačno šintoizam oblikovan u svojoj konačnoj fazi. Božanstva („kamiji“) su duhovi prirodnih sila. Od prabožanstava sestre i brata Izanami i Izanagi potekli su ostali bogovi; oni su stvorili zemlju komešajući prvobitni okean nebeskim kopljem od dragulja i japanske ostrva na kojima je prvi vladar (Džimu) bio unuk boginje sunca Amaterasu, a dalji carevi su takođe bili njeni potomci. Dakle, carevi, kao i narodni heroji, imaju božansko poreklo. Japanska reč za cara, „tennō“ znači „nebeski car“. Tek se 1946. car Hirohito odrekao svog „božanskog porekla“. Interesantno je da je u šintoizmu kao i u budizmu i pravoslavnom hrišćanstvu obrađen pojam moštiju.

Gotovo svaka planina u Japanu ima svog boga. Najpoznatija i najupečatljivija planina Japana je planina Fudži, sveta planina Japanaca. Njena boginja je Sengen-Sama. Svake godine u zoru hodočasnici se penju na planinu kako bi gledali izlazak sunca, a sama Fudži je česta inspiracija mnogobrojnim umetnicima. Jedan od najpoznatijih šintoističkih hramova nalazi se na planini Fudži.

Čak 80% populacije u Japanu učestvuje u šinto praksi ili ritualima, ali se samo mali procenat njih identifikuje kao „šintoisti” u istraživanjima.[6][7] To je zato što šinto ima različita značenja u Japanu. Većina Japanaca posećuje šinto svetilišta i moli se kamiju bez pripadanja institucionalnoj šinto religiji.[8] Ne postoje formalni rituali da bi započelo sa praktikovanjem „narodnog šintoa”. Stoga se „šintoističko članstvo” često procenjuje brojeći samo one koji se pridružuju organizovanim šintoističkim sektama.[9] Postoji oko 81.000 šintoističkih hramova i oko 85.000 sveštenika u zemlji.[7] Prema istraživanjima sprovedenim 2006.[10] i 2008. godine,[11] manje od 40% populacije Japana se identifikuje sa organizovanom religijom: oko 35% su budisti, 3% do 4% su članovi šintoističkih sekti i izvedenih religija. Godine 2008, oko 26% učesnika je izjavilo da često posećuju šintoistička svetilišta, dok je samo 16,2% izrazilo generalno verovanje u postojanje boga ili bogova (神).[11]

Definicija[uredi | uredi izvor]

Kapija torij ka svetilištu Jobito (Yobito-jinja) u gradu Abaširi, Hokaido

Ne postoji univerzalno prihvaćena definicija šintoizma.[12] Međutim, autori Džozef Kali i Džon Dagil su izjavili da ako postoji „jedna jedina, široka definicija šintoizma“ koja bi se mogla izneti, to bi bilo da je „šintoizam vera u kami“, natprirodne entitete u centru religije.[13] Japanolog Helen Hardejkr je izjavila da „šintoizam obuhvata doktrine, institucije, rituale i zajednički život zasnovan na obožavanju kamija“,[14] dok je proučavalac religije Inoue Nobutaka primetio da se termin „šinto“ „često koristi“ u „pozivanju na kami bogosluženje i srodne teologije, rituale i prakse“.[15] Razni naučnici su praktičare šintoizma nazivali šintoistima, iako ovaj termin nema direktan prevod na japanski jezik.[16]

Naučnici su debatovali u kom trenutku istorije je legitimno početi govoriti o šintoizmu kao specifičnom fenomenu. Naučnik religije Ninijan Smart je sugerisao da bi se moglo „govoriti o kami religiji Japana, koja je živela u simbiozi sa organizovanim budizmom, a tek kasnije je institucionalizovana kao šintoizam.“[17] Dok je u Japanu do 8. veka postojalo nekoliko institucija i praksi koje su sada povezane sa šintoizmom,[18] različiti naučnici su tvrdili da je šintoizam kao posebna religija u suštini „izmišljen“ tokom 19. veka, u japanskoj meidži eri.[19] Izučavalac religije Brajan Boking je naglasio da, posebno kada se radi o periodima pre meidži ere, terminu šintoizam treba „prilaziti sa oprezom“.[20] Inoue Nobutaka je izjavio da se „šintoizam ne može smatrati jedinstvenim religijskim sistemom koji je postojao od antičkog do modernog perioda“,[21] dok je istoričar Kuroda Tošio primetio da „pre modernog vremena šintoizam nije postojao kao nezavisna religija“.[22]

Kategorizacija[uredi | uredi izvor]

Mnogi naučnici opisuju šintoizam kao religiju,[23] termin koji je prvi put preveden na japanski kao shūkyō u vreme meidži restauracije.[24] Neki praktičari umesto toga posmatraju šintoizam kao „način“,[25] karakterišući ga više kao običaj ili tradiciju,[26] delimično kao pokušaj da se zaobiđe savremeno razdvajanje religije i države i obnove šintoističke istorijske veze sa japanskom državom.[27] Štaviše, mnoge kategorije religije i religioznosti definisane u zapadnoj kulturi „ne mogu se lako primeniti“ na šintoizam.[28] Za razliku od religija poznatih u zapadnim zemljama, kao što su hrišćanstvo i islam, šintoizam nema jedinstvenog osnivača,[29] niti bilo kakav kanonski tekst.[30] Zapadne religije imaju tendenciju da naglašavaju isključivost, ali u Japanu se dugo smatralo prihvatljivim istovremeno praktikovati različite verske tradicije.[31] Japanska religija je stoga veoma pluralistička.[32] Šintoizam se često navodi pored budizma kao jedna od dve glavne japanske religije,[33] i te dve se često razlikuju u fokusu, pri čemu budizam naglašava ideju transcendiranja kosmosa, za koji smatra da je prepun patnje, dok se šintoizam fokusira na prilagođavanju životnim pragmatičnim zahtevima.[34] Šintoizam je integrisao elemente religija uvezenih iz kontinentalne Azije, kao što su budizam, konfučijanizam, taoizam i kineske prakse proricanja,[35] i deli karakteristike poput politeizma sa drugim istočnoazijskim religijama.[36]

Neki naučnici predlažu da govorimo o tipovima šintoizma kao što su popularni šintoizam, narodni šintoizam, domaći šintoizam, sektaški šintoizam, carski šintoizam, svetilišni šintoizam, državni šintoizam, nove šintoističke religije, itd. umesto da šinto smatramo jedinstvenim entitetom. Ovaj pristup može biti od pomoći, ali nameće se pitanje šta se podrazumeva pod 'šintoizmom' u svakom slučaju, posebno zato što svaka kategorija uključuje ili ima inkorporirane budističke, konfučijanske, taoističke, narodne verske i druge elemente.

učenjak religije Brajan Boking[37]

Naučnici religije su raspravljali o tome kako da se klasifikuje šintoizam. Inoue ga je smatrao delom „porodice istočnoazijskih religija“.[38] Filozof Stjuart D. B. Piken je predložio da se šintoizam klasifikuje kao svetska religija,[39] dok ga je istoričar H. Bajron Erhart nazvao „glavnom religijom“.[40] Šintoizam se takođe često opisuje kao autohtona religija,[41] iako to izaziva debate o različitim definicijama „autohtonog“ u japanskom kontekstu.[42] Pojam šintoizma kao japanske „autohtone religije“ proistekao je iz rasta modernog nacionalizma između perioda edo i meidži;[43] ovo gledište je promovisalo ideju da je šintoističko poreklo bilo praistorijsko i da predstavlja nešto poput „osnovne volje japanske kulture“.[44] Istaknuti šintoistički teolog Sokio Ono, na primer, rekao je da je obožavanje kamija „izraz“ japanske „domaće rasne vere koja je nastala u mističnim danima daleke antike“ i da je „autohtono koliko i ljudi koji su doveli japansku naciju u postojanje“.[45] Mnogi naučnici ovu klasifikaciju smatraju netačnom. Erhart je primetio da je šintoizam, pošto je apsorbovao mnogo kineskog i budističkog uticaja, „previše složen da bi se jednostavno označio [kao] autohtona religija“.[40] Početkom 21. veka postalo je sve češće da praktičari nazivaju šintoizam religijom prirode,[46] što su kritičari videli kao strategiju za odvajanje tradicije od kontroverznih pitanja koja okružuju militarizam i imperijalizam.[46]

Šintoizam pokazuje značajne lokalne varijacije;[47] antropolog Džon K. Nelson je primetio da to „nije jedinstven, monolitan entitet koji ima jedinstven centar i sopstveni sistem“.[42] Identifikovani su različiti tipovi šintoizma. „Svetilišni šintoizam“ se odnosi na prakse usredsređene na svetilišta,[48] a „domaći šintoizam“ na načine na koje se kami poštuju u domu.[49] Neki naučnici su koristili termin „narodni šintoizam“ da označe lokalizovane šintoističke prakse,[50] ili prakse van institucionalizovanog okruženja.[42] U različitim epohama prošlosti, postojao je i „državni šintoizam“, u kome su šintoistička verovanja i običaji bili blisko povezani sa japanskom državom.[48] U predstavljanju „termina u obliku portmantoa“ za mnoge različite tradicije širom Japana, termin „šintoizam“ je sličan terminu „hinduizam“, koji se koristi za opisivanje različitih tradicija širom južne Azije.[51]

Šintoistička svetilišta[uredi | uredi izvor]

Svetilišta se grade u čast kamijima ili bivšim carevima. U sve šintoističke vrtove se ulazi kroz vrata koja se nazivaju tori. Tori razdvaja svetilište od običnog sveta izvan njega. Vrata mogu biti i dosta udaljena od centra. Ljudi odlaze u hram kako bi se sklonili od buke i pritiska svakodnevnog života. Ponekad se u hramovima kače male molitve koje su napisali posetioci. Japanci često kupuju male pločice, takozvane eme koje kače u hramovima ili svetilištima. Eme su zahtevi za pomoć od kamija.

Šintoizam je glavna japanska religija, ali često su budistički hramovi sagrađeni unutar šintoističkih svetilišta. Zen budisti grade mirne vrtove kao mesta za meditaciju. Umesto raznobojnog cveća, tu je kamenje, pesak i trava. Crtanje uzorka na pesku samo za sebe može biti dobra meditacija. U stvari, u Japanu budizam i šintoizam su toliko pomešani da nema razlike između njih. Može se slobodno reći da su postale jedna religija, tačnije šintoizam sa primesama budizma. Iako se jedan broj Japanaca izjašnjava kao šintoisti, a drugi kao budisti, između njih uopšte nema razlike, kao ni između njihovih verovanja. Razlika je samo u javnom izjašnjavanju. To je slično kao i u Kini, gde javno postoje tri religije-budizam, konfučijanizam i taoizam, a u praksi su izmešane i stopljene u jednu religiju. Ovo pokazuje da je budizam u samom početku stvaranja zbog svoje ateističke prirode bio predodređen da se utopi u veće religije i da samo zadrži svoje ime, iako se pravi budizam kao praksa zadržao samo u svojoj postojbini — Indiji.

Udruženje šinto svetilišta pojavilo se nakon Drugog svetskog rata, kada je novi japanski ustav garantovao slobodu religije i zabranio državi da podržava šinto kao državnu religiju, a agencija koja je vodila finansijske i druge poslove hramova je raspuštena. Širom Japana postojalo je više od 8.000 hramova, a pošto je zemlja bila opustošena ratom, ljudi su osećali potrebu za verom. Da bi održali hramove, sveštenici i druge glavešine hramova udružili su se u organizaciju pod nazivom Udruženje šinto hramova. Danas to udruženje vodi računa o održavanju hramova, obuci sveštenika i obeležavanju religioznih praznika.

U šintoizmu, japanski car je dugo vremena smatran osobom koja čuva veru. Carska palata obuhvata i tri posebna hrama koje posećuje i sam car. Carska porodica takođe održava posebnu vezu sa hramom boginje Sunca u mestu Ise u Japanu, što predstavlja najsvetiji od svih šinto hramova. Za praznike, car u hram šalje posebne darove, a obično hram tada posećuje i neki član carske porodice. Po tradiciji, u hramu služi neki ženski član porodice i to kao član visokog sveštenstva. To je i mesto na kome se objavljuju važne vesti koje se tiču carske porodice. Tradicija koja povezuje cara i šinto religiju naziva se carskom šinto religijom.

Šintoistički festivali[uredi | uredi izvor]

Postoji bezbroj lokalnih festivala u Japanu jer skoro svaki hram/svetilište ima vlastiti festival. Većina festivala se održava jednom godišnje i slavi događaje kao što su žetva, početak farmerske sezone ili obeležavaju istorijske događaje. Festivali mogu trajati i po nekoliko dana. Važan deo šintoističkih festivala su procesije. Kami (šintoistički duh/bog) se nosi kroz ulice u mikošiju (prenosnom svetilištu), a nose ga posebno obučeni ljudi.

Pravila šintoizma[uredi | uredi izvor]

Za razliku od ostalih religija, šintoizam nema neka određena moralna pravila kojih se vernici moraju pridržavati. To je više religija okrenuta ritualima. Takođe uopšte nije potrebno da se neko javno izjasni kao vernik niti je primoran da veruje u šinto božanstva. Šintoizam ne propoveda da je to jedina ispravna i istinita religija i da su druge lažne, a ni vernici uopšte nemaju ni verske obaveze. Jedino što karakteriše ovu religiju je macuri ili poklon božanstvu, kao i hanami („pogled na cveće“) festival. Macuri je uopšten naziv za festival poklonjen božanstvima, posebno boginji Amaterasu no Mikoto. Reč „mikoto“ znači „njegova/njena Visost“, a upotrebljava se samo posle imena bogova a ređe careva i velikih heroja.

Literarni izvori[uredi | uredi izvor]

Šintoizam nema uceljenu teologiju niti posvetnu knjigu kao što je u hrišćanstvu Biblija i religiozne zabeleške sa religioznim sadržajima su nastale posle dolaska budizma. Izvori šintoističke mitologije su kompilacije hronika Kodžiki (zapisi o starim stvarima) i Nihonšoki (Krinija Japana) iz 8. veka koje je trebalo da utvrde moć cara naglašavajući njegovu božansku suštinu i Kodžiki je bila sastavljena po nalogu cara 711-712. godina. i bavi se stvaranjem sveta i bogovima koji su bili preci cara. Nihonišoki je hronika koja je završena 720. godine koja je pod uticajem korejskih i kineskih dela i deo je kompilacija Rikuruši šest narodnih hronika Japana. Među dalje izvore spada Kogušui (pabirki davnih događanja) iz 807. godine. Kasnijim izvorom je Jino Šotoki (Hronike stvarnih rodova božanskih careva) iz 14. veka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxiv.
  2. ^ Mark Teeuwen. From Jindō to Shintō. A Concept Takes Shape. Japanese Journal of Religious Studies, 2002, 29/3–4.
  3. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxi
  4. ^ Sokyo, Ono (1962). Shinto: The Kami Way (1st izd.). Rutland, VT: Charles E Tuttle Co. str. 2. ISBN 978-0-8048-1960-2. OCLC 40672426. 
  5. ^ Richard Pilgrim, Robert Ellwood (1985). Japanese Religion (1st izd.). Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall Inc. str. 18-19. ISBN 978-0-13-509282-8. 
  6. ^ Breen, Teeuwen. 2010. p. 1
  7. ^ a b „宗教団体数，教師数及び信者数”. Statistical Yearbook of Japan. Statistics Japan, Ministry of Internal Affairs and Communications. 2015. Pristupljeno 25. 8. 2015. 
  8. ^ Engler, Price. 2005. p. 95
  9. ^ Williams, Bhar & Marty 2004, str. 4–5.
  10. ^ Dentsu Communication Institute, Japan Research Center: Sixty Countries' Values Databook (世界60カ国価値観データブック).
  11. ^ a b „2008 NHK survey of religion in Japan — 宗教的なもの にひかれる日本人〜ISSP国際比較調査（宗教）から〜” (PDF). NHK Culture Research Institute. 
  12. ^ Bocking 1997, str. viii; Rots 2015, str. 211.
  13. ^ Cali & Dougill 2013, str. 13.
  14. ^ Hardacre 2017, str. 1.
  15. ^ Inoue 2003, str. 1.
  16. ^ Picken 1994, str. xviii.
  17. ^ Smart 1998, str. 135.
  18. ^ Hardacre 2017, str. 18.
  19. ^ Breen & Teeuwen 2010, str. 7.
  20. ^ Bocking 1997, str. 174.
  21. ^ Inoue 2003, str. 5.
  22. ^ Kuroda 1981, str. 3.
  23. ^ Picken 1994, str. xvii; Nelson 1996, str. 26.
  24. ^ Azegami 2012, str. 68.
  25. ^ Picken 1994, str. xxiv; Cali & Dougill 2013, str. 13.
  26. ^ Breen 2010, str. 69.
  27. ^ Picken 1994, str. xxiv–xxv.
  28. ^ Picken 1994, str. xix.
  29. ^ Offner 1979, str. 191; Littleton 2002, str. 6; Picken 2011, str. 1; Cali & Dougill 2013, str. 13.
  30. ^ Offner 1979, str. 191.
  31. ^ Picken 1994, str. xxx.
  32. ^ Picken 2011, str. 48.
  33. ^ Cali & Dougill 2013, str. 7.
  34. ^ Nelson 1996, str. 30; Littleton 2002, str. 10.
  35. ^ Kitagawa 1987, str. 139; Cali & Dougill 2013, str. 13.
  36. ^ Inoue 2003, str. 7.
  37. ^ Bocking 1997, str. 173–174.
  38. ^ Inoue 2003, str. 10.
  39. ^ Picken 1994, str. xxv.
  40. ^ a b Earhart 2004, str. 31.
  41. ^ Kuroda 1981, str. 1; Nelson 1996, str. 7; Rots 2015, str. 211.
  42. ^ a b v Nelson 1996, str. 7.
  43. ^ Kuroda 1981, str. 19.
  44. ^ Kuroda 1981, str. 1–2.
  45. ^ Kitagawa 1987, str. xviii.
  46. ^ a b Rots 2015, str. 210.
  47. ^ Offner 1979, str. 215.
  48. ^ a b Offner 1979, str. 192; Nelson 1996, str. 7.
  49. ^ Offner 1979, str. 192.
  50. ^ Picken 2011, str. 89; Cali & Dougill 2013, str. 14.
  51. ^ Bocking 1997, str. viii.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Šintoizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шинтоизам&oldid=27553209”