Olimpijske igre

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pet olimpijskih prstenova su dizajnirani 1913, usvojeni 1914, a prvi put su korišćeni na igrama 1920.

Olimpijske igre (OI) (grč. Ολυμπιακοί Αγώνες, engl. Olympic Games, fr. Jeux Olympiques) su skup međunarodnih sportskih takmičenja u različitim disciplinama koje su podeljene na letnje i zimske. I zimske i letnje olimpijske igre održavaju se svake četiri godine. Do 1992. održavane su u istoj godini, a od tada se održavaju naizmenično, svake dve godine. Nekada se pogrešno nazivaju i Olimpijadom, kako je u antičkoj Grčkoj nazivano razdoblje između dveju olimpijskih igara, tako da početak jednih Olimpijskih igara označava početak olimpijade, a ta olimpijada traje do početka idućih Olimpijskih igara, čime započinje sledeća olimpijada, itd Ispravan i službeni naziv nekih Olimpijskih igara, npr konkretno Igara 2012. godine u Londonu glasi: „Igre XXX Olimpijade“. Letnje olimpijske igre 2012. u Londonu, u stvari nisu 30. Olimpijske igre (od Atine 1896. godine, do danas) - koje su održane - nego „tek“ 27 zato što Igre VI, XII и XIII Olimpijade modernog doba, koje su trebale biti održane u Berlinu 1916., Helsinkiju 1940. i Londonu 1944. zbog Prvog ili Drugog svetskog rata, nisu održane.

Smatra se da su antičke olimpijske igre prvi put održane 776. p. n. e. u Olimpiji, u Grčkoj, i održavale su se sve do 393. n. e. Na početku su se održavale samo u antičkoj Grčkoj, a oživljene su krajem 19. veka delovanjem francuskog barona Pjera de Kubertena. Na njegov predlog je u Parizu 23. juna 1894. osnovan Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a prvi predsednik tog tela bio je Grk Demetrios Vikelas. Te igre, odnosno „Prve olimpijske igre modernog doba“ održane su 1896. godine u Atini, i od tada se održavaju svake četiri godine. Izuzetak je bio u vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Prve Zimske olimpijske igre održane su u Šamoniju u Francuskoj, 1924. godine.

Nekoliko meseci pre olimpijskih igara trkači, uglavnom bivši sportisti, istaknuti pojedinci, ali i mnogi građani, prenose štafetno olimpijsku baklju od drevne Olimpije do mesta svečanog otvaranja na olimpijskom stadionu. (Na slici: olimpijska baklja za OI u Torinu 2006.)

Zimske olimpijske igre su se ranije održavale iste godine kada i letnje, zaključno sa 1992. godinom i igrama u Albervilu u Francuskoj. Tada je zbog glomaznosti olimpijskog programa, ali i zbog zahteva moćnih TV kuća odlučeno da se razdvoje termini letnjih i zimskih igara. Prve sledeće Zimske olimpijske igre su održane 1994. godine u Lilehameru u Norveškoj.

Antičke olimpijske igre[uredi]

Pravi izvori o nastanku antičkih olimpijskih igara su izgubljeni u vihorima vekova, ali postoje mnoge legende i predanja o njihovom nastanku. Jedna legenda govori da je igre ustanovio sam Zevs kao proslavu svoje pobede, u bici za vlast nad ocem Hronom. Druga kaže da je Herakle pobedio u jednoj trci u Olimpiji, pa je odlučio da se na tu uspomenu svake 4 godine održavaju takve trke.

Međutim, osim igara u Olimpiji održavale su se i druge konkurentske, slične igre. To su bile Panateneje, Pitijske, Nemejske i Istmijske igre, ali su Olimpijske igre, spletom političkih okolnosti, nadvladale. Sve te priče u vezi sa antičkim igrama dovode se u vezu sa starogrčkim pojmom olimpijskog primirja, kada su, prema legendama, grčki polisi prekidale međusobna neprijateljstva za vreme trajanja igara. A prvi verodostojan zapis o održavanju Igara u Olimpiji datira iz 776. p. n. e., iako nije sigurno da su to bile i prve igre u antičkoj Grčkoj. Neki istoričari su skloni zaključku da su se slična takmičenja povremeno održavala čak i od 13. veka pre nove ere. Na početku su igre bile uglavnom događaj lokalnog značaja, a do XV antičkih olimpijskih igara održavala se samo jedna disciplina — trka na 1 stadij (nešto manje od 185 m). Onda je dodana trka na 2 stadija, a prva dugoprugaška trka, na 24 stadija (u metričkom sistemu 4.420 m), održana je 720. p. n. e. Pausanija piše da su se na početku sportisti takmičili obučeni u laganu sportsku opremu, kao danas. A onda je, tokom jedne trke, trkaču Orsipu iz Megare – spala odeća. On je nastavio da trči go. To je od ostalih atleta ubrzo oberučke prihvaćeno, pa su se takmičari od tada takmičili goli.[1] Žene nisu smele da se takmiče, čak im nije bilo dozvoljeno ni da budu gledaoci. Ipak, devojke su se smele takmičiti na Herajama, igrama u čast boginje Here, koje su se takođe održavale u Olimpiji svake četiri godine. Za razliku od muškaraca, one se nisu takmičile gole.

Ubrzo se je počeo povećavati i broj sportova: 748. p. n. e. uveden je pankration (kombinacija boksa i rvanja), 708. p. n. e. klasično rvanje i petoboj, 688. p. n. e. pesničenje (kao današnji boks), 689. p. n. e. godine trke kočija, itd. Bilo kako bilo, igre postaju sve važniji momenat u istoriji antičke Grčke, dostižući svoj vrhunac tokom 6. i 5. veka p. n. e.

Olimpijske igre su još imale veliki verski značaj. Održavane su u slavu vrhovnog boga Zevsa kome je podignuta veličanstvena statua u Olimpiji. Broj disciplina ubrzo je narastao do dvadesetak, a same igre su se održavale nekoliko dana. Olimpijski pobednici su uskoro postali osobe sveopšteg poštovanja; ako je trebalo, rušili su se i delovi gradskih bedema da bi pobednici mogli ući s pratnjom prilikom povratka u rodni grad (zbog olimpijskog primirja gradovi nisu smeli ratovati), te bili bi opevani u pesmama i podizali bi im se spomenici[2]. Njihovi uspesi bili su i materijalno nagrađivani (raznorazne beneficije, oslobođenje od poreza, itd). Ustalio se ritam održavanja igara — svake četiri godine, a vreme između prošlih i budućih igara nazvano je Olimpijadom. Stari Grci su te periode — Olimpijade koristili i kao jednu od metoda računanja vremena.

Igre su polako gubile važnost tokom rimske vladavine nad Grčkom, iako su i tada imale veliki ugled i značaj. Priča se da je sam rimski car Tiberije maštao o naslovu i časti olimpijskog pobednika, a i car Neron je rado posećivao olimpijska borilišta i učestvovao u takmičenjima. Neron je učestvovao u trci dvokolica, ali je pao i nije završio trku. I pored toga, Grci su ga slavili kao pobednika, a Neron ih je zauzvrat oslobodio poreza. Sa pojavom hrišćanstva, a pogotovo kad je ono postalo državna religija (391. godine) olimpijske igre su sve više smatrane slavljenjem paganskih božanstava i ostacima paganskih rituala, pa je konačno 393. godine rimski car Teodosije ukinuo olimpijske igre, prekinuvši tako gotovo 12-vekovnu istoriju ovog sportskog događanja.

Oživljavanje olimpijskih igara[uredi]

Statua Pjera de Kubertena, „oca“ modernih olimpijskih igara, sahranjen je u Lozani, Švajcarska, gde je danas sedište MOK, a njegovo je srce, po njegovoj vlastitoj želji, sahranjeno u drevnoj Olimpiji.

Olimpijski duh i olimpijska ideja nisu umrli 393. godine. U 17. veku u Engleskoj su počele da se održavaju Kotsvoldske igre, sportske priredbe donekle slične drevnim starogrčkim igrama. Zanimanje za oživljavanje olimpijskih igara raslo je kako su iskopavanjima nemačkih arheologa, sredinom 19. veka otkrivani ostaci antičke Olimpije. Tokom sledećih decenija slična sportska događanja organizovana su u Engleskoj i u Grčkoj. Grčki filantrop Evangelios Zapas je sponzorisao organizovanje igara posvećenim antičkim Olimpijskim igrama koje su se prvi put održale 1859. na gradskom trgu u Atini. Zapas je platio obnovu antičkog stadiona Panatinaiko, koji je prvi put korišćen za Igre 1870. Isti stadion je korišćen i za Prve moderne Olimpijske igre 1896. Na ovim igrama su se takmičili sportisti iz Grčke i Osmanskog carstva. Engleski lekar Vilijam Peni Bruks je u drugoj polovini 19. veka pokrenuo Godišnje igre Venločkog olimpijskog društva. Te Igre 1890. godine posetio je francuski baron Pjer de Kuberten.

Nekako u isto vreme Kuberten je istraživao razloge francuskog poraza u Francusko–pruskom ratu (1870. — 1871). Zaključio je da je razlog poraza u tome što francuski vojnici nisu imali potrebnu fizičku pripremljenost, pa je nastojao to poboljšati. Kuberten je takođe želeo da zbliži narode, tj. da se svetska omladina takmiči na sportskom, a ne na bojnom polju. Tako je ideja o oživljavanju olimpijskog duha ponovo dobila svoj najdublji smisao.

Na kongresu na pariskom univerzitetu Sorboni, održanom od 16. jula do 23. jula 1894. godine Kuberten je izneo svoju ideju pred međunarodnim auditorijumom i dobio je poršku. Poslednjeg dana kongresa odlučeno je da se prve Olimpijske igre modernog doba održe 1896. godine u Atini, u njihovoj domovini Grčkoj, gde su i nastale pre više od 2.600 godina. Radi organizacije igara utemeljen je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a Demetrios Vikelas je, kao pripadnik grčkog naroda, dobio čast da postane prvi predsednik ovog komiteta.

Letnje olimpijske igre 1896., prve Olimpijske igre modernog doba, bile su uspešne. Održane su od 5. aprila do 14. aprila 1896. Iako je učestvovalo samo 285 sportista (samo muškarci) iz 13 država, koji su se takmičili u 9 sportova i 43 sportske discipline, bilo je to najveće međunarodno sportsko takmičenje ikada održano (ne treba zaboraviti da su se na antičkim olimpijskim igrama takmičili samo Grci). Grčke vođe i grčka javnost bili su ushićeni i očekivali su da će imati monopol nad igrama, odnosno očekivali su da će se olimpijske igre, kao nekad, održavati samo u Grčkoj, ali MOK je odlučio drugačije, pa su II Olimpijske igre održane 1900. u Parizu, u Francuskoj. Ove igre su bile i mnogo veće: 24 zemlje učesnice, 1.225 sportista, među njima 19 žena.

Inače, čuveno olimpijsko geslo: brže, više, jače (lat. Citius, altius, fortius), koje je postalo moto olimpijskih igara, nije ostalo iz antičkog doba nego je to u svom govoru, prilikom osnivanja školskog sportskog društva u školi u kojoj je bio upravnik, izrekao prijatelj barona de Kubertena, dominikanski otac Henri Martin Didon.[3]

I utešno geslo „nije važno pobediti, važno je učestvovati“, koje se, pogrešno, pripisuje samom Pjeru de Kubertenu, takođe je „autorsko delo“ jednog sveštenika – na misi za učesnike olimpijskih igara u Londonu 1908. izrekao ga je pensilvanijski biskup Etelbert Talbot.[4]

Moderne olimpijske igre[uredi]

Olimpijski stadion u Atini tokom prvih modernih Olimpijskih igara 1896.

Nakon početnog uspeha, Olimpijske igre su imale poteškoća. Igre održane u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904. bile su u senci, bolje reći bile su privezak svetskim izložbama koje su u tim gradovima tada održavane. A i samo trajanje tih olimpijskih igara govori dosta: one u Parizu trajale su pet i po meseci, a one u Sent Luisu — nešto preko četiri meseca i dvadeset dana. Kako Englezi ne bi bili „gori“ od Francuza četvrte igre, održane u Londonu 1908, trajale su od 27. aprila do 31. oktobra 1908, preko 6 meseci, što je za današnje pojmove neshvatljivo. Trajanje igara tako je variralo, neke su trajale kraće, neke duže — da bi se sa igrama u Los Anđelesu 1932. i u Berlinu 1936. ustalilo vreme trajanja igara na današnjih 15 dana.

U spomen na prve Igre iz 1896. održane su, takođe u Atini, 1906. godine, na njihovu 10. godišnjicu, tzv. „međuigre“ (engl. Intercalated games). Iako je igre organizovao MOK, ova organizacija ih ne ubraja među ostale „redovne“ Olimpijske igre, već kao proslavu jubileja. Ima, međutim, mnogih savremenih istoričara olimpizma koji se zalažu za to da i te igre budu smatrane zvaničnim olimpijskim igrama. Svejedno, iako nepriznate kao službene, i te su igre doprinele popularizaciji i širenju olimpijskog pokreta.

Zimske olimpijske igre[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Zimske olimpijske igre

Kad je utemeljen MOK, jedan od predviđenih sportova bilo je i klizanje na ledu. Prvo takmičenje takvog tipa, održano na igrama 1908. u Londonu, bile su četiri discipline umetničkog klizanja. Predloženo je osnivanje posebnih zimskih igara, ali je ta ideja odbačena glasovima Skandinavaca koji su protežirali svoje „nordijske igre“. Ipak, neke discipline zimskih sportova bile su uvrštene u predviđeni program igara 1916. godine u Berlinu (koje nisu održane) i onih 1920. u Antverpenu. A onda je 1924. godine u Šamoniju u Francuskoj, pod pokroviteljstvom MOK, organizovan „Međunarodni vikend zimskih sportova“. Ovo takmičenje je postiglo uspeh, pa je 1925. MOK odlučio da ustanovi posebne Zimske olimpijske igre koje će se održavati nezavisno od Letnjih olimpijskih igara. Na zasedanju MOK 1926. odlučeno je da se ta sportska manifestacija održana 1924. godine računa kao prve Zimske Olimpijske igre.

Do 1992. i letnje i zimske olimpijske igre održavane su u istoj godini, a onda je MOK odlučio da ih razdvoji. Zbog toga su sledeće Zimske olimpijske igre 1994., održane samo dve godine posle prethodnih igara, da bi od tad nastavile da se održavaju svake četiri godine.

Razvoj[uredi]

Od 245 učesnika (samo muškaraca) iz 15 država, 1896. u Atini, igre su narasle na 10.651 takmičara, i to 6.582 sportista i 4.069 sportistkinja iz 199 država, 2000. u Sidneju. Broj sportista na Zimskim igrama manji je od broja sportista na letnjim: oko 2.400 sportista i sportistkinja je u 78 disciplina učestvovalo na igrama u Solt Lejk Sitiju, 2002. godine.

Sa preko 16.000 televizijskih kuća i novinara prisutnih u Sidneju 2000, Olimpijske igre su najveći medijski događaj na svetu. Procenjuje se da je igre u Sidneju na televiziji gledalo oko 3,8 milijardi ljudi. Ali rast olimpizma je, uz strah od terorizma, i veliki problem samom olimpijskom pokretu. Iako su nastupi slavnih profesionalnih sportista, te sponzorstva najvećih svetskih multinacionalnih kompanija rešili finansijske probleme Olimpijskih igara, činjenica je da je ogroman broj sportista, novinara i gledalaca, prevelik zalogaj za mnoge gradove koji bi rado organizovali Olimpijske igre.

Politički uticaj[uredi]

Olimpijski bojkoti.

Olimpijski pokret nije ostao pošteđen posledica političkih događanja. Ideja olimpizma je izneverena tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Politika se u istoriju olimpijskih igara umešala još nekoliko puta.

Letnje olimpijske igre 1936. u Berlinu Adolf Hitler je iskoristio kao propagandu svoje nacional-socijalističke stranke i svoje ideologije. Ipak, na tim igrama, Nemac Luc Long je pomogao američkom tamnoputom atletičaru Džesiju Ovensu da osvoju zlatnu medalju u skoku udalj. Sovjetski Savez nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do Letnjih olimpijskih igara 1952. Umesto toga, Sovjetski Savez je od 1928. organizovao Spartakijade, međunarodno takmičenje na kom su učestvovali takmičari iz socijalističkih zemalja, ili zemalja bliskih Sovjetskom Savezu.

Letnje olimpijske igre 1956. u Melburnu su bile prve igre koje su bojkotovane. Holandija, Španija i Švajcarska su bojkotovale igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj, dok su Egipat, Irak, Liban i Kambodža bojkotovale igre zbog Suecke krize.

Na Letnjim olimpijskim igrama 1968. u Meksiku dvojica američkih crnih atletičara, Tomi Smit i Džon Karlos, su na pobedničkom podijumu podigle pesnice uvis, u znak protesta protiv rasnih podela u Sjedinjenim Državama. Zbog toga je predsednik MOK-a Ejveri Brundindž zahtevao Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država da ili pošalju ovu dvojicu atletičara kući, ili da povuku ceo atletski tim. Olimpijski komitet Sjedinjenih Država se odlučio za prvi predlog.

Kasnije, tokom 1970-ih i 1980-ih, zbog rasnih, političkih, hladnoratovskih i ostalih podela došlo je do četiri bojkota Olimpijskih igara koji su ozbiljno zapretili ideji olimpizma. Prvo su Olimpijske igre u Montrealu, 1976. bojkotovale mnoge afričke države, jer nije udovoljeno njihovom zahtevu da se sa igara udalji Novi Zeland čija je ragbi reprezentacija nastupala u, tada rasističkoj, Južnoafričkoj Republici, iako ragbi tada nije bio, kao ni danas, olimpijski sport. Tajvan nije učestvovao na ovim igrama pošto je Narodna Republika Kina uložila protest da on ne može da učestvuje na ovim igrama pod imenom Republika Kina, uprkos kompromisu da Tajvan može da koristi svoju zastavu i himnu. Tajvan je to odbio i nije učestvovao na olimpijskim igrama sve do 1984.

Zatim su Sjedinjene Američke Države i nekoliko drugih zapadnih zemalja, kao i još mnogo država sa drugih kontinenata, američkih saveznica ili ekonomski bliskih sa SAD (kao npr. Japan), zatim Kina — sveukupno 65 država, bojkotovale Letnje olimpijske igre 1980. zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Odgovor je usledio 4 godine kasnije. Sovjetski Savez i zemlje Istočnog bloka, osim Rumunije, ali zato uz socijalističke države Kubu, Etiopiju i Severne Koreje - ukupno 14 država, uzvratile su bojkotom Letnjih olimpijskih igara 1984.

Poslednji, doduše mali bojkot zadesio je Letnje olimpijske igre 1988. u Južnoj Koreji. Na ovim igrama nisu se pojavile Severna Koreja, Kuba, Etiopija i Nikaragva.

Na Igrama u Barseloni 1992. reprezentativcima Savezne Republike Jugoslavije u timskim sportovima nije bilo dozvoljeno da učestvuju zbog sankcija koje su Ujedinjene nacije uvele Jugoslaviji zbog rata u bivšoj SFRJ. Takmičari iz SRJ koji su nastupali u pojedinačnim sportovima su se borili pod zastavom Olimpijskih igara.

Iran, od Islamske revolucije, savetuje svojim takmičarima da ne učestvuju u takmičenjima protiv olimpijaca iz Izraela.[5] Zbog pitanja statusa Tibeta, pojavili su se apeli da se bojkotuju Letnje olimpijske igre 2008. u Pekingu.

Najtragičniji i najgori incident u olimpijskoj istoriji desio se za vreme Olimpijskih igara u Minhenu, 1972. Palestinski teroristi iz organizacije zvane Crni septembar upali su 5. septembra, 11. dana igara, u olimpijsko selo, ubili dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu uzeli za taoce. U nastavku drame, došlo je do masakra. Na minhenskom vojnom aerodromu, posle neuspele akcije spašavanja talaca, ubijeno je svih devet izraelskih sportista, petorica terorista i jedan nemački policajac. Svet je bio u šoku, ali su igre, posle 34-satnog prekida, nastavljene. [6]

Početak OI u Pekingu protiče u senci rata u Južnoj Osetiji. To je prvi put ne samo da je došlo do ratnog stanja za vreme OI još od vremena stare Grčke, već i prvi put da su se počeci rata i OI poklopili u dan.

Olimpijski pokret[uredi]

Brojne organizacije su uključene u organizaciju olimpijskih igara. One zajedno čine olimpijski pokret. Pravila i načela po kojima deluju regulisana su olimpijskom poveljom.

Na čelu olimpijskog pokreta je Međunarodni olimpijski komitet (MOK), čiji je trenutni predsednik (od 2001. godine) Belgijanac Žak Rog. MOK se brine o tekućim pitanjima i donosi važne odluke, kao što su izbor grada domaćina Olimpijskih igara, program igara i druge odluke.

Tri grupe organizacija deluju i rešavaju pitanja iz svoje nadležnosti:

  • Međunarodne sportske federacije su najviša tela u datom sportu, (npr. FINA u plivanju, FIBA u košarci, FIFA u fudbalu, itd). Trenutno 35 međunarodnih sportskih federacija deluje unutar olimpijskog pokreta.
  • Nacionalni olimpijski komiteti, svaka zemlja članica ima svoj olimpijski komitet — npr. Srbija ima Olimpijski komitet Srbije, itd. Svaki olimpijski komitet pojedine zemlje članice zastupa u svojoj zemlji olimpijski pokret, unapređuje njegova načela i pravila. Trenutno pod okriljem MOK deluje 202 nacionalnih olimpijskih komiteta.
  • Organizaconi komitet olimpijskih igara formira nacionalni olimpijski komitet one zemlje članice koja dobije organizaciju igara. Organizacioni komitet se raspušta nakon obavljenog zadatka, t. j. po završetku olimpijskih igara (ne samim zatvaranjem igara, nego sređivanjem celokupnog bilansa upravo održanih igara). Međutim, njegov zadatak odmah nastavlja organizacioni komitet one države koja organizuje naredne Olimpijske igre.

Kritike[uredi]

Donedavno je MOK bio često kritikovan da je zatvorena organizacija sa nekoliko članova „zacementiranih“ u članstvu do kasne životne dobi, pa i doživotno. Naročito je donedavni predsednik MOK Španac Huan Antonio Samaran bio česta meta kritika. Pod njegovim vođstvom je olimpijski pokret veoma napredovao, ali mu se prebacivalo da se ponaša autokratski, a unutar MOK se razvila i korupcija. Sam Samaran je bio obeležen hipotekom saradnje sa bivšom Frankovom fašističkom vladom u Španiji,[7] a i njegovo dugo predsedavanje MOK-om (21 godinu, odnosno do svoje 81. godine) takođe je bilo predmet kritike.

Da bi se izbegli budući skandali u izboru grada-domaćina igara, predviđaju se neke reforme, jer je u prošlosti bilo korupcije, kao pri izboru za Solt Lejk Sitija za domaćina Zimskih igara 2002. Planira da se u članstvo MOK uvode bivši, ali i još aktivni veliki sportisti, jer se pretpostavlja da takav sportista, koji je svoju sportsku slavu godinama mukotrpno, znojem i odricanjima sticao na sportskom polju, neće biti sklon prevarama. Planira se, takođe, vremensko ograničavanje članstva u MOK.

Olimpijska znamenja[uredi]

Olimpijski plamen na Zimskim olimpijskim igrama 2002. u Solt Lejk Sitiju.

Olimpijski pokret koristi mnoga znamenja i simbole, od kojih mnoga predstavljaju ideje i ideale koje je Pjer de Kuberten imao u svojim vizijama. Svakako najpoznatiji simbol su olimpijski krugovi. Ovih pet međusobno povezanih krugova predstavlja jedinstvo pet naseljenih kontinenata (Afrika, cela Amerika, Australija, Azija i Evropa), a boje tih krugova (sleva na desno: plava, žuta, crna, zelena i crvena) izabrane su jer svaka država sveta ima na svojoj nacionalnoj zastavi bar jednu od tih boja. Olimpijski krugovi su prvi put predstavljeni na Olimpijskim igrama u Antverpenu, 1920. Olimpijski krugovi se nalaze i na olimpijskoj zastavi koja se podiže, vijori i spušta prilikom otvaranja, trajanja, odnosno zatvaranja olimpijskih igara, a u olimpijski stadion se unosi dok se svira svečana olimpijska himna. Službeni olimpijski moto je latinski izraz: „brže, više, jače“ (lat. Citius, Altius, Fortius). Ideali olimpizma su, verovatno, najbolje opisani u olimpijskoj izjavi:

Vikicitati „Najvažnije na olimpijskim igrama nije pobediti, nego učestvovati, kao što ni u životu nije najvažnija pobeda nego borba. Velik je čovek onaj ko ne osvaja nešto bez časne borbe.“
({{{2}}})

Olimpijski plamen pali se u grčkoj Olimpiji sunčevom svetlošću uz pomoć konkavnog ogledala. Zatim tako nastali plamen na olimpijskoj baklji nose hiljade trkača, štafetno, preko svih kontinenata, do grada u kojem će se održavati olimpijske igre. Na kraju se plamen donosi do istaknutog mesta na olimpijskom stadionu na kom će goreti za vreme održavanja igara.

Prvi put je plamen na otvaranju nekih OI upaljen na Letnjim olimpijskim igrama 1928., a način štafetnog prenošenja plamena bakljom uvden je u sklopu priprema i otvaranja Letnjih olimpijskih igara 1936. godine. Tradicija obilazaka svih 5 kontinenata je započeta 2004.

Olimpijski sportovi[uredi]

Na olimpijskim igrama u Sidneju sportisti su se takmičili u 28 sportova.[8] Ali samo je pet sportova zastupljeno na olimpijskim igrama od 1896. godine. To su atletika, biciklizam, gimnastika, mačevanje i plivanje. Tu bi spadalo i veslanje, jer su veslačka takmičenja trebala se održe na prvim igrama, ali nisu zbog lošeg vremena.[9] Stalni sportovi na Zimskim Olimpijskim igrama su alpsko skijanje, skijaško trčanje, umetničko klizanje, hokej na ledu, nordijska kombinacija, skijaški skokovi i brzo klizanje. Treba napomenuti da su umetničko klizanje i hokej na ledu bili na rasporedu nekih olimpijskih igara i pre uspostavljanja posebnih, zimskih igara.

Proteklih godina MOK je, naročito zbog mlađih gledalaca, uveo i neke nove atraktivne sportove kao što su snoubording i odbojka na pesku. Međutim, brzi porast broja olimpijskih disciplina i takmičenja prisiljava i na mere izbacivanja sportova. Verovatno će se desiti da će manje popularni sportovi ili zastareli sportovi, poput modernog petoboja, (ili skupi sportovi kao kajak i kanu na divljim vodama, za čije je održavanje potrebno izgraditi superskupu stazu koja je kasnije, obično, retko u upotrebi), morati da se bore svoj opstanak na Olimpijskim igrama. MOK je isključio bejzbol i softbol sa programa OI 2012.

Do 1992. godine, u cilju atraktivnosti, povremeno, a i privremeno su uvođeni novi, demonstracioni sportovi, obično po jedan, po izboru zemlje organizatora igara. Cilj je bio da se zainteresuje uglavnom domaća publika kojoj su ti sportovi bliski. Pobednici u ovim demonstracionim sportovima nisu sticali titulu olimpijskog pobednika.

Amaterizam i profesionalizam[uredi]

Po Kubertenovoj viziji na olimpijskim igrama sportisti treba da se takmiče iz sportskih ideala, a nikako za novac, i zato na igrama nije bilo mesta profesionalnim sportistima. Ovo načelo je rezultovalo sa nekoliko skandala tokom moderne olimpijske istorije.

Pobednik u petoboju i desetoboju na olimpijskim igrama u Stokholmu 1912, američki Indijanac Džim Torp, diskvalifikovan je kad je otkriveno da je poluprofesionalno igrao bejzbol pre svojih olimpskih pobeda. Zlatne su mu medalje oduzete, i umro je bez njih, a MOK ga je rehabilitovao tek 1983. godine.

Džim Torp, prva žrtva krutih amaterskih načela

Dvadeset i četiri godine kasnije švajcarski i austrijski skijaši bojkotovali su takmičenje na Zimskim olimpijskim igrama u Garmiš-Partenkirhenu 1936, solidarišući se sa svojim trenerima i kolegama kojima je bio zabranjen nastup jer su zarađivali kao učitelji skijanja.

Vremenom je mnogima postajalo jasno da je mnoga amaterska načela pregazilo vreme. Na primer, mnogi sportisti istočnog bloka vodili su se kao amateri, bili su službeno zaposleni pri državnim ustanovama, ali sav posao im je bio samo treniranje i bili su amateri samo na papiru. Svejedno, MOK je insistirao na amaterizmu.

Čak je i devetostruki olimpijski pobednik u plivanju Mark Špic na Letnjim olimpijskim igrama 1972. zamalo bio diskvalifikovan i ostao bez medalja jer je na jednom proglašenju, na pobedničkom postolju, slavodobitno podigao desnu ruku u vis, a u ruci je držao patike jedne renomirane sportske kuće.

Tokom 1980-ih godina stroga amaterska pravila su popuštana, nastupali su sve više mnogi sportisti za koje je bilo jasno da zarađuju isključivo baveći se sportom. Situacija se iskristalisala 1980-ih i 1990-ih godina. Mnogi sportisti u međuvremenu, više uopšte nisu skrivali da za svoje nastupe primaju novac. Činili su to svi vrhunski atletičari, pa i mnogi drugi. Tačka na i konačno je stavljena na Letnjim olimpijskim igrama 1992. godine, nastupom košarkaškogTima snova“, sastavljenog od najvećih zvezda američke profesionalne NBA lige koji su, i službeno bili profesionalci. Jedini sport u kojem se još uvek, profesionalci ne takmiče je boks, a u fudbalu se profesionalci takmiče, ali samo do 23 godine starosti (svaka reprezentacija može pozvati i trojicu igrača starijih od 23 godine), da maksimalna konkurencija najkvalitetnijih takmičara na Olimpijskim igrama ne bi kvarila draž takmičenja na Svetskog prvenstva u fudbalu, koje je inače veliki biznis i manifestacija (po gledanosti, ne po takmičarima, jer tu nastupa puno manje sportista: 32 reprezentacije sa po 23 igrača), tek nešto manja od Olimpijskih igara.

Međutim, pravila o reklamama i reklamiranju su i dalje vrlo stroga. Reklama ne sme biti na samim sportskim borilištima, a službeni sponzori olimpijskih igara sponzorišu sve takmičare. Od ličnog reklamiranja sportistima je jedino dozvoljeno da na dresovima, patikama ili trenerkama nose logotipe proizođača, ali su veličine tih natpisa limitirane.

Doping[uredi]

Jedan od najvećih problema i opasnosti današnjeg sporta u celini, a samim tim i olimpijskih igara je upotreba nedozvoljenih stimulativnih sredstava, droga, hemijskih i medicinskih medikamentata, jednom rečju poznatih kao doping. Uzimanje tih sredstava na kraći rok može doneti bolji rezultat, ako naravno, sportista poseduje ostale kvalitete potrebne da ga učine prvakom. Ali na duži rok to može dovesti do fizioloških, fizičkih, zdravstvenih smetnji, čak i raka, a može dovesti i do iznenadne smrti čak i za vreme takmičenja. Vrlo je opasno i to što se posledice mogu javiti i u kasnijim naraštajima.

Ipak kako je san svakog sportiste da učestvuje i da pobedi na olimpijskim igrama, neki sportisti pribegavaju svim sredstvima da bi došli do tog cilja. Još početkom 20. veka olimpijski takmičari su koristili slične medikamente za poboljšanje svojih sposobnosti, pa time i rezultata. Npr. pobednik u maratonu na Letnjim olimpijskim igrama 1904. godine, Tomas Hiks kao stimulans je od svog trenera dobijao strihnin i konjak, čak i za vreme trke.

Doping se tolerisao do kraja 1960-ih godina, kada su sportske federacije počele da uviđaju opasnost dopinga i zabranjuju ga, a MOK ga je zabranio 1967. godine.

Sportista koji je neslavno ušao u istoriju kao prvi pozitivan na doping kontroli bio je moderni petobojac, Šveđanin Hans-Gunar Liljenval, na Letnjim olimpijskim igrama 1968. godine. Preko devedeset sportista otkriveno je, poput njega, u sledeće 38 godina, najviše u dizanju tegova.

Međutim, daleko „najčuveniji“ slučaj dopinga uopšte u istoriji sporta, je slučaj kanadskog sprintera Bena Džonsona, na Letnjim olimpijskim igrama 1988. godine. On je pobedio u finalu trke na 100 m, koristeći nedozvoljenu supstancu stanozolol, koja, između ostalog, razara jetru. Pobeda i zlatna medalja su mu oduzete, a svetski rekord iz te trke (9,79 s) je poništen.

Uprkos proverama, mnogi sportisti koriste doping, a da ne budu uhvaćeni „na delu“. Tek 1990-ih godina na videlo su izašli dokazi da su mnogi istočnonemački sportisti koristili anaboličke steroide i mnoga druga sredstva medicinske i hemijske prirode, a u tome su bili podstrekavani od strane svojih stručnih centara, pa čak i od službene državne politike. Međutim, nekim od tih sportistkinja se dogodilo veliko zlo kao posledica dugotrajnog konzumiranja hemijskih medikamenata: neke su rodile malformiranu decu (slučajevi nekih, nekad vrhunskih, plivačica bivše Istočne Nemačke koje su suvereno vladale svetskim bazenima '70-ih i '80-ih godina XX veka).[10]

A američka atletičarka Florens Grifit Džojner, koja je 1988. postavila nedostižne svetske rekorde na 100 i 200 m (10,49 s na 100 m na američkim kvalifikacijama za OI i 21,34 s na 200 m na samim OI U Seulu) umrla je 21. septembra 1998, sa 39 godina u snu, od komplikacija izazvanih astmom.

Zbog ovakvih i sličnih sve brojnijih primera i skandala, krajem 1990-ih MOK je poveo oštru bitku protiv dopinga, zbog čega je formirana Svetska anti–doping agencija (WADA – World Anti-doping Agency). Na olimpijskim igrama 2000. i 2002. godine borba je počela da donosi plodove; otkriveni su i kažnjeni neki osvajači medalja u dizanju tegova i skijaškom trčanju jer su im otkrivena nedopuštena stimulativna sredstva primenom najsavremenijih i najsofisticiranijih naučnih metoda.

Ali uprkos svim primerima, upozorenjima i pretnjama, na Letnjim olimpijskim igrama 2004. 23 sportista i sportistkinja diskvalifikovano je zbog dopinga.

Nagrađivanje pobednika[uredi]

Srebrna medalja sa prvih modernih olimpijskih igara

U antičko vreme, pobednik na Olimpijskim igrama nagrađivan je vencem od lovorovog lišća. Danas, za sve discipline svih sportova zastupljenih na olimpijskim igrama, pobednicima u pojedinačnim i ekipnim, dodeljuju se medalje: za prvo mesto zlatna medalja (u stvarnosti je to srebro presvučeno zlatom), za drugo mesto srebrna medalja a za treće mesto dodeljuje se bronzana medalja. Ovaj način dodele odlikovanja uveden je na Letnjim olimpijskim igrama 1908. Na prvim modernim igrama, 1896. godine u Atini, medalje je primalo samo dvoje prvoplasiranih, a na igrama 1900. i 1904. godine najboljima su dodeljivane raznorazne nagrade i pehari.

Baš zbog toga što se olimpijske igre održavaju svake četiri godine, i javnost i sportisti ih cene, i uspeh na njima priželjkuju mnogo više nego na svetskim prvenstvima ili raznim turnirima, kojih se svake godine održava mnoštvo. Mnogi vrhunski npr. plivači ili atletičari, neretko, jednostavno ne dođu na svetska prvenstva koja se održavaju u predolimpijskoj godini da im to ne bi remetilo zacrtani plan priprema za olimpijske igre. Naravno da je tu izuzetno važna i istorijska dimenzija olimpijskih igara. Nije zato nimalo čudno da mnogi olimpijski pobednici bivaju u svojim zemljama dočekivani i slavljeni kao istinski heroji, baš kao što je to bilo i milenijumima ranije, a u današnje vreme olimpijska pobeda donosi često i materijalnu nagradu. Zbog svega toga i tu velikim delom leži objašnjenje zašto se neki sportisti nastoje pošto-poto dokopati titule olimpijskog pobednika, rizikujući upotrebom dopinga svoje zdravlje, ponekad život, a ponekad i zdravlje svog potomstva.

Domaćini olimpijskih igra[uredi]

Do 2010, domaćini olimpijskih igra su bili 41 grad u 22 države. 2012, London će postati prvi grad koji je bio domaćin olimpijskim igrama tri puta.

Domaćini olimpijskih igra
Letnje olimpijske igre Zimske olimpijske igre
Godina Redni broj Grad domaćin Država Grad domaćin Država
1896 I Atina (1) Kraljevina Grčka (1)
1900 II Pariz (1) Francuska (1)
1904 III Sent Luis, Misuri(1) (1) Sjedinjene Američke Države (1)
1906 Olimpijske međuigre Atina Kraljevina Grčka
1908 IV London (1) Ujedinjeno Kraljevstvo (1)
1912 V Stokholm (1) Švedska (1)
1916 VI (2) Berlin Nemačko carstvo
1920 VII Antverpen (1) Belgija (1)
1924 VIII Pariz (2) Francuska (2) I Šamoni (1) Francuska (1)
1928 IX Amsterdam (1) Holandija (1) II Sent Moric (1) Švajcarska (1)
1932 X Los Anđeles, Kalifornija (1) Sjedinjene Američke Države(2) III Lejk Plesid, Njujork (1) Sjedinjene Američke Države (1)
1936 XI Berlin (1) Treći rajh (1) IV Garmiš-Partenkirhen (1) Treći rajh (1)
1940 XII (3) Tokio
Helsinki
Japan
Finska
V (3) Saporo
Sent Moric
Garmiš-Partenkirhen
Japan
Švajcarska
Treći rajh
1944 XIII (3) London Ujedinjeno Kraljevstvo V (3) Kortina d'Ampeco Italija
1948 XIV London (2) Ujedinjeno Kraljevstvo (2) V Sent Moric (2) Švajcarska (2)
1952 XV Helsinki (1) Finska (1) VI Oslo (1) Norveška (1)
1956 XVI Melburn (1) +
Stokholm (2)(4)
Australija (1) +
Švedska (2)
VII Kortina d'Ampeco (1) Italija (1)
1960 XVII Rim (1) Italija (1) VIII Skvo Vali, Kalifornija (1) Sjedinjene Američke Države (2)
1964 XVIII Tokio (1) Japan (1) IX Inzbruk (1) Austrija (1)
1968 XIX Meksiko siti (1) Meksiko (1) X Grenobl (1) Francuska (2)
1972 XX Minhen (1) Nemačka (2) XI Saporo (1) Japan (1)
1976 XXI Montreal, Kvebek (1) Kanada (1) XII Inzbruk (2) Austrija (2)
1980 XXII Moskva (1) Zastava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (1) XIII Lejk Plesid, Njujork (2) Sjedinjene Američke Države (3)
1984 XXIII Los Anđeles, Kalifornija (2) Sjedinjene Američke Države (3) XIV Sarajevo (1) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (1)
1988 XXIV Seul (1) Južna Koreja (1) XV Kalgari, Alberta (1) Kanada (1)
1992 XXV Barselona (1) Španija (1) XVI Albervil (1) Francuska (3)
1994 XVII Lilehamer (1) Norveška (2)
1996 XXVI Atlanta (4) Sjedinjene Američke Države
1998 XVIII Nagano (1) Japan (2)
2000 XXVII Sidnej (1) Australija (2)
2002 XIX Solt Lejk Siti, Juta (1) Sjedinjene Američke Države (4)
2004 XXVIII Atina (2) Grčka (2)
2006 XX Torino (1) Italija (2)
2008 XXIX Peking (1)(5) Kina (1)
2010 XXI Vankuver, Britanska Kolumbija (1) Kanada (2)
2012 XXX London (3) Ujedinjeno Kraljevstvo (3)
2014 XXII Soči (1) Rusija (1)
2016 XXXI Rio de Žaneiro (1) Brazil (1)
2018 XXIII Pjongčang (1) Južna Koreja (1)
2020 XXXII Tokio (2) Japan (2)
1 Prvo dodeljene Čikagu, kasnije premeštene u Sent Luis kako bi se podudarile sa Svetskom izložbom
2 Otkazane zbog izbijanja Prvog svetskog rata
3 Otkazane zbog izbijanja Drugog svetskog rata
4 Konjske trke su održane u Stokholmu, Švedska.
5 Konjske trke su održane u Hongkongu, koji nezavisno nastupa na Olimpijskim igrama i priznat je od strane MOK-a, ali se zvanično ne navodi kao grad domaćin pri kandidaturi i organizaciji, kao što je to bio slučaj sa Stokholmom 1956.

Najuspešniji olimpijci na Igrama[uredi]

Ime Država Sport Olimpijada Zlato Srebro Bronza Ukupno
Majkl Felps SAD Plivanje 2004–2012 18 2 2 22
Larisa Latinjina SSSR Gimnastika 1956–1964 9 5 4 18
Pavo Nurmi Finska Atletika 1920–1928 9 3 0 12
Mark Spic SAD Plivanje 1968–1972 9 1 1 11
Karl Luis SAD Atletika 1984–1996 9 1 0 10
Bjorn Deli Norveška Skijaško trčanje 1992–1998 8 4 0 12
Brigit Fišer Nemačka Kajak 1980–2004 8 4 0 12
Savao Kato Japan Gimnastika 1968–1976 8 3 1 12
Dženi Tomson SAD Plivanje 1992–2004 8 3 1 12
Met Bjondi SAD Plivanje 1984–1992 8 2 1 11
Rej Juri SAD Atletika 1900–1908 8 0 0 8

U nekim analima stoji da je Rej Juri iz SAD osvojio 10 zlatnih medalja Rej Juri, međutim to nije tačno i Međunarodni olimpijski komitet (MOK) mu priznaje 8 zlatnih medalja, jer je 2 zlatne medalje osvojio na tzv. međuigrama održanim 1906. godine u Atini, koje su održane kao proslava 10-godišnjice prvih olimpijskih igara, održanih 1896. godine u Atini.

Jedan rvač, odbojkaš ili dizač tegova, može osvojiti samo jednu medalju na jednim igrama. S druge strane, u nekim sportovima sportisti mogu, osim ličnih podviga, da računaju i na ekipne medalje (atletika, gimnastika, konjički sport, plivanje, mačevanje).

Dalje, bilo je velikih sportista koji nisu imali „ekipnu pozadinu“, a ušli su u istoriju sporta i olimpijskih igara, npr. ruski plivač Aleksandar Popov osvojio je na igrama 1992. i 1996. sam, četiri (2 + 2) zlatne medalje, i nije mogao više, jer Rusi nisu imali nekoliko tako kvalitetnih plivača da bi Popov mogao osvajati zlata i u štafetama. Suprotan je primer američke plivačice Dženi Tompson. Ona je na igrama 1992, 1996. i 2000. osvojila osam zlatnih medalja, ali sve u štafetama, a sama nijednu. Ali, postoje i sportisti koji su osvojili samo jednu zlatnu olimpijsku medalju, a zauvek su ušli u istoriju olimpizma. Najočigledniji primer za to je američki atletičar Bob Bimon, koji je na Letnjim olimpijskim igrama 1968. pobedio postavivši u finalu skoka udalj tada nezamislivi svetski rekord od 8 m i 90 cm, šokirao sportski svet i tim jednim skokom ušao u istoriju.

Predsednici Međunarodnog olimpijskog komiteta 1894—2001[uredi]

  1. Demetrios Vikelas, Grčka, 18941896
  2. baron Pjer de Kuberten, 18961925
  3. grof Henri de Baile-Latou, Belgija, 19251942
  4. Zigfrid Edstrum, Švedska, 19461952
  5. Ejveri Brundidž, SAD, 19521972
  6. lord Majkl Moris Kilanin, Irska, 19721980
  7. Huan Antonio Samaran, Španija, 19802001
  8. Žak Rog, Belgija, 2001

Palioci olimpijskog plamena[uredi]

Palioci olimpijskog plamena
Letnje olimpijske igre Zimske olimpijske igre
Godina Grad domaćin Palilac Sport Godina Grad domaćin Palilac Sport
1936. Berlin Fric Scilgen atletika
1948. London Džon Mark atletika
1952 Helsinki Pavo Nurmi atletika 1952. Oslo Eigil Nansen unuk polarnog istraživača Fritjofa Nansena
1956. Melburn
Stokholm
Ronald Klark
Hans Vikne
atletika 1956. Kortina d'Ampeco Gvido Karoli brzo klizanje
1960. Rim Đankarlo Peris atletika 1960. Skvo Vali Ken Henri brzo klizanje
1964. Tokio Jošinori Sakai atletika 1960. Inzbruk Jozef Rajder alpsko skijanje
1968. Meksiko Norma Enriketa Bazilio de Sotelo atletika 1968. Grenobl Alen Kalma umetničko klizanje
1972. Minhen Ginter Can atletika 1972. Saporo Hideki Takada brzo klizanje
1976. Montreal Sandra Henderson
Stiv Prefontejn
gimnastika
atletika
1976. Inzbruk Kristl Has
Jozef Fajstmantl
alpsko skijanje
sankanje
1980. Moskva Sergej Belov košarka 1980. Lejk Plesid Čarls Ker psiholog na Univerzitetu u Arizoni
1984. Los Anđeles Rafer Džonson atletika 1984. Sarajevo Sanda Dubravčić umetničko klizanje
1988. Seul Son Ke-čung atletika 1988. Kalgari Robin Peri umetničko klizanje
1992. Barselona Antonio Rebolo streličarstvo 1992. Albervil Mišel Platini
Fransoa-Siril Granž
fudbal
1994. 1994. Lilehamer Hakon Magnus norveški princ
1996. Atlanta Muhamed Ali boks
1998. 1998. Nagano Midori Ito umetničko klizanje
2000. Sidnej Keti Frimen atletika
2002. 2002. Solt Lejk Siti hokejaški tim SAD hokej na ledu
2004. Atina Nikolaos Kaklamanakis jedrenje
2006. 2006. Torino Stefanija Belmondo skijaško trčanje
2008 Peking Li Ning gimnastika
2010. 2010. Vankuver Katriona Lemej Doan
Stiv Neš
Nensi Grin
Vejn Grecki
brzo klizanje
košarka
alpsko skijanje
hokej na ledu

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „{Ancient Olympics: Athletic nudity}“. Ancientolympics.arts.kuleuven.be Приступљено 8. 11. 2010.. 
  2. ^ „Ancient Olympic Games- Gods. Olympic Committee“. Olympic.org Приступљено 8. 11. 2010.. 
  3. ^ „{Britanica}“. Britannica.com Приступљено 8. 11. 2010.. 
  4. ^ Mallon & Heijmans (2011), str. 257.
  5. ^ Preuss & Liese (2011), str. 50.
  6. ^ Wallechinsky (2004), str. 17.
  7. ^ "OLYMPICS: BARCELONA PROFILE; Samaranch, Under the Gun Shoots Back", ALAN RIDING, New York Times, 30. jun 1992..
  8. ^ „Sports“. International Olympic Committee Приступљено 18. 3. 2007.. 
  9. ^ „The Olympic Games“. AAFLA Приступљено 1. 4. 2007.. 
  10. ^ „{Sarah Naimzadeh: Wonder Girls and Steroids}“. Serendip.brynmawr.edu Приступљено 8. 11. 2010.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


 
Olimpijske igre
Olimpijske igre


Sjajni članak Članak Olimpijske igre je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.