Срби у Русији

С Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Русији
Српска застава
Укупна популација
60.000
Региони са значајном популацијом
Москва
Језици
руски и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
српска дијаспора
Овај чланак је део серије о Србима
Срби
Српска култура
Срби по територијама
  • Аутохтоне земље
Подгрупе и сродни народи
Српске земље
Српска православна црква
Српски језици и наречја
Историја

Срби у Русији су грађани Русије који се изјашњавају да су српског порекла.

Срби имају дугу историју на територији данашње Русије, имали су велику улогу у стварању савремене Русије. Углавном су то били војсковође, дипломате, поморци и научници српског порекла, у периоду од 18. до 20. века.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Срби из различитих делова српских земаља насељавали су се протеклих векова у Русију. Прва досељавања била су индивидуална, па тако налазимо пример српског монаха Лазара Хиландарца који је 1404. године осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији. Српска племкиња из породице Јакишић, Ана Глинска била је мајка Јелене Глинске, и бака и васпитачица првог руског цара Ивана Грозног који је владао у шеснаестом веку.

Прва већа досељавања Срба у Руско царство десила су се за време Петра Великог. Године 1723. од Срба граничара из Војне крајине основан је Српски хусарски пук, на челу са Јованом Албанезом из Подгорице. Царица Ана је основала 1727. године хусарску регименту састављену од самих Срба.[2]

Нова досељавања десила су се за време царице Катарине, када су основане војно-административне јединице Нова Сербија и Славеносербија на територији данашње Украјине. Аустријски пуковник Јован Хорват је октобра 1851. године отишао у Русију, и сам се договорио са руским Сенатом о насељавању Срба граничара. Дана 22. јануара 1752. потписана о одлука о томе. Нова Србија где је Србе предводио Јован Хорват "от Куртић"(по месту у Чанадској жупанији)[3] основана је 1752, а Славеносрбија са предводницима Јованом Шевићем и Рајком Прерадовићем 1753. Нова Србија и Славеносрбија укинуте су 1764, а Српски хусарски пук 1783. године.

Историчар Турског царства Хамер, помиње у својој књизи јуначки отпор и страдање Срба у Русији 1769. године. Они су бранили "Новоросијски крај", од најезде татарског Хана Крим Гираја са његових 100.000 ратника коњаника. Дана 12/23. јануара те године погинуло је на бојном пољу 10.000 Срба као руских војника, док је заробљено њих 7.000 Срба. Татарски Хан је тек након погибије Срба граничара, могао да опустоши ту покрајину руске царевине.[4]

Српски ратници истакли су се у ратовима у којима су учествовали о чему сведоче одликоваља, али и племићке титуле које су добиле српске породице које су служиле у Русији (Божићи, Владиславићи, Војновићи, Вујићи, де Прерадовићи, Змајевићи, Зорићи, Ивелићи, Књажевићи, Милорадовићи, Мирковићи, Подгоричани, Текелије, Хорвати, Шевићи, Штерићи) и дале значај број војсковођа и генерала и других знаменитих људи. Петар Текелија стигао је до чина генерал-аншеф, а генерал-потпуковник Симеон Зорић познат је и као љубавник царице Катарине друге. У морнарици истакли су се адмирали Матија Змајевић и Марко Војновић, оснивач црноморске флоте.

Важно је истаћи да је у Бородинској бици, у оквиру руске армије је учествовало 37 генерала, од чега су њих десет били српског порекла. Учествовало је и мноштво војника нижег ранга. Неки су били досељеници у Русију, као генерал Ђорђе Арсенијевић Емануел, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Иванов Ивелић (рођен у Рисну, Црна Гора), док су већина били потомци друге или треће генерације српских исељеника у Русију из 18. века. Међу генералима, највише се прочуо Михаил Андрејевић Милорадовић, пореклом из Херцеговине, генерал пешадије, херој Отаџбинског рата 1812, који је командовао централним позицијама Бородинске битке. Успео је да заустави напредовање француске претходнице, коју је водио маршал Мира. Истакнутих Срба ратника било је и у другим ратовима као што су Руско-јапански рат, Октобарска ревлоуција, Руски грађански рат...Број Срба у Русији (Новој Србији) износио је 1828. године - 12.000 душа.[5]

У политици истакао се гроф Сава Владиславић Рагузински, као дипломата Петра Великог склопио је Кјахтински споразум, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. века о и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу. Александар Књажевић био је министар финансија Руске империје и сенатор, а међу Србима било је и управитеља губернија.

Теодор Јанковић-Миријевски, филозоф и педагог, извршио је реформу школства у Руском царству, Атанасије Стојковић био је професор и ректор универзитета у Харкову, Огњеслав Костовић Степановић истакао се бројним изумима, а вајар Јевгениј Вучетић бројним споменицима у совјетско доба као што су Споменик војнику ослободиоцу, Мајка отаџбина зове!...

У Петрограду су октобра 1866. године тамошњи студенти и ђаци Срби основали своје "Друштво 'Србска општина'". Циљ његовог постојања је узајамно помагање и дружење далеко од родног краја. Оно је припадало широј организацији "Уједињена омладина српска".[6] За куповину деоница радикалског "Братства" у Новом Саду је стигао прилог 1897. године, од 60 ф. од тамошњег "Добротворителног општества". "Први руски глумац", трагичар, у петроградском дворском позоришту био је Србин Бокељ, Василије Лучић из Пераста.

Постојало је у Москви у 19. веку црквено „Српско подворје”. Августа 1899. године прославило је 25 година свог трајања. Царске власти су српском митрополиту Михаилу на Сељанки уступили једну православну цркву и кућу да у њима делује подворје.[7] Његов настојатељ био је 1879. година архимандрит Сава.[8] Када је отваран срски генерални конзулат у Москви, чинодејствовао је на освећењу резиденције архимандрит Подворја, отац Ћирил.[9]

Отворен је у лето 1897. године српски генерални конзулат у Москви. За конзула је изабран Рус, А.С.Вишњаков. Његова резиденција је била управо у његовом московском стану, у Малој Јакиманској улици. На кућној уличној фасади постављени су српски грб и развијена српска државна застава. У Петрограду је већ био српски посланик, генерал Грујић.

У Омску је 1897. године живео Србин из Шајкашке, Атанасије Јечинац. Слао је одатле дописе у српске листове, нарочито новосадску "Заставу". Послао је тада свој прилог од 60 ф. у Нови Сад, за деонице радикалског "Братства".[10]

Новине су 1898. године писале о успешним Србима у руском царству. Тако је Србин Дубровчанин инжењер Александар Југовић за руску државу градио жељезничку пругу у Кини. Та пруга је требало да повеже Кину са Европом, излазећи на Сибирску руску пругу. Југовић је био кандидат за руског министра, а његов брат је у то време као индустријалац био власник неколико фабрика за прераду памука у Туркменистану. Сибирску пругу - једну велику деоницу је раније градио још један Србин Дубровчан, инжењер Јеромије Сабуркосић. Он је у то време шеф важне пруге Москва-Савељско на Волги. Истакли су се у руској жељезници још други Срби: Бокељ Јакшић помоћник начелника царске жељезнице, такође инжињер Чеповић итд.[11]

Српска колонија у Москви основала је децембра 1909. године Друштво "Невесиње", за чијег је председника био изабран архимандрит Михаило, настојник српског подворја у Москви.[12]

Познати Срби у Русији[уреди | уреди извор]

Принцезе[уреди | уреди извор]

Војска[уреди | уреди извор]

Политика[уреди | уреди извор]

Наука, образовање, књижевност и уметност[уреди | уреди извор]

Црква[уреди | уреди извор]

  • Пахомије Логофет, проповедник, канониста, јеромонах и хагиограф светогорски, у Русији, од 1460. године у Новгороду; Њекрасов је написао монографију о њему - Пахомиј Серб.
  • Ефрем Јанковић Тетовац, из Полога у Јужној Србији, епископ мохачко-барањски па руски митрополит Суздаљски и Јурјевски
  • Кипријан, митрополит Кијева и од целе Русије (1376-1406)[20], књижевник и преводилац
  • Петар Смелић[21], александроневски архимандрит, Бјелгородски и Обојански митрополит 1736-1740, умро 1744. године
  • Софроније Младеновић, (1721-1781), родом из Новог Сада, игуман московског Знаменског манастира,
  • Јован Шангајски Максимович, владика и светац, српског порекла
  • Јован Тобољски Максимовић, 17-18. век, митрополит светац, српског порекла
  • Миланковић, (родом из Новог Сада) архимандрит у Донском манастиру (тада) код Москве, 1788. године[14]
  • Макарије Петровић, архимандрит Тверског Желтикова (Целтиковског) манастира, родом из Темишвара, у Кијеву 1753. године, предавач на Духовној академији,
  • Исаија Светогорац, јеромонах, преводилац црквених дела, од 1517-1519. године

Остало[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ И Срби ударили темеље Русије („Вечерње новости“, 24. август 2013)
  2. ^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1889. године
  3. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  4. ^ "Отаџбина", Београд 1889. године
  5. ^ "Банатски алманах", Темишвар 1828.
  6. ^ "Застава", Пешта 1866. године
  7. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1879. године
  9. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године
  10. ^ "Застава", Нови Сад 1897. године
  11. ^ "Цариградски гласник" бр. 20, 14.05.1898.г.
  12. ^ "Политика", Београд 1909. године
  13. ^ "Сербски летописи", Будим 1844.
  14. ^ а б в г д ђ Аутобиографија Саве Текелије
  15. ^ а б Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 557. 
  16. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  17. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  18. ^ "Србскиј народниј лист", Будим 1840. године
  19. ^ „Поклонска: Имам српску крв”. rs.sputniknews.com. 30. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  20. ^ Александар Стојачковић: "Историја восточно-славенског богослуженија и кирилског книжества код Славена западне цркве...", Нови Сад 1847. године
  21. ^ Стеван М. Димитријевић: "Грађа за српску историју из руских архива и библиотека", Београд 1922.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срби_у_Русији&oldid=27013894”