Смрт и сахрана Јосипа Броза Тита

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Смрт Јосипа Броза Тита)
Насловна страна „Политике4. маја 1980. године

Смрт Јосипа Броза Тита, доживотног председника СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, 4. маја 1980. године је био један од најпреломнијих тренутака у историји Југославије. Тада је дошло до смене власти са једног човека на колективно руководство - Председништво СФРЈ. Многи историчари овај догађај сматрају за почетак распада Југославије.

Титовој сахрани, која је одржана 8. маја у Београду, присуствовало је 211 делегација из 128 земаља света и званично је најпосећенија сахрана неког државника у историји. Тито је сахрањен у бившој зимској башти своје резиденције, тзв „Кући цвећа“ и његов гроб је посетило преко 17 милиона људи.

Титова болест[уреди]

Јосип Броз Тито почео је значајније да обољева током 1979. године. Те године је учествовао у Хавани на шестој конференцији Покрета несврстаних. Новогодишње вече провео је у својој резиденцији у Карађорђеву. Како је овај догађај био је емитован на државној телевизији, народ Југославије је приметио да је дао и добио најбоље новогодишње жеље док седи.

3. јануара 1980. године примљен је у Клинички центар у Љубљани, ради испитивања крвних судова ногу. Након извршене артериографије, отпуштен је 5. јануара, са препоруком даљег интензивног лечења утврђеног стања. Артериографијом је утврђено да су зачепљене површна бутна и завршни део потколеничне артерије. Лекарски конзилијум, који је бринуо о његовом здрављу сачињавало је 8 југословенских лекара - проф. др Богдан Брецељ, проф. др Миољуб Кичић, проф. др Миро Кошак, проф. др Јован Ристић, проф. др Ђорђе Поповић, проф. др Станислав Махкота, проф. др Предраг Лалевић и проф. др Иво Обрез, као и проф. др Мајкл Дебејки, из САД и проф. др Марат Књажејев, из СССР. Након извршеног прегледа и косултације лекара конзилије у вези стања председника Тита и велике забринутости за његово здравствено стање одлучило се да се изврши хирушки захват. На ову операцију Тито није пристао међутим касније се предомислио. За ову делегацију Тито је приредио ручак. Овом састанку је присуствовао и Душан Драгосавац, тада заменик председника ЦК СКЈ. [1] Повремено су консултовани и проф. др. Лудвиг Равник, проф. др. Јоже Хиндешек, проф. др. Чедомир Крстић и проф др. Радо Кведер. У лечењу су све време учествовали и Титови лични лекари: прим. др. Звонимир Дитрих, др. Радослав Ђорђевић, прим. др. Светислав Челикић, др. Дамир Храниловић, др. Младен Радмиловић и др. Миломир Станковић.

Након савета Дебејкија и Књажејева, медицински тим лекарске конзилије је покушао да уради артеријски бајпас, леве ноге у покушају да се она сачува. Прва операција, над крвним судовима Титове леве ноге ивршена је у ноћи између 12. и 13. јануара, на Клиници за кардиоваскуларну хирургију Клиничког центра у Љубљани. У почетку чинило се да је операција успела, али је после неколико сати било је јасно да није. Због тешког оштећења артерија, које је довело до прекида циркулације крви и убрзане девитализације ткива леве ноге, 20. јануара, Титу је ампутирана лева нога. После друге операције, Титово здравствено стање се привремено побољшало, започета је рехабилитација, а 28. јануара, Броз је премештен са одељења за кардиоваскуларну хирургију на болничко одељење клинике за срце и крвне судове. У последњој декади јануара и првој декади фебруара, Броз је стекао и могућност обављања неких од својих редовних председничких послова. У то време за потребе његовог оправка изграђена је Вила Срна у близини Моровића. [2]

У ноћи између 9. и 10. фебруара, дошло је до пробавних сметњи и тешкоћа у вези са функционисањем бубрега, а 11. фебруара, утврђени су и знакови срчане слабости. То је све довело до првог критичног стања, праћеног потпуним прекидом рада бубрега, у ноћи између 13. и 14. фебруара, што је изискивало даљу, свакодневну примену хемодијализе. Лоше стање, даље се погоршало крајем фебруара када је дошло до појаве упале плућа, праћене високом температуром и појачане склоности спонтаном крварењу у желуцу, цревима и плућима. Ширење упале плућа и септично стање, наставило се током марта, а у априлу, стање је до критичне фазе, шока и коматозног стања, довело и оштећење јетре, праћено жутицом. У другој и трећој декади фебруара, здравствено стање било је утврђено као тешко, после 9. марта као врло тешко, 18. априла као изузетно тешко, а 22. априла, констатована је критична фаза, праћена шоком и комом. Завршна фаза болести, наступила је у раним поподневним сатима 4. маја, када је првим лекарским саопштењем констатована изразитија кардиоциркулаторна нестабилност, а одмах затим и другим, констатована је критична фаза, праћена све израженијом кардиоциркулаторном слабошћу.

Припрема за емитовање телевизијске сахране[уреди]

5. јануара 1980. у зграду Савезног извршног већа, позвани су на разговор, директор Телевизије Београд Милан Вукос, главни и одговорни уредник Душан Митевић и редитељ Мома Мартиновић, код тадашњег потпредседника СИВ, Драгољуба Ставрева. Састанак је одржан око поноћи у најстрожој тајности. Ставрев је информисао присутне да је стање председника Јосипа Броза Тита неизвесно и да је направиљен план сахране у случају да се деси да Тито премине. План назван Дан Д + 4 и требало је да се реализује од дана Титове смрти до четвртог дана када је предвиђена сахрана а разрађен до најситнијих детаља. Представници државне телевизије су информисани да ће се пренос сахране реализовати и у Кући Цвећа тада зимској цветној башти која је била у саставу виле у Ужичкој 15 где ће Тито бити сахрањен. До тада државна телевизија никад није улазила на тај простор па је ЈНА направила план положаја камера приликом емитовања сахране. За овај састанак нико није знао од осталих запослених у телевизији.

Мома Мартиновић је по налогу директора Милана Вукоса био одређен за главног редитеља преноса сахране и направио је план режије приликом сахране. План је обухватао 10 репортажних кола и 39 камера за покривање преноса. Након представљеног плана генералном директору позвани су најбољи редитељи свих југословенских телевизија на затворен састанак где су им саопштене информације из Савезног извршног већа. У међувремену телевизијска екипа припремљена за сахрану је у ишчекивању тог дана прегледавала снимке сахрана разних познатих личности: Винстона Черчила, Џона Кенедија и других. Захваљујући Боривоју Мирковићу тадашњем директору другог програма Телевизије Београд, добијен је снимак сахране лорда Маунтбатена од телевизије ББС. Ова сахрана је оцењена као најбоља и по њој је урађен модел за предстојећу Титову сахрану. За главног спикера испред телевизије Београд одређен је новинар Миодраг Здравковић који је требало да прочита проглас ЦК СКЈ на вест о смрти председника СФРЈ. По завршетку комплетног телевизијског плана, он је држан у строгој тајности до задњег дана када је објављено да је Тито преминуо.

4 — 8. мај[уреди]

Смрт[уреди]

Јосип Броз Тито преминуо је у недељу 4. маја 1980. године у 15.05 часова на Клиници за срце и крвне судове Клиничког центра у Љубљани. Умро је свега три дана пре свог 88-ог рођендана (7. маја).

Одмах по вести о Титовој смрти, у Београду је у 18 часова одржана ванредна седнца Председништва Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ на којој је донет заједнички Проглас поводом смрти председника СФРЈ и СКЈ. На истој седници, у складу са Уставом СФРЈ, донета је одлука којом је функцију председника Председништва СФРЈ преузео Лазар Колишевски, дотадашњи потпредседник Председништва СФРЈ, а функцију потпредседника Председништва СФРЈ Цвијетин Мијатовић, дотадашњи члан Председништва из СР БиХ. У складу са Статутом СКЈ, дотадашњи председавајући Председништва ЦК СКЈ Стеван Дороњски преузео је функцију председника Председништва ЦК СКЈ. Одмах потом одржана је седница Савезног извршног већа на којој је донета одлука о седмодневној општенародној жалости.

Жалост[уреди]

Дан 4. мај је била је недеља, викенд. Уобичајени телевизијски програм је прекинуо тада црн екран на 30 секунди. Након тога, Миодраг Здравковић тада већ одређен главни спикер Телевизије Београд је прочитао следећу изјаву уживо на националној телевизији:

Викицитати „Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.“
({{{2}}})

Иза овог кратког увода следио је проглас.

У заједничком Прогласу Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ се наводи:

Викицитати „Тешка бол и дубока туга потреса радничку класу, све радне људе и грађане СФР Југославије, сваког нашег човека, радника, интелектуалца, пионира, војника, мајку и девојку... Читав људски век Тито је борац за интересе и историјске циљеве радничке класе и свих радних људи, за најплеменитије идеале и тежње наших народа и народности. Тито је наш најдражи друг. Седам деценија горео је у револуционарном радничком покрету. Шест деценија јачао је редове југословенских комуниста. Више од четири деценије вршио је на најдостојнији начин најодговорнију дужност у нашој Партији. Био је херојски вођа у великој народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији. Три и по деценије стајао је на челу наше социјалистичке државе и увео нашу земљу и нашу борбу за ново људско друштво у светску историју, исказајући се и потврђујући и сам као наша највећа историјска личност.“
({{{2}}})

Ова вест саопштена је грађанима Југославије, око 18:50 часова, одмах после седнице највишег руководства земље. Саопштења су издавана путем телевизије и радија, а у току вечери изашла су и ванредна издања скоро свих дневних новина.

Недељом поподне, државна телевизија емитовала је обично фудбалске утакмице у домаћем првенству. Те ноћи био је заказан дерби у Сплиту између „Хајдука“ и „Црвене звезде“ који је требало да буде емитован уживо на националној телевизији. Током директног преноса, када је меч био у 41. минуту, три човека су ушла у терен стадиона Пољуд сигнализирајући судији да прекине меч. Градоначелник Сплита Анте Скатаретико је узео микрофон и објавио вест о Титовој смрти. Уследиле су масовне сцене колективне жалости, сви чак и играчи међу којима и Златко Вујовић који је сео на траву плачући. Играчи оба тима и судије су постројени да одрже минут ћутања. Када је официјелни спикер на стадиону рекао "Нека почива у миру", цео стадион од 50.000 навијача спонтано је почео да пева песму: "Друже Тито ми ти се кунемо, да са твог пута никад не скренемо“. После овог утакмица није настављена али је поновљени меч одигран касније.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом из Љубљане у Београд је, у послеподневним часовима, стигао ковчег са посмртним остацима Јосипа Броза. Он је смештен у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери, и грађани у мимоходима, одавали почаст југословенском шефу државе. Мимоходи су били организовани по радним организацијама и сви запослени су били обавезни да иду у мимоход. У реду на улазак у скупштину се чекало и по 15 часова. Многима је од стајања позлило, али су добро организоване лекарске екипе брзо реаговале.

7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипа Броза у савезном парламенту. Одавање поште је завршено у 8 часова ујутро 8. маја.

Сахрана[уреди]

У подне, након почасне страже коју су чинили чланови Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ, Титов ковчег је изнело 8 адмирала и генерала ЈНА. Након говора Стевана Дороњског, погребна колона је кренула Улицом кнеза Милоша и Булеваром Октобарске револуције до Музеја „25. мај“. Последњи говор одржао је Лазар Колишевски испред Куће цвећа и трибине постављене за стране државнике. Уз звуке Интернационале, ковчег је унет у Кућу цвећа након 15:00. Телевизија која је све време вршила пренос, није показала тренутак спуштања ковчега, па су се појавиле сумње да ли је Јосип Броз ту заиста сахрањен.

Следећа дилема која се убрзо појавила је зашто као комуниста нема звезду петокраку на гробу.

Следећих десетак година сваког 4. маја у 15:05 су се широм СФР Југославије укључивале сирене и свако би био обавезан да минутом ћутања на месту где се затекао ода пошту.

Списак државника на сахрани[уреди]

  Државе које су послале званичне делегације.
  Државе које нису послале званичне делегације, али су из њих дошле делегације партија.
  Државе које нису послале званичне делегације.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак страних делегација на сахрани Јосипа Броза Тита

Титовој сахрани, присуствовале су 124 званичне државне делегације, на чијем се челу налазило 38 шефова држава (краљева и председника), 5 принчева, 7 потпредседника република, 6 председника парламената, 10 председника влада, 3 потпредседника влада, 12 министара иностраних послова, 20 чланова влада и 21 државни функционер.

Неки од истакнутих лидера на сахрани били су:

Литература[уреди]

  • Југославија о Титу 1980. Новинска агенција „Танјуг“, Београд и НИРО „Комунист“, Београд 1980. година.
  • Било је часно живјети с Титом. „Младост“ Загреб и „Просвјета“ Загреб, 1981. година.
  • Титова последња битка. „Народна књига“ Београд 1981. година.

Референце[уреди]

  1. ^ „Specialist consults on Tito“. Lodi News. 7. 1. 1980.. 
  2. ^ „Raj u koji Broz nije stigao“. Blic. 2 Maj 2010 Приступљено 2 Maj 2010.