Milutin Uskoković

Milutin Uskoković
Portret Milutina Uskokovića.
Lični podaci
Nadimak	Mita
Datum rođenja	(1884-06-04)4. jun 1884.
Mesto rođenja	Užice, Kraljevina Srbija
Datum smrti	15. oktobar 1915.(1915-10-15) (31 god.)
Mesto smrti	Kuršumlija, Kraljevina Srbija
Obrazovanje	Užička gimnazija, Druga beogradska gimnazija
Univerzitet	Univerzitet u Ženevi
Zanimanje	književnik, pravnik
Porodica
Supružnik	Babeta Fišer
Roditelji	Mijailo Uskoković Sofija Uskoković
Književni rad
Jezik stvaranja	srpski
Uticaji od	Ivan Turgenjev
Najvažnija dela	Došljaci Čedomir Ilić Vitae fragmenta Kad ruže cvetaju Dela

Milutin Uskoković (Užice, 4. jun 1884 — Kuršumlija, 15. oktobar 1915) bio je srpski književnik i pravnik. Još na samom početku književnog rada, napisao je nekoliko knjiga: dve zbirke crtica Pod životom (1905) i Vitae fragmenta (1908), [dva] romana Došljaci (1910), Čedomir Ilić (1914) i jednu zbirku pripovedaka Kad ruže cvetaju... (1912). Godine 1914. izišao je u Beogradu njegov prevod Maksima Larošfukoa.

Rođen je i školovao se u Užicu, a kasnije u Beogradu. Doktorsku disertaciju iz prava stekao je na Univerzitetu u Ženevi, gde se 1910. godine i oženio. Po povratku u Beograd, radio je činovničke poslove i pisao književna dela. U toku Prvog svetskog rata je psihički oboleo gledajući torture kroz koje prolazi srpski narod i izvršio samoubistvo u reci Toplici, kod Kuršumlije. Iako je preminuo mlad, bio je plodan pisac i iza sebe ostavio nekoliko dela. U njegovu čast se književnicima dodeljuje nagrada „Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu priču na srpskom jeziku, u njegovom rodnom gradu Užicu.

Biografija

Detinjstvo

Milutin Uskoković rođen je 4. juna 1884. godine u Užicu, u trgovačkoj porodici, od oca Mijaila i majke Sofije (Soke), koji su imali jedanaestoro dece (devet sinova i dve kćeri). Rodna kuća se nalazila u naselju Lipa, a dotadašnja uspešna porodična trgovina, koja je uglavnom bila okrenuta prema Sarajevu i Bosni i Hercegovini, već u to vreme bila je pred gašenjem zbog austrougarske okupacije ove zemlje i zatvaranja granice prema Srbiji.

Upisao je 1890. godine osnovnu školu u rodnom gradu. Rano detinjstvo i godine školovanja proveo je u oskudici, ali je sa uspehom pohađao osnovnu školu, kao i šest razreda gimnazije. Kao đak užičke gimnazije od 1894. godine dobijao je državnu stipendiju („blagodejanje”), a veoma brzo i aktivno uključio se u rad đačke družine i usmerio se prema književnosti. Inače, u približno isto vreme, u užičku gimnaziju išli su Dimitrije Tucović, Dušan Popović, Radovan Dragović, Dragiša Lapčević, kasniji osnivači i značajni ideolozi srpskog socijaldemokratskog pokreta. Pošto je Užička gimnazija tada imala svega šest razreda, Uskoković je od školske 1900–1901. godine bio prinuđen da ode u Beograd i tamo da nastavi dalje školovanje. Sedmi i osmi razred završio je u Gimnaziji „Vuk Stefanović Karadžić” (Druga beogradska gimnazija), gde je takođe dobijao državnu stipendiju, ali je bio prinuđen i da se sam izdržava tako što je davao časove slabijim đacima iz bogatijih porodica.

Školovanje

Posle završene gimnazije, u jesen 1902. godine, upisao je Pravni fakultet u Beogradu. Za vreme studiranja primao je državnu stipendiju, a naporedo s tim samostalno se izdržavao, tako što je nastavio privatno da drži časove slabijim đacima, ali je pored toga radio i kao praktikant u Državnoj statistici, u opštinskom fizikatu, kao i u Ministarstvu unutrašnjih dela. Jedan deo skromnih prihoda dobijao je i kao novinar sarađujući u listovima i časopisima (Nova iskra, Delo). Tada je počeo da objavljuje i prve književne priloge (pesme u prozi, crtice, zapise, kao i pripovetke), a od 1903. godine postao je pristalica ideje južnoslovenskog ujedinjenja i blizak sa omladinom koja se okupljala oko Jovana Skerlića. Poznato je i da je učestvovao u demonstracijama 23. marta 1903. godine, koje su prethodile Majskom prevratu i zbacivanju dinastije Obrenović. Tokom 1904. godine bio je među organizatorima Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe, a po osnivanju lista Politika postao je član njene redakcije, zajedno sa Vladislavom i Darkom Ribnikarom, Branislavom Nušićem i drugima.

Objavio je 1905. godine u Beogradu prvu knjigu Pod životom, sačinjenu iz kratkih priča, lirskih pesama i zapisa, koju je kritika, a među njima i Jovan Skerlić, veoma lepo prihvatila. Iste godine umire mu otac Mijailo.

Karijera

Milutin Uskoković sa svojim ocem, Mijailom, 1901. godine.

Na Konferenciji južnoslovenskih studenata u Sofiji (1906), podnio je referat „Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica” i zastupao je ideju zbližavanja južnoslovenskih naroda. Nakon završetka pravnih studija zaposlio se u Carinarnici u Beogradu, a ubrzo iza toga, početkom 1907. godine, započeo je diplomatsku službu u Srpskom konzulatu u Skoplju. Međutim, ubrzo je dobio trogodišnje odsustvo radi pripremanja doktorske disertacije i otputovao je u Ženevu 1908. godine. Objavio je u jesen iste godine, u poznatoj „Maloj biblioteci” Pahera i Kisića u Mostaru, knjigu Vitae fragmenta, sa podnaslovom „Knjiga za umorne ljude”, a posvetio je senima preminulog oca Mijaila. Za vreme boravka u Švajcarskoj intenzivno se obrazovao i u drugim oblastima, najviše u književnosti: francuskoj, ruskoj i nemačkoj, ali i filozofiji, istoriji, umetnosti, kao i prirodnim naukama. U toku 1909. godine napisao je i objavio više pripovedaka, tako da je Srpskoj književnoj zadruzi bio predao rukopis pod nazivom Novele, na osnovu pozitivne Skerlićeve preporuke. Iako je u prvi mah bio prihvaćen i predviđen za objavljivanje, navedeni rukopis pripovedaka neće biti objavljen, jer je redakcija Srpske književne zadruge prednost dala kasnijem rukopisu romana Došljaci. Od Srpske književne zadruge, za ovaj roman dobio je i nagradu, 1909. godine.

U Ženevi se zaljubio u mladu i obrazovanu Babetu Fišer, kćerku vlasnice pansiona u kome je stanovao, a verili su se i venčali 1910. godine. Krajem iste godine je na Univerzitetu u Ženevi odbranio doktorsku tezu iz oblasti međunarodnog prava i stekao titulu doktora pravnih nauka. U oblasti književnog stvaralaštva, 1910. godine dobio je nagradu Srpske književne zadruge za rukopis romana Došljaci, koji je napisao u Ženevi i posvetio svojoj verenici. Roman je objavljen iste te godine u redovnom HIH kolu Srpske književne zadruge. Posle povratka u Beograd 1911. godine, radio je različite činovničke poslove u više državnih institucija i ministarstava. U časopisu Delo počeo je u nastavcima da objavljuje roman Hromi ideali, što je bila prva verzija kasnijeg romana Čedomir Ilić. Objavio je 1912. godine u Beogradu zbirku pripovedaka Kad ruže cvetaju, u izdanju Gece Kona, koja je nastala na osnovu proširivanja prvobitnog rukopisa zbirke Novele, datog Srpskoj književnoj zadruzi. Nastavio je da objavljuje delove romana Hromi ideali u časopisu Delo, kao i delove svog prevoda romana Laži Pola Buržea.

Prvi svetski rat i smrt

Milutin Uskoković sa bratom Radojem, ženom Babet i njenom sestrom, 1910. godine.

Pred početak Prvog svetskog rata, Uskoković je ozbiljno počeo da psihički oboljeva i pokazivao je znakove manije gonjenja, ali su okolnosti bile takve da nije mogao da pristupi lečenju. Početak rata dočekao je u Skoplju gde je radio kao sekretar Trgovinskog inspektorata narodne privrede, a sa velikim optimizmom doživio je pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari, uveren da će uskoro stići čas celokupnog srpskog oslobođenja i ujedinjenja. Iz Skoplja je 1915. godine uputio izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću rukopis zbirke pripovedaka Usput. Velika ofanziva austrijske, nemačke i bugarske vojske, kao i teško stanje i povlačenje srpske vojske na frontu, u ranu jesen prisilili su Uskokovića na povlačenje iz Skoplja, prema Prištini, ali se odatle vratio u Kuršumliju, u nameri da ode natrag u Beograd. U trenutku potpunog beznađa i psihičkog rastrojstva, izvršio je samoubistvo, 15. oktobra 1915. godine, u nabujalim talasima rijeke Toplice kod Kuršumlije. U oproštajnom pismu je napisao: "Ne mogu da podnesem smrt otadžbine".

Književni rad

Milutin Uskoković sa bratom Dragutinom u Lezenu, Švajcarska, 1910. godine.

Pisao je crtane, pripovetke i romane.Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata.

Autobiografski elementi

Uskoković je čitavog života održavao izrazito blisku vezu sa svojom porodicom u Užicu, posebno sa majkom, sestrom Božidarkom i braćom. Voleo je rodni grad i često je i rado u njega dolazio, a pri tome je viđan sa društvom u kafani „Dva bagrema”, kao i na izletištima na Tari i Zlatiboru. Upravo zbog toga, moguće je prepoznavanje brojnih autobiografskih analogija u delu Milutina Uskokovića, pogotovo kada je reč o njegovim glavnim romanesknim junacima Milošu Kremiću i Čedomiru Iliću, kao i toposima Beograda i varoških sredina iz unutrašnjosti (Užice, Valjevo, Čačak). Upućuje i na tragičnu anticipaciju kasnijeg Uskokovićevog samoubistva i sličnosti sa smrtnim ishodištima njegovih junaka (Zorka, Čedomir Ilić).

Jovan Skerlić o Uskokoviću

Jovan Skerlić pisao je o Milutinu Uskokoviću u svojoj Istorija nove srpske književnosti. Govorio je da se kao pisac, Uskoković razvija i još nije došao do punog izraza svoga talenta. Skerlić piše da su dve zbirke su više ogledi, nacrti, skice, »probe pera«, u kojima je bilo mnogo knjiškog pesimizma, mladićke sentimentalnosti i romantičarske retorike, ali u kojima se isto tako videla lepa osećajnost, zanimljiva opažanja i lep književni stil. Što nije obično slučaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskoković je radio, čitao savremene francuske pisce, naučio književni zanat, izradio se, i došio sa zrelijim, određenijim i jačim književnim delima.

Govorio je da je Uskoković romanopisac po uzoru modernih francuskih pisaca, on ume da izabere zanimljiv predmet, da izvede situaciju, da zaokrugli ceo predmet i dâ dobru književnu formu. Roman Došljaci su njegovo najbolje delo i jedan od najznačajnijih novih srpskih romana. Iako ima svojih mana, mešavinu između jednog socijalnog romana sa tezom, vrlo spornom uostalom, i lične, autobiografske sentimentalne ispovesti, pored toga tu ima ostataka starinske romantičnosti, romantičarskih pojmova o »pesniku«. Ali Uskoković je u tome dobrom delu uspeo u onom u čemu su sasvim promašili pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, u slikanju savremenog prestoničkog života.

Zaostavština

Spomen-bista Milutinu Uskokoviću, iz 1955. godine.

Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković.

Književna nagrada “Milutin Uskoković“ dodeljuje se za najbolju neobjavljenu priču na srpskom jeziku. Ustanovljena je 1993. godine odlukom redakcije časopisa Međaj i Kulturno-prosvetne zajednice u Užicu, a od 2003. godine Nagradu dodeljuje Narodna biblioteka Užice. Na konkursu, pored autora iz Srbije, uvek učestvuju autori sa bivših jugoslovenskih prostora i iz dijaspore. Uz nagrađene, otkupljuje se još sedam pripovetki i sve zajedno se objavljuju u posebnom broju užičkog časopisa za književnost, umetnost i kulturu Međaj.

Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo je Milutinu Uskokoviću spomen - bistu u centralnom kuršumlijskom parku. Dve godine kasnije, 1955. godine u Užicu je postavljena spomen - bista u parku kraj reke Đetinje.

Dela

• Pod životom: crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905.
• Vitae fragmenta, Mostar,1908
• Došljaci, Beograd, 1910
• Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912
• Les traites d'Union douaniere en droit international, Geneve, 1910
• Čedomir Ilić, Beograd, 1914
• Dela, Beograd, 1932
• Usput, Beograd, Užice, 1978

Literatura

• Milijan Despotović: Uznačenja /Milijan Despotović. – Užice: UKS, Požega: Svitak: Razvigor , Kuršumlija: Književni klub "Milutin Uskoković", 2014 (esej: "Pripovedač poetičke duše - o poeziji Milutina Uskokovića).
• Maksimović, Goran (2020). Milutin Uskoković. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske. 
• Skerlić, Jovan (2006). Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 9788617341488. 

Spoljašnje veze

• Milutin Uskokovic na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Biografija Milutina Uskokovića
• Akcija za podizanje spomenika Milutinu Uskokoviću, Vreme 25.11.1933. Preuzeto: 1.12.2015.
• Gde će biti sutra – Milutin Uskoković (1884-1915) (17. septembar 2016)