Šintoizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tori u hramu Icukušima

Šintoizam, u prevodu „put bogova“/„božji put“, jest japanska autohtona religija.[1] Njeno ime je u stvari kineskog porekla, a čista japanska reč za ovu religiju bi bila „kami-mići“, mada ta reč nije standardizovana i ne koristi se, tj. postoji samo u teoriji.[2][3][4] Glavne knjige šintoizma su „Kođiki“ i „Nihonšoki“, a potiču iz 8. veka. Religija sadrži elemente animizma, politeizma i šamanizma.[5] Dolaskom budizma, budizam se morao prilagoditi šintoizmu i tako je konačno šintoizam oblikovan u svojoj konačnoj fazi. Božanstva („kamiji“) su duhovi prirodnih sila. Od prabožanstava sestre i brata Izanami i Izanagi potekli su ostali bogovi; oni su stvorili zemlju komešajući prvobitni okean nebeskim kopljem od dragulja i japanske ostrva na kojima je prvi vladar (Džimu) bio unuk boginje sunca Amaterasu, a dalji carevi su takođe bili njeni potomci. Dakle, carevi, kao i narodni heroji, imaju božansko poreklo. Japanska reč za cara, „tennō“ znači „nebeski car“. Tek se 1946. car Hirohito odrekao svog „božanskog porekla“.

Gotovo svaka planina u Japanu ima svog boga. Najpoznatija i najupečatljivija planina Japana je planina Fudži, sveta planina Japanaca. Njena boginja je Sengen-Sama. Svake godine u zoru hodočasnici se penju na planinu kako bi gledali izlazak sunca, a sama Fudži je česta inspiracija mnogobrojnim umetnicima. Jedan od najpoznatijih šintoističkih hramova nalazi se na planini Fudži.

Čak 80% populacije u Japanu učestvuje u šinto praksi ili ritualima, ali se samo mali procenat njih identifikuje kao „šintoisti” u istraživanjima.[6][7] To je zato što šinto ima različita značenja u Japanu. Većina Japanaca posećuje šinto svetilišta i moli se kamiju bez pripadanja institucionalnoj šinto religiji.[8] Ne postoje formalni rituali da bi započelo sa praktikovanjem „narodnog šintoa”. Stoga se „šintoističko članstvo” često procenjuje brojeći samo one koji se pridružuju organizovanim šintoističkim sektama.[9] Postoji oko 81.000 šintoističkih hramova i oko 85.000 sveštenika u zemlji.[7] Prema istraživanjima sprovedenim 2006.[10] i 2008. godine,[11] manje od 40% populacije Japana se identifikuje sa organizovanom religijom: oko 35% su budisti, 3% do 4% su članovi šintoističkih sekti i izvedenih religija. Godine 2008, 26% učesnika je izjavilo da često posećuju šintoistička svetilišta, dok je samo 16,2% izrazilo generalno verovanje u postojanje boga ili bogova (神).[11]

Šintoistička svetilišta[uredi | uredi izvor]

Svetilišta se grade u čast kamijima ili bivšim carevima. U sve šintoističke vrtove se ulazi kroz vrata koja se nazivaju tori. Tori razdvaja svetilište od običnog sveta izvan njega. Vrata mogu biti i dosta udaljena od centra. Ljudi odlaze u hram kako bi se sklonili od buke i pritiska svakodnevnog života. Ponekad se u hramovima kače male molitve koje su napisali posetioci. Japanci često kupuju male pločice, takozvane eme koje kače u hramovima ili svetilištima. Eme su zahtevi za pomoć od kamija.

Šintoizam je glavna japanska religija, ali često su budistički hramovi sagrađeni unutar šintoističkih svetilišta. Zen budisti grade mirne vrtove kao mesta za meditaciju. Umesto raznobojnog cveća, tu je kamenje, pesak i trava. Crtanje uzorka na pesku samo za sebe može biti dobra meditacija. U stvari, u Japanu budizam i šintoizam su toliko pomešani da nema razlike između njih. Može se slobodno reći da su postale jedna religija, tačnije šintoizam sa primesama budizma. Iako se jedan broj Japanaca izjašnjava kao šintoisti, a drugi kao budisti, između njih uopšte nema razlike, kao ni između njihovih verovanja. Razlika je samo u javnom izjašnjavanju. To je slično kao i u Kini, gde javno postoje tri religije-budizam, konfučijanizam i taoizam, a u praksi su izmešane i stopljene u jednu religiju. Ovo pokazuje da je budizam u samom početku stvaranja zbog svoje ateističke prirode bio predodređen da se utopi u veće religije i da samo zadrži svoje ime, iako se pravi budizam kao praksa zadržao samo u svojoj postojbini — Indiji.

Udruženje šinto svetilišta pojavilo se nakon Drugog svetskog rata, kada je novi japanski ustav garantovao slobodu religije i zabranio državi da podržava šinto kao državnu religiju, a agencija koja je vodila finansijske i druge poslove hramova je raspuštena. Širom Japana postojalo je više od 8.000 hramova, a pošto je zemlja bila opustošena ratom, ljudi su osećali potrebu za verom. Da bi održali hramove, sveštenici i druge glavešine hramova udružili su se u organizaciju pod nazivom Udruženje šinto hramova. Danas to udruženje vodi računa o održavanju hramova, obuci sveštenika i obeležavanju religioznih praznika.

U šintoizmu, japanski car je dugo vremena smatran osobom koja čuva veru. Carska palata obuhvata i tri posebna hrama koje posećuje i sam car. Carska porodica takođe održava posebnu vezu sa hramom boginje Sunca u mestu Ise u Japanu, što predstavlja najsvetiji od svih šinto hramova. Za praznike, car u hram šalje posebne darove, a obično hram tada posećuje i neki član carske porodice. Po tradiciji, u hramu služi neki ženski član porodice i to kao član visokog sveštenstva. To je i mesto na kome se objavljuju važne vesti koje se tiču carske porodice. Tradicija koja povezuje cara i šinto religiju naziva se carskom šinto religijom.

Šintoistički festivali[uredi | uredi izvor]

Postoji bezbroj lokalnih festivala u Japanu jer skoro svaki hram/svetilište ima vlastiti festival. Većina festivala se održava jednom godišnje i slavi događaje kao što su žetva, početak farmerske sezone ili obeležavaju istorijske događaje. Festivali mogu trajati i po nekoliko dana. Važan deo šintoističkih festivala su procesije. Kami (šintoistički duh/bog) se nosi kroz ulice u mikošiju (prenosnom svetilištu), a nose ga posebno obučeni ljudi.

Pravila šintoizma[uredi | uredi izvor]

Za razliku od ostalih religija, šintoizam nema neka određena moralna pravila kojih se vernici moraju pridržavati. To je više religija okrenuta ritualima. Takođe uopšte nije potrebno da se neko javno izjasni kao vernik niti je primoran da veruje u šinto božanstva. Šintoizam ne propoveda da je to jedina ispravna i istinita religija i da su druge lažne, a ni vernici uopšte nemaju ni verske obaveze. Jedino što karakteriše ovu religiju je macuri ili poklon božanstvu, kao i hanami („pogled na cveće“) festival. Macuri je uopšten naziv za festival poklonjen božanstvima, posebno boginji Amaterasu no Mikoto. Reč „mikoto“ znači „njegova/njena Visost“, a upotrebljava se samo posle imena bogova a ređe careva i velikih heroja.

Literarni izvori[uredi | uredi izvor]

Šintoizam nema uceljenu teologiju niti posvetnu knjigu kao što je u hrišćanstvu Biblija i religiozne zabeleške sa religioznim sadržajima su nastale posle dolaska budizma. Izvori šintoističke mitologije su kompilacije hronika Kodžiki (zapisi o starim stvarima) i Nihonšoki (Krinija Japana) iz 8. veka koje je trebalo da utvrde moć cara naglašavajući njegovu božansku suštinu i Kodžiki je bila sastavljena po nalogu cara 711-712. godina.i bavi se stvaranjem sveta i bogovima koji su bili preci cara. Nihonišoki je hronika koja je završena 720. godine koja je pod uticajem korejskih i kineskih dela i deo je kompilacija Rikuruši šest narodnih hronika Japana. Među dalje izvore spada Kogušui (pabirki davnoh događanja) iz 807. godine. Kasnijim izvorom je Jino Šotoki (Hronike stvarnih rodova božanskih careva) iz 14. veka.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxiv.
  2. ^ Mark Teeuwen. From Jindō to Shintō. A Concept Takes Shape. Japanese Journal of Religious Studies, 2002, 29/3–4.
  3. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxi
  4. ^ Sokyo, Ono (1962). Shinto: The Kami Way (1st izd.). Rutland, VT: Charles E Tuttle Co. str. 2. ISBN 978-0-8048-1960-2. OCLC 40672426. 
  5. ^ Richard Pilgrim, Robert Ellwood (1985). Japanese Religion (1st izd.). Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall Inc. str. 18-19. ISBN 978-0-13-509282-8. 
  6. ^ Breen, Teeuwen. 2010. p. 1
  7. ^ a b „宗教団体数,教師数及び信者数”. Statistical Yearbook of Japan. Statistics Japan, Ministry of Internal Affairs and Communications. 2015. Pristupljeno 25. 8. 2015. 
  8. ^ Engler, Price. 2005. p. 95
  9. ^ Williams 2004, str. 4–5.
  10. ^ Dentsu Communication Institute, Japan Research Center: Sixty Countries' Values Databook (世界60カ国価値観データブック).
  11. ^ a b „2008 NHK survey of religion in Japan — 宗教的なもの にひかれる日本人〜ISSP国際比較調査(宗教)から〜” (PDF). NHK Culture Research Institute. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]