Smrt i sahrana Josipa Broza Tita

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Smrt i sahrana Josipa Broza Tita
maja 1980. godine
Politika od 5. maja 1980.jpg
Ilustrovana Politika br (1123) 1980.jpg
Naslovna strana lista „Politika5. maja 1980.
Naslovna strana lista „Ilustrovana Politika13. maja 1980.
Kuća Cveća.jpg
Kuća cveća sa počasnom stražom Garde JNA, sredinom 1980-ih godina
Statue of the marshal Tito.JPG
Spomenik Maršal Tito, rad Antuna Augustinčića u krugu Muzeja Jugoslavije

Smrt Josipa Broza Tita (1892–1980), doživotnog predsednika SFR Jugoslavije i Saveza komunista Jugoslavije, nastupila je 4. maja 1980. godine u Ljubljani, nakon 122 dana duge borbe sa bolešću, izazvane začepljenjem krvnih arterija u levoj nozi. Prvi problemi u cirkulaciji leve noge javili su se krajem decembra 1979. godine, a nakon Titovog odbijanja hiruške intervencije, lekarski konzilijum je pokušao da lekovima uspostavi normalnu cirkulaciju. Pošto primenjena terapija nije dala rezultat, Tito je 12. januara bio podvrgnut huruškoj intervenciji, kojom mu je izvršen arterijski bajpas. Ova operacija je kasnila, usled Titovog odbijanja, kao i primene terapije lekovima, pa je stoga bila neuspešna. Kako se Titovo stanje nakon operacije pogoršalo, 21. januara je izvršena amputacija leve noge.

Nakon amputacije noge, došlo je do privremenog poboljšanja Titovog zdravstvenog stanja, ali je ono naglo počelo da slabi, jer je obolela noga pre amputacije znatno oslabila otpornost organizma. Najpre su se javili problemi sa bubrezima, a potom i upala pluća, zbog čega se Tito od 26. februara nalazio u veštačkoj komi priključen na aparate za disanje. U veoma teškom stanju, otkazivali su Titovi vitalni organi, pa je na kraju usled kardiocirkulatorne nestabilnosti došlo do otkazivanja rada srca usled čega je 4. maja 1980. u 15.05 časova Josip Broz Tito preminuo u svojoj 88 godini. Njegova smrt predstavljala je važan društveno-politički momenat u istoriji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije jer je tada došlo do smene vlasti sa jednog čoveka na kolektivno rukovodstvo – Predsedništvo SFRJ, a mnogi istoričari ovaj događaj su označili kao početak raspada Jugoslavije.

Sahrana Josipa Broza Tita održana je 8. maja 1980. godine u Beogradu, gde je po sopstvenoj želji sahranjen u zimskoj bašti svoje rezidencije na Dedinju, koja je nakon toga nazvana „Kuća cveća“. Pored velikog broja građana Jugoslavije, sahrani je prisustvovalo 209 delegacija iz 128 zemalja sveta, zbog čega je zvanično proglašena za najposećeniju sahranu nekog državnika u istoriji. Sahrani je prethodio prenos njegovih posmrtnih ostataka Plavim vozom iz Ljubljane, preko Zagreba u Beograd, gde su tri naredna dana bili izložen u centralnog sali zgradi Skupštine SFRJ. Ovde su mu građani, domaće i strane delegacije, u mimohodu odavale poslednju počast. Titova sahrana je direktno prenošena preko televizije u Jugoslaviji i još 16 zemalja sveta, a u nekoliko zemalja je naknadno emitovan ceo snimak ili važniji delovi sahrane. Titov grob se nalazi u sastavu Muzeja Jugoslavije i od sahrane do danas ga je posetilo preko 18 milona ljudi.

Poslednji dani: decembar 1979.[uredi]

Predsednik SFRJ Josip Broz Tito, septembra 1979. godine.

Dan nakon proslave Dana republike, 30. novembra 1979. godine, Tito je napustio Beograd i otputovao u vojnu ustanovu Karađorđevo, kod Bačke Palanke, gde se u okviru lovno-šumarskog poljoprivrenog dobra nalazila njegova rezidencija za odmor.[1] Posle Briona, ovo je bila njegova omiljena rezidencija, gde se odmarao i rekreirao u nadi da će tako ublažiti reumatske tegobe.[2] Po dolasku u Karađorđevo, Tito se najpre susreo sa pokrajinskim rukovodstvom SAP Vojvodine,[3] a potom je u narednim danima imao susrete sa – direktorom Instituta za savremenu istoriju Perom Damjanovićem, predsedavajućim Predsedništva SKJ Stevanom Doronjskim, saveznim sekretarom za narodnu odbranu generalom Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za inostrane poslove Josipom Vrhovcem i predsednikom Veća Saveza sindikata Jugoslavije Mikom Špiljkom. U subotu 8. decembra u Karađorđevu je organizovan diplomatski lov za ambasadora Paname Virgila Hamita, kome su prisustvovali članovi najvišeg državnog i partijskog vrha SFRJ.[4] U danima nakon lova Tito se susreo sa unukom Zlaticom Broz i saveznim sekretarom za unutrašnje poslove Franjom Herljevićem. U utorak 18. decembra u Karađorđevu je održana sednica Saveta za narodnu odbranu, a narednog dana Tito se susreo sa potpredsednikom Predsedništva SFRJ Lazarom Koliševskim i predsednikom Saveznog izvršnog veća Veselinom Đuranovićem.[5][6]

Povodom Dana armije, u Karađorđevu je 21. decembra održan prijem i svečani ručak za delegaciju Jugoslovenske narodne armije, koji je su predvodili savezni sekretar za narodnu odbranu general Nikola Ljubičić i načelnik Generalštaba general Branko Mamula, u pratnji 19 generala i admirala.[7] Istog dana uveče je održana svečana večera sa kulturno-umetničkim programom, a sutradan na Dan armije Tito je primio delegaciju Garde i Mornarice. Narednih dana Tito se susreo sa predsednikom Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije Kostom Nađom i predsednikom Saveznog odbora Udruženja rezervnih vojnih starešina Bogdanom Pecotićem, kao i sa delegacijom Socijalističke Republike Slovenije, koji je primio u društvu Stevana Doronjskog, predsedavajućeg Predsedništva SKJ. Dana 25. decembra primio je Rodoljuba Čolakovića predsednika Redakcionog odbora za izdavanje dela Marksa i Engelsa, a sutradan je sa ekipom Televizije Sarajevo snimio novogodišnju poruku za Novu 1980. godine.[8]

Doček Nove 1980. godine organizovan je prema Titovoj želji u Karađorđevu u užem krugu,[9] a pored članova Titove porodice – sinova Žarka i Miše Broza i unuke Zlatice, prisustvovali su mu i najviši rukovodioci SFR Jugoslavije i SAP Vojvodine – Vladimir Bakarić, Stevan Doronjski, Radovan Vlajković, Dušan Alimpić, Nikola Ljubičić, Josip Vrhovec, Vilmoš Molnar, Dušan Popović, Berislav Badurina, Tihomir Vilović i dr.[10] Sutradan 1. januara 1980. godine priređen je ručak za članove porodice i saradnike, koji su ostali u Karađoređvu nakon dočeka Nove godine.[11][12] Na ovom ručku Tito je prisutnima uputio novogodišnju zdravicu:

Početak bolesti i lečenje[uredi]

Od polovine 1970-ih godina o zdravlju Josipa Broza Tita, koji se tada nalazio u devetoj deceniji života, brinulo je šestoro ličnih lekara, koji su u dve ekipe sa po tri lekara (kardiolog, endokrinilog i anesteziolog) neprekidno dežurali u njegovom okruženju. Tito je dugi niz godina imao problema sa dijabetesom i svakodnevno je primao insulin. Takođe, imao je srčane tegobe i probleme sa reumatizmom.[14] Tokom boravka u Karađorđevu, sa Titom je dežurao doktor Milomir Stanković, koji je 25. decembra 1979. godine prilikom pregleda zapazio da je stopalo Titove leve noge bledo, hladno i da se na njemu nalazila modrica. Stanković je odmah utvrdio da se radi okluzivnoj anginopatiji, odnosno da je zapušen veliki krvni sud na butnoj arteriji koji mu hrani nogu. Pošto nije mogao ništa da preduzme bez sastanka lekarskog konzilijuma, predložio je Titu da organizuje pregled lekarskog konzilijuma kako bi se blagovremeno reagovalo, s obzirom da je bio dugogodišnji dijabetičar i da je na obe potkolenice već imao dijabetičnu anginopatiju.[15] Tito je isprva odbijao pregled konzilijuma, ali je nakon jakog bola u nozi, koji je nastupio već sutradan, pristao da se sastane lekarski konzilijum. U četvrtak 27. decembra održan je u Karađorđevu sastanak lekarskog konzilijuma koji je pregledao Tita i utvrdio da je zapušena velika butna arterija na levoj nozi. Nakon sastanka konzilijuma, profesor Bogdan Brecelj je upoznao Tita sa zdravstvenim stanjem i predložio mu lečenje. Shvatajući ozbiljnost sutuacije, Tito je rekao da prihvata lečenje i upozorio da neće pristati na bilo kakvo rezanje noge. General-major prof. dr Mioljub Kičić, želeći da udovolji Titovu želju da se leči lekovima, predložio je terapiju Bergmanovim rastvorom u intravenskoj infuziju, pošto je on na ovaj način lečio dijabetičare sa oštećenom cirkulacijom. Ovaj predlog je bio prihvaćen s obzirom da pacijent još nije imao bolove u nozi tokom mirovanja niti ranice na stopalu.[16]

Asclepius staff.svg
Lekarski konzilijum, koji je brinuo o Titovom zdravlju, činilo je sedam eminentnih jugoslovenskih lekara — prof. dr Bogdan Brecelj, prof. dr Mioljub Kičić, prof. dr Miro Košak, prof. dr Predrag Lalević, prof. dr Stanislav Mahkota, prof. dr Đorđe Popović i prof. dr Jovan Ristić. U lečenju su sve vreme učestvovala i šestorica Titovih ličnih lekara — prim. dr Zvonimir Ditrih, dr Radoslav Dragojević, dr Damir Hranilović, dr Mladen Radmilović, dr Milomir Stanković i prim. dr Svetislav Čelikić. Takođe, tokom lečenja je angažovan i povremeno konsultovan veći broj stručnjaka raznih specijalnosti, među kojima su bili — prof. dr Ivo Obrez, prof. dr Ludvik Ravnik, prof. dr Saša Luzar, prof. dr Janez Fetih, prof. dr Vinko Kambič, doc. dr Jože Drinovec, dr Čedomir Krstić, prof. dr Jože Vindešek i dr Rado Kveder.[2][17]

Primena predložene terapije otpočela je sutradan 28. decembra u prisustvu članova konzilijuma Mioljuba Kičića i Mire Košaka, kao i Titovih ličnih lekara Damira Hranilovića i Milomira Stankovića. Početak terapije dao je Titu određeni optimizam iako su bolovi bili sve češći što ga je činilo nervoznim tokom dana, a noću ga je mučila nesanica.[16] U ovakvom stanju Tito je dočekao i Novu godinu, a za vreme dočeka je sve vreme sedeo u fotelji, gde je sedeći primao novogodišnje čestitke.[18] Titovo stanje je potisnulo radost i veselje, kao i novogodišnju atmosferu na dočeku. Nova terapija nije davala nikakav rezultat, jer u pitanju nije bilo samo oštećenje cirkulacije, koje je Tito godinama unazad imao na obe potkolenice, a posebno u potkolenici leve noge, već se radilo o zapušenju butne arterije, visoko iznad tih ranijih podnošljivih oštećenja cirkulacije, što je zahtevalo brzu hirušku intervenciju.[19]

Šest dana nakon primene nove terapije, Tito je sve češće osećao bolove u nozi, dok je noga neprekidno bila bleda, hladna i bez pulsa, pa je 2. januara 1980. godine u Karađorđevu sazvan novi sastanak lekarskog konzilijuma na kome je dr Miro Košak izneo predlog hiruške intervencije, s tim da pre nje treba izvršiti hitnu arteriografiju, odnosno snimanje arterija noge. Dr Mioljub Kičić je predlagao da se i dalje nastavi sa dosadašnjom terapijom, pa je lekarski konzilijum odlučio da se na osnovu nalaza arteriografije donese odluka o daljoj terapiji. Tito se složio sa pregledom, ali je i dalje odbijao hirušku intervenciju ili amputaciju noge. U četvrtak 3. januara 1980. godine Tito je napustio Karađorđevo i sa vojnog aerodroma u Batajnici je prebačen u Ljubljanu, gde je primljen u Klinički centar. Istog dana je izvršeno ispitivanje krvnih sudova nogu i utvrđeno mesto na kome je zapušena butna arterija, ali i mesto gde je zapušena potkolena arterija leve noge, što je značilo da je cirkulacija noge bila zapušena na dva mesta.[20]

Izvršeni pregledi su pokazali da je noga ugrožena, jer nakon prekida cirkulacije krvotok brzo propada i mora da se hitno uspostavi. Predlagana hiruška vaskularna intervencija, kojom bi bajpasom ponovo bila uspostavljena cirkulacija, bila je rizična jer je tokom nje bajpas mogao da se zapuši, nakon čega bi noga obavezno morala da se amputira. Pošto je Tito bio uporan u odbijanju hiruške intervencije, lekarski konzilijum je prihvatio predlog dr Kičića da se nastavi sa dotadašnjom, ali pojačanom terapijom, a u lekarski tim je uključen dr Čedomir Krstić, hematolog sa Vojnomedicinske akademije.[21] Nakon odluke konzilijuma, Tito je 5. januara otpušten iz bolnice i otišao je u rezidenciju na Brdu kod Kranja, gde ga je dočekala grupa državnih i partijskih funkcionera — Sergej Krajger, Dušan Dragosavac, Stane Dolanc, Viktor Abvelj i Ivan Maček.[22]

Prof. dr Košak nije odustao od hiruške intervencije, pa je uspeo da ubedi Tita da lekarski konzilijum na konsultacije pozove svetske stručnjake za vaskularnu hirurgiju – prof. dr Majkla Debejkija iz Hjustona (SAD) i prof. dr Marata Knjazeva iz Moskve (SSSR). Oni su zajedno sa članovima lekarskog konzilijuma, 6. januara na Brdu kod Kranja posetili i pregledali Tita. Doktor Knjazev je nakon pregleda izneo stav da je terapija koju je Tito primao dobra i da je treba nastaviti, s tim da se noga češće kontroliše. Debejki nije izneo primedbe na terapiju, s obzirom da Tito nije želeo hiruški zahtev, a prof. dr Košaku je ostavio plastičnu dakronsku cevčicu (bajpas) da sa njom pokuša intervenciju premoštenja cirkulacije noge, kao jedino rešenje, ukoliko pacijent pristane na intervenciju. Nakon pregleda Tito je lekare, u prisustvu sekretara Predsedništva CK SKJ Dušana Dragosavca, zadržao na ručku.[23][24] Tokom boravka u rezidenciji na Brdu kod Kranja Tito je 11. januara primio potpredsednika Predsedništva SFRJ Lazara Koliševskog i predsedavajućeg Predsedništa CK SKJ Stevana Doronjskog, kao i saveznog sekretara za inostrane poslove Josipa Vrhovca.[25]

Odlazak u bolnicu i operacije[uredi]

Narednih dana nakon konsultacije doktora Debejkija i Knjazeva, nastavljeno je sa primenom pojačane terapije, ali rezultata nije bilo. Bolovi su bili sve češći, noga hladna, a koža smežurana i tamna. Lični lekari, koji su svakodnevno brinuli o Titu, su zbog toga 10. januara pozvali članove lekarskog konzilijuma iz Ljubljane, a lekari iz Beograda su stigli sutradan. Na sastanku lekarskog konzilijuma 12. januara konstatovano je da terapija, koji je Tito primao 16 dana, nije dala nikakav efekat i da se bolest pogoršala, zbog čega se najhitnije mora izvršiti hiruški zahvat, odnosno ugradanja arterijskog bajpasa koji bi nastavio cirkulaciju u nozi. Prof. dr Marjan Brecelj je Titu saopštio odluku lekarskog konzilijuma i on se sa njom saglasio, ali je ponovo napomenuo da na amputaciju noge ne pristaje.[26] Uveče istog dana Tito je prebačen na Kliniku za kardiovaskularnu hirurgiju Kliničkog centra u Ljubljani, gde su ga dočekali predsednik CK SK Slovenije France Popit i predsednik RK SSRN Slovenije Mitja Ribičič. Odmah po prijemu u bolnicu Tito je operisan. Hiruški zahvat je izvršio prof. dr Miro Košak sa svojim asistentima, anesteziju je radio prof. dr Predrag Lalević uz asistenciju dva anesteziologa, koji su bili Titovi lični lekari – dr Damira Hranilovića i dr Zvonimira Ditriha, dok je dr Milomir Stanković na monitoru pratio srčani ritam (EKG). Tokom visoko rizične operacije, koja je počela u 22.30 i trajala četiri i po sata, profesor Košak uspeo je da plastičnom cevčicom spoji zdrave delove Titove cirkulacije. Krv iz bajpasa je najpre u mlazu potekla u potkolenu arteriju, ali se ubrzo zapušila. Zbog teškog oštećenja arterija i začepljenja ugrađenog bajpasa, došlo je do potpunog prekida cirkulacije krvi, što je u narednim danima dovelo do ubrzane devitalizacije (gangrene) tkiva leve noge. Prema mišljenju dr Stankovića do ovoga je došlo jer se usled prekida cirkulacije u nozi, koja je trajala više od 17 dana, krv koagulisala (usirila), dok su krvni sudovi bili začepljeni, a tkivo oštećeno.[27]

Nakon operacije, došlo je do pogoršanja Titovog zdravstvenog stanja praćenog visokom temperaturom, a postojali su i znaci popuštanja srčane funkcije, dok se u plućima skupljala voda. Ovakvo stanje se nastavilo nekoliko narednih dana, pa su od 15. januara svi lekari i članovi konzilijuma neprekidno dežurali u Kliničkom centru. Lekari su iščekivali poboljšanje stanja, kako bi od Tita zatražili odobrenje za amputaciju noge, ali mu to nisu saopštavali plašeći se da će njegovo saznanje da operacija nije uspela pogoršati opšte stanje. Nakon osam dana Titovo stanje se popravilo i tada je odlučeno sa mu se saopštiti vest o neminovnosti amputacije noge, koja je u međuvremenu potamnela i počela da ugrožava organizam. Pre razgovora sa Titom, članovi lekarskog konzilijuma su razgovarali sa njegovim sinovima Žarkom i Mišom, kao i sa najvišim državnim i partijskim rukovodiocima, koji su podržali odluku lekara. Kao i prethodnog puta, odluku konzilijuma o amputaciji noge, Titu je 20. januara saopštio prof. dr Brecelj, koji je kao najstariji član konzilijuma i Titov dugogodišnji lekar i prijatelj, bio neformalni šef lekarskog tima. Tokom razgovora Tito je rekao da je i sam shvatio da operacija noge nije uspela, zbog čega se saglasio sa njenom amputacijom. Nova operacija, tokom koje je izvršena amputacija leve noge, visoko iznad kolena, izvršena je 21. januara. Operacija je počela u 12.15 časova i trajala je 45 minuta, a izvela je ista ekipa koja je izvela i prvu operaciju – prof. dr Košak i prof. dr Lalević. Iako dosta surovija od prethodne, operacija je bila znatno lakša i tokom nje nije došlo do nikakve promene Titovog zdravstvenog stanja.[28]

Postoperativni tok i pogoršanje stanja[uredi]

Poslednji snimak Josipa Broza Tita sa sinovima Žarkom i Mišom u Kliničkom centru u Ljubljani januara 1980. godine. „TV Novosti” broj 803 od 16. maja 1980. godine.

Nakon amputacije noge Tito se nalazio na Odeljenju za intenzivnu negu, gde je već drugog dana po operaciji počeo da ustaje i sedi u fotelji. U sredu 23. januara 1980. godine su ga posetili sinovi Žarko i Mišo. Susret sa sinovima, kao i nekoliko samostalnih Titovih fotografija, zabeležio je dugogodišnji Titov fotograf Miloš Rašeta. Ove fotografije ubrzo su se pojavile na naslovnim stranama jugoslovenskih, ali i stranih listova, budeći nadu u Titovo ozdravljenje.[29][30][31] Narednih dana Titov oporavak je išao dobrim tokom i uz povremena ustajanja iz kreveta je započeo sa medicinskom rehabilitacijom. Ađutant Zvonimir Kostić ga je svakodnevno obaveštavao o zbivanjima u zemlji i svetu, a narednih dana je u posetu primio visoke državne i partijske funkcionere. Najpre su ga 26. januara posetili potpredsednik Predsedništva SFRJ Lazar Koliševski i predesedavajući Predsedništva CK SKJ Stevan Doronjski, koji su mu poželeli brži i potpuniji oporavak i informisali ga o tekućim pitanjima u unutrašnjem razvoju, kao i o aktuelnim međunarodnim pitanjima.[32] Narednog dana, 27. januara Tita je posetio savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Nikola Ljubičić, koji je Vrhovnom komandantu oružanih snaga preneo iskrene želje za brzi oporavak svih pripadnika Jugoslovenske narodne armije i upoznao ga sa merama koje se preduzimaju u cilju redovne provere i daljeg jačanja borbene gotovosti. Tom prilikom nastale su poslednje poznate fotografije Josipa Broza Tita.[33][28]

Dobar tok oporavka je Titu budio optimizam i više nije pominjao to što je izgubio nogu. U ponedeljak 28. januara napustio je Odeljenje za intenzivnu negu i prešao na bolničko odeljenje Klinike za srce i krvne sudove, gde je nastavio sa medicinskom rehabilitacijom. Tok oporavka je hrabrio i članove lekarskog konzilijuma, a posebno prof. dr Miru Košaka koji je operisao Tita, pa je dalji oporavak bio planiran u rezidenciji na Brdu kod Kranja, gde je sve bilo pripremljeno za Titov dolazak. Bila je naručena laka proteza iz Nemačke, kao i invalidska kolica sa motornim pogonom. Preko ađutanta Zvonimira Kostića i šefa Kabineta Berislava Badurine Tito je primao informacije i održavao kontakt sa saradnicima, a čitao je i prispelu poštu.[28]

Prvi znaci pogoršanja Titovog zdravstvenog stanja, u vidu slabijeg mokrenja, blagih zastojnih promena na plućima, kao i povremenih lakših poremećaja svesti, javili su se ubrzo nakon izlaska sa Odeljenja za intenzivnu negu. Usled pogoršanja zdravstvenog stanja Tito je bivao sve nervozniji zbog ostanka u bolnici i insistirao je na odlasku u rezidenciju na Brdu kod Kranja. Iako su Titov bubrezi pre operacije bili potpuno zdravi oni su naglo otkazali. Prema mišljenju dr Milomira Stankovića na bubrege su pogubno delovale toksične materije, koji su se nakon operacije bajpasa preko krvi iz već osušene noge preneli na ostatak organizma. Znaci popuštanja bubrega su se javili ubrzo nakon operacije, a do potpunog prestanka rada bubrega došlo je 18. februara kada je u daljem lečenju primenjena hemodijaliza.[34] Nakon otkazivanja bubrega, 19. februara se pojavila upala pluća, koja je trajala sve do smrti. Upala je postojala čas na levom, čas na desnom plućnom krilu ili na oba, što je dovelo do krajnje dramatičnog stanja, usled koga je došlo do popuštanja rada srca. Voda je dolazila u pluća, a bubrezi nisu radili, zbog čega su obavljane svakodnevne hemodijalize. Komplikaciju upale pluća su otežavala i krvarenja u plućima.[35] Početkom februara došlo je do moždanog krvarenja, koje je sve više napredovalo i bilo praćeno poremećajem svesti, što je dovelo do njenog gubitka. U toku 13. februara Tito je upao u moždanu komu, nakon koje je otežano govorio. Usled upale pluća i visoke temperature, 26. februara je bio priključen na aparat za veštačko disanje, a kako bi se omogućio normalan rad aparata Tito je istog dana stavljen u stanje veštačke kome.[36] Funkciju veštačkog disanja uz pomoć aparata pratio je anesteziolog prof. dr Predrag Lalević, sa saradnicima dr Damirom Hranilovićem i dr Zvonimirom Ditrihom. Stanje Titove svesti je od tada pa do smrti bilo poremećeno, jer se nalazio ili u komatoznom stanju ili u stanju dubokog sna izazvanog lekovima, usled čega sa njim više nije bilo komunikacije. Prof. dr Jovan Ristić je stalno pratio stepen dubine komatoznog stanja i utvrđivao kada je koma duboka, a kada je plića.[37]

Pisma i telegrami podrške[uredi]

Nakon Titovog prijema u bolnicu početkom januara, a posebno nakon prve i druge operacije sredinom i krajem januara, na adresu Kliničkog centra u Ljubljani i Titove rezidencije na Brdu kod Kranja su počela da pristižu brojna pisma i telegrami podrške. Slalili su ih obični građani, radnici, seljaci, lekari, vojnici, bivši partizanski borci, omladinci, pioniri, ali i radni kolektivi, organizacije SKJ, društvene i društveno-političke organizacije, vojne jedinice, udruženja građana, mesne zajednice i dr. iz čitave Jugoslavije. Takođe, veliki broj telegrama je stizao iz inostranstva od građana i raznih organizacija, ali i jugoslovenskih radnika na privremenom radu u Nemačkoj, Danskoj, Švedskoj i dr. U svim pismima Titu su upućivane želje za brzo ozdravljenje, a u jednom pismu iz londonskog predgrađa Kentiš Tauna je stiglo pismo u kome su bile priložene dve funte sa željom da se za taj novac kupi nekoliko cvetova i stavi u Titovu bolničku sobu.[38] Jedan penzioner iz Rijeke je povodom Dana žena 8. marta poslao pismo u kome je čestitao praznik medicinskim sestrama koje su negovale Tita i poslao novac sa željom da im se kupi cveće za praznik. Na doktora Stankovića, Titovog ličnog lekara, najveći utisak je ostavilo pismo jedne domaćice iz Bajine Bašte u kome se kaže — „Ja i suprug smo u srećnom braku sa dva odrasla sina. Bilo koji organ od nas četvoro dajemo za izlečenje Tita”.[39]

Uporedo sa pismima i telegramima podrške jugoslovenskih i inostranih građana, Titu su stizali telegrami podrške od stranih državnika. Prvi telegram, odmah po Titovom prvom prijemu u bolnicu, stigao je 4. januara od predsednika Italije Sandra Pertinija.[a] Potom su stigli telegrami podrške od predsednika Tunisa Habiba Burgiba, libijskog vođe Moamera el Gadafija, predsednika Sirije Hafiza el Asada, predsednik Rumunije Nikolaja Čaušeskua, komandanta Nacionalne garde Paname brigadni general Omara Torihosa, predsednika Grčke Konstantina Cacosa, predsednika Pakistana Muhameda Zie ul Haka, predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džimija Kartera,[b] predsednika Vlade Kine Hua Guofenga, predsednika Iraka Sadama Huseina, predsednika Gvineje Amheda Seku Turea, generalnog sekretara OUN Kurta Valdhajma, predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR Leonida Brežnjeva,[c] predsednika Perua Franciska Moralesa Bermudeza, predsednika Austrije Rudolfa Kirhšlegera, predsednika Francuske Žiskara Destena, predsednika Portugala Antonia Ramalja Janeša, prvog sekretara CK Mađarske radničke partije Janoša Kadra, prvog sekretara CK Poljske ujedinjene radničke partije Edvarda Gjereka, poglavara Rimokatoličke crkve pape Jovana Pavla II, britanske kraljice Elizabete II,[d] predsednika Bugarske Todora Živkova, predsednika DNR Koreje Kim Il Sunga, jordanskog kralja Huseina, predsednice Vlade Indije Indire Gandi,

Smrt[uredi]

Poremećaj koagulacije krvi i oštećenje krvnih sudova, koje je bilo posledica trovanja krvi, dovelo je do krvarenja u svim Titovim organima. Najteža krvarenja javila su se najpre u plućima i disajnim organima, a u drugoj polovini marta došlo je do krvarenja iz želuca, creva i bubrega, što je 28. aprila dovelo do najtežeg stanja — kritične faze šoka. Kritična stanja organizma uslovila su poremećaje srčanog ritma, od 27. februara, pa je početkom marta Titu bio ugrađen veštački vodič srčanog ritma (pejsmejker). U ekstremno teškim uslovima, kada su postepeno otkazivali svi organi, u teškom stanju šoka i kardiocirkulatorne nestabilnosti, Titov srce je prestalo sa radom 4. maja 1980. godine u 15.05 časova.[42]

Prof. dr Predrag Lalević, jedan od članova lekarskog konzilijuma, dao je svoj opis smrti Josipa Broza Tita:

Tito je bio priključen na respirator ukupno 68 dana, a hranu je dobijao infuzijom, zbog čega su prof. dr Laleviću nekoliko godina kasnije u jednoj nemačkoj bolnici prigovorili da je mrtvog čoveka danima držao na repsiratoru, odnosno aparatu za veštačko disanje. Medicinsko opravdanje, zašto je Tito toliko dugo bio priključen na respirator, prema Lalovićevim navodima bila je činjenica da je Titov mozak i dalje bio živ i da ga zbog toga nisu ranije skinuli sa repiratora.[44] O stanju Titove moždane kore, tokom poslednjih meseci njegovog života, brinuo je član lekarkog konzilijuma prof. dr Jovan Ristić, koji je imao realan uvid u stanje Titove svesti, kao i stepen dubine komatoznog stanja. Sve vreme kontrola moždane kore je ukazivala da je funkcija moždane kore bila očuvana.[45]

Uveče 4. maja u 23.00 časa otpočela je obukcija Titovog tela, koju su obavili patolozi Kliničkog centra u Ljubljani predvođeni docentom dr Dušanom Ferlugom, a prisustvovali su i patolozi iz Zagreba i sa Vojnomedicinske akademije iz Beograda. Tokom obdukcije dr Fergula je uzeo bezbroj isečaka tkiva za histološki pregled organa, pa je detaljan izveštaj s obdukcije dat tek nakon dva meseca.[46][47] Deo iz obdukcionog naloga Josipa Broza Tita:

Nakon završene odbukcije, u ranim jutarnjim časovima 5. maja 1980. godine Titovi posmrtni ostaci su stavljeni u metalni sanduk, a potom je on stavljen u drveni sanduk od hrastovine, na kome se nalazio grb Jugoslavije. Nakon toga kovčeg sa Titovim telom je prenet iz Kliničko bolničkog centra u zgradu Skupštine SR Slovenije, gde je održana ceremonija opraštanja Socijalističke Republike Slovenije od Josipa Broza Tita pre njegovog prenosa u Beograd, čime je započeo proces njegove sahrane.[49]

Saopštenje javnosti[uredi]

Nakon Titove smrti, članovi lekarskog konzilijuma su o tome obavestili najviše državne i partijske funkcionere, koju su 18 časova u Palati federacije na Novom Beogradu održali zajednički sastanak Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ. Na sednici je službeno konstatovano da je Titovom smrću prestala da postoji funkcija predsednika Republike, pa je na osnovu odredbi Ustava SFRJ došlo do izbora predsednika Predsedništva SFRJ. Ovu funkciju preuzeo je dotadašnji potpredsednik Predsedništva Lazar Koliševski, član Predsedništva iz SR Makedonije (na funkciju potpredsednika Koliševski je izabran 15. maja 1979), a za potpredsednika Predsedništva izabran je Cvijetin Mijatović, član Predsedništva iz SR Bosne i Hercegovine. Pored njih dvojice, Predsedništva SFRJ su sačinjavali sledeći članovi — Sergej Krajger (SR Slovenija), Petar Stambolić (SR Srbija), Vladimir Bakarić (SR Hrvatska), Vidoje Žarković (SR Crna Gora), Stevan Doronjski (SAP Vojvodina) i Fadilj Hodža (SAP Kosovo). Na sednici je usvojen tekst zajedničkog proglasa Predsedništva SFRJ i CK SKJ koji je upućen javnosti.[50] Nakon sednice Predsedništva SFRJ i Predsedništva SKJ, održana je i vanredna sednica Saveznog izvršnog veća na kojoj je doneto saopštenje SIV-a o Titovoj smrti, kao i odluka o sedmodnevnoj opštenarodnoj žalosti u dane od 4. do 11. maja. U toku opštenarodne žalosti na svim državnim i javnim zgradama su istaknute zastave na pola koplja, a otkazane su i sve javne manifestacije, kulturne, zabavne i druge priredbe u zemlji.[51][52]

Miodrag Zdravković saopštava vest o smrti Josipa Broza Tita.

Nešto pre 19 časova istovremeno je prekinut redovni program na radiju i televiziji, a nakon nekoliko minuta na televiziji se pojavio teletop sa natpisom „Jugoslovenska radio televizija”, dok je na radiju počela ozbiljna muzika. Nedugo potom dato je zvanično saopštenje o smrti predsednika Republike Josipa Broza Tita.[50] Gledaocima televizije ovu vest je saopštio spiker TV Beograd Miodrag Zdravković, koji je za ovaj zadatak bio određen još u februaru, od strane generalnog direktora Televizije Milana Vukosa.[53] Tekst koji je pročitao bio je kratak i sastojao se iz svega par rečenica:

Dan Titove smrti 4. maj pao je u nedelju, a kako je Praznik rada, koji se proslavlja 1. i 2. maja, padao u četvrtak i petak, mnogi građani Jugoslavije su ova četiri neradna dana iskoristili za odlazak na mini odmor. U nedelju popodne većina njih se nalazila u automobilima, vozovima, autobusima i avionima vraćajući se svojim kućama. Nakon objave vesti o Titovoj smrti, veći broj građana je širom zemlje počeo da se okuplja na javnim mestima i na taj način iskazuje svoju žalost. U većim gradovima, ljudi su se okupljali ispred redakcija dnevnih listova čekajući vanredna izdanja. Mnogi građani su se javljali centrima opštenarodne odbrane i mesnim zajednicama kako bi se stavili na raspolaganje. Tokom čitave večeri i do kasno u noć emitovan je vanredni program Jugoslovenske radio televizije, koji je završen tek u 2.30 časova. Televizijski repoteri su zaustavljali građane na ulicima ili ulazili u njihove domove i razgovarali sa njima.[52] Već od večernjih časova, ispred zgrade Skupštine SR Slovenije na Trgu revolucije u Ljubljani, počeo je da se okuplja veći broj ljudi koji su čuli vest da će sutradan odavde krenuti ispraćaj Titovih posmrtnih ostataka ka železničkoj stanici.[55]

Sudije i igrači „Crvene zvezde” i „Hajduka”, nakon prekida utakmice.

Štafeta mladosti, koja je svoj put po Jugoslaviji započela 23. marta 1980. godine sa Trga slobode u Novom Sadu, početkom maja se kretala Gorskim kotarom i Kordunom. Dana 4. maja je zastala u Slunju, a nakon objave Titove smrti Predsedništvo Konferencije Saveze socijalističke omladine Jugoslavije je odlučilo da Štafeta prekine svoj dalji put i da se u Zagrebu priključio Plavom vozu, kojim će Titovi posmrtni ostaci biti preneti iz Ljubljane u Beograd. Nakon toga uz Štafetu su se tokom čitave noći smenjivale počasne straže, a ujutru 5. maja je nakon kraćeg komemorativnog skupa odneta u Zagreb, gde je u prostorijama Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Hrvatske, uz smenu počasnih straža, ostala sve do polaska Plavog voza za Beograd.[56][57]

Jedna od najupečatljivijih scena na vest o smrti predsednika Republike Josipa Broza Tita dogodila se u Splitu. U trenutku objave Titove smrti na stadionu „Poljud” igrao se 43 minut fudbalske utakmice između „Hajduka” i „Crvene zvezde”. Bližio se kraj prvog poluvremena, a „Crvena zvezda” je vodila sa 1:0. Tačno u 19.12 časova na teren je ušao jedan čovek i dao znak sudiji Nusrefu Muharemagiću da prekine utakmicu. Nakon toga igrači su se okupili oko sudije na sredini terena, a oko 50.000 gledalaca na tribinama je ostalo u šoku. Iznenađenoj publici i igračima se preko razglasa obratio predsednik „Hajduka” i predsednik Izvršnog veća (gradonačelnik) Splita Ante Skataretiko koji je saopštio vest o smrti predsednika Tita i pozvao sve prisutne da mu minutom ćutanja odaju počast. Odmah nakon toga, publika na tribinama i igrači na terenu su otpevali pesmu „Druže Tito mi ti se kunemo” i himnu „Hej Sloveni”, nakon čega su se u tišini razišli kućama.[58] Ovaj događaj snažno je odjeknuo u jugoslovenskim medijima i postao je jedan od nezaobilaznih simbola žalosti građana Jugoslavije za svojim predsednikom, a Predsedništvo „Hajduka” je ubrzo nakon toga uputilo predlog Republičkoj konferenciji Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske da stadion „Poljud” ponese Titovo ime, ali ova inicijativa nije prihvaćena.[59]

Ponovljena utakmica između „Hajduka” i „Crvene zvezde” odigrana je 21. maja na „Poljudu”. „Crvena zvezda” je pobedila „Hajduk” sa 3:1, a strelci na ovoj utakmici su bili — Dušan Savić (dva gola) i Vladimir Petrović Pižon, dok je pogodak za „Hajduk” postigao Damir Maričić. Ovom pobedom „Crvena zvezda” je praktično osvojila titulu prvaka Jugoslavije.[60] Pored utakmice „Hajduk”—„Crvena zvezda”, na vest o Titovoj smrti, u Zagrebu je na stadionu „Maksimir” u 28 minutu prekinuta utakmica između „Dinama” i „Željezničara”,[61] a u Sarajevu na stadionu „Koševo” utakmica između Sarajeva i „Osijeka”.[62]

Emblem of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia.svg
Emblem of the SKJ (Cyrillic).svg
Izvod iz zajedničkog Proglasa Centralnog komiteta SKJ i Predsedništva SFRJ:
Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima,
Narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
UMRO JE DRUG TITO

Dana 4. maja 1980. godine u 15.05 sati u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i predsednika Predsedništva SFRJ, predsednika Saveѕa komunista Jugoslavije, maršala Jugoslavije i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ Josipa Broza Tita.

Teški bol i duboka tuga potresa radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualca, svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku.

Čitav ljudski vek Tito je borac za interese i istorijske ciljeve radničke klase i svih radnih ljudi, za najplemenitije ideale i težnje naših naroda i narodnosti. Tito je naš najdraži drug. Sedam decenija goreo je u revolucionarnom radničkom pokretu. Šest decenija jačao je redove jugoslovenskih komunista. Više od četiri decenije vršio je na najdostojniji način najodgovorniju dužnost u našoj Partiji. Bio je herojski vođa u velikoj narodnooslobodilačkoj borbi i u socijalističkoj revoluciji. Tri i po decenije stajao je na čelu naše socijalističke države i uveo našu zemlju i našu borbu za novo ljudsko društvo u svetsku istoriju, iskazajući se i potvrđujući i sam kao naša najveća istorijska ličnost.

U najsudbonosnijim razdobljima našeg opstanka i razvitka, Tito je smelo i dostojanstveno nosio proletersku zastavu naše revolucije, istrajno i dosledno vezan za sudbinu naroda i čoveka. Borio se celim svojim životom i delom, živeo žarom i humanizmom velikog revolucionarnog stvaraoca i narodnog vođe.

Tito nije bio samo vizionar, kritičar i tumač sveta. On je sagledavao objektivne uslove i zakonitosti društvenih kretanja, pretvorio velike ideale i misli u akciji milionskih narodnih masa koje su, s njim na čelu, ostvarile epohalne progresivne društvene preobražaje...[63][64]

Svetski mediji o Titovoj bolesti i smrti[uredi]

Galerija 1[uredi]

Naslovne strane novina povodom Titove smrti 5—8. maj 1980. godine

Saopštenja lekarskog konzilijuma[uredi]

Lekarski konzilijum koji je lečio Josipa Broza Tita sačinjavalo je sedmoro lekara — akademik prof. dr Bogdan Brecelj (1906—1986) ortoped i profesor Medicinskog fakulteta u Ljubljani; general-major prof. dr Mioljub Kičić (1911—1995) endokrinolog i glavni internista JNA; prof. dr Miro Košak (1919—2010) kardiohirurg Kliničkog centra u Ljubljani; prof. dr Stanislav Mahkota (1913—2010) internista; pukovnik prof. dr Đorđe Popović (1917—) načelnik Klinilke za kardiologiju VMA; akademik prof. dr Jovan Ristić (1912—2001) neuropsihijatar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i prof. dr Predrag Lalević (1927—2019) anesteziolog i direktor Instituta za anesteziologiju i reanimaciju Kliničkog centra u Beogradu.[65][66] Od početka intenzivnog lečenja, 11. januara pa do Titove smrti, 4. maja konzilijum je svakodnevno davao saopštenja o njegovom zdravstvenom stanju koja su potom putem sredstava javnog informisanja saopštavana javnosti. Kada je 26. februara 1980. godine, usled pogoršanja zdravstvenog stanja Tito priključen na aparat za disanje i stavljen u veštačku komu, ova vest nije uneta u saopštenje za javnost, što je kasnije dalo priliku mnogima da pričaju kako su obilazili Tita i sa njim razgovarali, hranili ga i zabavljali.[36]

Saopštenja lekarskog konzilijuma o zdravstvenom stanju i smrti Josipa Broza Tita
  • 11. januar — Po izlasku predsednika Republike Josipa Broza Tita iz Kliničkog centra u Ljubljani, 5. januara, preduzeto je intenzivno lečenje krvnih sudova nogu. Sadašnje stanje zdravlja predsednika Tita zahteva nastavljanje dosadašnjeg lečenja.[22]
  • 12. januar — Stanje oboljenja predsednika Republike Josipa Broza Tita nije se poboljšalo i pored peduzimanja intezivnih mera lečenja. U takvoj situaciji konzilijum lekara predložio je preduzimanje, u najskorije vreme, hirurškog zahvata na krvnim sudovima leve noge.[22]
  • 13. januar — Predsednik Republike Josip Broz Tito operisan je u toku prošle noći u Klinici za kardiovaskularnu hirurgiju Kliničkog centra u Ljubljani. Hirurški zahvat izvršen je na krvnim sudovima leve noge. Predsednik Tito je dobro podneo operaciju. Neposredni postoperativni tok je normalan.[67]
  • 14. januar — Opšte stanje predsednika Tita je dobro. Posleoperacijski oporavak teče normalno. Hiruškom intervencijom na krvnim sudovima leve noge, i pored privremenog poboljšanja, nije postignut željeni efekat.[67]
  • 15. januar — Krajem drugog posleoperacijskog dana došlo je do porasta temperature, koji je odgovarajućim medicinskim merama smiren. Predsednik Tito danas nema povišenu temperaturu i oseća se bolje, u odnosu na prethodni dan. Stanje operisane noge je nepromenjeno.[67]
  • 16. januar — Predsednik Republike Josip Broz Tito proveo je protekli dan bez većih teškoća. Opšte stanje predsednika Tita u celini je bolje.[67]
  • 17. januar — Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita dalje se poboljšava. Predsednik Tito proveo je prošlu noć mirno. Spavao je dobro. Temperatura, krvni pritisaik i puls, u granicama normale. Stanje operisane leve noge u postepenom pogoršanju.[67]
  • 18. januar — Opšte stanje predsednika Republike Josipa Broza Tita bez bitnih je promena u odnosu na jučerašnji dan.[67]
  • 19. januar — Danje pogoršanje stanja leve noge predsednika Republike Josipa Broza Tita zahteva preduzimanje novog operativnog zahvata. Opšte stanje predsednika Tita je dobro.[67]
  • 20. januar — Danas u podne predsedniku Republike Josipu Brozu Titu amputirana je leva noga zbog teškog oštećenja arterija koje je dovelo do prekida cirkulacije i ubrzane devitalizacije tkiva te noge i ugrožavalo život. Predsednik Tito je dobro podneo operaciju. Neposredni posleoperacijski tok je normalan.[67]
  • 21. januar — Predsednik Republike koji je juče operisan u Kliničkom centru u Ljubljani, proveo je noć mirno. Temperatura, krvni pritisak i puls, u granicama su normale. Opšte stanje zdravlja predsednika Tita je dobro.[68]
  • 22. januar — Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita i tokom drugog posleoperacijskog dana je dobro. Nakon hiruške intervencije, predsednik Tito se oporavlja.[68]
  • 23. januar – Opšte stanje predsednika Republike Josipa Broza Tita dalje se poboljšava. Predsednik Tito je proveo prošlu noć mirno i oseća se dobro. Počeo je postepeno da ustaje iz kreveta.[68]
  • 24. januar — Predsednik Republike Josip Broz Tito uspešno se oporavlja posle operacije. Preduzimaju se neophodne medicinske mere rehabilitacije. Opšte stanje zdravlja predsednika Tita je dobro.[68]
  • 25. januar — Predsednik Republike Josip Broz Tito proveo je prošlu noć mirno i oseća se dobro. Povremeno ustaje iz kreveta. Opšte stanje zdravlja se dalje poboljšava. Predsednik Tito informiše se o najvažnijim pitanjima u našoj zemlji i svetu, i počinje da obavlja pojedine od svojih redovnih dužnosti.[68]
  • 26. januar — Opšte stanje predsednika Republike Josipa Broza Tita dalje se poboljšava. Medicinska rehabilitacija sprovodi se po utvrđenom programu.[68]
  • 28. januar – Predsednik Republike Josip Broz Tito napustio je juče po podne Odeljenje za intezivnu negu i prešao na bolničko odeljenje Klinike za srce i krve sudove gde se nastavljaju mere medicinske rehabilitacije. Pošto oporavljanje predsednika Tita teče normalnim tokom, konzilijum od sada neće svakodnevno davati saopštenja.[68]
  • 10. februar – Tokom poslednjih dana, oporavak predsednika Republike Josipa Broza Tita bio je usporen, zbog probavnih smetnji i pojave izvesnih teškoća u vezi sa funkcijom bubrega. Preduzimaju se neophodne mere lečenja.[69]
  • 14. februar – U toku protekle noći stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita bilo je kritično. Posle preduzetih intenzivnih mera lečenja došlo je do izvesnog poboljšanja, ali je stanje i dalje vrlo teško. Nastavljaju se odgovarajuće medicinske mere.[70]
  • 15. februar – Izvesno poboljšanje opšteg stanja zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita, do kojeg je došlo u prepodnevnim časovima 14. ovog meseca, i dalje se održava. Sprovode se intenzivne medicinske mere sa ciljem nastavljanja i stabilizovanja ove tendencije.[70]
  • 22. februar – Zbog oslabljenja funkcije bubrega, poslednjih dana uspešno se primenjuje hemodijaliza (veštački bubreg). Sprovode se i druge mere intenzivnog lečenja. Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je bez bitnije promene.[70]
  • 27. februar – Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je i dalje teško. I pored sprovođenja odgovarajuće intenzivne terapije, upala pluća se ne smiruje. Sve češće se javljaju poremećaji srčanog ritma, a znaci srčane slabosti se održavaju.[71]
  • 2. marta - U toku protekle noći došlo je do pogoršanja opšteg stanja zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita, a posebno do daljeg slabljenja srca. Nastavljaju se neophodne mere intenzivnog lečenja.[71]
  • 9. mart - Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je vrlo teško. Teška bubrežna influencija i dalje traje. Nastavlja se primena veštačkog bubrega. Opšta sklonost ka spontanom krvarenju je izraženija. Srčana slabost i dalje je prisutna. Sprovode se potrebne mere intenzivnog lečenja.[72]
  • 14. mart - Zdravstveno stanje predsednika Republike Josipa Broza Tita je vrlo teško. I pored sprovođenja neophodnih mera intenzivnog lečenja, koje se nastavljaju, upala pluća praćena visokom temperaturom, uporno se održava. Ranije pomenuti poremećaji funkcija ostalih organa traju i dalje.[73]
  • 26. mart - Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je vrlo teško. Upala plića pokazuje znake laganog povlačenja, ali povišena temperatura i dalje traje. Funkcija bubrega se ne uspostavlja. Kardiovaskularni sistem i danas je relativno stabilan. Intenzivno lečenje se nastavlja.[74]
  • 2. april — U toku poslednjih nekoliko dana, opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita ne pokazuje bitnije promene. Upala pluća se smiruje. Visoka temperatura uporno se održava, kao posledica septičnog stanja koje traje, uprkos primeni odgovarajuće terapije. Nastavlja se intenzivno lečenje.[75]
  • 12. april — Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je vrlo teško. Upala pluća ne povlači se i pored primene odgovarajućih antibiotika. Visoka temperatura traje i dalje. Funkcija bubrega se ne uspostavlja. Svakodnevno se primenjuju hemodijaliza i ostale mere intenzivnog lečenja.[76]
  • 18. april — Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je vrlo teško. Posle kratkotrajnog zaustavljanja, ponovo je došlo do krvarenja u želucu. Upala pluća se ne širi. Oštećenje jetre se pogoršava. Temperatura je i dalje visoka. Funkcija bubrega se neuspostavlja. Preduzimaju se neophodne mere intenzivnog lečenja.[76]
  • 21. april - Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je izuzetno teško. Krvarenje koje traje, znatno oštećenje jetre praćeno jakom žuticom, upala pluća, visoka temperatura i slabost srca ugrožavaju život druga Predsednika. Funkcija bubrega se ne uspostavlja. Nastavlja se intenzivno lečenje.[77]
  • 22. april - U popodnevnim časoima došlo je do pogoršanja zdravstevnog stanja predsednika Republike Josipa Broza Tita, koje je ušlo u kritičnu fazu. Preduzimaju se neophodne medicinske mere.[77]
  • 28. april - Primenom odgovarajućih mera lečenja, prevaziđena je kritična faza šoka u koju je drug Predsednik bio zapao u popodnevnim časovima 22. aprila, ali je opšte stanje njegovog zdravlja i dalje vrlo teško. Nastavlja se intenzivno lečenje.[78]
  • 30. april — Znaci oštećenja jetre se povlače, mada je žutica i dalje jako izražena. Smetnje u funkciji probavnih organa nešto su manje. Upala pluća se smiruje. U ranijim pomenutim poremećajima funkcija drugih organa nema značajnijih promena. Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita je međutim i dalje vrlo teško. Nastavlja se intenzivno lečenje.[78]
  • 3. maj — Lako poboljšanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita, postignuto poslednjih dana, i dalje se održava. Međutim, opšte zdravstveno stanje druga predsednika vrlo je teško. Nastavlja se intenzivno lečenje.[78]
  • 4. maj — Opšte stanje zdravlja predsednika Republike Josipa Broza Tita vrlo je teško. Nakon kratkotrajnog lakog poboljšanja, danas su se javili znaci izraženije kardio-cirkularne nestabilosti. Nastavlja se intenzivno lečenje.[79]
  • 4. majDanas, 4. maja 1980. godine, u ranim popodnevnim časovima, došlo je do daljeg teškog pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja predsednika Republike Josipa Broza Tita. I pored preduzimanja svih neophodnih medicinskih mera, postepeno su se gasile sve vitalne funkcije, pa je predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predsednik Saveza komunista Jugoslavije i Vrhovni komandant oružanih snaga SFRJ, maršal Jugoslavije Josip Broz Tito preminuo u 15.05 časova.[79]

Organizacija sahrane[uredi]

Donošenjem novog Ustava SFRJ februara 1974. godine izvršena je izmena uloge i forme Predsedništva SFRJ, koje formirano još juna 1971. godine, pa je ono postalo kolektivni šef države, na čijem se čelu i dalje nalazio predsednik Republike Josip Broz Tito. Prema Ustavu puna nadležnost Predsedništva nastupila bi prestankom funkcije predsednika Republike, odnosno Titovom smrću. Maja 1974. godine Tita je najpre Skupština SFRJ izabrala za predsednika Republike bez ograničenja mandata, a onda je na Desetom kongresu SKJ izabran i za predsednika SKJ bez ograničenja mandata. Na istom Kongresu je bilo formirano i Predsedništvo CK SKJ, kao pandam Predsedništvu SFRJ, koje bi nakon Titove smrti preuzelo ulogu kolektivnog šefa partije. Zbog sve većeg broja godina, ali i zdravstvenih tegoba, koje su zahtevale više odmora, Tito se postepeno povlačio iz politike, baveći se uglavnom spoljnopolitičkim i vojnim pitanjima.

Kako je 1977. godine Tito napunio 85 godina, u rukovodstvu SFRJ i SKJ se sve više postavljalo pitanje njegove smrti. Pošto je Tito bio neprikosnoveni lider druge Jugoslavije sa izgrađenim kultom ličnosti, u vrhu zemlje se razmišljalo da se nakon smrti njegovo telo poput Lenjina balzamuje i izloži u mauzoleju, pošto je to bila praksa u mnogim socijalističkim zemljama poput Sovjetskog Saveza, NR Bugarske, SR Vijetnama i dr. Iako su ovi planovi iznošeni u najstrožijoj tajnosti, Tito ih je naslućivao posebno nakon početka gradnje Vile Mir u okviru kompleksa njegove rezidencije. Pored mauzoleja, koji bi se nalazio u Beogradu, u mogućim planovima državno-partijskog rukovodstva za mesto Titovog poslednjeg počivališta su bile u opticaju još dve lokacije – rodni Kumrovec i memorijalni kompleks Dolina heroja na Sutjesci. Ipak sve ove predloge i dileme je presekao sam Josip Broz Tito koji je tokom 1979. godine izrazio svoju želju da bude sahranjen na tradicionalan način u zimskoj bašti tzv. „Cvećari“,[e] koja se nalazila u okviru kompleksa njegove rezidencije u Užičkoj ulici u Beogradu.[81]

Prve planove o sahrani Josipa Broza Tita rukovodstvo SFRJ i SKJ počelo je da realizuje početkom januara 1980. godine, ubrzo nakon njegovog prijema u Klinički centar u Ljubljani. Planovi su bili veoma detaljni i naznačeni kao „Dan X + 4”, odnosno dan smrti i četiri naredna dana predviđena za ceremoniju oproštaja i sahrane. Na izradi planova je pored državno-partijskog rukovodstva bio angažovan i određen broj stručnjaka iz raznih oblasti, kao i ljudi sa televizije oko realizacije prenosa čitave ceremonije. Zbog svoje važnosti planovi su označeni kao strogo čuvana državna tajna. Za realizaciju ceremonije oproštaja od Josipa Broza Tita i same sahrane, Predsedništvo SFRJ je formiralo čitav niz komisija i odbora, a za glavnog kordinatora čitave ceremonije je bio određen general-pukovnik Bruno Vuletić, dok je za operativnog izvršitelja imenovan general-major Martin Špegelj. Takođe, u pripremama sahrane učestvovao je i tadašnji generalni sekretar Predsedništva SFRJ general-pukovnik avijacije Ivan Dolničar. Iako su planovi za sahranu napravljeni dosta pre Titove smrti, na početak same realizaciji se čekalo do zvaničnog objavivanja smrti, pa je tako grobnica u Kući cveća dovrešna tek ujutro 8. maja, svega nekoliko sati pre sahrane.[81][82][83]

Prenos posmrtnih ostataka[uredi]

Ljubljana[uredi]

U ranim jutarnjim časovima 5. maja 1980. godine, nakon završene obdukcije, oficiri garde, u pratnji ađutanta Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ admirala Zvonimira Kostića, su kovčeg sa posmrtnim ostacima Josipa Broza Tita izneli iz Kliničkog centra[84] i pogrebnim vozilom, za čijim volanom se nalazio zamenik komandira Specijalne auto čete pukovnik Ivan Kužnik,[85] preneli u zgradu Skupštine SR Slovenije na Trgu revolucije (danas Trg republike). U auli Skupštine, odmah ispod Titovog spomenika, nalazio se kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima, prekriven jugoslovenskom zastavom. Dosta pre zakazanog vremena, veliki broj ljudi iz Ljubljane, ali i drugih krajeva Slovenije, uprkos kiši ispunio je prostor na Trgu ispred zgrade Skupštine, čija je ulazna fasada bila obmotana crvenim somotom. Oko 7.30 časova prostor ispred glavnog ulaza u Skupštinu su ispunile delegacije društveno-političkih organizacije SR Slovenije, grada Ljubljane i drugih organizacija, među kojima su bili najviši slovenački društveno-politički radnici, revolucionari, narodni heroji, drugovi i saradnici Josipa Broza Tita — Ivan Maček, Lidija Šentjurc, Zdenka Kidrič, Pepca Kardelj, Tone Fajfar, Jože Vilfan, Aleš Bebler, Miha Marinko, Franc Leskošek, Stane Dolanc, Milan Kučan i dr. Pored njih, ispred Skupštine su se takođe nalazili Partizanski pevski hor, orkestar milicije i počasna četa pripadnika JNA.[86][87][88][89]

Za to vreme u auli Skupštine su se smenjivale počasne straže pored Titovog kovčega, a poslednju su držali članovi porodice Broz. U 7.45 časova šestorica oficira garde su Titov kovčeg iznela iz zgrade Skupštine i položile na odar ispred glavnog ulaza.[90] Nakon toga su u ime delegacije Socijalističke Republike Slovenije, predsednik Predsedništva SR Slovenije Viktor Avbelj i predsednik CK SK Slovenije France Popit, položili venac od karanfila i orhideja sa natpisom: Predsedniku Republike Josipu Brozu Titu — Socijalistička Republika Slovenija. U ime grada heroja Ljubljane, u kojoj je vodio svoju poslednju bitku, od predsednika Tita se oprostio predsednik Skupštine grada Marjan Rožič, koji je između ostalog rekao — „Opraštamo se od čoveka i revolucionara koji je uvek bio neposredan, za svakoga jasan i razumljiv, od dobrog čoveka, prijatelja svih nas, učitelja i rukovodioca istovremeno...” Posle govora, hor je počeo sa izvođenjem numere „Pesma Titu”, a oficiri garde su Titov kovčeg uneli u pogrebno vozilo, koje je u pratnji počasnog eskorta od pet vojnih „kampanjola” krenulo ka železničkoj stanici.[91][86][87][88][89]

Kolona vozila se kretala seledećom trasom: Šubičeva ulica — Titova cesta (danas Slovenačka cesta) — Masarikova cesta — Trg Osvobodilne fronte. Duž čitave trase, ulice su bile zasipane cvećem, a sa strane su stajali ljudi i odavali počast. U 8.15 kolona vozila je stigla ispred železničke stanice, gde se već nalazila nepregledna masa naroda, kao i partizanski borci koji su nosili 50 ratnih zastavi slovenačkih partizanskih brigada, delegacija 500 železničara, počasna četa JNA i vojni orkestar. Dok su akademski hor „Tone Tomšič” i vojni orkestar izvodili pesmu „Jugoslavijo” gardisti su Titov kovčeg uneli u Plavi voz i postavili u salon-vagon. Ispraćen zvukom fabričkih sirena Plavi voz je u 8.30 časova napustio Ljubljanu i krenuo ka Zagrebu i Beogradu. Pored članova porodice Broz, na poslednje putovanje predsednika Tita su pratili članovi državno-partijske delegacije, koju su sačinjavali — Fadilj Hodža, Stane Dolanc, Todo Kurtović, Mika Špiljak, Vladimir Šćekić, Vasil Tupurkovski, Stana Tomašević, Branislav Ikonić i Džemil Šarac. Čitava ceremonija oproštaja Ljubljane od Tita, ispred zgrade Skupštine, kao i kretanje pogrebne povorke, direktno je prenosila televizija.[86][87][88][89]

Duž čitave pruge između Ljubljane i Zagreba, a posebno kod železničkih stanica, okupljao se narod koji je želeo da oda poslednju poštu predsedniku Titu. Prolazeći kroz železničke stanice, ali i mesta na samoj pruzi, gde se okupljao narod, Plavi voz je usporavao, a prvo mesto su bile Kresnice. Potom su sledile — Litija, Zagorje na Savi, Zidani Most, Sevnica, Blanca, Krško, Brežice i Dolovi, nakon čega je Plavi voz napustio teritoriju SR Slovenije i preko Zaprešića ušao u Zagreb.[86][92]

Zagreb[uredi]

Glavni zagrebački kolodvor

U Zagreb je Plavi voz stigao u 10.30 časova, a njegov ulazak na Glavni kolodvor označila je centralna zagrebačka sirena. Dok su oficiri garde iz voza iznosili kovčeg sa Titovom posmrtnim ostacima, vojni orkestar JNA je svirao pogrebni marš „Slava herojima”. Nakon toga, oficiri garde su kovčeg postavili na odar ispred glavne zgrade Zagrebačkog kolodvora, čija je fasada prekrivena crvenim somotom i velikom Titovom slikom. Na Tomislavljevom trgu, preko puta kolodvora, nalazila se velika masa naroda, građana Zagreba, ali i drugih delova Hrvatske. Pored članova porodice Broz i članova delegacije, koji su bili u počasnoj pratnji, pored Titovog odra je stajala i grupa istaknutih društveno-političkih radnika Socijalističke Republike Hrvatske i grada Zagreba, u kojoj su se nalazili — Jakov Blažević, Milka Planinc, Jure Bilić, Ivica Gretić, Milutin Baltić, Jovo Ugarčić, Ivo Latin, Dragutin Plašč i dr, kao i Mladen Pejnović predsednik Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Hrvatske koji je držao Štafetu mladosti, koja je na vest o Titovoj smrti zaustavljena u Slunju, a potom preneta u Zagreb. Dok su vojni orkestar i pevački zborovi izvodili pesmu „Zdignite brati zastave” delegacija grada Zagreba, u kojoj su se nalazili Ivo Latin, Dragutin Plašč, Lutvo Ahmetović, Stjepan Hundih, Vlado Filković i Zlata Ruškovački, je na odar položila venac sa natpisom: Voljenom Titu — radnički Zagreb.[93]

Portal NOB 2.svg

Bio je peti maj,

iz Skoplja me je vodio put,

na stanicama duž pruge svud

tišina i nema bol.

Bitola, Maribor, Rijeka,

Nikšić, Zenica, Bor

i svaki čovek i svaki dom

je žalio dušom svom.

deo iz pesme „Tri put sam video Tita”, Đorđa Balaševića

Nakon toga u ime grada heroja Zagreba, od predsednika Tita se oprostio predsednik Gradske konferencije Saveza komunista Zagreba Dragutin Plašč, koji je između ostalog rekao — „U istoriji se rađa malo ljudi koji svojim nadahnućem, svojim umom i voljom pretvaraju misao u delo i snagu povesti. Jedan od njih je naš Tito...” Nakon oproštajnog govora, pevački zbor je najpre otpevao pesmu „Druže Tito mi ti se kunemo”, a posle nje zagorsku popjevku „Fala”. Za to vreme ofciri garde su kovčeg skinuli sa odra i poneli ka Plavom vozu. Ispred njih su dvojica gardista nosila venac, a za kovčegom je išao Mladen Pejnović noseći Štafetu mladosti, članovi porodice Broza, članovi počasne delegacije, kao i najviši državno-partijski rukovodioci SR Hrvatske. Tačno u 11.12 minuta Plavi voz je ispraćen zvukom fabričkih sirena napustio zagrebački kolodvor i krenuo ka Beogradu. Čitavu ceremoniju oproštaja u Zagrebu, kao i ranije u Ljubljani, direktno je prenosila televizija.[94][95][96]

Kretanje Plavog voza od Zagreba do Beograda, kao i ranije od Ljubljane do Zagreba, bilo je ispraćeno mnogobrojnom masom naroda, koja se u želji da oda poslednju počast Titu, okupljala uglavnom kod železničkih stanica, ali i na određenim mestima duž pruge.[97] Prolazeći pored njih voz je usporavao u Ivanić-Gradu, Popovači, Kutini, Banovoj Jaruzi, Novskoj, Rajiću, Novoj Gradiški i Starom Petrovom Selu. Prolazeći kroz Slavonski Brod, oko 14.00 časova, Plavi voz je uz zvuk fabričkih sirena propratilo više od 50.000 ljudi iz ovog dela Slavonije, ali i iz susednih opština SR Bosne i Hercegovine. Nakon toga okupljeni narod je voz dočekivao u Vrpolju, Mikanovcima i Vinkovcima, gde se oko 14.30 okupio veliki broj ljudi iz Vukovara, Osijeka i Županje, kao i počasna jedinica JNA iz Vinkovačkog garnizona. Nakon prolaska kroz Tovarnik, Plavi voz je napustio teritoriju SR Hrvatske i prešao u SR Srbiju, gde je Titove posmrtne ostatke očekivala masa naroda u Šidu i Sremskoj Mitrovici, ali i u Laćarku, Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Batajnici, Zemunu i Novom Beogradu.[94][98][99]

Beograd[uredi]

Nakon putovanja dugog 574 kilometra, na prvi peron Glavne železničke stanice u Beogradu, Plavi voz je stigao u 17.00 časova, gde su ga sačekali najviši predstavnici federacije, deo porodice Broz i Titova supruga Jovanka, predstavnici SR Srbije, SAP Vojvodine i Kosova, grada Beograda i Jugoslovenske narodne armije. Uz zvuke „Posmrtnog marša proletera”, koje je izvodio vojni orkestar JNA, i počasnog pozdrava združenog odreda JNA sastavljenog od pripadnika mornarice, vazduhoplovstva i pešadije, oficiri garde su izneli Titov kovčeg i postavili ga na odar ispred zgrade Glavne železničke stanice, preko puta koje se na Trgu bratstva i jedinstva (danas Savski trg) okupilo više od 150.000 građana Beograda, ali i drugih delova Srbije.[100] Na bini ispred železničke stanice nalazili su se najviši državno-partijski funkcioneri federacije i SR Srbije, među kojima su bili — Lazar Koliševski, Stevan Doronjski, Veselin Đuranović, Dragoslav Marković, general Nikola Ljubičić, Dobrivoje Vidić, Ivan Stambolić, Branko Pešić, Dušan Gligorijević, Mahmut Bakali, Špiro Galović, Tihomir Vlaškalić, Živorad Kovačević, Dušan Čkrebić, Iljaz Kurteši, Kiro Gligorov i dr. U ime grada heroja Beograda oproštajne reči predsedniku Titu uputio je Dušan Saša Gligorijević predsednik Gradske konferencije Saveza komunista Beograda, koji je između ostalog rekao — „Ogromnu i neizrecivu tugu i bol oseća svaki čovek naše zemlje. Nebrojeno puta ovde smo pozdravljali našeg voljenog druga Tita, izražavajući mu naše divljenje, podršku, poštovanje i ljubav. Danas Beograd prvi put dočekuje Tita u tišini...”[101][102][103]

Nakon oproštajnog govora, dok su oficiri garde Titov kovčeg sa odra preneli u pogrebno vozilo, za čijim volanom se nalazio komandir Specijalne auto čete Gardijske brigade pukovnik Marko Agbaba,[104] mešoviti pevački hor zapevao je pesme „Druže Tito mi ti se kunemo” i „Jugoslavijo”. U pratnji počasnog eskorta na motociklima, kao i šest vojnih „kampanjoli” pogrebno vozilo je krenulo ka Skupštini SFRJ sledećom trasom: Trg bratstva i jedinstva — Nemanjina ulica — Ulica kneza Miloša — Trg Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića). Čitavim putem, kojim je prošla kolona vozila, nalazio se veliki broj građana, a najviše ih je bilo u Pionirskom parku preko puta ulaza u zgradu Skupštine.[101][102][103]

Mimohod u Skupštini[uredi]

Pogrebna povorka je u 17.35 časova stigla do zgrade Skupštine SFRJ, preko puta koje se nalazio veliki broj građana Beograda. Ispred glavnog ulaza u zgradu skupštine, nalazio se vojni orkestar koji je izvodio zvuke „Posmrtnog marša proletera” i počasna četa pripadnika JNA, dok se na samom ulazu nalazila grupa najviših državno-partijskih funkcionera SFRJ i SKJ. Osam generala i admirala Jugoslovenske narodne armije — Janko Sekirnik, Tihomir Šareski, Zorko Čanadi, Drago Štok, Rahmija Kadenić, Stevan Roglić, Drago Nikolić i Miodrag Ivanović — su kovčeg sa posmrtnim ostacima Josipa Broza Tita izneli iz pogrebnog vozila i položili na odar u centralnom holu skupštine, nakon čega je prekriven jugoslovenskom zastavom.[105] Nakon toga u hol skupštine su ušli oficiri grade, koji su nosili jastučiće sa Titovim odlikovanjima. Predvodio ih je ađutant Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ admiral Zvonimir Kostić koji je nosio jastuče sa tri Titova Ordena narodnog heroja. Pet jastučića sa jugoslovenskim odlikovanjima postavljena su ispred kovčega, dok je osam jastučića sa inostranim odlikovanjima postavljeno sa leve i desne strane. Za to vreme osmorica pripadnika garde su stajala sa obe strane odra.[106] Nakon toga je počelo polaganja venaca i izjavljivanje saučešća članovima Titove porodice — supruzi Jovanki i sinovima Žarku i Miši.[107] Prvi venac na odar predsednika Tita položili su njegovi sinovi, a nakon njih je venac sa natpisom: Dragom Titu — Jovanka položila supruga.[108] Potom su položeni venci u ime najviših državnih i partijskih organa i društveno-političkih organizacija — Lazar Koliševski je položio venac u ime Predsedništva SFRJ, Stevan Doronjski u ime Predsedništva CK SKJ, Veselin Đuranović u ime Saveznog izvršnog veća, Dragoslav Marković u ime Skupštine SFRJ, general Nikola Ljubičić u ime Jugoslovenske narodne armije, Todo Kurtović u ime SSRN Jugoslavije, Mika Špiljak u ime Saveza sindikata Jugoslavije, general Kosta Nađ u ime SUBNOR Jugoslavije, Vasil Tupurkovski u ime SSO Jugoslavije, general Bogdan Pecotić u ime Rezervnih vojnih starešina i Vjera Kovačević u ime Konferencije za pitanja društvenog položaja žena Jugoslavije. Posle saveznih organa i društveno-političkih organizacija, vence su položile delegacije republika i pokrajina — Raif Dizdarević i Nikola Stojanović u ime SR Bosne i Hercegovine, Angel Čemerski i Strahil Gigov u ime SR Makedonije, Milan Kučan i Anton Vratuša u ime SR Slovenije, Dobrivoje Vidić i Tihomir Vlaškalić u ime SR Srbije, Jakov Blažević i Milka Planinc u ime SR Hrvatske, Veljko Milatović i Vojo Srzentić u ime SR Crne Gore, Radovan Vlajković i Dušan Alimpić u ime SAP Vojvodine i Džavid Nimani i Mahmut Bakali u ime SAP Kosova.[109][110][103]

Naslovna strana knjige Bilo je časno živjeti s Titom, posvećene Titovoj bolesti, smrti i sahrani. Na naslovonoj strani: građani u mimohodu ulaze u Skupštinu kako bi odali poslednju počast predsedniku Titu.

Nakon polaganja venaca, otpočelo se sa držanjem počasnih straža pored odra predsednika Tita. U periodu od 18 do 20 časova počasne straže su držali najviši rukovodioci federacije, saveznih društveno-političkih organizacija, republika i pokrajina. Prvu počasnu stražu držali su članovi Predsedništva SFRJ — Lazar Koliševski, Cvijetin Mijatović, Sergej Krajger, Petar Stambolić, Vladimir Bakarić, Vidoje Žarković, Stevan Doronjski i Fadilj Hodža,[111] a odmah nakon njih članovi Predsedništva CK SKJ — Dušan Dragosavac, Dobrosav Ćulafić, Stane Dolanc, Aleksandar Grličkov, Nikola Ljubičić, Branko Mikulić, Miloš Minić, Lazar Mojsov, Hamdija Pozderac i Andrej Marinc. Potom su usledile počasne straže Skupštine SFRJ, Saveznog izvršnog veća, oružanih snaga SFRJ, Savezne konferencije SSRN, Veća Saveza sindikata, Predsedništva SUBNOR, Predsedništva SSOJ, Predsedništva Savezne konferencije RVS, Predsedništva Konferencije za pitanja društvenog položaja žena, pa počasne straže svih republika i pokrajina i grada Beograd.[109] Počasnu stražu je činilo osam osoba, a smenjivale su se neprekidno na četiri minuta. Prema protokolu je bilo predviđeno da počasne straže traju pet minuta, ali kako su one kasnije smanjene na tri minuta i kako ih je činilo i po deset osoba, za ukupno 60 časova i 45 minuta, koliko je kovčeg sa Titovim telom bio u centralnoj skupštinskoj sali, smenilo se ukupno 950 počasnih straža, sa više od 8.000 ljudi iz čitave Jugoslavije.[112]

U toku noći između 5. i 6. maja, kao i u toku prepodneva 6. maja, smenjivale su se počasne straže iz Beograda, a potom su došle delegacije iz gradova heroja i glavnih gradova — Drvara, Zagreba, Ljubljane, Novog Sada, Prilepa, Prištine, Sarajeva, Skoplja, Titograda i Cetinja. Od 13.00 časova su se smenjivale počasne straže narodnih heroja Jugoslavije, u kojima je bilo više od 150 narodnih heroja, a potom straže Saveta federacije, Centralnog komiteta SKJ, Saveza sindikata, Konferencije za pitanja društvenog položaja žena, delegata Skupštine SFRJ, Udruženja španskih boraca, kao i delegacija gradova koji nose Titovo ime — Titovog Velesa, Titove Korenice i Titovog Užica i delegacije mesta u kojima je živeo tokom svog revolucionarnog rada — Smederevske Palanke, Kraljevice, Siska, Bjelovara i Kamnika. U toku naredne noći između 6. i 7. maja ponovo su se smenjivale počasne straže iz Beograda. Tokom 7. maja smenjivalo se 259 počasnih straža, koje su činile delegacije — sinjskih alkara, Saveza novinara Jugoslavije, Saveza književnika Jugoslavije, lovačkih društava, muzičkih umetnika, likovnih umetnika, Saveza lekarskih društava, dramskih umetnika, zajednice Univerziteta, Kabineta predsednika Republike, Saveznog sekreterijata za unutrašnje poslove, Saveznog sekreterijata za inostrane poslove, Saveznog sekreterijata za narodnu odbranu, učenika Političke škole iz Kumrovca, Saveza inženjera i tehničara Jugoslavije, i dr. Ispred oružanih snaga SFRJ je bilo 50 počasnih straža, sa 472 pripadnika JNA, a najviše počasnih straža bilo je iz Beograda, ukupno 582 i u njima je učestvovalo više od 4.600 Beograđana.[113][112]

Komemoracije[uredi]

Sahrana[uredi]

Pogrebna povorka[uredi]

Pogrebna povorka, čijim je kretanjem u celini komandovao general-pukovnik Miloš Stanimirović, sastojala se iz dva dela i sa platoa ispred Skupštine SFRJ je krenula u 12.25 časova. Na čelu prvog dela povorke nošene su državna zastava SFRJ i partijska zastava SKJ, koje su nosili pukovnici Sreto Milanović i Luka Perišić, lični pratioci predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga. Iza njih su nošene zastave jugoslovenskih socijalističkih republika. Nakon partijske i državnih zastava, kretala su se tri ešalona sa starešinama i pitomcima Vojne akademije koji su nosili 365 ratnih zastava, među kojima su bile 341 zastava brigada NOV i POJ i 24 zastave stranih brigada formiranih na području Jugoslavije. Sve zastave bile su spuštene na pola koplja.

Iza ratnih zastava kretala se grupa od oko 100 narodnih heroja Jugoslavije, a iza njih se kretao združeni odred oružanih snaga SFRJ i milicije, kojim je komandovao pukovnik Andrija Šilić. Združeni odred je bio podeljen u pet ešalona – pripadnika pešadije, vazduhoplovstva, mornarice, teritorijalne odbrane i milicije. Nakon pripadnika oružanih snaga, kretala se grupa sastavljena od pripadnika JNA i omladinaca, koja je nosila 20 venaca, među kojima su bili – venac supruge Jovanke, sinova Žarka i Miše, Predsedništva SFRJ, Predsedništva CK SKJ, Skupštine SFRJ, Saveznog izvršnog veća, Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Saveza sindikata Jugoslavije, Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, Konferencije za pitanja društvenog položaja žena, oružanih snaga SFRJ, socijalističkih republika i pokrajina.

Deo posmrtne povorke sa lafetom na kome su Titovi posmrtn ostaci prelazi preko Mostarske petlje.

Na čelu drugog dela kolone nalazio se združeni vojni orkestar JNA, koji je tokom krtanja povorke svirao posmrtne marševe. Iza vojnog orkestra, kretao se ešalon pripadnika Garde JNA, a iza njega grupa generala i viših oficira koja je nosila pet crvenih jastuka sa Titovim domaćim odlikovanjima. Na čelu ove grupe išao je general-pukovnik Dušan Pekić, koji je nosio Titova tri Ordena narodnog heroja. Nakon oficira koji su nosili odlikovanja, kretalo se vojno terensko vozilo marke Fiat-Zastava 1107 JD (poznato kao Kampanjola) koje je vuklo lefet brdskog topa B-1 na kome se nalazio sanduk sa Titovim posmrtnim ostacima prekriven jugoslovenskom zastavom. Za volanom terenskog vozila nalazio se komandir Specijalne auto-čete pukovnik Marko Agbaba, a na suvozačevom mestu se nalazio njegov zamenik pukovnik Ivan Kužnik.[114] Pored lafeta su išla desetorica oficira Garde i deset radnika – petorica rudara iz Vreoca: Milorad Čitlučanin, Dragan Dargićević, Milorad Klipa, Radiša Petrović i Ljubodrag Marković i petorica metalskih radnika iz Beograda – Dmitar Banjac, Prvoslav Marković, Danko Milivojević, Ljubivoje Jevtić i Veroljub Nikolić.

Iza lafeta sa posmrtnim ostacima išao je ađutant Vrhovnog komandanta kontraadmiral Zvonimir Kostić, a iza njega Titova supruga Jovanka Broz, sinovi Žarko i Miša i drugi članovi porodice, među kojima su bili – unuke Zlatica i Svetlana, unuci Josip Joška i Edvard, snaja Mira i dr. Iza porodice su išli najviši savezni, republički i pokrajinski funkcioneri i Titovi saradnici – članovi Predsedništva SFRJ, članovi Predsedništva CK SKJ, predsednik Skupštine SFRJ, predsednik SIV, predsednici Predsedništva socijalističkih republika i autonomnih pokrajina, članovi ranijih sastava Politbiroa i članovi Izvršnog komiteta CK SKJ, predsednik Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, predsednik Veća Saveza sindikata Jugoslavije, predsednik Saveznog odbora SUBNOR Jugoslavije, predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, predsednik Saveza rezervnih vojnih starešina Jugoslavije, predsednik Konferencije za pitanja društvenog položja žena, predsednik Ustavnog suda Jugoslavije, potpredsednik Skupštine SFRJ, potpredsednik SIV, predsednici veća Skupštine SFRJ, članovi Saveznog izvršnog veća, izvršni sekretari Predsedništva CK SKJ, šef Kabineta predsednika Republike, predstavnici Saveznog sekreterijata za narodnu odbranu, poglavari verskih zajednica, članovi Centralnog komiteta SKJ, članovi Statutarne komisije i Nadzornog komiteta SKJ, predsednici akademija nauka, članovi Saveta federacije, delegacija oružanih snaga SFRJ, delegati Skupštine SFRJ, delegacije socijalističkih republika i autonomnih pokrajina, članovi Predsedništva Savezne konferencija SSRN Jugoslavije, članovi Predsedništva Veća Saveza sindikata Jugoslavije, članovi Predsedništva Saveznog odbora SUBNOR Jugoslavije, članovi Predsedništva SSO Jugoslavije, delegacija Beograda, delegacija Kumrovca, članovi lekarskog konzilijuma i Titovi lični lekari, članovi Kabineta predsednika Republike, članovi Predsedništva SRVS Jugoslavije, sudije Ustavnog suda Jugoslavije, savezni pravosudni organi i vrhovni pravosudni organi Jugoslovenske narodne armije. Na kraju pogrebne povorke nalazio se ešalon pripadnika JNA, kao i nekoliko transportnih vozila JNA za pružanje medicinske i druge pomoći.

Kretanje pogrebne povorke odvijalo se sledećom trasom – plato ispred Skupštine SFRJ, Ulica kneza Miloša, Mostarska petlja, Ulica Bulevar vojvode Putnika, Bulevar Oktobarske revolucije, plato ispred Muzeja „25. maj“, ukupne dužene oko četiri kilometra. Duž trase stajao je špalir pripadnika Garde, pitomaca Vojne akademije, radnika i omladine, kao i veći broj građana Beograda, ali i iz drugih krajeva Jugoslavije. Po dolasku na plato ispred Muzeja „25. maj“ u 14.30 časova, ovde se zaustavlja najveći deo povorke, a u dvorište rezidencije ulaze samo nosioci zastava, venaca i odlikovanja, narodni heroji, vojni orkestar, počasni vod Garde, lafet sa počasnom pratnjom, ađutant, članovi porodice i najviši državni i partijski rukovodioci.

Poslednji oproštaj[uredi]

Galerija 2[uredi]

Naslovne strane novina povodom Titove smrti i sahrane, nakon 8. maj 1980. godine

Strane delegacije na sahrani[uredi]

  Države koje su poslale zvanične delegacije.
  Države koje nisu poslale zvanične delegacije, ali su iz njih došle delegacije partija.
  Države koje nisu poslale zvanične delegacije.

Titovoj sahrani, prisustvovale su 124 zvanične državne delegacije, na čijem se čelu nalazilo 38 šefova država (kraljeva i predsednika), 5 prinčeva, 7 potpredsednika republika, 6 predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, 3 potpredsednika vlada, 12 ministara inostranih poslova, 20 članova vlada i 21 državni funkcioner.

Neki od istaknutih lidera na sahrani bili su:

Televizijski prenos[uredi]

Galerija 3[uredi]

Grob Josipa Broza Tita u Kući cveća u Beogradu

Napomene[uredi]

  1. ^ Dragi predsedniče i druže Tito, sa bratskim osećanjima izražavam tople želje Vaš brzi oporavak. Sada nam je više nego ikad potreban Vaš rad u korist mira — Sandro Pertini, predsednik Italije.[40]
  2. ^ Upravo sam primio vest da ste operisani. Želim da znate da su u ovom trenutku moje misli i molitve sa Vama. Rosalin se pridružuje meni i američkom narodu u željama za Vaš uspešan i brz oporovak — Džimi Karter, predsednik SAD.[41]
  3. ^ Dragi druže Tito, izražavam želju za Vaše što skorije i puno ozdravljenje, Iskreno verujem da ćete odoleti bolesti i da ćete moći još dugo i plodotvorno raditi u interesu naroda Jugoslavije i sovjetsko-jugoslovenskog prijateljstva. S prijateljskim pozdravom — Leonid Brežnjev, predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR i generalni sekretar CK KPSS.[41]
  4. ^ Sa zabrinutošću sam čula o Vašoj bolesti i šaljem Vam najtoplije dobre želje za brzi oporavak — Elizabeta II.[41]
  5. ^ Objekat danas poznat kao „Kuća cveća” izgrađen je 1975. godine kao zimska bašta i tada je nazivan „Cvećara”, dok je naziv ”Kuća cveća nastao tek posle Titove sahrane 1980. godine.[80]

Reference[uredi]

  1. ^ „Odlazak iz Kuće cveća”. www.foto.mij.rs. 30. 11. 1979. 
  2. 2,0 2,1 Stanković 2016, str. 136.
  3. ^ „Sa rukovodiocima Vojvodine u Karađorđevu”. www.foto.mij.rs. 30. 11. 1979. 
  4. ^ „Ručak za diplomatski kor u Karađorđevu”. www.foto.mij.rs. 8. 12. 1979. 
  5. ^ „Sednica Saveta za narodnu odbranu”. www.foto.mij.rs. 18. 12. 1979. 
  6. ^ „Prijem Koliševskog i Đuranovića”. www.foto.mij.rs. 19. 12. 1979. 
  7. ^ „Prijem delegacije JNA”. www.foto.mij.rs. 21. 12. 1979. 
  8. ^ „Snimanje novogodišnje poruke”. www.foto.mij.rs. 26. 12. 1979. 
  9. ^ Stanković 2016, str. 76.
  10. ^ „Doček Nove 1980. godine”. www.foto.mij.rs. 31. 12. 1979. 
  11. 11,0 11,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 6.
  12. ^ „Ručak za zvanice”. www.foto.mij.rs. 1. 1. 1980. 
  13. ^ Poslednja bitka 1981, str. 12.
  14. ^ Stanković 2016, str. 14—17.
  15. ^ Stanković 2016, str. 83—84.
  16. 16,0 16,1 Stanković 2016, str. 87—96.
  17. ^ Dokumenti 1980, str. 15.
  18. ^ „Primanje čestitki”. www.foto.mij.rs. 31. 12. 1979. 
  19. ^ Stanković 2016, str. 97—101.
  20. ^ Stanković 2016, str. 102—103.
  21. ^ Stanković 2016, str. 104.
  22. 22,0 22,1 22,2 Jugoslavija o Titu 1980, str. 15.
  23. ^ Stanković 2016, str. 105—110.
  24. ^ „Susret sa Debejkijem i Knjazevim”. www.foto.mij.rs. 6. 1. 1979. 
  25. ^ Poslednja bitka 1981, str. 22.
  26. ^ Stanković 2016, str. 111—113.
  27. ^ Stanković 2016, str. 116—118.
  28. 28,0 28,1 28,2 Stanković 2016, str. 119—127.
  29. ^ „Sa sinovima Žarkom i Mišom”. www.foto.mij.rs. 23. 1. 1980. 
  30. ^ „U Kliničkom centru u Ljubljani”. www.foto.mij.rs. 23. 1. 1980. 
  31. ^ „Miloš RAŠETA — S TITOM DO KRAJA”. www.vojvodjanskinovinar.rs. 2. 2. 2019. 
  32. ^ „Prijem Lazara Koliševskog i Stevana Doronjskog”. www.foto.mij.rs. 26. 1. 1980. 
  33. ^ „Prijem Nikole Ljubičića”. www.foto.mij.rs. 27. 1. 1980. 
  34. ^ Stanković 2016, str. 132.
  35. ^ Stanković 2016, str. 131.
  36. 36,0 36,1 „Istina o Titovoj smrti”. www.mondo.rs. 4. 5. 2006. 
  37. ^ Stanković 2016, str. 128—130.
  38. ^ Bilo je časno 1981, str. 14—18.
  39. ^ Stanković 2016, str. 143.
  40. ^ Bilo je časno 1981, str. 20.
  41. 41,0 41,1 41,2 Bilo je časno 1981, str. 21.
  42. ^ Stanković 2016, str. 133—134.
  43. ^ „PRVA ISPOVIJEST TITOVA DOKTORA”. www.jutarnji.hr. 4. 5. 2014. 
  44. ^ „PREMINUO DR PREDRAG LALEVIĆ – Doktor koji je lično isključio respirator koji je Tita održavao u životu”. www.novosti.rs. 26. 3. 2019. 
  45. ^ Stanković 2016, str. 130.
  46. ^ Stanković 2016, str. 137.
  47. 47,0 47,1 Posljedni Titovi dani 2015, str. 48.
  48. ^ „Kako je umirao Tito”. www.novosti.rs. 4. 2. 2007. 
  49. ^ Posljedni Titovi dani 2015, str. 16—20.
  50. 50,0 50,1 Bilo je časno 1980, str. 49.
  51. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 59.
  52. 52,0 52,1 Dokumenti 1980, str. 29—40.
  53. ^ „Preminuo spiker Miodrag Zdravković”. www.rts.rs. 11. 5. 2017. 
  54. ^ „Čovek koji je saopštio naciji: Umro je drug Tito”. www.yugopapir.com. 4. 5. 1981. 
  55. ^ Poslednja bitka 1981, str. 70.
  56. ^ Bilo je časno 1981, str. 68.
  57. ^ Poslednja bitka 1981, str. 54.
  58. ^ Dokumenti 1980, str. 30—31.
  59. ^ „Hajduk je 1980. podneo predlog da im se stadion nazove po Titu”. www.nedeljnik.rs. 28. 11. 2017. 
  60. ^ „35 godina od prekinutog meča Hajduk - Zvezda”. www.portalanalitika.me. 4. 5. 2015. 
  61. ^ Bilo je časno 1981, str. 47.
  62. ^ Poslednja bitka 1981, str. 68.
  63. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 38.
  64. ^ Dokumenti 1980, str. 9—14.
  65. ^ Stanković 2016, str. 144—145.
  66. ^ Poslednja bitka 1981, str. 20—22.
  67. 67,0 67,1 67,2 67,3 67,4 67,5 67,6 67,7 Jugoslavija o Titu 1980, str. 16.
  68. 68,0 68,1 68,2 68,3 68,4 68,5 68,6 Jugoslavija o Titu 1980, str. 17.
  69. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 18.
  70. 70,0 70,1 70,2 Jugoslavija o Titu 1980, str. 19.
  71. 71,0 71,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 20.
  72. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 21.
  73. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 22.
  74. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 23.
  75. ^ Jugoslavija o Titu 1980, str. 24.
  76. 76,0 76,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 25.
  77. 77,0 77,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 26.
  78. 78,0 78,1 78,2 Jugoslavija o Titu 1980, str. 27.
  79. 79,0 79,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 51.
  80. ^ „Znamenitosti Beograda: Kuća cveća”. www.belgrade-beat.rs. 14. 4. 2019. 
  81. 81,0 81,1 Posljedni Titovi dani 2015.
  82. ^ „Tito zatrpan mermerom”. www.novosti.rs. 5. 11. 2013. 
  83. ^ „ENIGMA: Da li je Tito sahranjen 8. maja 1980?!”. www.kurir.rs. 9. 12. 2012. 
  84. ^ „Iznošenje kovčega iz Kliničkog centra”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  85. ^ Milutinović 2015, str. 234.
  86. 86,0 86,1 86,2 86,3 Jugoslavija o Titu 1980, str. 339—344.
  87. 87,0 87,1 87,2 Bilo je časno 1981, str. 58—66.
  88. 88,0 88,1 88,2 Poslednja bitka 1981, str. 78—80.
  89. 89,0 89,1 89,2 Dokumenti 1980, str. 34—35.
  90. ^ „Oproštaj od predsednika Tita 1”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  91. ^ „Prenos Plavim vozom od Ljubljane do Zagreba”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  92. ^ Bilo je časno 1981, str. 68—71.
  93. ^ „Odavanje počasti u Zagrebu”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  94. 94,0 94,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 345—350.
  95. ^ Bilo je časno 1981, str. 73—80.
  96. ^ Poslednja bitka 1981, str. 86.
  97. ^ „Na putu za Beograd”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  98. ^ Bilo je časno 1981, str. 82.
  99. ^ Poslednja bitka 1981, str. 80.
  100. ^ „Doček u Beogradu”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  101. 101,0 101,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 351—356.
  102. 102,0 102,1 Bilo je časno 1981, str. 86—89.
  103. 103,0 103,1 103,2 Poslednja bitka 1981, str. 90.
  104. ^ Milutinović 2015, str. 236.
  105. ^ „Donošenje kovčega u Skupštinu SFRJ”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  106. ^ „Kovčeg predsednika Tita u Skupštini SFRJ”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  107. ^ „Izjave saučešća članovima porodice”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  108. ^ „Polaganje venaca supruge Jovanke”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  109. 109,0 109,1 Jugoslavija o Titu 1980, str. 359—362.
  110. ^ Bilo je časno 1981, str. 92.
  111. ^ „Počasne straže rukovodilaca”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980. 
  112. 112,0 112,1 Dokumenti 1980, str. 81—84.
  113. ^ Zaveti 1981, str. 49.
  114. ^ Milutinović 2015, str. 239.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]