Pređi na sadržaj

Kalaj

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Tin)
Ukoliko ste tražili političara, pogledajte članak Benjamin Kalaj.
Kalaj
levo: beli, beta, β; desno: sivi, alfa, α
Opšta svojstva
Ime, simbolkalaj, Sn
U periodnome sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Ge
↑
Sn
↓
Pb
indijum ← kalaj → antimon ‍
Atomski broj (Z)50
Grupa, periodagrupa 14 (ugljenikova grupa), perioda 5
Blokp-blok
Kategorija  postprelazni metal
Rel. at. masa (Ar)118,710(7)[1]
El. konfiguracija[Kr]4d105s25p2
po ljuskama
2, 8, 18, 18, 4
Fizička svojstva
Bojasrebrnobela[2]
Agregatno stanječvrsto
Tačka topljenja505,08 K
(231,93 °‍C)
Tačka ključanja2.875 K
(2.602 °C)
Gustina7.310 kg/m³
Molarna zapremina16,29×10−3 m³/mol
Toplota fuzije7,029 kJ/mol
Toplota isparavanja295,8 kJ/mol
Pritisak pare5,78×10−21 Pa (505 K)
Sp. topl. kapacitet228 J/(kg*K)[3]
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja4, 2
Osobine oksidaamfoterni
Elektronegativnost1,96 (Poling)
1,72 (Olred)
Energije jonizacije1: 708,6 kJ/mol
2: 1.411,8 kJ/mol
3: 2.943,0 kJ/mol
(ostale)
Atomski radijus145 (145) pm
Kovalentni radijus141 pm
Valsov radijus217 pm
Linije boje u spektralnom rasponu
Spektralne linije
Ostalo
Kristalna struktura ​tetragonalna
Tetragonalna kristalna struktura za kalaj

beli (β)
‍ ​kubična
Kubična kristalna struktura za kalaj

sivi (α)
Brzina zvuka2.500 m/s (293,15 K)
Topl. vodljivost66,6 W/(m*K) W/(m·K)
Sp. el. vodljivost9,17×106 S/m
Mosova tvrdoća1,5
CAS broj7440-31-5
reference • Vikipodaci

Kalaj ili kositar (Sn, lat. stannum) metal je IVA grupe sa atomskim brojem 50. U prirodi se javlja u obliku jedinjenja. Kalaj je hemijski sličan sa susednim elementima 14. grupe, germanijumom i olovom, i ima dva moguća oksidativna stanja, +2 i nešto malo stabilnije +4. Kalaj je 49. element po zastupljenosti i ima više od 10 stabilnih izotopa, što je veći broj stabilnih izotopa od bilo kojeg drugog elementa. On je srebrnast, savitljiv metal, koji ne podleže lako oksidaciji na vazduhu. On se uglavnom dobija iz minerala kasiterita, u kome se javlja kao kalaj dioksid, SnO2.

Njegova prva legura, koja je korišćena u velikim razmerama još od 3000. p. n. e., je bronza. Ona je legura kalaja i bakra. Nakon 600. p. n. e. je proizvođen čist kalaj. Legura sa 85–90% kalaja i primesama bakra, antimona i olova je korišćena za pravljenje stonog posuđa od bronzanog doba do 20. veka. U današnje vreme kalaj se koristi u obliku mnogobrojnih legura, najpoznatija od kojih je mekana legura kalaja/olova za lemljenje, koja tipično sadrži više od 60% kalaja. Još jedna značajna primena kalaja je u protivkorozivnom oblaganju čelika kalajem. Usled njegove niske toksičnosti, kalajisani metal se često koristi za pakovanje hrane u konzervama, koje su uglavnom napravljene od čelika.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Reč kalaj je u slovenske jezike, došla preko turskog kalay, dok se u baltičkim jezicima koristi naziv alavas, u ruskom Олово (olovo), dok je njegov naziv u romanskim jezicima uglavnom izveden iz latinskog stannum odnosno stagnum. U grčkom jeziku naziva se Κασσιτερος (Kassiteros), naziv koji se koristi još od Homerovog doba, u značenju metal iz zemlje Kasi (ili Kasseterides). Iz ovog naziva izvedeno je i ime kositar, kako se i danas naziva u hrvatskom jeziku. Arapski naziv قصدير (kasdir) je zapravo pozajmica iz grčkog naziva.[6]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Ruda kalaja

Metal kalaj je poznat najranije iz perioda 3500. p. n. e. na šta ukazuju predmeti od bronze nađeni u južnom Kavkazu, a potiču iz Kuro-arakske kulture. U planinskom masivu Taurus u današnjoj južnoj Turskoj postoje dokazi da se tamo kopala ruda kalaja, a otkriveni su i antički rudnik Kestel i mesto Kestel gde se ruda prerađivala, oba datirana oko 3000. p. n. e. Međutim, ostaje neistraženo da li se radi o najvećem izvoru trgovine i potrošnje kalaja u antičkom dobu.

Pronalaskom načina izrade legure bronze, čiji su sastojci kalaj i bakar, značaj kalaja je izuzetno porastao (bronzano doba). Od 2. milenijuma p. n. e. kalaj se kopao u rudnicima u velikim količinama širom Male Azije, a najviše duž puta koji je kasnije postao poznat kao Put svile. Od oko 1800. p. n. e. (dinastija Šang) kalaj je poznat i u drevnoj Kini. Međutim, kalaj je verovatno bio poznat i ranije, a dokazi o njegovom korištenju su pronađeni u mnogim nalazištima u Aziji, u Junanu i na Malajskom poluostrvu. I u jednoj egipatskoj grobnici iz 18. dinastije (oko 1500. p. n. e.) pronađeni su predmeti od kalaja.

Rimski pisac Plinije Stariji dao je kalaju naziv plumbum album (belo olovo); dok je metal olovo bio plumbum nigrum (crno olovo). Velika potražnja za kalajem, koji je u alhemiji bio povezan za Jupiterom,[7] bila je jedan od uzroka rimske okupacije Britanije. U jugozapadnom području Kornvola pronađene su, za to vreme, velika nalazišta rude kalaja. U latinskom jeziku, kalaj se zvao stannum, te se iz njega danas izvodi njegov hemijski simbol Sn.

Nakon dugog vremena, nakon što je gvožđe zamenilo bronzu (gvozdeno doba), tek od sredine 19. veka kalaj je zbog industrijske proizvodnje belog lima ponovo dobio na značaju.

Dobijanje i rasprostranjenost

[uredi | uredi izvor]
Kopanje rude kalaja u Altenbergu 1976.
Oktaedarska struktura kristala kasiterita iz Sečuana, Kina

Primarna nalazišta kalaja obuhvataju nalazišta unutar greisena, hidrotermalnih žila i retkih skarnova i VHMS nalazišta. Pošto je industrijski najvažniji mineral kalaja kasiterit (poznat i kao kalajni kamen, SnO2) jedan vrlo stabilan i težak mineral, veći deo proizvodnje kalaja dolazi iz sekundarnih peskovitih nalazišta. U nekim primarnim nalazištima moguće je pronaći i sulfidni mineral stanit (Cu2FeSnS4) koji takođe ima određeni značaj u proizvodnji kalaja. U primarnim nalazištima kalaja zajedno s njim mogu se pojaviti i arsen, volfram, bizmut, srebro, cink, bakar i litijum.

Za dobijanje metalnog kalaja, ruda se najpre isitni, te se obogaćuje različitim postupcima (prosejavanjem, električnim i magnetskim izdvajanjem). Nakon hemijske redukcije ugljenikom, kalaj se zagreva neznatno iznad tačke topljenja, tako da se može odvojiti od nečistoća, bez mogućnosti da se i nečistoće otope zajedno s njim. Danas se veći deo kalaja dobija recikliranjem ili putem elektrolize.[8]

U kontinentalnoj Zemljinoj kori, kalaj je zastupljen u količini od oko 2,3 ppm.[9]

Trenutne rezerve kalaja u svetu se procenjuju na 5,6 miliona tona, a godišnja proizvodnja u 2011. godini iznosila je 263.000 tona.[10] Preko 80% kalaja se trenutno dobija iz sekundarnih nalazišta, iz peskovitih naslaga u rekama i obalnim područjima, naročito su bogata područja od centralne Kine, preko Tajlanda južno do Indonezije. Najveća nalazišta kalaja na Zemlji pronađena su 1876. godine u dolini reke Kinta u Maleziji. Tamo se i danas godišnje iskopa oko 2 miliona tona rude.[11] Ruda u naslagama iz tog nalazišta ima udeo kalaja od oko 5%. Nakon nekoliko faza obrade i koncentriranja do nivoa od 75%, sledi proces topljenja.

U Nemačkoj ruda kalaja ima u području Rudne gore, gde se ruda kopala od 13. veka do 1990. godine. Određena istraživanja pokazala su da se u mestu Gajer nalaze rude kalaja u količinama oko 160 hiljada tona, što se po nekim izvorima smatra najvećim, do danas neiskorišćenim, rudnim nalazištem kalaja u svetu.[12] Iako je udeo kalaja u toj rudi relativno mali (0,27% u nalazištu Bogušov-Gorce, a 0,37% u nalazištu Gajer), a sa druge strane postoje tehničke poteškoće za izdvajanje metala iz takve rude, ipak se smatra da ukoliko dođe do eksploatacije, ona će biti ekonomski isplativa. Osim kalaja, na tim nalazištima se procenjuje se da bi se kao sporedni proizvodi moglo dobiti i dosta cinka, bakra i indijuma.[12]

Među najvažnije države proizvođače kalaja spadaju Kina, nakon koje slede Indonezija i Peru. U Evropi najveći proizvođač je Portugal, gde se on javlja kao sporedni proizvod VHMS nalazišta u rudniku Neves Corvo.

Američka komisija za vrednosne papire (SEC) je kalaj proglasila konfliktnim mineralom[13], tako da se njegova upotreba i trgovina od strane kompanija i firmi mora prijavljivati ovoj instituciji. Razlog za to je što se on često uvozi iz Demokratske Republike Kongo, gde na istoku te zemlje pobunjenici koriste novac zarađen prodajom rude kalaja za naoružavanje i finansiranje oružanih sukoba.[14]

Alotropske modifikacije

[uredi | uredi izvor]

Kalaj gradi dve alotropske modifikacije. To su:

  • α-kalaj (kubna dijamantna rešetka), (sivi kalaj) gustine 5,75 g/cm3, koji je stabilan na temperaturi ispod 13,2 °C i ima razmak traka EG = 0,1 eV
  • β-kalaj (pokidana oktaedarska rešetka, gustine 7,31 g/cm3, beli kalaj) postojan do 162 °C
  • γ-kalaj (romboedarska rešetka, gustine 6,54 g/cm3) javlja se na temperaturi iznad 162 °C ili pri visokom pritisku.

Rekristalizacija iz β-kalaja u α-kalaj pri nižim temperaturama se naziva i kalajna kuga ili muzejska bolest, jer se javlja na kalajnim predmetima koji se zimi čuvaju u muzejima. Brzina prelaska u alfa modifikaciju povećava se sniženjem temperature, kao i neposrednim dodirom metalnog kalaja sa sivom modifikacijom. Lomljenjem, savijanjem relativno mekog kalaja, na primjer kod kalajnih šipki, dolazi do karakterističnog škripavog zvuka, takozvanog kalajnog vriska. Zvuk nastaje trenjem β-kristalita jedan o drugi. Međutim, zvuk se javlja samo kod čistog kalaja, dok već legure kalaja sa i najmanjim primesama drugih elemenata nemaju ovu osobinu, na primer manje količine olova i antimona onemogućavaju nastanak ovog zvuka. Beta kalaj ima spljoštenu tetraedarsku strukturu kao prostornu strukturu ćelije, iz kojeg se dodatno grade dva jedinjenja.

Kalaj se presvlači slojem oksida, koji ga štiti od spoljašnjih uticaja, pa je on vrlo otporan. Koncentrisane kiseline i baze ga ipak napadaju dajući gas vodonik. Ipak kalaj(IV) oksid je inertan poput titanijum(IV) oksida. Neplemeniti metali, poput cinka, redukuju kalaj, te se pri tom elementarni kalaj oslobađa u vidu sunđeraste supstance ili se zalepi na cink.

Osobine

[uredi | uredi izvor]
Kalajna čaša iz Gdanjska
Kap očvrsnutog kalaja

Pri sobnoj temperaturi kalaj je otporan na dejstvo vode i vazduha, slabih kiselina i baza.[15] Valjanjem se izvlači u tanke listiće - staniol. Zbog dostupnosti, niske temperature topljenja, lakoće livenja, dobrih mehaničkih osobina, a takođe i zbog niske cene, kalajni predmeti su bili veoma popularni. Predmeti od kalaja su najviše korišćeni između XIV i XVI veka.

Fizičke osobine

[uredi | uredi izvor]

Kalaj je metal srebrnobele boje, male tvrdoće. Čist kalaj (beli kalaj) je rastegljiv, vrlo kovan.[16] Kalaj se topi na niskoj temperaturi od oko 232 °C, što se dalje redukuje do 177,3 °C kod 11-nm čestica.[17]

β-kalaj (metalni, beli kalaj), koji je stabilan na i iznad sobne temperature, je kovan. Za razliku od njega, α-kalaj (nemetalna forma, ili sivi kalaj), koji je stabilan ispod 13,2 °C, je krt. α-kalaj ima dijamantsku kubnu kristalnu strukturu, sličnu dijamantu, silicijumu ili germanijumu. α-Kalaj nema metalna svojstva, zato što njegovi atomi formiraju kovalentnu strukturu u kojoj elektroni ne mogu da se slobodno kreću. On je tamno sivi prah koji ne nalazi široku primenu, osim nekoliko specijalizovanih poluprovodničkih aplikacija.[16] Ova dva alotropa, α-kalaj i β-kalaj, su poznatija kao sivi kalaj i beli kalaj. Dva dodatna alotropa, γ i σ, postoje na temperaturama iznad 161 °C i pritisku od nekoliko GPa.[18] Na niskim temperaturama, β-kalaj ima tendenciju da spontano prelazi u α-kalaj.[19][20] Mada je temperatura α-β transformacije nominalno 13,2 °C, nečistoće (e.g. Al, Zn, etc.) snižavaju temperaturu prelaza daleko ispod 0 °C i, dodatkom Sb ili Bi, do transformacije može i da ne dođe, čime se povećava trajnost kalaja.[21]

Kalaj industrijskog kvaliteta sa (99,8%) kalaja ne podleže transformaciji zbog inhibicionog efekta malih količina bizmuta, antimona, olova i srebra prisutnih kao nečistoće. Legirajući elementi kao što su bakar, antimon, bizmut, kadmijum i srebro povećavaju njegovu tvrdoću. Kalaj je sklon lakom formiranju tvrde, krte intermetalne faze, što je obično nepoželjno. On generalno ne formira širok opseg čvrstih rastvora u drugim metalima, i postoji mali broj elemenata koji imaju znatnu čvrstu rastvorljivost u kalaju. Jednostavni eutektički sistemi, međutim, se javljaju sa bizmutom, galijumom, olovom, talijumom i cinkom.[21]

Izotopi

[uredi | uredi izvor]

Kalaj ima ukupno 10 prirodnih stabilnih izotopa. Ti izotopi su: 112Sn, 114Sn, 115Sn, 116Sn, 117Sn, 118Sn, 119Sn, 120Sn, 122Sn i 124Sn. Izotop 120Sn ima udeo od 32,4% u prirodnoj izotopskoj smeši kalaja i najčešći je. Među nestabilnim izotopima izotop 126Sn ima najduže vreme poluraspada od 230.000 godina.[22] Svi ostali izotopi imaju vreme poluraspada od najviše 129 dana, mada postoji nuklearni izomer 121mSn koji ima vreme poluraspada od 44 godine.[22] Kao trejser u nuklearnoj medicini se najčešće koriste izotopi 113Sn, 121Sn, 123Sn i 125Sn. Kalaj je jedini element koji ima tri stabilna izotopa sa neparnim masenim brojem i jedini sa 10 stabilnih izotopa, najviše među svim poznatim elementima.

Primena

[uredi | uredi izvor]

Kalaj se koristi za prevlačenje drugih metala tankim slojem, poboljšavajući njihovu otpornost na koroziju. Ovaj proces se koristi za osiguravanje čeličnih sudova koji se koriste u prehrambenoj industriji kao što su npr. limenke koje se prave od belog lima koji je u stvari kalajisani gvozdeni lim.[23]

Velike količine klaja upotrebljavaju se za izradu legura: bronze (legura sa bakrom), metala za lemljenje (legura sa olovom), tipografskog metala (sa antimonom i olovom), britanija metala (sa antimonom i bakrom), a koristi se i za izradu pribora za jelo i za klizne ležajeve. Legura kalaja i olova ima nisku temperaturu topljenja (npr. pri 60% kalaja ta temperatura iznosi 180 °C) koristi se u elektrotehničkoj industriji.

Lem

[uredi | uredi izvor]
Namotaj bezolovne lem žice

Kalaj se dugo vremena koristi za lemljenja, u obliku legura sa olovom u kojoj kalaja ima od 5 do 70% (po težini). Kalaj formira eutektičnu smešu sa olovom koja sadrži 63% kalaja i 37% olova. Takvi lemovi se prvenstveno koriste za lemljenje cevi ili električnih sklopova. Legura kalaja i olova ima nisku temperaturu topljenja, npr. pri 60% kalaja ta temperatura iznosi oko 180 °C. Otkako je od 1. jula 2006. godine na snagu stupila direktiva EU o zbrinjavanju elektronskog i električnog otpada, korištenje olova u ovakvim legurama je značajno smanjeno. Zamena olova ima dosta prepreka, uključujući višu tačku topljenja i stvaranje dlačica od kalaja što može izazvati probleme. Kalajna kuga se takođe može javiti u bezolovnim lemovima, što dovodi do gubitka spoja između lemljenih površina. Iako su pronađene brojne zamenske legure, i dalje ostaje problem integriteta spoja.[24]

Kalajisanje

[uredi | uredi izvor]

Kalaj se vrlo dobro spaja sa gvožđem i koristi se za prevlačenje olova, cinka, čelika i drugih metala tankim slojem poboljšavajući njihovu otpornost na koroziju. Kalajisani čelični kontejneri su se dosta koristili za čuvanje hrane u prehrambenoj industriji, što predstavlja veliki deo svetske potražnje za metalnim kalajem. Limenke obložene kalajem za čuvanje hrane prvi put su proizvedene u Londonu 1812. godine.[25] Govornici britanskog engleskog i danas takve posude nazivaju „kalajnim konzervama“ (tin cans).

Velike količine kalaja upotrebljavaju se za izradu legura: bronze (legura sa bakrom), tipografskog metala (sa antimonom i olovom), britanija metala (sa antimonom i bakrom), a koristi se i za izradu pribora za jelo i za klizne ležajeve.

Proizvodi

[uredi | uredi izvor]

Na temperaturi nižoj od 13 °C metalna modifikacija prelazi polagano u nemetalnu sivu, praškastu modifikaciju, a pri -40 °C naglo prelazi u sivi prah. Zbog te pojave kalajno posuđe postaje s vremenom neupotrebljivo (tzv. kalajna kuga), zato valja predmete čuvati pri temperaturama iznad 13,5 °C.

Pošto je koroziono otporan i neotrovan i ima vrlo veliku električna provodnost i kao čvrsta materija i kao rastop, u znatnoj meri se koristi za elektroplatiniranje (tj. za stvaranje tanke zaštitne prevlake na mnogim kovinama, posebno gvozdenim limovima (tj. čeliku)) i u prehrambenoj industriji za izradbu konzervi za hranu i limenki za piće (tzv. beli lim ili ambalažna folija). Na mestu oštećene prevlake gvožđe jako korodira, pa je hrana iz tako oštećene limenke štetna po zdravlje. It tog razloga se sve više primjenjuju PET ambalaže.

Legure

[uredi | uredi izvor]

Kalaj je izuzetno kovan, a rastopljen lako rastvara mnoge metale, stvarajući legure. Stoga je sastojak mnogih legura koje služe kao zaštitne i ukrasne prevlake (npr. ukrasi za božićna drvca), meki limovi i lako rastopne legure (legure za lemljenje), klizni ležajevi (beli metali), vodootporne i protivpožarne folije, legure za izradbu posuđa, različite bronze i drugih legura poput britanske kovine, Vudove legure.

  • Legura kalaja, zlata i germanijuma koristi se za lemljenje plemenitih metala u zubotehnici.
  • Tzv. бели лим je naziv za gvozdeni lim presvučen s kalajem.

Staniol (nem. Stanniol < lat. stagnolo : listić kalaja, prema stagno: kalaj < lat. stagnum: mešavina srebra i olova) je naziv za tanke srebrnaste limove (folije), tzv. staniol-folije kalaja, proizvedeni valjanjem. Kao takav se ne koristi zbog tzv. kalajne kuge, već se upotrebljava legura kalaja i olova u lemljenju (poznata je pod nazivom „lem“). Koristi se u elektrotehnici pri izradi kondenzatora i za zamotavanje prehrambenih namirnica (čokolade, desertnoga sira, bombona i dr.). U novije doba zbog olova se zamjenjuje mnogo jeftinijim aluminijskim folijama.

Jedinjenja

[uredi | uredi izvor]

Najvažnija ruda je kasterit (SnO2) čijom se redukcijom dobija elementarni kalaj. Halogeni elementi se lako jedine sa kalajem, tako sa suvim hlorom gradi kalaj IV hlorid SnCl4, kovalentno jedinjenje sa tetraedarskom strukturom. Upotrebljava se pri bojenju.

Jedinjenja kalaja se javljaju u oksidacijskim stanjima +II i IV. Jedinjenja kalaja(IV) su nešto stabilnija, a pošto je kalaj element 4. glavne grupe periodnog sistema, stoga efekt inertnog elektronskog para još uvek nije tako snažno izražen kao kod težih elemenata ove grupe, na primer kod olova. Jedinjenja kalaja(II) se zbog toga mogu lakše prevesti u jedinjenja kalaja(IV). Mnoga jedinjenja kalaja su neorganske prirode, ali postoji i jedna grupa kalajno-organskih spojeva (zvana kalaj-organili)

Oksidi i hidroksidi

[uredi | uredi izvor]

Halogenidi

[uredi | uredi izvor]

Soli

[uredi | uredi izvor]

Halkogenidi

[uredi | uredi izvor]

Organska jedinjenja

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Harry H. Binder (1999). Lexikon der chemischen Elemente. Stuttgart: S. Hirzel Verlag. ISBN 978-3-7776-0736-8. 
  3. ^ Ludwig Bergmann, Clemens Schaefer, Rainer Kassing: Lehrbuch der Experimentalphysik, Band 6: Festkörper. Berlin. 2005. str. 361. ISBN 978-3-11-017485-4. . 2. izd., Walter de Gruyter.
  4. ^ Zhang, Yiming; Evans, Julian R. G.; Yang, Shoufeng (2011). „Corrected Values for Boiling Points and Enthalpies of Vaporization of Elements in Handbooks” (PDF). Journal of Chemical & Engineering Data. 56 (2): 328—337. doi:10.1021/je1011086. 
  5. ^ David R. Lide (ur.): CRC Handbook of Chemistry and Physics, 90. izd. (internet verzija: 2010), CRC Press/Taylor and Francis, Boca Raton, FL, Properties of the Elements and Inorganic Compounds, pp. 4-142 – 4-147.
  6. ^ History & Etymology na vanderkrogt.net
  7. ^ Jörg Barke: Die Sprache der Chymie: am Beispiel von vier Drucken aus der Zeit zwischen 1574-1761. str. 385. , Tübingen 1991 (= Germanistische Linguistik, 111).
  8. ^ USGS – Tin Statistics and Information – Mineral Commodity Summaries 2010 (PDF)
  9. ^ Hans Wedepohl, K. (1995). „The composition of the continental crust”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 59 (7): 1217—1232. Bibcode:1995GeCoA..59.1217W. doi:10.1016/0016-7037(95)00038-2. 
  10. ^ USGS – Tin Statistics and Information – Mineral Commodity Summaries 2012 (PDF)
  11. ^ Tin chapter Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2014) (PDF). str. 112.
  12. ^ a b Christoph Seidler: Probebohrung bestätigt riesiges Zinnvorkommen. Spiegel Online, 30. august 2012. (jezik: nemački)
  13. ^ SEC, Conflict Minerals - Final Rule (2012), pp. 34f. (PDF, (jezik: engleski))
  14. ^ SEC Adopts Rule fpr Disclosing Use of Conflict Minerals, (jezik: engleski) pristupljeno 3.9.2012.
  15. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  16. ^ a b Holleman, Wiberg & Wiberg 1985, str. 793–800
  17. ^ Jo, Yun Hwan; Jung, Inyu; Choi, Chung Seok; Kim, Inyoung; Lee, Hyuck Mo (2011). „Synthesis and characterization of low temperature Sn nanoparticles for the fabrication of highly conductive ink”. Nanotechnology. 22 (22): 225701. Bibcode:2011Nanot..22v5701J. PMID 21454937. S2CID 25202674. doi:10.1088/0957-4484/22/22/225701. 
  18. ^ Molodets, A. M.; Nabatov, S. S. (2000). „Thermodynamic Potentials, Diagram of State, and Phase Transitions of Tin on Shock Compression”. High Temperature. 38 (5): 715—721. S2CID 120417927. doi:10.1007/BF02755923. 
  19. ^ This conversion is known as tin disease or tin pest. Tin pest was a particular problem in northern Europe in the 18th century as organ pipes made of tin alloy would sometimes be affected during long cold winters. Some unverifiable sources also say that, during Napoleon's Russian campaign of 1812, the temperatures became so cold that the tin buttons on the soldiers' uniforms disintegrated over time, contributing to the defeat of the Grande Armée. Le Coureur, Penny; Burreson, Jay (2004). Napoleon's Buttons: 17 Molecules that Changed History. New York: Penguin Group USA. , a persistent legend that probably has no background in real events. Öhrström, Lars (2013). The Last Alchemist in Paris. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966109-1. 
  20. ^ Cotton, Simon (2014). „Book review: The last alchemist in Paris”. Chemistry World. http://rsc.li/CW_140501 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. avgust 2014)
  21. ^ a b Schwartz 2002
  22. ^ a b G. Audi, O. Bersillon, J. Blachot, A.H. Wapstra: The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2008) (PDF), u: Nuclear Physics. Bd. A 729, 2003, pp. 3–128.
  23. ^ „Tin Use Survey 2007”. ITRI. Arhivirano iz originala 07. 12. 2008. g. Pristupljeno 21. 11. 2008. 
  24. ^ Black, Harvey (2005). „Getting the Lead Out of Electronics”. Environmental Health Perspectives. 113 (10): A682—5. PMC 1281311 Slobodan pristup. PMID 16203230. doi:10.1289/ehp.113-a682. 
  25. ^ „A Canned History of Tinned Food”. Daily Mirror. Arhivirano iz originala 20. 07. 2011. g. Pristupljeno 24. 02. 2017. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Kalaj na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калај&oldid=28399784”