Одбрана Доњег Вакуфа

Одбрана Доњег Вакуфа
Део рата у БиХ
Одбрана Доњег Вакуфа
Време 16. март — 20. новембар 1994. Место Доњи Вакуф Исход Ограничена победа ВРС ВРС је одбранила град и околину
Сукобљене стране
30. дивизија	7. корпус АРБиХ Артиљеријска подршка: ХВО
Команданти и вође
Ратко Младић	Мехмед Алагић
Јачина
око 7.500	непознато

Одбрана Доњег Вакуфа је био је одговор ВРС за напад АРБиХ на Доњи Вакуф (Србобран). Укупан број српских бораца 30. дивизије износио је 6.000. Током године дивизија је допуњена са још 1.500 бораца: батаљон 1. Новоградске бригаде, те комбиноване јединице из више бригада 1. Крајишког корпуса.

За офанзивне операције ангажован је 1. батаљон Војне полиције, те по један батаљон из мијешано-артиљеријског пука, противтенковске јединице и тенковске чете. Борбе у близини Доњег Вакуфа (Србобрана) спомињу на оне битке из Првог свјетског рата - рововске позицијске борбе.

Ток битке

Муслимани су великим напорима, нападали на добро организовану српску одбрану, састављену од ровова и бункера који се налазе на брдима обраслим густом шумом који окружују град. Од јануара до марта 1994. године у вријеме док је у Босни владало изненађујуће примирје, код Доњег Вакуфа је било релативно мирно. Непријатељ је повремено дејствовао минобацачима и хаубицама, на шта је добијао одговор. Са доласком прољећа, ситуација на фронту се озбиљно уздрмала - почела је свеопшта офанзива АРБиХ, чији је био главни циљ заузимање Доњег Вакуфа. Офанзива муслиманских снага на град је почела средином марта, заједно са нападима на Теслић и Влашић. АРБиХ је 16. марта изненадним нападом одбацила јединице 19. Србобранске бригаде са планине Мала Шуљага (1263 м) јужно од града. Муслимани су уништили и водовод који је дјеловао до тог тренутка и снабдјевао Доњи Вакуф. Сљедећи дан ВРС је изгубила тенк Т-55 и велику количину муниције. Ипак кад су се муслиманске снаге приближиле граду, биле су жестоко гранатиране, што их је присилило да зауставе напад. 22. марта ВРС је извела противнапад. Успјели су присилите муслимане да обуставе даља напредовања, али нису успјели повратити територију. Мало више од седмицу дана касније, односно 2. априла су муслиманске снаге поново напале на положаје 19. Србобранске бригаде у реону села Прусац те потиснуле Србе са положаја и примакли се Доњим Вакуфу на 5 км. До 6. априла је офанзива је утихнула, наредна два мјесеца обе стране су се преусмјериле на активно позицијски рат и консолидовање снага. Затим је 29. маја 7. корпус АРБиХ је наставио офанзиву дужином цијеле фронте, од планине Комар (јужно од Турбета) до платоа Кошћани (јужно од Доњег Вакуфа). АРБиХ је успјела заузети неколико српских села на подручју планине Комар, одбацити дијелове 1. Шиповачке и 11. Мркоњићке бригаде. те појачати притисак на српске положаје у дужини цијелог фронта од 20 км. АРБиХ јединице су 5. јуна покушале преузети контролу над Кошћанима, 7 км југозападно од града. Затим је 10. јуна је било потписано ''свеопшто примирје'' али већ други дан муслимани су наставили напад на Доњи Вакуф. Истина је да је јуна-јула АРБиХ помјерила Србе дуж већег дијела фронте али далеко од пропаганде коју су тада муслимански медији изјавили да су ''ослободили 100 км територије''. Сљедећи већи напади почели су 19. октобра, као дио свеопште офанзиве АРБиХ. Међутим то је био споредни план офанзиве, главни правац је ишао на Купрес, којег су на крају заузеле јединице ХВО, Доњи Вакуф је поново постао главна мета муслиманских снага на овом дијелу Босне. Па је 4. корпус АРБиХ 4. новембра усредоточио на положаје 19. Србобранске бригаде у близини села Кошћани, Копчићи и Урије. Услиједио је напад 7. новембра из села Прусац, чију муслиманску офанзиву је активно подржавала артиљерија ХВО. И поред тешког гранатирања српских положаја, муслимански јуришници нису успјели сломити одбрану ВРС. Новембра 16. и 20. су муслимани извели још један покушај заузимања села Кошћани на платоу који доминира ка Доњем Вакуфу. Срби су напад поново одбили. Онда је 7. корпус АРБиХ обуставио офанзиву и започео припремање положаја за зимске услове. До сљедећег прољећа изнад Доњег Вакуфа је владало затишје. Муслиманско - хрватска коалиција је током новембарских напада на Доњи Вакуф показала високу спремност. Хрвати су активно подржавали АРБиХ са муницијом и артиљеријском ватром. Ипак босански Хрвати су били доста скептични савезници муслиманске војске, са којом су до скора водили крвави рат. ХВО је занимао Купрес, зато нису слали трупе на Доњи Вакуф, тај град их је занимао само као пут до Јајца. АРБиХ је у борбама показала високе спремности пјешадије. Међутим нису успјели сломити јуначки отпор српских бораца, која је током 1994. године изгубила јако мало територија а много више одбранила. Са планинских положаја на југу и југозападу су војници Мехмеда Алагића могли само да посматрају зграде Доњег Вакуфа, али не и да помјере Србе са доминантних висова сјеверозападно и сјевероисточно изнад града као и из самог града. Битке су се наставиле у септембру 1995.