Zoroastrizam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Фаравахар (крилато сунце), симбол зороастризма у древном Персеполису.

Зороастризам или заратустризам (перс. آيين زرتشت; izgovor: A'in-e Zærtosht; transkripcija: Aine Zertošt) je religija zasnovana na učenjima proroka Zaratuštre, i važi za verovatno najstariju dualističku religiju. Bila je to dominantna religija u Persiji do 7. veka.[1] Vrhunac je doživela u doba Sasanidske dinastije. Takođe se naziva mazdaizam, kult mudrosti.

Pojam[uredi]

Naziv „zoroastrizam“ izveden je iz grčke verzije imena Zaratustre, koje glasi Zoroaster. Ipak izgovor „Zaratustra“ je daleko sličniji originalnom izgovoru Zartušt koji je rekonstruisala moderna orijentalistička filologija.

Istorija[uredi]

Osnivanje[uredi]

Smatra se da je Zaratustra živeo oko 1200. godine p. n. e, najverovatnije na teritoriji današnjeg severoistoka Irana.[2] Njegovi sledbenici se nazivaju zaratustranci.

Ahemenidsko carstvo[uredi]

U početku, verski autoriteti osporavali su Zaratustrino učenje, no kada je Sirijus Veliki osnovao Persijsko carstvo u 6. veku pre n.e. zaratustranstvo postaje zvanična državna religija, što je za posledicu imalo širenje vere sa severa Indije prema Grčkoj i Egiptu. Persijsko carstvo kojim je vladala dinastija Akemenida, stvorilo je stabilnu društvenu strukturu sa lokalnim vladarima (satrapi) i njihovim nadležnostima, solidnu komunikacionu i trgovinsku mrežu i snažan sistem državnih zakona. Persijanci su bili tolerantni prema veri potčinjenih naroda. Kontakt Jevreja i zaratustranaca verovatno je značajano uticao na jevrejska verovanja vezana za anđele, đavole, vaskrsenje i strašni sud, pa posredno i na hrišćanstvo.[2]

Grčka dominacija[uredi]

Zaratustransko carstvo je osvajačkim pohodima srušio Aleksandar Makedonski (334-330, pre n.e.), kojeg su mnogi zvali „Velikim“ ali je u očima zaratustranaca bio „Prokleti“ jer je razorio veličanstveni grad Persepolis i pobio mnogo zaratustranskih sveštenika (magi).[2]

Grčka dominacija (helenizam) potrajala je oko 150 godina, da bi se, u 2. veku pre n.e., a za vladavine novih snaga, Partijanaca, drevna tradicija obnovila. Oni su ponovo izgradili veliki deo stare Akemenidske imperije, nastavivši svoju vladavinu do 3. veka n.e. Partijanci su uvećali broj hramova u kojima su izvođeni zaratustranski obredi sa svetim plamenom (vatra je jedno od sedam božjih čuda). Takođe su započeli proces sakupljanja svete usmene tradicije u poznati kanon rukopisa, koji je nazvan Avesta.[2]

Sasanidsko carstvo[uredi]

Sasanidsko carstvo početkom 7. veka na vrhuncu teritorijalnog rasprostiranja u vreme Hozroja II.

U 3. veku, Sasanidi, koji su došli sa jugozapada, zbacili su Partijance na severu. Sasanidi su zadobili podršku i pokušali da legitimiziiju svoju pobunu dodvoravanjem zaratustrancima preko autoriteta magija. Država i religija bile su toliko približene da su postale „braća rođena iz iste utrobe, nikada razdvojena“. No kada su magi konačno dobili zvanični legitimitet vladara, svako suprotstavljanje, ili neslaganje sa njima, tretirano je ne samo kao jeres već kao veleizdaja. No, ovo se novo zvanično učenje suštinski razlikovalo od izvornog, Zaratustrinog, i najćešće je nazivano Zurvan (Vreme).[2]

Izrazito moralna osnova zaratustranstva oslabljena je, a period Sasanida u zaratustranskoj je istoriji jedinstven i po tome što za to doba ima jasnih podataka koji svedoče o potiskivanju drugih vera. Period Sasanida bio je veličanstveno doba raskoši tokom kog su izgrađeni mnogi velelepni hramovi i palate.[2]

Muslimanska dominacija[uredi]

Glavni članak: Parsi

U 7. veku, Iran su napali muslimani čime je istorijski period zaratustranskog carstva, koji je trajao 1200 godina, okončan. Poslednji zaratustranski kralj, Jazdegrid III, ubijen je 652. godine. Muslimanska vladavina uspostavljana je postupno, potpomognuta i time što su novouvedeni porezi bili niži od onih za vreme sasanidske vlasti. Učenje islama se, takođe, na prvi pogled doimalo jednostavnim i činilo se da nije u konfrontaciji sa zaratustranskim monoteizmom. No, nameti su rasli, arapski je nametnut kao jezik nacije, a islam je bivao sve sumnjičaviji prema zaratustranskim načinima obožavanja. Zaratustranci su proglašeni idolopoklonicima, zbog čega su bili izloženi sve jačem pritisku.[2]

Proces zaratustranske emigracije počeo je u 10. veku, kada je veliki broj zaratustranaca pronašao utočište u Indiji, gde su bili poznati pod imenom Parsi, tj. „Persijanci“. Zvanični datum njihovog dolaska na zapadnu obalu Indije je 937. godina, no tokom narednih 700 godina o njima se gotovo ništa ne zna.[2]

Muslimansko ugnjetavanje zaratustranaca je raslo, i premda je sam Iran pretrpeo dve velike invazije, prvu od seldžučkih Turaka u 11. veku, a drugu od Mongola u 16. veku, oba osvajača su se priklonila islamu. Pokolj i progon zaratustranaca nije jenjavao, te su se oni, tragajući za utočištem, iz velikih gradova povlačili ka pustinjskim gradovima Jazd i Kerman, kao i u okolna sela.

Za vreme dinastije Kajara, koja je vladala od 1796. do 1925. godine, zakon je zaratustranske vernike retko uzimao u zaštitu, džizja, porez na glasačko pravo, drastično je povećan, uskraćeno im je pravo na putovanje, ponižavani su i primoravani da nose nebojenu odeću, nisu smeli da nose zategnute turbane, i morali su sići s konja u prisustvu muslimana.[2]

Mnogi su izbegli u Indiju, gde su bili poznati kao Parsi (Persijanci). Mnogi su se vremenom priklonili islamu. Ipak treba naglasiti da su mnogi izdržali tiraniju i očuvali sopstvenu veru.[2]

Savremeni period[uredi]

Zaratustrijanska škola u Kermanu, Iran, početak 20. veka.

Tokom 20. veka se popravio status zaratustranaca u Iranu. Godine 1882. ukinut je porez na glasačko pravo i stvoreni su uslovi za školovanje zaratustranaca, kao i za njihov pristup zdravstvenim uslugama. 1906. godine, osnovan je parlament u koji je ušao i jedan zaratustranac. 1909. godine, sve manjine dobile su svog predstavnika u vladi, što je uključilo i zaratustranskog predstavnika, čije ime je bilo Kaj Kosrov Šahrok. Kada je parlament zbacio sa prestola poslednjeg kajarskog monarha i postavio premijera pod imenom Reza Šah Pahlavi (vladao od 1925-1941), položaj zaratustranaca značajno se poboljšao. Njihov status proglašen je nacionalnim pitanjem i bili su prepoznati kao potomci izvornih stanovnika Irana. Sledeći Pahlavi Šah, Muhamed Reza (vladao od 1941-1979.), nastavio je u istom smeru, te je zaratustranac postao čak zamenik premijera, a ostali su dolazili na visoke društvene funkcije i profesionalne položaje.[2]

Kada je Ajatolah Homeini preuzeo vlast 1979. godine i uspostavio novu islamsku republiku, prava zaratustranaca ponovo su umanjena zakonom, te je počeo novi talas iseljavanja, naročito u Veliku Britaniju, Australiju, Kanadu i Sjedinjene Američke Države.[2]

U Indiji, parsijska religija se razvila u dva osnovna pravca: unutar prvog, građeni su hramovi kao zamena za dom koji je centar obožavanja i sprovedena je reforma koja je imala za cilj da religiju učini koherentnom sa modernim načinom razmišljanja. U okviru drugog pravca učinjen je pokušaj da se stvori neka vrsta teosofije, ezoterične mudrosti koja se naziva Ilm-i Kšnom („Put Znanja“), uz tvrdnju da ovaj pravac čuva drevnu mudrost poverenu tajnom nizu zaratustranskih učitelja.[2]

Učenje[uredi]

Zaratustrino učenje oslanjalo se na Vede, naročito na indijsku Rg vedu.[2]

Mudri Gospod[uredi]

Glavni članak: Ahura Mazda

Za razliku od Veda i bramanske religije, Zaratustra je tvrdio da je Boga video, i da ga je lično Bog podučavao. On Boga naziva Ahura Mazda, mudri gospodar ili gospod mudrosti.[2] Njegovo učenje sačuvano je u 17 himni, pronađenih u liturgijskom formatu koji se naziva Jasna. Jedna od njih pita:

„Ko je stvorio putanje sunca i zvezda? Kroz koga mesec sija i bledi? Ko podupire zemlju i sprečava da se nebo sruši? Kroz koga postoji zora, podne i veče?" (Jasna 44. 3-6). [2]

Zaratustra odgovara da je to otac poretka, Ahura Mazda. No, ko je onda stvorio zlo i haos?

Sukob dobra i zla[uredi]

Glavni članak: Dualizam

Zaratustra je živeo u doba velikih ratova i verovao je da je ratno stanje na zemlji odraz nebeskog rata: postoji, pored Ahura Mazde, i stvoritelj zla i destrukcije, koga je nazivao Angra Mainju, poznat kao Ahriman na pahlaviju, jeziku Sasanidskog carstva kojim je napisan najveći deo zaratustranskih spisa.[2]

Prisustvo večitog sukoba izmedu Ahura Mazde i Angra Mainje njegovo učenje čini primerom dualizma. Ljudi su najveće poprište ovog kosmičkog sukoba, i imaju moć da (uz pomoć Dobrog Gospoda) nadvladaju zlo. Zaratustranstvo je optimistična vera, budući da su ljudi sposobni da sebe izbave, a zlo prevaziđu. Snažno naglašavanje lične odgovornosti predstavlja važnu odliku zaratustranstva.[2]

Vreme[uredi]

Glavni članak: Vreme

Spekulacije o suštini vremena započele su pod uticajem starih Grka, i iz njih je proisteklo verovanje da je vreme izvor sveg pojavljivanja i postojanja, uključujući Boga i Đavola (Ahura Mazdu i Angra Mainju). Vreme (zurvan) je nepokretni pokretač, budući da se samo ne kreće, a ipak upravlja svime.[2]

Obredi[uredi]

Nadgrobni spomenik Parsa u Londonu.

Ceremonijom ponovnog rođenja (naujote), deca se uvode u veru kada su dovoljno odrasla da samostalno odlučuju, te da ponesu svetu belu košulju i traku od jagnjeće vune oko pojasa.[2]

Literatura[uredi]

Izvori[uredi]

  1. Zoroastrianism on ReligionFacts.com
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216-219), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]