Хрватско вијеће одбране
| Хрватско вијеће одбране | |
|---|---|
| Hrvatsko vijeće obrane (хрватски) | |
 | |
 Пришивка припадника Хрватског вијећа одбране | |
| Мото | ХВО нас води |
| Основана | 8. април 1992. |
| Распуштена | октобар 2005. |
| Видови војске | Копнена војска |
| Главни штаб | Мостар |
| Вођство | |
| Предсједник Херцег-Босне | Мате Бобан |
| Министар одбране | Перица Јукић |
| Бројно стање | |
| Активни састав | 34,8 хиљада припадника (фебруар 1993);[1] око 50 хиљада припадника (укључујући полицију)[2] |
| Сродни чланци | |
| Знајачне битке | Рат у Босни и Херцеговини Бошњачко-хрватски рат Рат у Хрватској |
Хрватско вијеће одбране (ХВО; хрв. Hrvatsko vijeće obrane, HVO) било је оружана формација босанскохерцеговачких Хрвата. Основали су је 8. априла 1992. чланови Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине. Представљала је оружане снаге Херцег-Босне за вријеме рата у Босни и Херцеговини, као и Хрватске одбрамбене снаге, и бранила је хрватске интересе на простору бивше Југославије. Велику подршку пружала јој је Хрватска војска, а сматра се једном од најбројнијих и најдјелотворнијих хрватских војних формација на простору бивше Југославије.[2]
Постојала током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995, након чега је ушла у састав Војске Федерације Босне и Херцеговине.[2] Након војне реформе 2005, војно насљеђе и идентитет Хрватског вијећа одбране његује 1. пјешадијски (гардијски) пук (хрв. 1. pješačka (gardijska) pukovnija) Оружаних снага Босне и Херцеговине.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Образовање
[уреди | уреди извор]Према историчарима, за образовање је заслужна политика предсједника Хрватске Фрање Туђмана, једног од најватренијих присталица идеје „Велике Хрватске”, који је настојао да Хрватској припоји оне дијелове Босне и Херцеговине у којима живи претежно хрватско становништво.[4] Међутим, у Хрватској су дјеловали и радикални националисти који су жељели да обнове Хрватску у границама фашистичке марионетске Независне Државе Хрватске из Другог свјетског рата.[5]
У љето 1991, већ у вријеме распада Југославије, Хрватска демократска заједница је почела да образује паравојне формације на простору БиХ. Политички и војни врх Хрватске уложио је значајне напоре да оснује војну босанскохерцеговачких Хрвата. Захваљујући томе, Хрватско вијеће одбране је образовано за кратко вријеме и дочекало је избијање борбених дејстава са већ успостављеном структуром.[6][7]
Према хрватском историчару Давору Марјану, испорука оружја из Хрватске у БиХ почела је још 1991. године. У почетку је попуна била само јединицама босанскохерцеговачких Хрвата, али је након почетка борбених дејстава већих размјера почело снабдијевање оружје Армије Републике Босне и Херцеговине, оружаних снага Муслимана. Поред наоружања и војне опреме, у прољеће 1992. хрватски војници су почели да попуњавају одреде босанскохерцеговачких Хрвата. Конкретно, према одлуци генерал-инспектора Оружаних снага Хрватске генерала Мартина Шпегеља, у БиХ су упућена војна лица из дијелова Оперативне зоне „Ријека”.[8]
Хрватско вијеће одбране је званично основано 8. априла 1992. као босанскохерцеговачко-хрватска организација, чија је сврха била координација дјеловања хрватских и босанскохерцеговачких војних формација.[9] Прва војне јединице ХВО дејуре су образоване 15. маја, иако су још раније образовани Одјел одбране, Главни штаб, војна полиција, управа и главна логистичка база у Грудама.[10]
Учешће у сукобима
[уреди | уреди извор]Противници ХВО током рата у БиХ били су Војска Републике Српске, оружана сила Републике Српске, и Армија Републике Босне и Херцеговине, оружана сила Републике Босне и Херцеговине — непосредне правне насљеднице Социјалистичке Републике БиХ. У априлу 1993, заоштрени етнички сукоби резултирали су избијањем Хрватско-бошњачког сукоба.[11] Уз подршку Загреба, ХВО је тражио да Бошњаци према Венс—Овеновом плану одмах повуку трупе са подручја претежног насељених Хрватима. Алија Изетбеговић, бошњачки лидер, одбио је да се повинује, а хрватске милиције су почеле да заузимају ове територије и протјерују нехрватско становништво. Све оне који су одбили да напусти територију, припадници ХВО су убијали. Нарочито много Бошњака је протјерано из Лашванске долине.[12]
Због сличности назива на пришивкама, припадници ХВО су се врло често мијешали са припадницима хрватских регуларних снага. У Ахмићима код Витеза је 16. априла 1993. стријељано око 120 бошњачких цивила, а њихове куће су спаљене до темеља,[12][13] укључујући цијело село.[11] Истог дана десио се још један покољ у самом Витезу: Хрвати су опсјели град и пуцали на њега артиљеријом. Готово све бошњачке куће су изгорјеле, 172 особе су погинуле, а 5000 је избјегло, док је 1200 људи послато у логоре.[14] Од маја 1993. до јануара 1994. ХВО је извршио етничко чишћење Мостара, протјеравши хиљаде Бошњака и пљачкајући њихове домове. Мушкарци су послати у логор Дретељ, док су жене силоване.[12]
У марту 1994, под притиском Сједињених Држава, ХВО је објавио прекид ватре и убрзо је постао са активним борбеним дејствима против Бошњака. Бошњачки вођа Алија Изетбеговић и хрватски предсједник Фрањо Туђман закључили су мировни споразум, који су Бошњаци дали право пролаза хрватским трупама. ХВО је званично добио могућност пружања помоћи Хрватској војсци у рату против Срба (учествујући у операцијама „Зима ’94”, „Скок 2”, „Љето ’95”, „Маестрал 2” и „Јужни потез”), а такође је учествовао у операцији „Олуја” која је довела до ликвидације Републике Српске Крајине.[15]
-
Територије које је контролисао ХВО у било које вријеме током рата у БиХ (црвена боја) -
Територије које је контролисао ХВО до септембра 1994. (жута боја) -
Територије које је контролисао ХВО прије битке за Купрес (свијетлољубичаста) и послије битке (тамнољубичаста) 1994. -
Територије које је контролисао ХВО прије операције Љето ’95 (свијетлољубичаста) и послије операције (тамнољубичаста) -
Распоред снага ХВО пред операцију Олуја (жута боја)
Послије рата
[уреди | уреди извор]
Рат у Босни и Херцеговини окончај је потписивањем Дејтонског мировног споразума 1995. којим је одобрена будућа структура Босне и Херцеговине. Исто године ХВО је ушао у састав Војске Федерације Босне и Херцеговине.[2]
У Херцеговачкој банци након пет и по година пронађено је 50 рачуна отворених на имена неких припадника ХВО — власника дионица банке. У јануару 2004. ухапшен је политичар Анте Јелавић, члан ХДЗ БиХ. Оптужен је за проневјеру средстава и пружање финансијске помоћи групи завјереника: она је покушала да створи још једну хрватску самоуправо у земљи и да се у будућност отцијепи од БиХ. Дио украденог новца је враћен.[16][17]
Насљедник Хрватског вијећа одбране је 1. пјешадијски (гардијски) пук, образован 1. децембра 2006. након реорганизације Оружаних снага Босне и Херцеговине. Амблем пука је хрватска шаховница, која симболизује повезаност пука са хрватским војним формацијама. Сваке године се 8. априла обиљежава Дан оснивања ХВО.[3]
Организација
[уреди | уреди извор]- Врховни командант - Мате Бобан (1991—1993), Крешимир Зубак (1993—1996)
- Министар Одбране - Бруно Стојић (1992—1993, Владимир Шољић (1993—1996)
- Начелник главног штаба - Миливој Петковић (1992—1993), Слободан Праљак (1993), Анте Росо (1993—1994), Тихомир Блашкић (1994—1996)
1993.
[уреди | уреди извор]- Оперативна зона Југоисточна Херцеговина - штаб у Широком Бријегу
- 8 пешадијских бригада
- 4 самосталних пешадијских батаљона
- 1 батаљон војне полиције
- Оперативна зона Сјеверозападна Херцеговина - штаб у Томиславграду:
- 4 пешадијских бригада
- 1 батаљон војне полиције
- Оперативна зона Средња Босна - штаб у Витезу:
- 8 пешадијских бригада
- Јединица за посебне намене „Витезови“
- 1 батаљон војне полиције
- Оперативна зона Посавина - штаб у Орашју:
- 8 пешадијских бригада
- 1 батаљон војне полиције
1995.
[уреди | уреди извор]- Зборно подручје Мостар - штаб у Читлуку:
- 2. гардијска бригада ХВО-а - Мостар
- 1. домобрански пук - Посушје
- 40. домобрански пук „Ранко Бобан“ - Груде
- 41. домобрански пук „Кнез Бранимир“ - Читлук
- 50. домобрански пук „Кнез Домагој“ - Чапљина
- 56. домобрански пук - Коњиц
- 81. домобрански пук - Мостар
- 82. домобрански пук - Мостар
- 83. домобрански пук „Марио Хркач Чикота“ - Широки Бријег
- Зборно подручје Томиславград - штаб у Томиславграду:
- 1. гардијска бригада ХВО-а „Бруно Бушић“ - Чапљина
- 55. домобрански пук - Купрес
- 80. домобрански пук „Краљ Томислав“ - Томиславград
- 42. домобрански пук „Рама“ - Прозор-Рама
- 43. домобрански пук „Анте Старчевић“ - Горњи Вакуф-Ускопље
- 97. домобрански пук "Hrvoje Vukčić Hrvatinić" - Прозор-Рама
- ? домобрански пук "Eugen Kvaternik" - Прозор-Рама
- Артиљеријска група (130 и 203mm)
- ВБР група (40 ВБР 122mm)
- Зборно подручје Средња Босна - штаб у Витезу:
- 3. гардијска бригада ХВО-а „Јастребови“ - Витез
- 91. домобрански пук „Фран Крсто Франкопан“ - Травник
- 93. домобрански пук „Никола Зрински“ - Бушовача
- 94. домобрански пук „Стјепан Томашевић“ - Нови Травник
- 96. домобрански пук „Бобовац“ - Вишњићи
- 110. домобрански пук - Усора
- 111. домобрански пук - Жепче
- Зборно подручје Босанска Посавина - штаб у Орашју:
- 4. гардијска бригада ХВО-а „Синови Посавине“
- 106. домобрански пук
- 201. домобрански пук
- 202. домобрански пук
- Јединице под заповедништвом Армије РБиХ:
- 1. корпус АРБиХ: Хрватска бригада „Краљ Твртко“ - Сарајево
- 2. корпус АРБиХ: 107. бригада - Градачац, 108. бригада - подручје Брчког
- 5. корпус АРБиХ: 101. домобрански пук - подручје Бихаћа
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Shrader, Charles R. (12. 6. 2003). The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia: A Military History, 1992-1994 (на језику: енглески). Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-261-4. Приступљено 25. 3. 2023.
- ^ а б в г Thomas & Mikulan 2006, стр. 18.
- ^ а б Закон о одбрани Босне и Херцеговине (PDF). 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 03. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2017.
- ^ Calic 1995, стр. 65; Naimark 2004, стр. 214; Imbusch & Zoll 2010, стр. 237; Ramet 2010, стр. 263.
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 16.
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 21.
- ^ Алексеевич, Ионов Александр. „Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995)” (на језику: руски). artofwar.ru. Приступљено 25. 3. 2023.
- ^ Stvaranje hrvatske države i Domovinski rat 2006, стр. 166.
- ^ Shrader 2003, стр. 25; Thomas & Mikulan 2006, стр. 17.
- ^ Shrader 2003, стр. 25.
- ^ а б Ther 2011, стр. 248.
- ^ а б в Naimark 2004, стр. 214.
- ^ „- Ahmici -”. esiweb.org. Cities - Povratak u Evropu - ESI. Архивирано из оригинала 1. 5. 2016. г. Приступљено 25. 3. 2023.
- ^ „Presuda Pretresnog vijeća III u predmetu Kordić i Čerkez”. www.icty.org (на језику: српскохрватски). Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. 26. 2. 2001. Приступљено 25. 3. 2023.
- ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 29.
- ^ „East European Constitutional Review”. law.nyu.edu. New York University Law School, Central European University. 2001. Архивирано из оригинала 29. 10. 2005. г. Приступљено 25. 3. 2023.
- ^ Alić, Anes (2004). „Influential Bosnian Croat Trio Arrested”. Transitions Online (на језику: енглески). Приступљено 25. 3. 2023.
