Simeon Piščević

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Simeon Piščević (1731 — 1797) bio je srpski vojnik.

Detinjstvo[uredi]

Simeon je rođen 1731. godine kao četvrto dete u staroj plemićkoj porodici Piščević, u mestu blizu Šida. Otac mu se zvao Stefan i bio je kapetan u Podunavskoj landmiliciji. Kao osmogodišnjaka su ga roditelji poslali ujaku kapetanu Sekuli Vitkoviću u Petrovaradinski Šanac da bi pohađao slovensko-latinsku školu. Nedugo zatim, ujak mu dobija premeštaj u Beč i Simeon nastavlja svoje školovanje u Beču. Ujak mu ubrzo dobija čin potpukovnika i vraća se u Petrovaradinski Šanac, a Simeon ostaje tri godine u Beču gde je naučio nemački jezik. Posle tri provedene godine u Beču, školovanje nastavlja u Segedinu kod jednog privatnog učitelja. U Segedinu je proveo godinu i po dana i usavršio je nemački. Posle Segedina, otac ga je odveo u Osijek da uči vojnu administraciju kod višeg sekretara vojnog saveta u osiječkoj tvrđavi gospodina fon Malera. Kako je proveo godinu dana u Osijeku, po Simeona dolazi otac i vodi ga u rat protiv Francuza, rekavši mu da su Srbi po prirodi najskloniji vojničkom pozivu. Tako se Simeon sa svojih trinaest godina upušta u svoj prvi rat.

Austrijsko-francuski rat 1744—1745.[uredi]

Piščević je sa svojim ocem bio u puku Podunavske landmilicije, koji je bio u sastavu Slavonsko-podunavskog puka. Pošavši u rat, on ubrzo dobija ađutantstki čin zato što je dobro znao nemački. Rat se vodio oko reke Rajne. U bici blizu mesta Štukštatu, otac mu biva ranjen i Simeon, videvši to, pušta suze. Većina borbi se vodila u Alzasu. Glavna borba tokom rata u kojoj je učestvovao Piščević, odigrala se u gradu Cabertu koji je austrijska vojska teškom mukom osvojila. Mlađani Piščević se u ovoj bici upoznao sa strahotama rata. Osvojivši grad, Piščevićev puk je dobio naređenje da se vrati u Bavarsku, a odatle u Slavoniju. Na putu kući, Piščević se susreo sa smicalicama koje su bile uperene protiv njegovog oca. Pomogao je ocu da očisti obraz i nastavili su svoj marš. Tako se Piščević vratio u rodnu Slavoniju 1745. godine sa ađutantskim činom. Međutim, u domovini ih je sačekala neprijatna vest kako će se landmilicijski pukovi raspustiti i kako će se stvoriti novi pukovi.

Vojnička karijera[uredi]

Početkom 1746. u petrovaradinsku tvrđavu dolazi general baron fon Engelshofen da bi preneo vest o formiranju novih pukova i započeo stvaranje istih. Ubrzo se Piščević dopao generalu i dobija poručnički čin. General je, dok je obilazio čete bivših landmilicija, vodio sa sobom mladog Piščevića. General je morao da otputuje u Beč radi konsultacija i, igrom slučaja, Piščević ostaje u Slavoniji i odlazi u Karlovce, kod ujaka Sekule Vitkovića.

U Karlovcima se Piščević upoznaje sa patrijarhom srpskim Arsenijem Jovanovićem Šakabentom, koji je iz Srbije izbegao 1737. godine. Sa patrijarhom je izbegao i knez srpski Atanasije Rašković čiju ćerku, Dafinu, Piščević ženi. Godine 1748. stiže naredba o formiranju 5 novih regularnih pukova i Piščević biva postavljen u prvu četu Slavonsko husarskog puka. Već sledeće 1749. godine, Slavonski husarski puk biva spojen sa Sremskim husarskim pukom. Ovo je unelo nervozu kod Piščevića jer nije znao da li će ostati na istom položaju. Zbog toga, kod njega se rađa želja da se otisne što dalje od Slavonije, tj. u Rusiju.

Pokušaj odlaska u Rusiju[uredi]

U zimu 1749. kod Piščevićevog tasta dolazi drugi zet, major ruski Petar Šević, sin Ivana Ševića, austrijskog potpukovnika koji je dobio otpust od Marije Terezije da ide u Rusiju. U razgovorima sa Petrom Ševićem, kod Piščevića se rasplamsava želja da ode za Rusiju. Mladog oficira koji je mislio samo na dobre konje, nove uniforme, oficirsku opremu i kako da dobije viši čin, zainteresovale su reči njegovog pašenoga Petra Ševića. Šević pomaže Piščeviću da dobije otpust iz austrijske vojske od generala Engelshofena. Stari general čudi se da poručnik Piščević hoće da napusti domovinu, ali odluka je bila doneta. Piščevića ispisuju iz puka. Otac Petra Ševića, sada ruski general Ivan Šević, koji je doputovao u Slavoniju, dodeljuje Piščeviću čin ruskog kapetana, zapisuje ga u spisak iseljenika i govori mu da podigne platu za odsluženi vojni rok i da će onda da se zajedno zapute u Rusiju. Međutim, kad Piščević ode kod vojnog komesara Grka Garsulija po platu za odsluženi rok, situacija počinje da se komplikuje. Besni Grk ukoreva generala Engelshofena što je austrijskom poručniku dao otpust, Piščeviću traži da mu otpusnicu preda, ovaj mu mudro daje samo kopiju, posle čega ga stavlja u zatvor. Dok je nesuđeni ruski podanik tamnovao dva meseca, Petar Šević se sa ocem Ivanom Ševićem vratio u Rusiju. Pomilovan, Piščević se vraća u austrijske redove i biva razmešten u Brodski pešadijski puk kod pukovnika barona Janusa. Misao o Rusiji ga ostavlja, ali skrivena otpusnica povremeno mu iskrsava u pameti kao predskazanje da nije još sve gotovo, koje će se obistiniti nedugo posle dva događaja. Piščeviću izmiče obećani austrijski kapetanski čin, a uskoro umire i njegov zaštitnik i tast, pukovnik Atanasije Rašković, za koga Piščević kaže da su ga otrovala zavidna gospoda. Zgadio mu se tamošnji život i Piščević najavljuje konačno bekstvo u Rusiju.

Odlazak u Rusiju[uredi]

Dok mladi poručnik, s činom koji se, kako objašnjava, u austrijskoj vojsci dobijao sa četrdeset godina, razmišlja da svoju sreću nađe na drugom mestu, u Rusiji već niču dva srpska naselja. S prvom grupom od oko 4000 iseljenika 1751. godine iz Austrije stiže Jovan Horvat i na području južne Ukrajine osniva Novu Serbiju. Godinu dana kasnije, s oko 2000 ljudi, dolazi i Jovan Šević, brat Petra Ševića, koji za naseljavanje dobija područje u Bahmutskoj provinciji, gde niče Slavjanoserbija. Odlazak više hiljada podanika Austrijskog carstva uneo je novi zaplet u Piščevićeve putašestvije. Marija Terezija 1752. godine izdaje Kazneni patent kojim se, između ostalog, austrijskim podanicima pod pretnjom smrću zabranjuje prelazak u ratnu ili civilnu službu stranih sila. Uprkos tome, s otpustom za koji su Austrijanci mislili da su mu ga oduzeli, bez pasoša za putovanje u Rusiju i krajnje neizvesnim nadama u uspeh, Piščević preko noći nestaje iz svog Brodskog pešadijskog puka i tajno odlazi u Beč. Piščević govori o svom ogrtaču, najavljujući da će tako skriven prelaziti granice i šetati po gradu, pokušavajući da dobije ruski pasoš. Po dolasku u Beč, Piščević saznaje za još jednu okolnost koja mu ne ide na ruku. U ruskom poslanstvu upravo je došlo do smene poslanika na bečkom dvoru Bestuževa, zagovornika iseljenja Srba u Rusiju. Zamenio ga je Kajzerling, oprezan po tom pitanju koje je uznemiravalo austrijski dvor. Pri prvom susretu sa sekretarom ruskog poslanstva Nikolajem Černjevim, Piščević biva hladno odbijen. Piščević ne odustaje i ponovo se susreće sa Černjevim, govoreći mu da se nalazi u spisku iseljenika generala Ševića i napominje da će, ako ga odbije, on, Černjev, odgovarati pred Gospodom. Kad mu uz to Piščević potvrdi da je Srbin, ruski diplomata mu govori da se uplašio da je neki špijun, jer govori kao rođeni Nemac. Černjev mu obećava pomoć, ali obruč oko Piščevića se steže. Austrijske straže već ga traže po Beču, njegov pukovnik baron Janus sprema se da digne tužbu protiv njega jer je svojevoljno napustio puk, na neki način dezertirao, a spasonosni ruski pasoš nikako da stigne. U poslednji čas, malo pre nego što će „slučaj Piščević” dospeti i pred austrijski Dvorski vojni savet, posle dvanaest dana napetog iščekivanja, mladi oficir konačno dobija pasoš. Piščević se, sada kao ruski podanik, vraća u stari puk da preda svoju četu, spakuje se i oprosti s prijateljima. U obećanu zemlju, Rusiju, konačno kreće 24. oktobra 1753. godine zajedno sa ženom i decom. Stiže da saopšti i da je usput, u Tokaju, upoznao majora Žolobova koji je kupovao vino za ruski dvor. Veran vojnik svoje carice, Piščević zaverenički prećutkuje da je major Žolobov, u stvari, bio na tajnom zadatku. Pod izmišljenim izgovorom da kupuje vino za ruski dvor, on je vršio prihvat doseljenika iz Srbije, što je Austrijance dovodilo do besa. Seljak sav zarastao u bradu i sasvim star, u pocepanom kožuhu i s opancima, prvi je prizor koji Piščević opisuje iz svoje nove domovine, s graničnog prelaza Šeljegovka, gde je stigao 22. decembra 1753. godine, posle 60 dana putovanja.

Prvi dani u Rusiji[uredi]

Stigavši u Kijev, 24. decembra 1753, sreo se sa svojim pašenogom majorom Petrom Ševićem. Piščevićeva žena je bila oduševljena što se srela sa sestrom. Sa majorom Ševićem, Piščević odlazi u Moskvu kod generala Ševića i podnosi ruskoj Vojnoj kolegiji molbu da bude primljen u puk generala Ševića sa činom kapetana. Gorko će se kajati zbog svoje molbe da bude primljen kao kapetan, jer je postojala mogućnost da automatski dobije čin nižeg majora. Molba mu je uslišena i njegova vojna karijera je mogla da otpočne.

Crnogorska komisija[uredi]

Posle mnogo peripetija, Piščević je uspeo da dobije čin nižeg majora. Posle toga, još jednom je uzeo učešće u iseljavanju iz Austrije, ovog puta kao predvodnik. Piščević rečima da će čitaoc imati zašto da ga požali počinje priču o novom putašestviju koje će ga vratiti u staru otadžbinu. Godine 1754, Simeon u Moskvi upoznaje crnogorskog vladiku Vasilija Petrovića. Vladika je nameravao da iz Crne Gore dovede u Rusiju nekoliko hiljada ljudi, za šta je dobio novac od carice Jelisavete Petrovne. Za taj posao želeo je da privoli i krajnje nezainteresovanog Piščevića. Što nije uspeo vladika, uspelo je naređenje ruske Vojne kolegije. Kao član crnogorske komisije, Piščević je bio određen da sačekuje iseljenike na granici s Turskom. Njegova žena nije htela da ostaje sama sa decom u Rusiji i pošla je sa njim u Austriju, u Petrovaradin. Po dolasku u Petrovaradin, ubrzo mu postaje jasno da se crnogorska komisija uveliko uplela u zabranjene radnje. Čovek koji je, takođe, radio na tom poslu, pukovnik Jezdimirović, u saradnji sa šefom policije u Petrovaradinu Ivanom Baljevićem, upisivao je kao Crnogorce sve nadničare, ljude s raznih strana, i turske i austrijske podanike, zvane i nezvane bećare. Besan, Piščević, ipak, izvršava naređenje i s grupom od 62 „Crnogorca” stiže u Rusiju. Ženu je ostavio u Austriji kod familije, smatrajući da bi imao problema sa decom tokom puta. Zadatak mu je doneo više štete nego koristi. Osim što je i sam u Petrovaradinu bio upleten u strogo kažnjivo vrbovanje, i što je s grupom raznih prevrtljivaca i razbojnika morao tajno da putuje kroz nekoliko država do Rusije, oko 1000 ljudi koje je privoleo za „rusku stvar” i koji su čekali da u sledećoj turi pređu u Rusiju, do carevine je doveo prepredeni Jezdimirović i za to pokupio sve zasluge. Jedino pozitivno iz ovog puta je bilo to što je uspeo da prevede svog oca sa porodicom u Rusiju. Ubrzo je crnogorska komisija bila ukinuta zbog velikih nepravilnosti u njenom radu.

Nabavka konja za carski dvor[uredi]

Po završetku angažmana u crnogorskoj komisiji, carica Jelena Petrovna je odredila da se Piščeviću dodeli služba u dvorskoj kancelariji. Iako mu nije bilo milo što neće biti na frontu, život na dvoru mu se ubrzo svideo. Direktno od carice je dobio zadatak da otputuje u Transilvaniju i da nabavi konje za dvorsku ergelu. Nije ni sumnjao da će mu ovaj zadatak doneti nevolje koje će ga skoro koštati glave. Piščević se preko Poljske, Beča i Budima uputio u Slavoniju, u grad Mitrovicu po ženu i decu koje je ranije ostavio tamo. Neko vreme je proveo u Beču i 1758. godine marta meseca krenuo je ka Mitrovici. Pokupio je ženu i decu i krenuo ka Transilvaniji. Na putu ka Transilvaniji, zaustavio se u Tokaju gde je ostavio ženu i decu i sa veterinarom i troje slugu je krenuo po konje.

U Transilvaniji je saznao da najbolje konje drži mađarski grof Mikoš iz sela Maroš Ujvar. Kada se sreo sa grofom u njegovoj rezidenciji, Piščević je doživeo nekoliko neprijatnosti. Naime, grof se uvredio jer je Piščević u rezidenciju ušao sa konjima i kolima, a nije sačekao ispred. To su brzo izgladili jer se u raspravu uključila i grofica. Stari grof nije shvatao da je Piščević viši oficir sve dok mu grofica nije objasnila. Piščević je odabrao konje, 28 njih, ali grof se pobunio oko konja kulaša i jedne kobile. Grof je popustio na kraju i prodao mu konje za 1380 dukata, što je bilo veoma povoljno u to doba. Međutim, tu nije bio kraj muka oko konja. Grofova kćerka je shvatila da je grof prodao konja koji je bio namenjen za njen miraz i umesto njega Piščević je zahtevao konja zelenka. Grof mu ga nije hteo dati, ali na kraju je morao da popusti. Tako se Piščević sa konjima uputio ka Tokaju po ženu i decu, a odatle dalje u Rusiju. U Tokaju je pokupio ženu i decu i užurbano se zaputio u Rusiju. Sve je bilo u redu dok nisu došli blizu mađarsko-poljske granice. Noć ga je uhvatila u Gornjem Svidniku, jednom selu u Mađarskoj. Sledećeg jutra se zaputio ka granici i na putu ih je uhvatilo nevreme. Put je vodio kroz jednu poljanu koja je bilo potopljena i voda je konjima bila do trbuha. Na sredini te poljane, veliki vodeni talas je oborio kolonu i Piščević je pukom srećom preživeo. Na njegovu nesreću, preživela je samo njegova kćerkica i jedna služavka. Svu imovinu koju je imao, voda je odnela. Tužan zbog gubitka žene i sina, jedva je uspeo da pronađe preživele konje. Pošto je sahranio ženu i sina, nastavio je put. U oktobru 1758. godine, Piščević je stigao u Moskvu. Put ga je dalje vodio u Petrograd gde je stigao 16. decembra 1758. godine.

U Petrogradu ga je sačekao novi starešina, ministar Adam Vasiljevič Alsufijev. Konje je smestio u konjušnicu da bi bili pregledani. Piščević je svom starešini ispričao kakve su ga strahote zadesile na putu i ovaj mu je obećao da će sve da ispriča carici i da će se zauzeti kod nje da se Piščević nagradi za svoju požrtvovanost. Carica je 26. decembra zatražila da vidi konje i kada je čula za Piščevićevu nesreću, sažalila se na njega. Idućeg dana, Piščević je imao tu čast da razgovara sa caricom lično. Ona mu je obećala da će ga nagraditi. Međutim, situacija je počela da se odugovlači i Piščević je postajao sve nervozniji zbog nerešavanja njegove situacije i nedobijanja željenog čina.

Simeon Piščević i Jovan Horvat[uredi]

Jovan Horat je srpski oficir koji je 1751. osnovao Novu Serbiju sa 4000 naseljenika. Godinama, on je skupljao Srbe i stavljao ih pod svoju komandu.

Kako se Piščević vratio zadatka iz Transilvanije, Crnogorci koje je on preveo, podnesoše molbu ruskom Senatu da im Piščevića postavi kao komandanta. On je to odbijao i dvorski kolegij je to odbio. Međutim, general Horvat se februara 1759. godine uputio iz Nove Serbije u Petrograd kako bi Crnogorce, koje je Piščević preveo, stavio pod svoju komandu. Na putu do Petrograda, Horvat je zastao u Moskvi gde su njegovi ljudi proširili reči kako je on dobar i kako bi Crnogorcima bilo dobro pod njegovom komandom. Oni su se složili i napomenuli kako su podneli molbu da im se Piščević dodeli za komandanta i da, ako se to tako uradi, oni će poći sa Horvatom u Novu Serbiju. Isto to je rečeno Horvatu i u Senatu, da Crnogorci mogu biti pod njegovom komandom samo ako Piščević pristane. General Horvat je počeo da ubeđuje Piščevića kako će mu biti bolje sa njim u Novoj Serbiji i da će tamo brže da dobije željeni čin. Horvat mu je rekao da će u Novoj Serbiji osnovati dva nova husarska puka, Makedonski i Bugarski, i da će u njima biti mesta za oficire, te bi Piščević veoma brzo napredovao. Takođe, Horvat je napomenuo da je dobio izveštaje iz Grčke, Moldavije i Vlaške kako tamošnji svet želi da se iseli u Novu Serbiju. Međutim, Piščević je sve to odbio, smatrajući da će na dvoru da dobije zasluženi čin.

Horvata Piščevićevo odbijanje nije zbunilo niti sprečilo da dalje navaljuje – obećao mu je jedinicu u Makedonskom puku i čin višeg majora čim pristane da pođe sa njim. Viđeniji ljudi u Petrogradu tog doba, kao što su general državni tužioc knez Trubecki ili grof Petar Ivanovič Šuvalov – prvi senator i general-feldcajgmajstor, počeli su da ubeđuju Piščevića da pristane na Horvatovu ponudu. Kao deo svoje ponude, Horvat je rekao Piščeviću da će ga oženiti svojom bratanicom. Piščević je počeo da se premišlja. Nije hteo da ide sa Horvatom u Novu Serbiju da bi formirao naselje, već je hteo nekako da se domogne armije. Rekao je Horvatu da pristaje jedino ako ga postavi za potpukovnika u Makedonskom puku i pošalje u rat sa Pruskom, koji je tada bio u punom jeku. Na ove uslove je Horvat pristao i odmah podneo molbu Senatu da se Crnogorci pod Piščevićevoj komandi dodele njemu, naglasivši da je Piščević pristao da im bude komandant. Naglasio je i to da se Piščeviću da potpukovnički čin.

Od samog početka se Piščeviću nije pisalo dobro. Njegov starešina, Adam Vasiljevič, kada je čuo da je Piščević pristao da pođe sa Horvatom, rekao je da mu to nije bila mudra ideja i da će se jednog dana kajati. Dalje, Senat je odgovorio da ne može da postavi Piščevića za potpukovnika, već samo za višeg majora, jer mu to sleduje po hijerarhiji. Horvat nije ispunio Piščevićevu želju i postavlja ga u Bugarski, a ne u Makedonski puk. Da ne bi Piščević odustao, Horvat mu govori da će mu on sam dati potpukovnički čin čim dođu u Novu Serbiju. Dobivši šta je želeo, Horvat se uputio u Novu Serbiju, a Piščević je ostao u Petrogradu radi, kako je Horvat rekao, nekih poslova. Posle nekoliko meseci, Piščeviću je u Petrovgrad stigao Horvatov kurir sa naređenjem da ovaj krene ka Novoj Serbiji. Sa kurirom, Piščević se zaputio u Novu Serbiju. Kurir mu je usput ispričao kako Horvat nema nikakvu nameru da mu izradi čin, već da su njemu najbitniji Crnogorci, jer na osnovu broja ljudi u Novoj Serbiji dobija novac od dvora. Na putu ka Mirgorodu, gradu u Novoj Serbiji gde je živeo Horvat, Piščević je zastao u Krilovskom Šancu da bi video svoju buduću ženu, Horvatovu bratanicu. Sutradan, Piščević stiže u Mirgorod gde ga je primio Horvat i naselio. U tom mestu se Piščević upoznao sa majorom Šmitom, rodom iz Mađarske. Ovaj mu je govorio kako je Horvat prevrtljiv i kako će propasti ako ne preduzme nešto. Piščević je rešio da razgovara sa Horvatom i da zahteva da ga premesti u Makedonski puk ili da ga pusti da se vrati u Petrovgrad.

Horvat mu je odmah obećao da će ga premestiti u Makedonski puk, da će ga poslati u rat i da će mu dati potpukovnički čin. Takođe, rekao je da je ženidba na pomolu i da će mu on lično dati konje za rat. Međutim, posle nekoliko dana, Horvat je počeo svoju igru ponovo, rekavši da od svadbe neće biti ništa ukoliko Piščević ode u rat protiv Pruske. Piščević je na to pristao i počeo je da čeka dan kada će dobiti naređenje da pođe u rat. Kada je dobio naređenje, Piščević se negativno iznenadio. Naređenje je glasilo da pođe sa Bugarskim pukom u Malorusiju i da se nastani u mestu Manželej, blizu Nove Serbije. Na Piščevićevo pitanje o Makedonskom puku i ratu, Horvat je odgovorio da će, čim se nastani sa Bugarskim pukom, dobiti premeštaj u Makedonski puk. Kada je stigao u Malorusiju, Piščević je počeo da formira Bugarski puk. U početku je imao probleme sa vojnicima, ali su postepeno počeli da ga uvažavaju i Piščević se nadao da će uskoro dobiti naredbu da pođe u rat. Sledeća naredba je bila da se Bugarski puk premesti u obližnje mesto Belocerkovku.

Za svo vreme dok je Piščević pokušavao da sredi Bugarski puk, Horvat mu je radio iza leđa. Na sve moguće načine je pokušavao da ga ometa. Plaćao je seljacima da se žale na vojnike kako bi mogao Senatu da pošalje izveštaj kako je Piščević loš oficir i kako bi mogao da ga ukloni. Piščević mu je sada, kada je doveo Crnogorce, bio suvišan i nije hteo da ga ima blizu sebe.

Uskoro je Piščević dobio naređenje od Horvata da pređe u Makedonski puk i da se spremi za rat. Horvat je prećutao da je u Senatu zapravo sredio da zapovednik Makedonskog puka, major Kostjurin, dobije potpukovnički čin i da on ide urat. On je Piščeviću tu naredbu dao samo da bi ovaj popunio Makedonski puk najboljim ljudima iz Bugarskog, misleći da će im on biti komandant. Kada je poslao ljude, Piščević je čekao naredbu da i on krene u Makedonski puk. Međutim, od toga nije bilo ništa i Horvat je brzo posle toga naredio da Piščević sa ostatkom Bugarskog puka pređe na novo mesto, u Gorodišče, na obali Dnjepra, preko puta Nove Serbije.

Tako je došla 1762. godina i carica Jelena Petrovna je preminula i nasledio ju je sin Petar Treći, a Piščević je još uvek imao čin višeg majora. Nije hteo više da čeka na ženidbu i zbog toga je rešio da to preuzme u svoje ruke. Otišao je u Krilovski Šanac i oženio se Horvatovom bratanicom. Novi car je čuo za nepravilnosti u Novoj Serbiji i odredio je kneza Meščerskog da ispita situaciju. Taman kada je knez Meščerski stigao u Novu Serbiju, umesto Petra Trećeg na presto je stupila Katarina Druga i ona je ponovila knezu Meščerskom da izvrši istragu u Novoj Serbiji. Ubrzo su Horvatovi pukovi raspušteni i Piščević je otišao u Moskvu i podneo molbu Senatu da ga oslobode Horvatovog zapovedništva i da mu dodele potpukovnički čin. Molba je bila primljena i čin mu je obećan. Horvat se nije predavao i nastavio je da Piščeviću pravi pakao od života. Preko svojih ljudi, Horvat je proširio vest da je Piščević kriv za sve neregularnosti u Novoj Serbiji. Čin je opet bio sve dalji od Piščevića. Na kraju je komisija utvrdila Horvatovu krivicu, osudila ga, a Nova Serbija je 1763. godine preimenovana u Novorosijsku guberniju.

Napredak u karijeri[uredi]

Piščević je posle mnogo peripetija stupio na dužnost u Srpski puk kao viši major. Starešina tog puka je bio pukovnik Petar Tekelija. Došavši u Srpski puk, Piščević se prenerazio kada je shvatio u kakvom je stanju puk. Brzo se dao na uređivanje puka zajedno sa komandantom Smolenske divizije gde je puk pripadao, generalom-pukovnikom Numersom. Kad su uredili puk, stigla je naredba za pokret u Poljsku. Tek što su stigli na poljsku granicu, naređeno im je da se vrate nazad, jer je problem u Poljskoj rešen mirnim putem.

U zimu 1764. godine, Piščević je dobio dopust od 4 meseca i sa ženom i novorođenim sinom se uputio u Krilovski Šanac kod tašte. Na putu im se desila strašna nesreća. Morali su da pređu zaleđenu rečicu Krjukov, na samom njenom ušću u Dnjepar. Na sredini reke led je počeo da puca i umalo je Piščević ponovo izgubio ženu i dete. Na sreću, niko nije poginuo i zimu je Piščević proveo kod tašte.

Kada se Piščević u proleće 1765. godine vratio u svoju Smolensku diviziju, sačekalo ga je prijatno iznenađenje. Napokon je dobio toliko željeni čin potpukovnika i postavljen je u novoformirani Harkovski husarski puk u Harkovu. Zapovednik Harkovskog husarskog puka je bio pukovnik Nikola Čorba, čija je sestričina bila Piščevićeva žena. Do leta 1766. godine, puk je bio utreniran i spreman za inspekciju. Da bi pokazali spremnost puka, Piščević i Čorba su pozvali glavnog komandanta i inspektora gospodina Ščerbinjanina da dođe i da izvrši smotru novog puka. Inspektor je bio zadovoljan i pohvalio ih da su jedan od najboljih pukova koje je on video tokom života.

Poljska konfederacija[uredi]

Ubrzo je Čorbi stigla depeša da pošalje Piščevića na upražnjeno potpukovničko mesto Ahtirskog puka pod komandom general-majora Podgoričanina. Generalova divizija, sa Ahtirskim pukom, dobila je naređenje da krene za Kijev, a potom ka Poljskoj. U Poljsku su umarširali marta 1767. godine.

Kad su stigli u Poljsku, Piščević je dobio naredbu da sa svojim pukom ode u poljsku Ukrajinu, u Braclavsko Vojvodstvo, u sresko mesto Vinicu. Tamo je trebalo da sačeka poljskog general-poručnika grofa Potockog i da se sa njim sastane. Razlog njihovog sastanka je bila namera ruskog dvora da se stvori poljska konfederacija. Piščevićev zadatak je bio da vodi računa o tome da svo plemstvo Braclavskog Vojvodstva potpiše ugovor kojim se podržava nastanak konfederacije. Zadatak je bio obavljen i ugovor je bio potpisan. Piščević je izabrao dva predstavnika iz Braclavskog Vojvodstva da putuju u Varšavu na glavnu poljsku skupštinu gde će se ozakoniti ugovor o konfederaciji. Kada je poslao predstavnike, dobio je naređenje da hitno dođe u Varšavu radi očuvanja reda i mira tokom skupštine.

Poljska skupština u Varšavi nije tekla kako su Rusi želeli. Biskup krakovski Soltik, grof Ževuski i njegov sin i kijevski biskup Zaluski su se protivili tački ugovora gde je navedeno da će u konfederaciji nekatolici imati ista prava kao katolici. Da bi se ućutkali glasovi protiv, četvorica protivnika su bila uhapšena i Piščević je sa svojim odredom određen da ih sprovede u Litvu, u grad Vilnu generalu Numersu, zapovedniku Smolenske divizije. Piščević je izvršio svoj zadatak i predao ih generalu Numersu.

Kraj života Simeona Piščevića[uredi]

Tu se Piščevićevi „Memoari” završavaju, a dalju sudbinu odbeglog austrijskog poručnika saznajemo ponajviše iz memoara njegovog sina Aleksandra. Simeon Piščević učestvovao je u rusko-turskom ratu (1771–1774), gušenju pobune zaporoških kozaka u Seči. Carica Katarina Druga za ratne zasluge nagradila ga je činom general-majora, podarila mu sela s 1000 duša u Belorusiji, a dobio je i Orden svetog Đorđa. Zbog sukoba s generalom Petrom Tekelijom, jednim od najcenjenijih Srba u Rusiji, dobio je ukor 1777. godine, posle čega je podneo ostavku. Povukao se na selo, gde je i umro 1797. godine.

Memoari[uredi]

Piščević je memoare pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine, a osim ovog dela napisao je i istoriju srpskog naroda koja je, kao i memoari, ostala u rukopisu. Memoari su ostali nepoznati javnosti oko sto godina, sve dok Simeonov unuk nije predao rukopise ruskom istoričaru Nilu Popovu. On ih je objavio u Moskvi 1884. godine, a srpsko izdanje kao knjiga pojavilo se tek 1963. godine. Pre nego što je delo štampano, s „Memoarima” se upoznao i književnik Miloš Crnjanski, kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”.

Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu.

Jeftimije Ljubibratić, Franjo Trenk i mnogi drugi njegovi savremenici i saborci su spomenuti u njegovim memoarima.

Izvori[uredi]

Simeon Piščević, „Život generalmajora i kavaljera Simeona sina Stefana Piščevića”, Matica srpska, Novi Sad, 1998.