Aleksandar Obrenović

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Aleksandar Obrenović (višeznačna odrednica).

Aleksandar I Obrenović
Vlaho Bukovac — Aleksandar I Obrenović, 1900. (Narodni muzej Srbije).
Lični podaci
Puno ime	Aleksandar Obrenović
Datum rođenja	(1876-08-14)14. avgust 1876.
Mesto rođenja	Beograd, Kneževina Srbija
Datum smrti	29. maj 1903.(1903-05-29) (26 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srbija
Uzrok smrti	atentat
Grob	Crkva svetog Marka u Beogradu
Visina	oko 1,74m
Porodica
Supružnik	Draga Obrenović
Roditelji	Milan Obrenović Natalija Obrenović
Porodica	Đorđe Obrenović (polubrat)
Dinastija	Obrenovići
kralj Srbije
Period	6. mart 1889 — 29. maj 1903.
Prethodnik	Milan Obrenović
Naslednik	Druga vlada Jovana Avakumovića (privremeno) Petar I Karađorđević
Čin	redov (od 14. (2) avgusta 1883) pešadijski potporučnik (od 14. (2) avgusta 1888) Vojvoda (feldmaršal)
Monogram Aleksandra, kralja Srbije Standarta kralja Srbije

Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.

Rođen je 14. (2) avgusta 1876. kao prvi sin i dete kneza Milana Obrenovića i kneginje Natalije, oko mesec i po dana nakon početka Prvog srpsko-turski rata, a dve nedelje nakon smrti babe Marije Obrenović. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu. Dobio je ime Aleksandar po svom kumu ruskom caru Aleksandru II. Kada je imao dve godine u sedmom mesecu mu se rodio brat Sergej, ali je par dana po rođenju preminuo, tako da je Aleksandar ostao jedini bračni sin dinastije Obrenović. Na svoj sedmi rođendan 14. (2) avgusta 1883. ga je otac zvanično upisao u vojne redove. Povodom toga je kralj Milan istog dana izdao i proglas u zvaničnim novinama u kojima se to javlja javnosti, a pored toga je objavio i da VII bataljon stalnog kadra od tada postaje puk, i da se zove "Puk Njegovog Visočanstva Kraljevića Prestolonaslednika Aleksandra".

Detinjstvo mu je bilo obeleženo svađama njegovih roditelja, koji su se naposletku nezvanično razveli 1886, posle čega je on živeo u inostranstvu sa majkom. Prema uslovima nezvaničnog razvoda, njih dvoje su živelu u Visbadenu u Nemačkoj. Dve godine kasnije je kralj Milan zahtevao da se Aleksandar vrati kod njega, što je Natalija odbila, pa je na predlog Ota fon Bizmarka organizovana otmica princa Aleksandra u Visbadenu, kada je pod vojnom i policijskom pratnjom dvanaestogodišnji Aleksandar uzet od majke, i poslat u Srbiju. Oko šest meseci nakon toga, na državni praznik proglašenja Kraljevine Srbije, otac mu je 6. marta (22. februara) 1889. iznenada podneo ostavku na mesto kralja i preneo krunu na njega. S obzirom da nije imao ni punih 13 godina, do punoletstva, koje je trebalo biti 14. (2) avgusta 1894, u njegovo ime je vladalo Namesništvo koje su činili Jovan Ristić, Jovan Belimarković i Kosta Protić. Prema Slobodanu Jovanoviću, za vreme Namesništva je mladi kralj bio velika misterija za narod, jer je retko izlazio u javnost, a i tim retkim prilikama je uvek išao okružen teškom oružanom pratnjom. Javnost je bila obaveštavana o njegovom obrazovanju, i uglavnom je mogla da ga vidi na nekim svetkovinama i državnim praznicima.

Aleksandar se 1893. proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Ovaj državni udar je iz senke organizovao njegov otac Milan. Par meseci nakon što je preuzeo vlast, otišao je u Topolu i položio venac na Karađorđev grob. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu. 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.

Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije.

Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine, a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Nikolićem. Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.

Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine. Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham. Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama.

Mladost

Rano detinjstvo

Slika Aleksandra Obrenovića iz detinjstva sa roditeljima.

Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića 29. maja 1868. njegov otac Milan Obrenović je izabran za novog kneza Srbije. Milanov otac Miloš je bio brat od strica knezu Mihailu. Milan se oženio Natalijom Keško, kćerkom moldavskog bojara.

Slika iz ranog detinjstva

Aleksandar Obrenović je rođen 14. (2) avgusta 1876. godine u jednom porodilištu koje je lično finansirao njegov otac Milan, koji je u to vreme bio knez. Rođendan mu je bio 8 dana pre rođendana njegovog oca. Oko dva meseca pre njegovog rođenja je Kneževina Srbija započela Prvi srpsko-turski rat, a mesec dana ranije mu je preminula baba sa očeve strane, Marija Obrenović. U zvaničnim Srpskim novinama je navedeno da je porođaj kneginje Natalije prošao dobro, i da su i ona i novorođeni prestolonaslednik dobrog zdravlja. Njegovu majku je 4 dana po njegovom rođenju uhvatila groznica za koju je navedeno da nije ozbiljna, ali zbog nje ona i knez Milan za razliku od ustaljenog običaja nisu primali nikoga u dvor za Milanov 22. rođendan, koji je bio 22. (10) avgusta. Glas Crnogorca je 17. (5) avgusta preneo da se kneginja Natalija porodila i dala Srbiji naslednika. Tom prilikom je napisano i "Djeleći ovu radost naše rođene braće u Srbiji, želimo da se skorim sjedinimo u drugoj sve-srpskoj, zajedničkoj radosti na uranku oslobođenja ukupnog naroda srpskoga, što u Turskoj strada". U to vreme je Kneževina Crna Gora takođe vodila rat protiv Turaka.

Kršten je 22. (10) oktobra 1876, na prvu godišnjicu braka njegovih roditelja. Mitropolit beogradski Mihailo ga je sa sveštenstvom krstio, a dobio je ime Aleksandar po svom kumu ruskom caru Aleksandru II. Cara rusije je predstavljao ambasador u Srbiji Andrej Nikolajevič Karcov, a pored njega su na krštenju prisustvovali i svi tadašnji konzuli, ministri, činovnici, i ostali zvaničnici.

Kada je imao dve godine, 14. (2) septembra 1878. mu se rodio mlađi brat Sergej (Sergije). Za razliku od Aleksandra, Sergej je kršten vrlo brzo posle rađanja, a u zvaničnim novinama Kneževine Srbije je navedeno da su i on i kneginja Natalija dobro, uprkos tome što se on rodio u 7. mesecu trudnoće. Nažalost, Sergej je živeo samo 5 dana pre nego što je 19. (7) septembra preminuo usled grčeva u grkljanu. Istog dana je bio sahranjen u Staroj crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Kada je imao oko 5 godina na njegovog kuma Aleksandra II, po kome je dobio ime, 13. marta 1881. je izvršen atentat, a 13. (1) juna mu je preminula prababa sa očeve strane Tomanija Obrenović. Tomanija je bila supruga Jevrema Obrenovića, i sa njim je započela granu dinastije Obrenović kojoj su pripadali Milan i Aleksandar. Iduće godine, kada je 6. marta (22. februara) Srbija proglašena za kraljevinu, Aleksandar je trećim članom proglasa kralja Milana Obrenovića postao kraljević prestolonaslednik. Bio je prvi kraljević Srbije posle cara Dušana, koji je bio kraljević svom ocu Stefanu Dečanskom. U godini kada je postao kraljević je na njegovog oca Milana 11. oktobra izvršen neuspešni atentat, kada je Ilka Marković, udovica Jevrema Markovića, promašila kralja pucnjem iz revolvera.

Upis u vojne redove

Objava kralja Milana o upisu Aleksandra Obrenovića u vojne redove 02.08.1883

Po ustaljenom običaju za prestolonaslednike njegov svaki rođendan se svečano proslavljao, a na njegov sedmi rođendan 14. (2) avgusta 1883. otac kralj Milan ga je zvanično upisao u vojne redove. Povodom toga je kralj Milan istog dana izdao i proglas u zvaničnim novinama u kojima se to javlja javnosti, a pored toga je objavio i da VII bataljon stalnog kadra od tada postaje puk, i da se zove "Puk Njegovog Visočanstva Kraljevića Prestolonaslednika Aleksandra". Takođe je objavljeno i da je nemački car Vilhelm I pozvao Milana da u prvoj polovini septembra 1883. prisustvuje velikim manevrima XI korpusa nemačke vojske u okolini Homburga, na koji se on odazvao. Ministar vojske general Tihomilj Nikolić je objavio naredbu povodom tog događaja, u kome je naveden redosled prilikom vojne svečanosti koja bi obeležila taj čin, i rečeno je da kraljević Aleksandar pristupa kao redov u 1. četu VII bataljona stalnog kadra u čiji rekrutni krug spada varoš Beograd.

Na dan proslave i svečanog čina povodom Aleksandrovog ulaska u vojsku Beograd je bio okićen mnogobrojnim narodnim trobojkama, a ulice su od 8 sati ujutru bile pune naroda. U 9 pre podne je u crkvi Ružici započela arhijerejska služba i blegodarenje koje je vodio mitropolit beogradski Teodosije sa mnogobrojnim sveštenstvom. Sedmi bataljon, u koji je Aleksandar ulazio i koji je od tog dana nosio njegovo ime, bio je postrojen u gornjem gradu, a pored njih su bili prisutni i predstavnici ostalih trupa beogradskog garnizona uz oficire. Po okončanju službe u Ružici mitropolit Teodosije je sa litijom krenuo ka tribini koja je bila pripremljena za kralja Milana, kraljicu Nataliju, i prestolonaslednika Aleksandra. Na tribini su već bili prisutni ministri aktuelne vlade Milana Piroćanca. Dolazak kraljevske porodice je pozdravljen svečanom pucnjavom topova sa beogradskih zidina.

Kralj i kraljica su u grad stigli u 10 sati uz pozdrav okupljenog naroda. Na tribini je najpre pročitana molitva, pa je zatim komandant aktivne vojske pročitao naredbu i ukaz kralja Milana koji je objavljen na naslovnoj strani službenih novina. Zatim su vojni ministar (Tihomilj Nikolić), komandant dunavske divizije, komandant dunavske divizije, komandant dunavskog pešadijskog puka, komandant VII bataljona, i komandir 1. čete tog bataljona prišli kralju i dali mu formular čete. On je svojeručno u njega upisao ime kraljevića Aleksandra, što je pozdravljeno 21 topovskim metkom. Bataljon se zatim postrojio za paradni marš, a Aleksandra su do njega otpratili ministar vojske, komandant divizije, komandant pešadijskog dunavskog puka i jedan kraljev ađutant. Kao znak da od tada stupa u službu pod zastavom mladi Aleksandar ju je poljubio, rukovao se sa komandantom bataljona i komandirom čete, pa se sa njim postavio na čelo kolone. I taj čin je pozdravljen ispaljivanjem 21 topovskog metka, pa je bataljon sa Aleksandrom na čelu paradnim maršem prošao ispred oca i majke, pa se vratio na tribinu praćen vojnim ministrom i komandantima.

Vojska se onda postrojila u prvobitni raspored, pa je komandant aktivne vojske kao najstariji oficir pozdravio kralju u ime cele vojske zbog prilike da učestvuju u tom činu, i da su počašćeni time što je prestolonaslednik stupio u njihove redove. Kralj se na to zahvalio i održao jedan kratak govor posle čega su se vratili u dvor uz pozdrav okupljene vojske.

Tog dana je u čast događaja u narodnom pozorištu bila svečana predstava, u oficirskoj kasarni banket sa koncertom na kome je prisustvovao i kralj Milan. Sutradan 15. (3) avgusta poslepodne je Aleksandar pozvao veliki broj vršnjaka u goste, i na užinu.

Vaspitanje i kasnije detinjstvo

Aleksandar Obrenović sa oko 10-ak godina

Oko mesec dana nakon što se upisao u vojne redove je kralj Milan doneo uredbu da se od naroda pokupi oružje, što je kasnije dovelo do Timočke bune. Brigu o mladom Aleksandru je isključivo vodio knez (potonji kralj) Milan. Po uzrastanju mladog kraljevića, kralj Milan je naredio da se pošalje na školovanje u Pariz o njegovom trošku. Zajedno sa mladim kraljevićem tada su se u Parizu nalazili njemu u pomoć i dva istaknuta prijatelja kuće Obrenovića - Jovan Ristić i Kosta Protić, koji će kasnije, za vreme Aleksandrovog maloletstva, biti namesnici. Na Liceju je stekao solidno obrazovanje, naučio je francuski i ruski jezik.

Detinjstvo kraljevića Aleksandra je bilo obeleženo svađama njegovih roditelja. Milan Obrenović je bio autokratski vladar i bio je vrlo nepopularan među narodom. Za vreme njegove vladavine Srbija je postala nezavisna država i dobila je teritorijalno proširenje na Berlinskom kongresu. Pošto je Rusija podržavala Bugarsku i izdejstvovala Sanstefanski mir, kralj Milan se u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku. Uz austrougarsku podršku se 1882. proglasio kraljem. Vojni poraz u Srpsko-bugarskom ratu i Timočka buna, koju su vodili neki članovi Narodne radikalne stranke, bili su težak udarac Milanovom ugledu. Ni na privatnom planu kralju Milanu nije išlo. Nakon deset godina braka, svađe između kralja i kraljice su postajale sve češće i oštrije. Kralj Milan nije bio veran suprug, a kraljica Natalija je bila pod jakim ruskim uticajem. Par se 1886. razišao i privatno i politički. Kraljica Natalija je napustila Srbiju i sa sobom povela desetogodišnjeg kraljevića Aleksandra.

Nezvanični razvod i sporazum kralja Milana i kraljice Natalije iz 1887.

Aleksandar sa majkom kraljicom Natalijom.

Detinjstvo kraljevića Aleksandra je bilo obeleženo svađama njegovih roditelja. Nakon deset godina braka, svađe između kralja i kraljice su postajale sve češće i oštrije. Kralj Milan nije bio veran suprug, a kraljica Natalija je bila pod jakim ruskim uticajem. Par se 1886. razišao i privatno i politički, ali još uvek ne i službeno. Aleksandrovi otac i majka su u Beogradu 18. (6) aprila 1887. postigli sporazum koji se odnosio na njegovo vaspitanje i dalji život. Dogovoreno je da će Aleksandar sa majkom kraljicom Natalijom tokom 1887/88. živeti u nekom nemačkom gradu oko čijeg izbora bi i kralj i kraljica morali da se zajedno slože, i koji pored prikladne klime mora da ima ili srpsku ili rusku pravoslavnu crkvu. Izbor je pao na Visbaden koji ima rusku pravoslavnu crkvu Svete Jelisavete. U sporazumu između Milana i Natalije je pisalo i da će Natalija dovoditi Aleksandra u Srbiju tokom praznika. Po nekim tumačenjima se smatra da je kralj Milan mislio da će u Srbiji doći do nekih političkih nemira i previranja, pa da je kao dodatni razlog tražio neko mesto u inostranstvu za ženu i sina.

Aleksandar Obrenović sa Lazarom Dokićem i dvema devojkama u Firenci. Uslikano 1888. godine.

Spomen-ploča na zamku Vinćiljata nadomak Fjezolea. Na ploči između ostalog piše da je "18. aprila 1888. njeno Veličanstvo Natalija kraljica Srbije, njen sin Aleksandar, nasledni princ Đorđo vojvoda od Lejhtenberga sa mnogobrojnom svitom posetio ovaj dvorac".

Kraljica Natalija je iz Beograda 12. maja (30. aprila) 1887. posebnim brodom pošla sa Aleksandrom, koji je u tom trenutku imao nepunih 11 godina, za Drobeta-Turnu Severin, odakle su posle železnicom preko Bukurešta, Jašija i Odese otišli na Krim. Tamo su jedno vreme živeli na Jalti. Posle oko 2 meseca su se 13.(1) jula vratili u Srbiju. Aleksandar je ostao u Beogradu, a Natalija je 16. (4) jula u 6 ujutru zasebnim vozom otišla do Međulužja, a zatim zaprežnim kolima do Aranđelovca. Iz Aranđelovca se vozom vratila u Beograd 17 dana kasnije, odnosno 2. avgusta (21. jula) u 7 i 20 ujutru. Aleksandar je sa ocem 5. avgusta (25. jula) brzim (munjevitim) vozom otputovao u Budimpeštu odakle su posle otišli u banju Tatru. Kraljević Aleksandar je u inostranstvu sa ocem proslavio 11. rođendan. Njegova majka je 17. (5) avgusta u 5:35 ujutru brzim vozom iz Beograda preko Budimpešte otišla u Baden (Austrija) kod Beča,

U Pešti je Natalija uzela sina od oca i produžila za Vizbaden. Kralj Milan se sam vratio u Srbiju i Beograd 24. (12) oktobra 1887. u 10 i 15 uveče. Iz Vizbadena su Aleksandar i Natalija početkom novembra 1887. otišli u Italiju a početkom maja 1888. vratili se u Nemačku i Vizbaden. Tokom boravka u Italiji su posetili i Firencu, koja je rodno mesto njegove majke. Tada je nastala i slika mladog Aleksandra sa Lazarom Dokićem i sa još dvema devojkama. Sa majkom, 6. vojvodom od Lejhtenberga Đorđom Maksimilijanovičem Romanovskim i mnogobrojnim pratiocima su 18. aprila 1888. posetili zamak Vinćiljata nadomak Fjezolea. Tamo se i danas nalazi spomen ploča nastala povodom tog događaja.

Otmica i povratak u Srbiju

Za više informacija pogledajte: Otmica princa Aleksandra u Visbadenu

Vila Klementina u Visbadenu uslikana 2011. godine. U ovoj vili je, nakon nezvaničnog razvoda njegovih roditelja aprila 1887, Aleksandar jedno vreme živeo sa majkom, sve do otmice jula 1888.

Kralj Milan i Aleksandar Obrenović 1888. godine

Sporazum koji su njegovi roditelji potpisali je isticao 1888. godine. Njegova majka Natalija je 4. juna 1888. pismom obavestila kralja Milana da je iznajmila jako lepu vilu u Vizbadenu i da će tamo živeti. Tog leta je rekla kralju da namerava da dođe u Beograd, što je on vrlo izričito odbio, i pritom joj saopštio da je crkvi podneo zahtev za zvanični razvod. Usledila je međusobna prepiska njih dvoje, a Natalija je odbila Milanov zahtev za razvodom. Milan joj je 14. juna poslao poruku u kojoj zahteva da ga Natalija "prizna za supruga i oca", i da u skladu mu sa tim pošalje sina nazad u Srbiju bez ikakve pratnje. Dodao je i da, u slučaju da ona to ne ispuni, "strana vlada je spremna da ga vrati nazad". Ako bi ona odbila taj zahtev, kralj bi Aleksandra silom uzeo od nje, a ako bi se kojim slučajem vratila u Beograd - on bi je pritvorio, uzeo sina, i prinudio je da potpiše razvod braka.

Kosta Protić, ministar vojni u trećoj vladi Nikole Hristića, bio je poslat juna 1888. da vrati Aleksandra iz Visbadena u Beograd kod oca.

Milan joj je poslao novi primerak sporazuma, koji je on pre slanja potpisao, gde je pisalo da se Natalija obavezuje da do Aleksandrovog punoletstva 1893. uopšte neće dolaziti u Srbiju, i da će do tada ostati da živi u Visbadenu. Prebivalište bi mogla da promeni samo uz Milanovu pismenu saglasnost. Natalija je i taj sporazum odbila, a kralj Milan je 20. juna poslao Kosti Protiću, vojnom ministru tada aktuelne treće vlade Nikole Hristića, "konačne i neopozive instrukcije" da pripremi poseban voz koji će vratiti Aleksandra u Srbiju. Dok je Kosta Protić bio odsutan, njegovo mesto ministra vojnog je izvršavao komandant moravske divizijske oblasti general Petar Topalović. Protić se sutradan sastao sa regionalnim predsednikom Visbadena Lotarom fon Vurmbom, koga je upoznao sa situacijom i od koga je zatražio pomoć u slučaju da kraljica Natalija pruža otpor. U petak 13. jula uveče je načelnik policije Paul fon Rajnbaben otišao u vilu Klementinu, koja je već danima bila strogo čuvana, i saoštio je Nataliji da će prestolonaslednik u 10 sati ujutru napustiti vilu, ako je potrebno i silom. Milan je za pomoć pisao nemačkom caru Vilhelmu II, koji je relativno skoro stupio na presto, i Bizmarku, a nemački car je Nataliji lično napisao i telegram u kome traži od nje da mirno prepusti sina ocu. I Natalija je pisala evropskim dvorovima, ali nisu stali na njenu stranu.

Naslovna strana austrijskih novina das Interessante Blatt (zanimljivi list) od 19. 07. 1888. Iznad slike na nemačkom jeziku piše "Srpska kraljica i prestolonaslednik"

Rano ujutru 13. jula je vila Klementina bila puna pripadnika tajne policije i čuvara, a malo pre 10 su major Kijević i potporučnik Bjalović, koje je kralj Milan postavio za Aleksandrove ađutante, ušli u vilu. Nešto posle njih je stigao načelnik policije uz 3 inspektora i 12 policajaca, i posle pregovora su preuzeli Aleksandra, i odveli ga kod Koste Protića koji ga je uveo u prethodno pripremljeni voz. Za Aleksandrom su u njega ušli i dva ađutanta i Protić, i svu su se oko jula 1888. vratili u Beograd. Natalija je u međuvremenu nakon Aleksandrovog odlaska i sama u roku od 10 sati morala da napusti Nemačku.

Aleksandar se od tada stalno nalazio na Dvoru, gde je o njegovom vaspitanju brinulo više guvernanti. Tu je naučio da svira klavir, da piše poeziju, da peca, da ide u lov. Uglavnom se nalazio pod nadzorom svoga oca, kralja Milana Obrenovića. Otac ga je 14. (2) avgusta te godine, na njegov 12. rođendan, vojno unapredio iz čina pešadijskog narednika u čin pešadijskog potporučnika. Jedan od razloga Milanovog prisilnog vraćanja sina je za oko pola godine postao jasniji, kada je za širu javnost pomalo neočekivano abdicirao 6. marta (22. februara) 1889. (na sedmu godišnjicu proglašenja kraljevine), i preneo krunu na tada dvanaestogodišnjeg Aleksandra.

Poslednji period kao kraljević 1888/89

Ubrzo po povratku u Beograd je 3. avgusta (22) jula u 2:30 ujutro sa ocem vozom otišao u inostranstvo. Sutradan su oko 15:15 stigli u Beč, zatim su 8. avgusta (27. jula) bili u Bledu, da bi na kraju stigli u Toblah. Iz inostranstva su se vratili u Beograd 19. (7) oktobra u 12:32. Propustili su proslavu u Beogradu povodom 100 godina Vuka Karadžića održanu 20. (8) septembra.

Objava mitropolita Teodosija povodom razvoda braka Milana i Natalije Obrenović. Objavljeno na naslovnoj strani Srpskih novina 24. (12) oktobra 1888.

Aleksandrov otac Milan je 23. (11) oktobra 1888. poslao pismo mitropolitu beogradskom Teodosiju uz zahtev za razvod braka sa kraljicom Natalijom. Njih dvoje su se oko pre dve godine razišli, ali se nisu i zvanično razveli. Milan je tom prilikom dao obrazloženje koje je objavljeno na naslovnoj strani službenih novina. Odluka mitropolita Teodosija da se brak razvodi je objavljena u istom broju na naslovnoj strani, pa su od 24. (12) oktobra 1888. godine, tačno nedelju dana posle 13. godišnjice braka, kralj i kraljica bili razvedeni, i brak koji je sklopljen 17. (5) oktobra 1875. je proglašen ništavnim.

Posle razvoda kralj Milan je 26. (14) oktobra na naslovnoj strani zvaničnih novina objavio da se iduće godine proslavlja 500 godina Kosovske bitke, i da raspisuje izbori za Veliku narodnu skupštinu koja bi odlučivala o novom Ustavu. Ustav je proglašen 2. januara 1889. (22. decembra 1888), a za dalju Aleksandrovu budućnost je, između ostalih poglavlja, bitno 9. poglavlje (O kralju), i članovi 9, 57, i 70. U članu 57. se navodi da je Aleksandar naslednik prestola, a član 70. navodi da ako se kralj odrekne prestola, odnosno "ako bi za svojeg života preneo svoju vlast na svojega maloletnog naslednika", ima pravo da imenuje tri Kraljeva Namesnika. Član 72. kaže da ako kralj premine a prestolonaslednik je maloletan - o njegovom vaspitanju se staraju namesnici, a ako kralj odstupi od prestola (abdicira) onda se on stara o tome. Ovim odredbama je Milan postavio temelje za svoju abdikaciju i buduće Treće namesništvo. Objavom o abdikaciji od 6. marta (22. februara) 1889. će javnosti biti objavljeno da je kralj Milan već duže vreme razmišljao o abdikaciji, ali do tada je to za širu javnost bilo na nivou glasina.

Par dana pre abdikacije je 3. marta (19. februara) 1889. objavljeno da će biti prijema u dvoru kod kralja i prestolonaslednika, a da će biti prisutni i skoro ceo državni vrh, crkveni velikodostojnici, i uprava školstva. Dan pre prijema je kralj Milan dodelio razna odlikovanja i vojnim i civilnim licima. Neki od gomile odlikovanih su bili i konjički potpukovnik Dimitrije Cincar-Marković i njegov rođeni brat artiljerijski major Marko, koji su dobili medalju za vojničke vrline, a pešadijski major Pavle Jurišić je dobio Orden Takovskog krsta III stepena.

Kralj Srbije (1889—1903)

Abdikacija i ukazi kralja Milana

Objava povodom abdikacije kralja Milana 6. marta (22. februara) 1889. Proklamacija se nalazila na naslovnoj i na drugoj strani novina.

Pod njegovim ocem je Srbija oko početka njegove vladavine ostvarila izvesne uspehe. U Drugom srpsko-turski ratu je ostvarila teritorijalno proširenje, pri čemu je verovatno najbitnije oslobođenje Niša od Turaka 1878, stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu iste godine, i 1882. postala kraljevina. Međutim kasnije je 1883. izbila Timočka buna, a dve godine kasnije je Srbija teško izgubila Srpsko-bugarski rat. Pored svega na porodičnom polju je poraslo neslaganje sa kraljicom Natalijom, što je dovelo do nezvaničnog razvoda, posle koga je Aleksandar sa majkom godinu dana bio u inostranstvu, pa posle do njegove otmice i vraćanja u Srbiju posle koga je uređen i zvanični razvod njegovih roditelja. Sve ovo je ostavilo traga na kralju Milanu koji je privatno razmišljao o abdikaciji, ali je za širu javnost ovo još uvek bilo na nivou glasina. Krajem njegove vladavine je decembra 1888. donet novi Ustav Srbije.

Na sedmu godišnjicu proglašenja kraljevine, 6. marta (22. februara) 1889, Milan je abdicirao u korist sina, i imenovao Jovana Ristića, Jovana Belimarkovića i Kostu Protića kao članove Namesništva za kralja Aleksandra, pošto je on tada imao nepunih 13 godina. U tekstu objave o abdikaciji je u uvodu rečeno da se kralj Milan odrekao prestola "davši sledstva Svojoj od duže vremena pothranjivanoj nameri", čime je potvrdio glasine koje su kružile u narodu. Konkretan razlog abdikacije u objavi nije dat. Aleksandar je u ovom periodu dobio i polubrata po ocu Đorđa (Obrena). Sa dinastičkog položaja su Obrenovići bili u teškom položaju pošto su im od članova strogo muške linije ostali samo Aleksandar i Milan, pa je u tom pogledu Aleksandar dospeo u sličan položaj u kojem je njegov otac bio 1868. posle atentata na kneza Mihaila. Jovan Ristić je bio svestan svih okolnosti, te su mere bezbednosti podignute na najviši nivo, zbog čega su savremenici stekli utisak da maloletni kralj živi u nekoj vrsti kućnog pritvora.

Slika Aleksandra Obrenovića iz 1890. godine

Bista prestolonaslednika Aleksandra, radionica H. Zimanija, 1889. (Istorijski muzej Srbije)

U trenutku abdikacije kralja Milana Obrenovići su od grane Miloša Obrenovića preko njegove najstarije ćerke Petrije imali njenog sina barona Miloša Bajića, a od kneza Mihaila vanbračnog sina Velimira. Žena kneza Mihaila Julija Hunjadi je takođe bila živa, ali se u međuvremenu preudala za vojvodu Karla od Arenberga. Srednji rođeni brat kneza Miloša Jovan je imao ćerke Anastasiju i Ermilu, koje su naposletku nadživele vladavinu dinastije Obrenović. U grani najmlađeg rođenog brata kneza Miloša Jevrema, kojoj su pripadali kralj Milan i Aleksandar, od njegove ćerke Anke su bili živi njen sin Aleksandar Konstantinović i ćerka Katarina. Aleksandar Konstantinović je imao tada jednogodišnju ćerku Nataliju koja se 1902. udala za Mirka Petrovića Njegoša, drugog sina kneza Nikole Petrovića Njegoša. Kralj Milan je otprilike oko svoje abdikacije dobio svog trećeg sina Obrena (Đorđa), a prvog sa svojom ljubavnicom Artemizom Hristić. Bilo je i nekih potomaka Jakova Obrenovića, polubrata po majci kneza Miloša, Jovana i Jevrema.

Milan je ukazima uredio da Namesništvu prepušta vaspitanje svog sina, i amnestirao je Nikolu Pašića koji je od 1883. i Timočke bune živeo van Srbije. Malo pre abdikacije je 6. marta (22. februara) za staratelje svoga sina odredio dr Nikolu Krstića i dr Lazara Dokića. Posle abdikacije je ostao oko 2 nedelje u Srbiji, da bi 29. (17) marta otišao za Niš, odakle je Orijent ekspresom otišao kod turskog sultana u Carigrad. Tamo je stigao posle dva dana putovanja, a tamo se pored sultana Abdula Hamida II sreo i sa poslanikom Srbije u Turskoj Stojanom Novakovićem, poslanikom Ujedinjenog Kraljevstva u Turskoj, i sa vaseljenskim patrijarhom Dionisijem V. Posle sastanka sa sultanom je neko vreme ostao u Carigradu, da bi 11. aprila (30. marta) otišao na oproštajnu audijenciju kod turskog sultana, i otišao u 5 po podne u hodočašće u Jerusalim. I posle abdikacije je u zvaničnim srpskim novinama Aleksandrov otac oslovljavan kao kralj Milan, a negde i kao Kralj-Otac. Prema jednim nemačkim izvorima je Milan, pored zvaničnih, dogovorio i neke tajne sporazume sa Namesništvom, prema kojima je zadržao bitan nezvanični uticaj na srpsku politiku. On je putovao po Evropi i Bliskom istoku, a najčešće stalno boravište mu je bilo u Pusterskoj dolini u Južnom Tirolu.

Treće Namesništvo (1889—1893)

Za više informacija pogledajte: Treće namesništvo (1889—1893)

Naslovna strana austrijskih satiričnih novina Der Floh (buva) od 17. marta 1889. Na natpisu iznad piše mali Aleksandar Veliki, a prikazano je kako se Aleksandar Obrenović penje na Bukefala, koji predstavlja Srbiju, dok ga Jovan Ristić pridržava.

Treće namesništvo je, po Ustavu iz 1889. godine, obrazovao kralj Milan i ono je stupilo na dužnost odmah po abdikaciji, 6. marta 1889. godine. U vreme izrade ustava (oktobar—decembar 1888) kralj je već bio siguran da će napustiti presto. Zato je brižljivo radio na članovima ustava kojima je definisana izborna procedura i nadležnosti namesnika. Na osnovu člana 70 Ustava, kralj Milan je sebi obezbedio pravo da izabere tročlano namesništvo. Njegov izbor pao je na dva generala, Jovana Belimarkovića i Kostu Protića, i na šefa Liberalne stranke, Jovana Ristića, koji je vršio namesničku dužnost i za vreme maloletstva Milana Obrenovića. Takav izbor namesnika mnogo govori o pogledima kralja Milana kako da osigura opstanak dinastiji, koja je njegovom abdikacijom ostala da počiva na jednoj ličnosti – dvanaestogodišnjem prestolonasledniku, Aleksandru Obrenoviću.

Povlačenjem sa scene stožera te dinastije Milana Obrenovića bilo je sasvim izvesno da će antidinastičke struje ojačati, čime će na dnevni red biti postavljeno dinastičko pitanje. Neposredno posle abdikacije brojni izvori svedoče o tome da je bilo ozbiljnih nastojanja da se Obrenovići uklone s prestola. Za očuvanje dinastije bili su neophodni dokazani obrenovićevci. Jovan Ristić je isplivao u prvi plan kao centralna ličnost Namesništva. Shodno njegovoj prošlosti u pogledu očuvanja prestola za vreme Drugog namesništva i bogatog iskustva u državnim poslovima, po oceni kralja Milana, on je bio najpodesnija ličnost i za Treće namesništvo, bez obzira na lični animozitet koji je odranije postojao između njih. S drute strane, generali Belimarković i Protić trebalo je da obezbede dinastiji podršku i poverenje vojske, koja će postati njen glavni stožer. Belimarković je bio general, najstariji po rangu. Vojska, koju je kralj Milan stvorio, imala je na svojim najvažnijim mestima odane ljude. To je trebalo da deluje na radikale, ultraše, koji su odbijali svaki sporazum sa dvorom. Kralj Milan je insistirao na tome da se prilikom predaje vlasti najpre oficiri zakunu na vernost novom vladaru i zato je oficirski kor bio 6. marta u sali Novog dvora. U svom obraćanju oficirima, podoficirima i vojnicima kralj Milan je izjavio da je srpska vojska bila nepokolebljiv stub za vreme njegove vladavine i da joj on zahvaljuje na vernosti i vrhovno komandovanje nad srpskom vojskom prenosi na svoga sina, kralja Aleksandra, a do njegovog punoletstva vojska će izvršavati zapovesti kraljevskog Namesništva.

Namesništvo je, primivši vršenje kraljevske vlasti, izdalo Proklamaciju narodu, u kojoj je istaklo pravac svog rada: ustavnost, zakonitost, rad i štednju, red i mir. Ustavna ovlašćenja Namesništva bila su veoma velika; ono je, u ime kralja, imalo važne kompetencije u sferi zakonodavne i izvršne vlasti. U zakonodavstvu je bilo ravnopravno s drugim zakonodavnim telom, Skupštinom, dok je izvršnu vlast vršilo preko vlade, koja je bila podjednako odgovorna i Namesništvu i Skupštini. Vladar, odnosno vršioci kraljevske vlasti, trebalo je da postavljaju sve činovnike. Namesnici su, umesto kralja, imali isključivo pravo potvrđivanja i proglašavanja zakona, te nijedan zakon nije imao snagu dok ga Namesništvo ne proglasi.

Portret mladog kralja Aleksandra u pariskoj reviji LES ANNALES POLITIQUES ET LITTERAIRES. Revue Populaire paraissant le Dimanche 1891, Pariz. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem poklona 2008. godine.

Od unutrašnjih pitanja, tri su bila prioritetna: borba s antidinastičkim strujama, izrada organskih zakona kojima se Ustav uvodi u život i sređivanje finansija. Ipak, pre svih pobrojanih zadataka, isplivalo je na prvo mesto dnevnog reda eliminisanje uticaja kraljevih roditelja na postojeći režim. I za namesnike i za ministre, to je bio hitan posao koji je okončan tek u leto 1891. godine. Da bi učvrstili svoje položaje, Namesništvo i vlada bili su primorani da rade dogovorno i pronalaze kompromise. U spoljnoj politici primat su imala pitanja koja su se odnosila na sređivanje odnosa s Rusijom i Austro-Ugarskom, uznemirenom zbog poslednjih promena u Srbiji, kao i pitanje agilnijeg rada na polju nacionalne politike.

Sporazum sa kraljem Milanom

U delokrug rada Namesništva, sticajem okolnosti, našli su se i poslovi koji su se ticali uređenja odnosa u Kraljevskom domu. Namesnici, po Ustavu, nisu mogli za vreme kraljevog maloletstva rešavati zakonskim putem pitanja koja se neposredno tiču samog kralja, Međutim, zarad stabilnosti u zemlji i učvršćivanja stanja posle abdikacije, moralo se stati na put daljem lomljenju kopalja između bivših kraljevskih supružnika, koje je uvek išlo na štetu prestola, zemlje, pa i ugleda namesnika. Odnosi Namesništva s kraljem Milanom bili su precizirani Ustavom i naročitim aktom s bivšim kraljem, potpisanim 7. marta 1889, dan posle abdikacije. Međutim, za odnose Namesništva s kraljevom majkom nije utvrđen nijedan akt, tim pre što se kraljica u Ustavu ne spominje i što ona nema nikakva ustavna prava. Opasnost je bila tim veća, jer kraljica nije priznavala zakonitost razvoda od oktobra 1888. godina i tražila je načine da ga pravno obori. Zato su namesnici odmah preuzeli ulogu posrednika između kralja Milana i kraljice Natalije, pokušavajući da odigraju vešto i bezbolno po obe strane i da pismenim aranžmanima svaka strana uživa svoja prava.

Sporazum kralja Milana i namesnika od 7. marta 1889. godine reguliše pojedina vrlo važna pitanja u odnosima u kraljevskom domu, zadirući dublje u definisanje odnosa između Namesništva i bivšeg kralja. Sporazum se sastoji iz više tačaka, a sedmom tačkom ovog dogovora Namesništvo se obavezalo da kraljica neće viđati sina u Srbiji, ali joj ono po ustavu nije moglo zabraniti povratak u zemlju. Čak su se namesnici i ogradili od mogućih naknadnih želja kralja Milana da prema kraljici preduzmu bilo kakve nasilne mere. Namesništvo nije krilo tu tačku sporazuma od kraljice. Do leta 1889. godine prošlo je godinu dana kako kraljica nije videla sina. Izdalo ju je strpljenje i proradili su joj prkos i inat, koji su samo otežavali pokušaje Namesništva i Vlade da izađu iz začaranog kruga. Postojala je ozbiljna opasnost da se kraljičino pitanje prenese na tlo Srbije. U tom slučaju Namesništvo ne bi moglo da učvrsti svoju vlast, čime bi njegova misija održanja reda i mira u zemlji, kao i očuvanja prestola, bila nemoguća. Pregovori s kraljicom nisu dali nikakve rezultate. Kraljica je insistirala na tome da se sa sinom vidi ili u Beogradu, ili na Jalti, a kralj Milan nije dozvoljavao ni jedno, ni drugo.

Miropomazanje za kralja i 500 godina Kosovskog boja

Manastir Žiča, mesto miropomazanja kralja Aleksandra i proslave 500 godina Boja na Kosovu.

Inicijativa da se miropomaže maloletni vladar, u godini u kojoj se obeležava pet vekova od Kosovske bitke, i da se taj čin obavi u manastiru Žiči, gde su krunisani svi vladari Nemanjića, od Prvovenčanog pa nadalje, može da ima vrlo jasnu nameru: da se osigura legitimitet vlasti i naglasi sakralni karakter vladara. Podrška pravoslavnog ruskog cara, koji je naredio poslaniku da lično prisustvuje činu miropomazanja, bila je više nego dragocena za stišavanje antidinastičkog pokreta, Čin miropomazanja, koji je u svojoj suštini značajniji od krunisanja jer je jedinstven i neponovljiv, trebalo je da u očima Srba, ali i šire, makar donekle povrati poljuljani prestiž dinastije.

Povratak kraljice Natalije

Karikatura u austrijskim novinama der Floh o otimanju roditelja oko kralja Aleksandra Obrenovića (6.10.1889)

Do avgusta, uz podršku zvanične Rusije, kraljica je zadržavana na Jalti od samovoljnog dolaska u Srbiju. Posle toga, ona je rešila da krene put Srbije, o čemu je pismom izvestila šefa ruske diplomatije. Kraljica je, ne prihvatajući da pregovara s Namesništvom i vladom i ne obaveštavajući ih o svom dolasku, pristigla 29. septembra u Beograd. Zbog samovoljnog dolaska nije bilo zvanično organizovanog dočeka, a kapije dvora su bile zatvorene. Kraljičin dolazak je uzbunio celokupnu javnost. Iz prvog viđenja predsednika vlade s kraljicom bilo je jasno da kraljica i dalje ne pristaje na bilo kakve pregovore, i da namerava trajno da ostane u Beogradu, za zimu da iznajmi kuću, a na proleće da sebi sazida dom u Beogradu. Posle neuspešne Grujićeve posete, kraljicu je pohodio namesnik Jovan Belimarković. On joj je predočio koliko je njen položaj nezavidan i ponudio joj novčanu pomoć ako pristane na pogodbu. Ona i dalje nije bila spremna da pregovara. Javnost je bila razdražena što se susret majke i sina onemogućava, a agitacije su, konstatovao je Ristić, išle na štetu i slabljenje državnog autoriteta. Stav Skupštine, koja je trebalo da počne s radom, bio je usled takvih okolnosti nepredvidiv. Stoga je on, po ko zna koji put, molio kralja Milana da dozvoli sinu da poseti majku i tako prekrati dalje muke Namesništvu. Kralj Milan je na kraju popustio i 13. oktobra kralj Aleksandar je posetio majku u pratnji guvernera Dokića. Videvši da dalje neće moći da balansiraju između kraljevih roditelja, namesnici su nagovestili kraljevom ocu da će se odnosi roditelja prema kralju verovatno regulisati posebnim zakonom. Kralj Milan je pristao na takvo rešenje. On je čak i požurivao i korio namesnike zašto kraljičinom pitanju ne pristupe revnosnije.

Namesništvo je smatralo da treba izbegavati iznošenje pitanja Kraljevskog doma pred Skupštinu, zarad ugleda prestola i dinastije i neraspoloženja radikalskog skupštinskog kluba prema kralju Milanu. Namesništvo se pogodilo s vladom da interpelacija po tom pitanju ne bude, a ako se ipak dese, spremljen je odgovor koji će Skupština primiti na znanje bez daljih posledica. Uz napomenu da u Skupštini oba roditelja kraljeva imaju svoje protivnike, Namesništvo i Vlada su zaključili da bi svaka diskusija stvorila samo još veće trzavice u zemlji. Namesništvu je bilo jasno da vlada nema kontrolu nad Skupštinom i da ministri i namesnici ne mogu sprovesti svoju zamisao o zakonskom rešenju u vrlo važnom pitanju odnosa u Kraljevskom domu.

Kraljica je, međutim, mirovala još vrlo kratko vreme i na izmaku 1889. godina povela je pravu hajku protiv Namesništva. Ona ga je optužila da se nesavesno stara o kraljevom vaspitanju, da mu uskraćuje „majčinski nežnost" i ugađa kralju Milanu. Kraljičine pretenzije su postajale sve uočljivije jer se ona nije zadovoljavala svojim titularnim kraljevskim položajem, zaobilazila je na javnim mestima svoje počasno mesto zasedajući pored kralja kao kraljica – vladarka, išla je u posete školama bez znanja i odobrenja ministra prosvete, primila je italijanskog princa u audijenciju pre nego što je on posetio ustavne nosioce kraljevske vlasti namesnike, i nastojala je da se po svaku cenu stalno nastani u dvoru. Iritiran problemima koje je kraljica izazvala svojim ponašanjem, Jovan Ristić je, u ime svoje i svojih drugova namesnika, razmenio nekoliko oštrih pisama s kraljicom, da bi 1. marta 1890. godine Namesništvo prekinulo s njom sve odnose, odreklo se bilo kakvog posredništva između kralja i kraljice kako po pitanju kralja Aleksandra, tako i po svim drugim pitanjima.

Povratak kralja Milana i rešavanje spora o vaspitanju kralja Aleksandra

U maju 1890. godine kralj Milan je došao u Srbiju, zahtevajući od Namesništva da raskrsti odnose s kraljicom i stane joj na put. Kraljica je kao „pravi politički borac" otpočela snažnu kampanju protiv bivšeg muža. Revoltiran takvim ponašanjem kraljice, Milan joj je uskratio viđanja s kraljem Aleksandrom, na šta se ona žalila Narodnoj skupštini. Tako se mimo svoje volje Namesništvo ponovo našlo na početku u kraljičinom pitanju, sada već uvereno da je odnose između kraljevih roditelja nemoguće rešiti mirnim i dogovornim putem. Uvlačenje Skupštine u lični spor bivših kraljevskih supružnika bio je nesustavan čin, jer, po Ustavu, Skupština nije bila nadležna da se meša i uređuje odnose u kraljevskom domu. Na zalaganje predsednika vlade, Skupština je 12. decembra 1890. godine izjavila da nije nadležna da donosi odluke po predmetu kraljičine žalbe. Veliki pomak u kraljičinom pitanju dogodio se nakon stupanja Nikole Pašića na čelo vlade. Već u aprilu, on se sporazumeo sa kraljem Milanom u vezi s odlaskom iz zemlje, a 19. maja iste godine kraljica Natalija je napustila zemlju uz intervenciju policije. Pašić je delovao po izreci: Svako čudo za tri dana i ono što je Namesništvo bez uspeha pokušavalo da reši u toku dve godine, Pašić je, po svom receptu, završio za pet nedelja. Kralj Milan se za obećani novac odrekao pripadništva kraljevskom domu, odrekao se svojih ustavnih prava i srpskog državljanstva i obećao je da neće dolaziti u Srbiju do punoletstva kralja Aleksandra. Okuraženi Pašićevim uspehom u pregovorima s Milanom, namesnici su požurili da pomognu vladi da se taj sporazum što pre realizuje. Čim je kraljeva pismena izjava pred Narodnom skupštinom primljena, doneta je Rezolucija i pročitan već spremljeni Ukaz kojim su namesnici ovlastili vladu da staraocima kraljevim izda milion dinara, tj. celokupni iznos apanaže koji mu sleduje do kraljevog punoletstva. Narodna skupština je Zakonom od 12. aprila 1891. godine dala odrešene ruke radikalskoj vladi da do kraljevog punoletstva udalji kraljevu majku iz zemlje. Tako je zemlju prvo napustio kraljev otac, a ubrzo i majka. Od tada, staranje o vaspitanju kralja Aleksandra, koje je po članu 72 Ustava pripadalo kralju Milanu, prešlo je na namesnike.

Naslovna strana austrijskih satiričnih novina "Der Floh" od 24. maja 1891. povodom proterivanja kraljice Natalije iz države uz pomoć policije. Na saobraćajnom znaku gore desno piše "granica" (Grenze).

Zakoni o udaljavanju kraljevih roditelja iz Srbije, bez obzira na okolnosti pod kojima su nastali, doneti su za vreme kraljevog maloletstva. Oni vređaju prava vladara, zato što rešavaju porodične odnose bez njega. Namesnici su se ogrešili o svoju dužnost, jer u tom pitanju nisu bili kraljevi zastupnici. Štaviše, proterivanjem kraljeve majke povređen je član 14 Ustava, prema kojem nijedan srpski građanin nije mogao biti prognan iz zemlje. Ti zakoni, takođe, nisu obavezivali kralja da ih, po punoletstvu, mora poštovati. Oni ga nisu mogli sprečiti da roditelje pozove k sebi, ako to želi. Najjednostavnije rečeno, o članovima kraljevskog doma zakoni ne mogu da se donose bez pristanka kralja. Takođe, Skupština je za osnov Zakona iz 1892. o kraljevom ocu uzela izjavu Milana Obrenovića datu namesnicima, i bez ikakvog pravnog osnova odenula je tu izjavu u plašt zakona. Dakle, namesnici nisu izvršavali svoje ustavne obaveze, štaviše kršili su ih zajedno s ministrima i Skupštinom.

Preuzevši vaspitanje kralja Aleksandra na sebe Namesništvo je postalo značajan činilac u određivanju pravca kraljevog obrazovanja, koje je od školske 1892. godine trebalo da sa srednjoškolskog pređe na akademski nivo. Namesništvo je istovremeno preuzelo na sebe kontrolu nad finansijama i budžetom kraljevog dvora.

Poseta Nikole Tesle Beogradu

Levo: Nikola Tesla iz perioda kada je posetio Beograd i Srbiju. Desno: Proglas Namesništva koje u ime kralja Aleksandra Obrenovića dodeljuje Nikoli Tesli orden Sv. Save II stepena 11. juna (30. maja) 1892. Ukaz je u službenim Srpskim novinama objavljen 21. (9.) juna 1892.

Nikola Tesla je 1. juna (20. maja) 1892. u sredu posetio Srbiju. Posle svečanog dočeka je sutradan posetio ministra prosvete Andru Mitrovića, koji ga je odveo do kralja Aleksandra na audijenciju koja je trajala oko 1 sat. Namesništvo je oko deset dana kasnije u ime kralja Aleksandra Tesli dodelilo orden Sv. Save II stepena.

Stanje u vojsci

Po novom ustavu, uz Redovnu, trebalo je vratiti i formacije Narodne vojske. Vojska je bila jedina sfera u kojoj su namesnici očuvali svoj dominantan položaj. Radikali su isprva popustali njihovom zahtevu da ministar vojni bude ličnost od poverenja i namesnika i Radikalne stranke. Prilikom rekonstrukcije kabineta često je, međutim, dolazilo do sukoba namesnika i vlade u vezi s izborom ministra vojnog i prvi nisu uvek odnosili prevagu, Namesništvo se, ipak, izborilo za pravo komandovanja trupama, ističući da je kralj na osnovu ustavnog određenja vrhovni komandant vojske, te da njima kao vršiocima kraljevske vlasti to pravo pripada.

Radikalske vlade nisu uspele da donesu novi zakon o ustrojstvu vojske, a razlozi su bili uglavnom političke prirode. Namesništvo je, kao ranije kralj Milan, nastojalo da umanji značaj i ulogu Narodne vojske, jer se smatralo da je to, u stvari, vojska radikala. U starom zakonu (iz 1883, i dopunama iz 1886) učinjene su izmene i dopune 1890. godine. Vojna obaveza je smanjena umesto od 20. do 50. godine života, na 21. do 45. godine starosti. Redovna vojska služila se od 21. do 31. godine života, dok je Narodna imala dva poziva – prvi od 31. do 37. i drugi od 37. do 45. godine, Namesništvo je s budnom pažnjom pratilo i nadgledalo reforme u vojsci. Kako je vlada u tom poslu bila vrlo revnosna, organizujući Narodnu vojsku u pozive, deleći naoružanje i nabavljajući ono koje nedostaje, Namesništvo je kontrolisalo raspodelu oružja narodu, koje će se posle todišnjih vežbanja vraćati na skladištenje i čuvanje u mesnim magacinima, Namesnik Ristić sprečio je nastojanja vlade i Skupštine da narodna vojska zadrži oružje za stalno, zbog čega je vlada pretrpela ozbiljne kritike u Skupštini. Tako je Narodna vojska uvedena formalno, ali nije obnovljena. Starešine Redovne vojske komandovale su i jedinicama Narodne vojske, a narodne starešine zauzele su samo niži komandni položaj, i to u slučajevima kada su nedostajali profesionalni oficiri Redovne vojske.

Izdaci za vojsku su sa 14 skresani na blizu 10 miliona. Ta ušteda je direktno slabila stanje pripravnosti u vojsci, jer su uštede postignute prećutnim skraćenjem službe u stalnom kadru i neredovnim održavanjem godišnjih vežbanja za rezerviste. Skupština je u aprilu 1890. usvojila privremeni prirez za vojsku, za koji je Ristić rekao u Skupštini da je patriotski, ali je sve to bilo daleko ispod stvarnih potreba za valjanu spremu vojske. Rusija je Pašiću, koji je 1890. godine sa specijalnim zadatkom posetio Petrograd i bio primljen kod cara, poklonila Srbiji 75.000 pušaka, i to je bilo sve od vojne nabavke za vreme Namesništva. Namesništvo je sprečilo nameru ministra vojnog da ukaznim putem izvrši preustrojstvo Ministarstva vojnog, uputivši ministra na zakonodavnu proceduru. Ono se usprotivilo i ministrovoj ambiciji da ukine artiljerijske i inženjerijske inspekcije, jer su zahvaljujući njima to postali najnapredniji rodovi srpske vojske. Kompromisan stav vlade prema zahtevima Namesništva u vojnom pitanju zasnivao se na davanju velike prednosti Redovnoj vojsci, koja je bila vođena boljim stručnjacima i bolje naoružana.

Međutim, već tada su se javile simptomatične pojave u vojsci, poput nediscipline i bahatosti, pretresanja političkih pitanja i skupštinskih rešenja, čak i sukoba s građanima. Takvo stanje može da ide u prilog konstatacijama o slabosti državne vlasti u zemlji. Kralj Milan je posebno vršio pritisak na Namesništvo da vojsku sačuva od uticaja radikala. On je maloletnom kralju umesto dotadašnjeg guvernera, umerenog radikala Dokića, postavio pukovnika Jovana Miškovića. Pri tome, Namesništvo je potpisalo čitav niz ukaza kojima su u vojsku vraćeni oficiri koje je kralj Milan svojevremeno otpustio kao nesposobne. Vlada je sprovodila akciju „prečišćavanja“ oficirskog kora, ali tada nisu udaljeni samo nesposobni, koji su u vreme rata protiv Bugarske 1885. sticajem okolnosti, manje-više slučajno, dobili oficirske činove već i sposobni i pouzdani ljudi kralja Milana. Borba Namesništva i vlade oko prvenstva u vojsci ponajviše je doprinela popuštanju discipline i stvaranja osećaja u vojsci da ona može da postane značajan činilac u političkom životu. Ta tendencija je naročito postala vidljiva posle pada Pašićeve vlade 1892. godine. Odgovornost za uplitanje vojske u politiku snosi posebno namesnik Belimarković. Od osnivanja Avakumovićeve vlade, u avgustu 1892, on je na javnim mestima, pred oficirima grdio radikale i uoči izbora apelovao na njenu spremnost da se bori protiv njih. Namesništvo je podržalo premeštaje i smenu u vojsci u Smederevu, Čačku, Požarevcu i Kragujevcu. Žestoki sukobi između liberala i radikala u unutrašnjosti zemlje preneti su i na vojsku, a podela u vojsci postpeno je počela da se uočava u njenom odnosu prema dinastiji. Pretorijanske težnje u vojsci, evidentne u vreme Namesništva, doći će do izražaja u prvom državnom udaru kralja Aleksandra i neprestano će jačati na izmaku 19. i početkom 20. veka.

Kriza Namesništva i državni udar 1. aprila 1893. godine

Smrću namesnika Koste Protića, u leto 1892, otvoreno je pitanje izbora nove ličnosti za tu funkciju. Ustav je tom slučaju bio jasan: član 71 kaže da do saziva prve skupštine druga dvojica namesnika vrše vlast, kada će ta prva nova skupština izabrati trećeg člana. Logika Namesništva, a i bivšeg kralja, govorila im je da Namesništvo kao vršilac kraljevske vlasti treba da se sastoji od ljudi besprekorno odanih dinastiji. Ako su radikali zauzeli pozicije u svim sistemima državne uprave i lokalne samouprave, Namesništvo je smatralo opravdanim da ono, ravnoteže radi, treba da bude homogeno. Isprva su kandidati Namesništva za trećeg člana bili liberali poput Jevrema Grujića, Jovana Avakumovića, Alimpija Vasiljevića. Međutim, ubrzo se predsednik vlade Pašić pojavio kao najozbiljniji favorit za mesto namesnika. Belimarković se tome oštro suprotstavio. Od tog trenutka, Ristićev kolega zauzima otvoren antiradikalski stav, što je izazvalo krizu vlade. Ta kriza je samo zaoštrena Pašićevim i Ristićevim neslaganjem u vezi s načinom i vremenom izbora trećeg namesnika. Pašić je mimo ustava insistirao na prevremenom skupštinskom sazivu, i pošto u tome nije uspeo, podneo je ostavku. Namesnici su taktičku omašku radikala odmah iskoristili u svoju korist. U to se uključio i kralj Milan, skeptičan prema Pašićevoj kandidaturi zbog njegove prošlosti. On je za kandidata istakao generala Antonija Bogićevića, ali se u principu nije protivio da to mesto zauzme neko od umerenih radikala, na primer, Lazar Dokić. Kako izgleda, namesnici nisu bili spremni na taj kompromis. Oni su već tada skovali plan kako da se reše radikala. Pašić je bio kategoričan u svojim zahtevima i ne želevši da popusti, dao je ostavku. Nadigravanje Pašića i Ristića završilo se u korist drugog.

Nastala je ozbiljna politička kriza, u kojoj je Namesništvo poverilo sastav vlade liberalima. Ono je po svojim ustavnim ovlašćenjima moglo da poveri mandat za sastav vlade i skupštinskoj manjini, ali je na izborima trebalo osigurati opstanak vladi koja je u Skupštini imala samo 15 poslanika. To je, međutim, bilo vrlo teško. Partijski principi su prevagnuli kod namesnika, jer su duboko svesni slabosti liberala u odnosu na radikale, dozvolili da se formira pogodno tle za kršenje ustava i zlouotrebe uoči, za vreme i posle izbora.

Novu vladu je 21. avgusta 1892. godine obrazovao Jovan Avakumović. Vlada je obznanila svoj program, koji je obuhvatao pet tačaka: u spoljnoj politici dobri odnosi sa svim državama, a naročito sa susedima i vršenje svih međunarodnih obaveza; u unutrašnjoj politici zacrtani su sledeći zadaci: sređivanje finansija putem uravnoteženja budžeta i konverzije državnih dugova, preuređenje novčanih zavoda, otvaranje prerađivačkih preduzeđa, smanjenje državne administracije, ukidanje državnih monopola na duvan i so; održavanje vojske i njene spremnosti za odbranu zemlje na potrebnoj visini; korekcije u postojećem zakonodavstvu i reforme u prosvetnoj struci – osnivanje univerziteta i preustrojstvo srednjoškolskih ustanova. Pošto je skupština najpre odložena za decembar, a zatim raspuštena, vlada je upravljala putem ukaza i obznana, te nije imala mogućnosti da ozakoni tačke svog programa. Usled ozbiljnosti unutrašnje krize, vlada je skoro svu energiju usmerila na borbu protiv radikala i na pripremanje izbora. Vremena za realizaciju programa nije bilo. Jedino veće angažovanje bilo je na prosvetnom polju.

Mnogo veća pažnja, međutim, posvećena je čišćenju državnog aparata od radikala, pre svega policije, a zatim i lokalnih časnika, te masovnom premeštanju učitelja i profesora, od kojih je veliki broj pripadao Radikalnoj stranci ili su bili simpatizeri. Centralna ličnost vlade je, vrlo brzo, postao ministar unutrašnjih poslova, Stojan Ribarac, koji je sprovodio čistke i pravio prostora za liberale. On je bez ikakvih skrupula iznalazio razne module da predstavnike lokalnih vlasti, radikale, zameni liberalima. Na rešenja Državnog saveta da to čini nezakonitim putem, on je izdao raspis u kojem novopostavljenoj upravi naređuje da se ponaša kao da rešenje Saveta ne postoji. Između Državnog saveta koji je činila nesmenjiva radikalska većina i vlade došlo je do ozbiljnog sukoba, na koje Namesništvo nije reagovalo. Radikali se nisu mirili sa gubitkom vlasti. Šef radikala je obećavao da će Glavni odbor Radikalne stranke mirovati i da neće izazivati nemire, ali nije garantovao za stranku u celini i „moguće nemire u unutrašnjosti.

Liberali, međutim, nisu imali snage da na predstojećim izborima dobiju većinu. Oni su u izbornom procesu počinili brojne zloupotrebe, a zatim to isto ponovili prilikom konstituisanja Skupštine. U Dragačevu je došlo do bune u kojoj je bilo i mrtvih i ranjenih. Drugi namesnik, Belimarković, imao je tih dana nekoliko većih ispada koji se nikako ne bi mogli složiti s izjavama prvog namesnika. Naime, Belimarković je zapao u stanje velike razdraženosti prema radikalima, pretio im je da će Terazije pretvoriti u kasapnicu radikalskog mesa, a oni su mu uzvratili da će ga „upljeskati na sred ulice“. Uz odobrenje Namesništva, Avakumovićeva vlada je pristupila znatnim smenama i premeštajima u vojsci, u Smederevu, Požarevcu, Čačku, Kragujevcu i Kraljevu.

Sudeći prema svemu nevadenom ne čudi što nije bilo poverenja u neutralnost Namesništva, Ono je, naprotiv, smatrano glavnim saradnikom i pomagačem Avakumovićeve vlade. Zemlja je ušla u dugoročnu političku krizu, koja je bila podjednako štetna i po kralja i po političke stranke. Avakumovićeva vlada je na izborima 9. marta 1893. godine, uz primenu svih dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava, jedva odnela većinu. Ipak, ni to joj nije pomoglo da se duže održi u sedlu. Namesništvo, a s njim i Avakumovićeva vlada, oboreni su Državnim udarom 13. aprila 1893. godine, šesnaest meseci pre zakonskog roka.

Direktna vladavina (1893—1903)

Proglas o preuzimanju vlasti Aleksandra Obrenovića od 13. (1) aprila 1893.

Heinrich Wassmuth: Aleksandar Obrenović, 1894.

Državni udar 1893.

Posle skupštinskih izbora iz februara 1893, koji su dali podjednak broj poslanika radikalima i liberalima, nastala je teška politička kriza, a Aleksandar je rešio da uzme stvari u svoje ruke. 1. aprila 1893. godine pozvao je sve ugledne ministre i čitavo namesništvo na svečanu večeru u Dvoru. Za vreme večere, stalno su se oko mladog kralja nalazila 10-12 oficira kao posluga. Nakon večere, kralj je pozvao goste u svečani salon i saopštio im je da se radi poboljšanja stanja u zemlji od danas preuzima kraljevska ovlašćenja, razrešuje dosadašnju vladu i namesništvo i da Srbija ide novim političkim kursem. Tako je kralj Aleksandar izvršio dvorsku revoluciju, odnosno državni udar.

Oko kralja su se tada nalazila nekolicina visokih oficira, među kojima i konjički pukovnik Lazar Petrović, koji će docnije postati njegov lični ađutant, a kralj će ga unaprediti u čin generala. Protesti ministra su ostali bez rezultata, dok je kralj ponavljao da je tako bolje za sve. Novu vladu je sastavio kraljev bivši vaspitač, dr Lazar Dokić, sa nekoliko uglednih radikala.

Početak vladavine i državni udar 1894.

Marko Murat: Aleksandar Obrenović, 1895.

Na početku svoje vladavine, politika kralja Aleksandra bila je da on propisuje program rada vlade po pitanjima vojnog, privrednog i finansijskog života države. Nije podnosio stranačka neprincipijelna nadmetanja, a da bi suzbio radikale, sam je 9. januara 1894. godine pozvao oca, kralja Milana, da se vrati u Beograd i dodelio mu vrhovnu komandu nad vojskom. Radikalna vlada je odmah podnela ostavku i prešla u opoziciju. Po povratku u zemlju kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove.

Kralj Aleksandar je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama, ali mu to nije polazilo za rukom. Zato je 9. maja 1894. godine izvršio drugi državni udar i ukinuo ustav od 1888. i vratio stari iz 1869. godine.

Posle ovoga, na insistiranje kraljice Natalije, kralj odlazi na letovanje u Bijaric početkom maja 1895. godine. Kraljica Natalija je po njemu dala ime Sašino jednoj palati u Bijaricu. U ovom gradiću na granici Francuske i Španije, kralj je upoznao buduću suprugu Dragu, koja je bila lična dvorska dama njegove majke. U to vreme se u Srbiji to prihvatilo kao prolazna avantura mladog kralja, ali je ljubav započeta u Bijaricu počela da buja sve više i više.

Kralj se ponovo vraća u Srbiju početkom septembra 1895. Na insistiranje svoga oca, kralja Milana, kralj Aleksandar je otišao u Beč, gde je u znak dobre pažnje srpskog i austrijskog dvora, odlikovao lentom Belog orla bečkog ministra za finansije i ministra za Bosnu i Hercegovinu, Benjamina Kalaja, što je rđavo prihvaćeno u Srbiji zbog težnje Austrougarske da anektira Bosnu i Hercegovinu. U Beču i Pešti ponovo dolazi do nezadovoljstva prema Srbiji.

Hilandar i Olimpijske igre (1896)

Miroslavljevo jevanđelje je poklonjeno kralju Aleksandru Obrenoviću 1896. zbog otplate dugova manastira Hilandar.

Zbog sve težeg položaja srpskog stanovništva u granicama Turske imperije, kralj Aleksandar je rešio da načini posetu Carigradu u leto 1896, ne bi li izmolio neke političke povlastice srpskog življa u Turskoj. Negujući dobre odnose sa Grčkom, kralj Aleksandar je u proleće, po povratku iz Carigrada, posetio i grčki dvor. Na tom, putu, posle nekoliko vekova, posetio je Svetu goru i Hilandar, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom hilandarsko bratstvo je poklonio je kralju Miroslavljevo jevanđelje, originalnu Nemanjinu povelju manastiru i još nekoliko rukopisa. Ovom kraljevom posetom i njegovim novčanim prilozima, Hilandar je ostao srpski manastir. Takođe je i prisustvovao prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. Bio je jedini strani vladar koji se odazvao pozivu grčkog kralja Đorđa I. Tokom igara je intonirana i himna Bože pravde, a jedan od osvajača medalje za Austrougarsku je bio i Srbin Momčilo Tapavica. Bilo je navoda i da je kralj Aleksandar pored odlaska na Olimpijske igre imao nameru i da se oženi ćerkom grčkog kralja Marijom, ali ona je već bila isprošena za jednog ruskog kneza.

Po povratku sa Atosa, kralj Aleksandar se zavadio sa svojim ocem, posle čega je ovaj otišao po drugi put iz Srbije. Nedelju dana kasnije u Srbiju se vraća prognana kraljica Natalija. Potom je 25. juna 1895. godine Stojan Novaković sastavio novu naprednjačku vladu.

• 
  Slika kralja Aleksandra sa monasima
• 
  Delegacije Kraljevine Srbije, Osmanskog carstva i Kraljevine Grčke na Hilandaru 4. april 1896. godine. Delegaciju je predvodio kralj Aleksandar Obrenović, prvi ađutant general Dragutin Franasović a u pozadini su maršal dvora generalštabni major Mihailo Rašić i generalštabni major Živojin Mišić.
• 
  Aleksandar Obrenović sa monasima i ađutantima na Hilandaru.
• 
  Aleksandar Obrenović sadi čempres na imanju manastira Hilandar.

Dolazak kneza Nikole Petrovića Njegoša u Srbiju

Večernje novosti 15. juna 1896. su pisale o sastanku kneza Nikole i kralja Aleksandra u Beogradu

Slika kralja Aleksandra i knjaza Nikole nastala tokom Nikoline posete Beogradu

Prvi put u srpskoj istoriji, zahvaljujući zalaganju kralja Aleksandra, došlo je na Vidovdan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole Petrovića. Kralj je priredio veličanstveni doček knezu Nikoli na železničkoj stanici, komandovao je svojim vojnim ešalonom i prvi se rukovao sa crnogorskim knezom. Tom prilikom knjaz Nikola Petrović je održao dugačak govor gde je pozdravljao srpsko-crnogorsku saradnju. Knjaz Nikola je bio ushićen kada je istoga dana bio u Sabornoj crkvi na parastosu kosovskih žrtava. Posle održanog obreda i patriotskog govora mitropolita Mihaila, u crkvi, ušao je obučen u zlatno crnogorsko odelo i sa sabljom Nemanjića o pojasu, kleknuo, poljubio zemlju i briznuo u plač. Posle izbijanja Kritskog ustanka u Grčkoj, dolazi do novih zaoštravanja odnosa Srbije i Bugarske. Kralj Aleksandar je bio kritikovan što nije iskoristio Grčko-turski rat i za kvarenja odnosa sa Rusijom. Kralj Aleksandar odlazi u zvaničnu posetu knezu Ferdinandu Koburškom u Sofiju 19. februara 1897. gde je potpisao srpsko-bugarsku „Ugodbu“. Po tom ugovoru predviđala se načelna saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj.

Povratak kralja Milana

Posle ovoga, kralj se ponovo miri sa ocem i poziva ga da dođe u Srbiju. Po dolasku kralja Milana u Srbiju 7. oktobra 1897. obrazovana je nova vlada pod predsednikom Vladanom Đorđevićem, po zanimanju hirurga. Kralj Milan je postao vrhovni komandant aktivne vojske Kraljevine Srbije i unapređen u najviši čin armijskog generala koji dotada nije postojao.

Nova vlada i kralj Milan pokušali su da nađu dostojnu princezu sa nekog zapadnog dvora za kraljevu suprugu. Međutim, tada se nije znalo da se kralj sastaje sa svojom budućom ženim Dragom Mašin u Beogradu naočigled čitave javnosti.

Posle sve većeg angažovanja kralja Milana u srpskoj politici, a naročito posle njegove antiradikalske politike, na njega je pokušan atentat na Ivandan 1899. godine, koji je pokušao da izvrši jedan nezaposleni radnik. Tada se kralj Milan počeo obračunavati sa radikalima na sve načine. Ovakva njegova politika se prvenstveno nije svidela Aleksandru iz dva razloga: trebalo je staviti zemlju pred svršeni čin objavljivanjem svoje veridbe sa Dragom Mašin i da se liši antiradikalske kampanje koju je vodio kralj Milan. Zato je rešio da ukloni i predsednika vlade i kralja Milana iz zemlje.

Pod izgovorom da treba da pregovara sa zapadnim dvorom oko njegove ženidbe sa princezom Aleksandrom Karolinom fon Šaumburg–Lipe, sestrom kraljice Šarlote od Virtemberga, on šalje svog oca u Karlsbad, a predsednika vlade dr Vladana Đorđevića u Marijensbad da potpiše neke ugovore sa Austrougarskom. Čim je otklonio ove protivnike, mogao je na miru da objavi veridbu sa Dragom Mašin.

Vreme uoči objave veridbe

Pitanje ženidbe kralja Aleksandra bilo je predmet spora njegovih roditelja. Ženidba vladara je politički čin i povezivanje sa nekim od stranih dvorova i ima značaja za spoljnopolitičku orijentaciju zemlje. Kralj Milan je bio mišljenja da je najprikladnija nemačka princeza Aleksandra Karolina fon Šaumburg-Lipe, sestra kraljice Šarlote od Virtemberga, dok je kraljica Natalija bila za rusku princezu, ali su joj Rusi sugerisali da priliku traži na grčkom i crnogorskom dvoru. Opcija su bile Marija od Grčke i Danske i Ksenija od Crne Gore, međutim, obe princeze odbile su takvu ideju. Na ideju o ženidbi sa Dragom, kralj Aleksandar je došao na leto 1899. godine, ali je te planove presekao Ivanjdanski atentat. U martu 1899. nagovestio je svoju nameru ocu, ali je ovaj vrlo burno odreagovao. Zbog Drage je dolazilo do čestih sukoba između oca i sina.

Kralj Aleksandar je upoznao Dragu Mašin 1893. godine prilikom susreta sa majkom u Kladovu. Kraljevo bliže poznanstvo sa dvorskom damom januara 1895. godine u Bijaricu počelo je, po svedočenju očevidaca, „kao mladalačko jurcanje za suknjom". Posle toga je sa nestrpljenjem čekao da Draga dođe u Beograd, a jun i jul 1895. godine vreme je njihovog bližeg upoznavanja. Kada su nastupili bliži odnosi sa Dragom Mašin, bilo je onih koji su kralju skrenuli pažnju da se izlaže velikom kompromitovanju, a od 1896, godine čule su se javne optužbe na račun kraljice Natalije, u kojima se tvrdilo da ona preko Drate Mašin vrši uticaj na sina. Veza Aleksandra i Drage vremenom sve čvršća, naročito nakon njenog definitivnog povratka u Beograd, decembra 1897. godine. Rusija je podržala ovu vezu i eventualni brak, jer joj je glavni cilj bio da kraljevog oca udalji iz zemlje. Zato je kralj Milan tvrdio da je Draga bila ruski agent. Za Rusiju je, kako je izveštavao otpravnik poslova Pavle Mansurov, bio mnogo podesniji nepolitički brak sa Srpkinjom nego politički brak sa nemačkom princezom. Car je svojeručno napisao da je saglasan sa tim mišljenjem. Pavle Mansurov je izveštavao o lepoti i inteligenciji kraljeve zaručnice, zanemarujući sve druge činjenice koje su govorile protiv tog braka.

Objava veridbe sa Dragom Lunjevicom

Aleksandar Obrenović najavljuje veridbu Dragom Lunjevicom, naslovna strana Srpskih novina od 9. (21.) jula 1900.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga na venčanoj fotografiji

Sa venčanih svečanosti Njihovih Veličanstava, fotografija Milana Jovanovića, izdanje Dragutina Frankla, razglednica, štampa, kolorisanje, 9,2×14,4 cm, Zemun, 1900. Na aversu je odštampano: Pozdrav iz Srbije, Sa venčanih svečanosti Njihovih Velinčastava – Souvenir de Serbie, Les fêtes du mariage de sa Majeste de Roi de Sebie 23/7. – 5/8. 1900. cog. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem poklona 2008. godine.

Ljudi iz najbliže kraljeve okoline bili su iznenađeni odlukom o veridbi sa Dratom Mašin. Svi su bili uvereni da je kraljev izbor koban po njega samog. Klupko je počelo da se odmotava 18. jula 1900. godine, kada je kralj saopštio ministru policije Đorđu Genčiću svoju nameru da se oženi Dragom Mašin. Sutradan je u stvar bio upućen i ministar finansija Vukašin Petrović, zastupnik šefa vlade. Među članovima vlade nastala je pometnja, predsednik vlade nije bio u zemlji, kao ni kraljev otac koji je gotovo priveo kraju pregovore o ženidbi kralja Aleksandra sa nemačkom princezom Aleksandrom Karolinom fon Šaumburg-Lipe, Ministri su pretili ostavkama, a kralj abdikacijom i samoubistvom. Obezglavljeni kabinet nije imao smelosti da preduzme mere koje bi sprečile kraljevu nameru. Vlada je podnela ostavku, koju je kralj pocepao i naredio da se pošalje Proklamacija o njegovoj veridbi u Državnu štampariju. Ministri su održali sednicu i napisali novu ostavku, koju je kralj uvažio posle veridbe. Mitropolit Inoćentije je posle velikog pritiska dao blagoslov (a u njemu naveo i razloge protiv ovog braka). Milan nije odobravao brak i depešom je podneo ostavku na položaj komandanta Aktivne vojske.

Ubrzo je, 24. jula 1900. godine sastavljena vlada na čelu sa predsednikom Apelacionog suda Aleksom Jovanovićem, poznata podsmešljivo kao „svadbeno ministarstvo". Jak oficirski red – tvorevina kralja Milana – bio je nezadovoljan ženidbom. Kralj Aleksandar je izvršio velike promene u državnom aparatu, na Dvoru i u vojsci, kako bi na važne položaje u državi došli ljudi spremni da prihvate novo stanje, Učinjeni su i politički potezi radi smirivanja napetosti u zemlji i popularisanja kraljeve ženidbe. Pomilovani su radikali osuđeni nakon Ivanjdanskog atentata, i amnestirani su svi krivci osuđeni od vojnih sudova. Politički program Jovanovićeve vlade potekao je iz kraljeve kancelarije i uobličavan je, u više navrata, u njegovim javnim govorima. Definitivno je utvrđen u Prestonoj besedi 10. januara 1901. godine, u kojoj je jasno naglašeno da je zadatak nove vlade smirivanje stanja u zemlji, prikupljanje i konsolidovanje svih snaga koje će omotućiti kulturni, privredni i politički razvitak i napredak. Kraljeva deviza je bila – pogled u budućnost bez partijskih strasti i osveta, i sa jednim dalekosežnim, dobro smišljenim planom koji će se ostvarivati sistematski, duži niz godina. Već na prvom sastanku, Skupština je odobrila i pozdravila kraljevu odluku da na srpski presto uzdigne „Srpkinju od plemenitog i čestitog kolena vojvode Nikole Lunjevice", da bi zatim izjavila potpunu gotovost da sa vladom Alekse Jovanovića radi na najvažnijim državnim, političkim, privrednim i kulturnim pitanjima.

Čestitka ruskog cara Nikolaja 1, upućena povodom veridbe, značajno je pomogla učvršćivanju stanja. Naredio je da ga, kao kuma, na kraljevom venčanju zastupa Pavle Mansurov, koji je zatim javio da se u Srbiji carevo kumstvo uzima kao osobiti vid ruske naklonosti i pažnje. Zvanična veridba obznanjena je 27. jula 1900. godine, a javna svečanost u Beogradu održana je dva dana kasnije. Svi ovi događaji odrazili su se na spoljnopolitički kurs zemlje, okrenute od veridbe ka Rusiji. U avgustu 1900. godine u Petrograd je poslat general Jovan Mišković koji je saopštio da će Srbija u unutrašnjoj politici održavati umereni pravac, a da će se u spoljnoj oslanjati na Rusiju, dok mu je po pitanju prijema srpskog kraljevskog para na carski dvor saopšteno da je još rano. Za stalnog poslanika u Rusiji postavljen je Stojan Novaković, koji je uživao poverenje Rusa od ranije.

„Svadbeno ministarstvo“ Alekse Jovanovića imalo je sasvim sužen delokrug rada, izveli su samo promene u državnom aparatu i doneli nekoliko zakona. Kada je Milan u septembru 1900. godine doputovao u Bukurešt, upućen je raspis svim okružnim načelnicima o njegovom hapšenju, ukoliko bi došao u Srbiju. Na Aleksandrov poziv u Beograd je došao pukovnik Grabov, šef ruske tajne policije za Balkan, sa agentima radi motrenja na kralja Milana, koji je posle ovoga odustao od svake pomisli da učini nešto ozbiljnije protiv sina. I kraljica Natalija je sa tugom primila vest o ženidbi, a zbog njenih napada na Dragu, Aleksandar je u potpunosti prekinuo odnose sa majkom. Kako bi popravio položaj Drage počeo je da menja imena institucija (Viša ženska škola – Viša škola kraljice Drage) i mesta (Vranjska Banja – Banja kraljice Drage), njen rođendan proglašen je za državni praznik, a ustanovljena je i medalja „Kraljice Drage" za „zaslužne ženskinje“.

Posle objave kraljeve veridbe Austro-Ugarska je bila iznenađena, ali se držala veoma uzdržano. Odnosi sa severnom Monarhijom su pogoršani nakon iznenadne smrti kralja Milana 11. februara 1901, godine u Beču. Tamošnje vlasti odbile su zahtev kralja Aleksandra da oca sahrani u zemlji. Po želji pokojnika, austrijski car je organizovao sahranu na tlu Austro-Ugarske, u manastiru Krušedolu. Kralj Aleksandar se spremao da bude na pogrebu, ali mu je javljeno da u protokolu sahrane za njega nema posebnog mesta koje mu pripada, te je kralj odustao od puta. Po specijalnoj naredbi sina, očevo telo je balsamovano.

Radovi na novom Ustavu

Sablja Aleksandra Obrenovića (detalj), Istorijski muzej Srbije

Naočare kralja Aleksandra Obrenovića. Nalaze se u Istorijskom muzeju Srbije. Nije poznata dioptrija, ali pošto ih je na slikama iz kasnijeg života stalno nosio - verovatno su bile za daljinu.

Sredivši svoj lični život kralj je usmerio svu pažnju na postizanje dogovora sa radikalima oko izrade novog ustava, koji bi bio srednje rešenje u podeli vlasti između ustava iz 1869. i 1889. godine. Za rad na ustavnom pitanju uzeta je ideja iz 1897. godine, po kojoj je ustavno rešenje trebalo da bude rezultat dogovora kralja i svih istaknutih političkih faktora u zemlji. Radikali su time napustili nekadašnji zahtev da Ustav iz 1889. bude polazište za rad. Naprotiv, za osnovu novog Ustava uzet je ustavni nacrt izrađen pod Novakovićevom vladom 1896. godine. Kralj od tada nije napuštao ideju o dvodomnom skupštinskom sistemu. Kao poseban vid poverenja prema radikalima, kralj je uoči obznane novog ustava izvršio promenu vlade, te je 2. aprila 1901. godine osvanula na dužnosti vlada Mihaila Vujića, u kojoj su bila četvorica radikala, trojica naprednjaka i jedan general.

Kralj Aleksandar sa dva vojna činovnika.

Uz pomoć radikala Milovana Milovanovića i Mihaila Vujića, te naprednjaka Pavla Marinkovića i Nikole Stevanovića, kralj je modifikovao ustavni predlog iz 1896. godine. Nacrt Ustava pretresan je tri dana na konferenciji održanoj u dvoru, kojoj su prisustvovali istaknuti predstavnici naprednjaka i radikala. Predlog je imao 107 članova. Radikalski prvaci su zazirali od Velike narodne skupštine i nisu motgli da garantuju da će njihov sporazum sa kraljem biti uspešan. A zapravo su strahovali od odgovornosti što su prihvatili dvodomni skup- štinski sistem, koji je bio u suprotnosti sa zvaničnim programom stranke. Proklamacijom u velikom salonu novog dvora, 19. aprila 1901. godine, predsednik vlade Mihailo Vujić pročitao je kraljevu Proklamaciju kojom objavljuje da daje zemlji novi Ustav.

U Srbiji je po prvi put uvecen dvodomni sistem. Skupština se sastojala iz dva doma: Gornji dom (Senat): prestolonaslednik, beogradski arhiepiskop, niški episkop, 30 senatora koje kralj postavlja, 18 izabranih senatora) i Donji dom (Narodna skupština): 130 poslanika. Izbori su neposredni i tajni, a mandat poslanika bio je 4 godine. Zakon su morala da prihvate oba skupštinska doma. a budžetsko pravo je ograničeno (stari budžet mogao se produžiti za još jednu godinu).

Ministre imenuje kralj i ministri ne mogu biti poslanici niti izabrani senatori, predviđena je samo krivična (ne i politička) odgovornost ministara. Pojačana su prava Državnog saveta u upravno-sudskim nadležnostima, a Članove Saveta kralj je imenovao iz reda doživotnih senatora. Zagarantovana je nezavisnost sudova i nepokretnost sudija, ali su građanska prava ograničena. Što se tiče štampe i udruženja, ustavotvorac konačna rešenja prepušta zakonodavcu, s tim što je samo cenzura bila zabranjena. Ukinute su odredbe o okružnoj i sreskoj, a zadržana je opštinska samouprava.

Kralj je postigao ono što je želeo – da vladar, Senat i Skupština budu izjednačeni činioci u zakonodavstvu. Da bi jedan zakon stupio na snagu, bila je neophodna saglasnost sva tri faktora, a zakonske predloge mogli su podnositi svi činioci. Na novim izborima, održanim 4. i 18. avgusta 1901. godine konstituisana je Skupština, a ubrzo i Senat. Radikali su odneli prevagu u oba dela narodnog predstavništva, zatim u Državnom savetu i vladi. Do takvog odnosa snaga došlo je zahvaljujući kraljevoj političkoj naivnosti da će se radikali držati prethodnog sporazuma koji su sa njim postigli. Sporazum je potpisalo 80 eminentnih ljudi iz redova Radikalne i Napredne stranke. Verujući u iskrenost radikala kralj je nesmotreno imenovao doživotne senatore, čak 11 radikala i takvim postupkom svesno je omogućio njihovu prevlast u Senatu. Isto je učinio i sa Državnim savetom. Urušavanju sporazuma između naprednjaka i radikala doprinela je i vest da se rođenje prestolonaslednika u zemlji ne može očekivati.

Martovske demonstracije i Majski prevrat

Glavni članak: Majski prevrat

Slika Aleksandra Obrenovića iz marta 1903.

Posledice kraljičine nemoći da podari naslednika prestola, bile su u izvesnoj meri sudbonosne po dinastiju, jer je otvoreno pitanje prestolonasleđa. Mesec dana posle venčanja, objavljeno je da je kraljica trudna, čime je kralj Aleksandar želeo da učvrsti brak i pobije glasove o Draginoj neplodnosti. Draga je za vreme „trudnoće" odavala utisak bremenite žene, promenila je životne navike i počela da se goji. Aprila 1901. godine kraljicu su pregledali ruski lekari i utvrdili da se „porođaj ne može očekivati, što su potvrdili i doktori iz Beča i Bukurešta. U zemlji je ova vest dočekana sa nevericom, a sva krivica je prebačena na kraljicu. Otvoreno je pitanje prestolonasleđa (a sa njim i dinastijsko pitanje). U stranoj štampi su se kao kandidati pominjali: Mirko Petrović, Petar Karađorđević i njegovi sinovi, Đorđe i Aleksandar, a u zemlji glasovi o Nikodiju Lunjevici, kraljičinom bratu, što je posebno iritiralo domaću javnost.

Zvaničan stav srpske vlade i kralja bio je da u Srbiji ne postoji pitanje prestolonasleđa. Posle kompromitovanja sa lažnom trudnoćom ruski car je otkazao prijem srpskog kraljevskog para. Ta vest je do srpskog kralja stigla oktobra 1902. i po izveštajima samog ruskog poslanika u Srbiji nakon nje je opstanak kralja Aleksandra bio ozbiljno doveden u pitanje. Da bi popravio opšti loš utisak u Srbiju je početkom decembra 1902. doputovao lično šef ruske diplomatije Vladimir N. Lamzdorf. Kralj i kraljica primili su ga u dvoru u Nišu, gde su razgovarali o opštim pitanjima bezbednosti na Balkanu i riziku poremećaja mira zbog uzavrele atmosfere u Makedoniji. Vidno uznemiren činjenicom da je njegov glavni oslonac, Rusija, prema njemu uzdržana, kralj u nekoliko navrata pokušava da normalizuje loše odnose sa Austro-Ugarskom. To mu nije pošlo za rukom. Na susretu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i ruskog cara Nikolaja P februara 1902. godine, bilo je reči o Srbiji, kralju Aleksandru i njegovom opstanku na prestolu. Zaključeno je da eventualno obraćanje kralja Aleksandra Austro-Ugarskoj ne bi bitno izmenilo fizionomiju stvari u balkanskom grupisanju s obzirom na važnost rusko-austrijskog sporazuma iz 1897. godine o održavanju postojećeg stanja na Balkanu. Na istom sastanku doneta je i odluka da se kralj Aleksandar prepusti svojoj sudbini, a da se oba carstva slažu da ćeu slučaju njegove propasti na presto doći Petar Karađorđević, kao kandidat koji zadovoljava obe strane. Odmah zatim, ruski šef diplomatije Lamzdorf na pitanje Petra Karađorđevića iz Ženeve odgovorio je u carevo ime da se prihvata kao pretendent na srpski presto. Ovakvom odlukom dveju velikih sila prema Petru Karađorđeviću bila je zapečaćena sudbina dinastije Obrenovića.

U teškim okolnostima vlada Mihaila Vujića pokazala se slabom za rešavanje spoljnih i unutrašnjih pitanja. Ona je imala nekoliko uspeha na unutrašnjem planu. Zakonodavna aktivnost Vujićeve vlade bila jeu duhu novog Ustava. Sve u svemu, bilans u zakonodavstvu je bio uspešan, ali ne podjednako u svim državnim granama. Najviše spora u Skupštini su izazvali politički zakoni, U toj sferi doneti su Zakon o štampi, Zakon o opštinama, Zakon o izborima članova Narodnog predstavništva, Zakon o poslovnom redu u Senatu, Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini, zakoni o uređenju i o poslovnom redu u Državnom Savetu, Izmene i dopune Kaznenog zakonika. Štampa je oslobođena. cenzure, kaucije i prethodne prijave novog lista. List je mogao biti zabranjen samo u slučaju da vređa kralja, njegov dom i ako poziva građane na bunđa i to tek posle sudskog rešenja. Policija nije imala nikakvih veza sa zaplenom i obustavljanjem novina, Zakon je štitio privatnost građana od zloupotreba, kleveta i denunciranja. Nije posebno naglašena zaštita kraljičine ličnosti, što se docnije, sa napadima štampe na kraljicu Dragu, pokazalo kao veliki problem. Kaznama nisu podlegale ni aluzije na kraljevu ličnost i to je opozicija obilato koristila. Loše državne finansije su predstavljale jedan od najkritičnijih vladinih problema. Plate činovništvu i vojsci nisu isplaćivane nekoliko meseci. Kratkoročne pozajmice kod domaćih novčanih zavoda samo su privremeno odlagale državno bankrotstvo. U finansijskom zakonodavstvu je doneto desetak rešenja, sa ciljem da ta struka bude efikasnija i da omogući stabilizaciju budžeta.

Posle kraljevog fijaska sa Rusijom, Mihailo Vujić je podneo ostavku, Obrazovana je vlada Pere Velimirovića, a potom vlada Dimitrija Cincar-Markovića. Sa takozvanom neutralnom vladom od četiri radikala i tri generala kralj je hteo da uspostavi umereni lični režim, ali je već u startu načinio grešku okruživši se ljudima bez velikih sposobnosti i bez velikog političkog značaja, To najbolje pokazuju narednih šest meseci vladinog rada, za vreme kojih su činjeni bezuspešni pokušaji da se štampa opozicije ućutka. Vođena je velika politička borba u štampi (vlada finansira 6 listova: Sloja, Srpske novine, Dnevnik, Večernje novosti, Dvadeseti vek, Male novine. U opozicionim listovima izdvaja se Odjek samostalaca, dok je književna opozicija bila okupljena oko Srpskog književnog tlasnika). Prvi veći znak političke krize dogodio se kada je Vlada početkom 1903. godine zaključila sednice Skupštine, pre nego što je usvojen budžet, a ukazom je produžila prošlogodišnji do sledećeg saziva, što je opoziciona štampa iskoristila i osudila kao povredu Ustava. Atmosfera postaje sve napetija i 5. aprila 1903. godine dolazi do uličnih nemira (Martovske demonstracije). Povod su bila nova pravila o ispravama trgovačkih pomoćnika u koje je trebalo dodati fotografije (isprave pomoćnika su bile iste kao služiteljske što je trgovački esnaf shvatio kao uvredu). Na ulicama vu uzvikinane parole „Živeo Ustav", „Dole s kraljem“, „Dole s kraljicom, „Živela republika". A. šta je radio kralje On je naredio da se masa rastera vodenim šmrkovima. Policija na ulicama samo je štitila prilaz dvoru, ona nije imala naredbu da upotrebi oružje. Mali broj žrtava, koji se u ovakvoj prilici apsolutno nije mogao izbeći, najbolje govori da žandarmi nisu pucali u masu. Svakako, malo je falilo da kralj usled opasnosti izgubi glavu, ali to se nije desilo. Ovi događaji su ipak, zaslugom nezadovoljnika, brzo dobili epitet „krvavi“ i za njih smišljena je kovanica „martovsko krvoproliće".

Državni udar 1903.

Kralj Aleksandar Obrenović u gardijskoj uniformi, autora Milana Jovanovića, Beograd, 1903. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem otkupa.

Dva dana kasnije, 7. aprila, kralj Aleksandar je ukinuo Aprilski ustav, raspustio Skupštinu i Senat, ukinuo Zakon o štampi, Zakon o opštinama, Zakon o izboru Narodnog predstavništva, popunio Senati Državni savet novim članovima. Posle nepunog sata izdao je proglas kojim je Aprilski ustav vraćen na snagu. Iako u Ustav nije dirano, a državni udar sveden na najblažu varijantu, u javnosti je način na koji je to izvedeno izgledao nedoličan. Uopšte, kralj se ponašao i radio kao davljenik koji nema više kud. Bio je to četvrti državni udar za deset godina njegove vladavine. Iako u Ustavu ništa nije dirano, a državni udar sveden je na svoju najblažu varijantu, način na koji je sve obavljeno izgledao je javnosti nedoličan, a već uvređena opozicija našla je u njemu materijala za još jače napade na kralja koji joj je ograničio slobodu štampe i ukinuo sve zakone od 1. aprila 1901. na ovamo. Demonstracije u Beogradu su pokazale još jednu bitnu stvar, a ta je da vojska nije a oslonac Kruni, iako su u vladi sedela čak četiri generala. Novi izbori zakazani su za 1. juni 1903. godine. Izbori su bili tajni i nevevran Na biračka mesta izašlo je oko 200.000 ljudi, što je činilo oko 60» biračkog tela. Vlada je dobila 182.638 glasova ili 90%. U Skupštinu su ušla 72 liberala, 34 naprednjaka i 24 radikala, ukupno 130 poslanika. Kralj je likovao zbog izbornih rezultata, utvrđujući sebe u maošljenu la je narod za njega i da opozicija ne reprezentuje narodnu vepinu. :tros račun mu je bio tačan, ali je zaboravljao da je nalagao da se glasovi i mere, a ne samo broje. Prestonica je bila duša političkog života zemlje – u njoj je bila velikoškolska omladina demokratski opredeljena, u njoj je bila akademska inteligencija, u njoj je izlazilo sedamdeset pet i dičnih izdanja, od ukupno osamdeset šest u celoj Srbiji. Beograd je io najvažnije kulturno, društveno i vojno sedište zemlje. Cifre su, na ovaj način, zamatlile kralju pravo stanje stvari i on se poveo za kvantitetom, Šta god mislili ljudi iz naroda, postupalo se onako kako su stranački vrhovi hteli.

Želja da se poslednji Obrenović zbaci sa prestola približila je vođe liberala i radikala. Kada je opozicija videla da njen dotadašnji napor može propasti, prekoračila je sve obzire i pozvala vojsku u pomoć. Apel na neraskidive veze srpske vojske i demokratije bio je više nego apsurdan, jer ta dva pojma ne mogu biti u koherenciji, U politici, međutim, cilj uvek opravdava sredstvo.

Priprema prevrata

Nijedna zavera nije planirana toliko dugo kao ova – skoro dve godine; zatim, nijedna zavera nije imala toliko učesnika koji potiču iz prvih redova državne uprave, ili državne odbrane; treća, možda i najčudnija pojava, koja dosta sliči atmosferi uoči ubistva kneza Mihaila, jeste ta da je plan o zaveri bio „javna tajna", da se o njemu šaputalo po celom Beogradu, a da samo označeni žrtvenici, kralj i kraljica, nisu hteli, nisu želeli, ili nisu imali snage da joj stanu na put i upotrebe mehanizme odbrane kojima su raspolagali.

Prijatelji, ili protivnici dinastije, svi bez razlike bili su uvereni da je kraljev izbor za ženidbu koban po njega samog, a pokazalo se brzo i kao sudbonosan za celu Srbiju. Odvojiti intrige i spletke, domaće i strane, od ovog čina veoma je teško. Mlad i zaljubljen vladar sa klimavim prestolom kakav je nasledio od oca, uz to politički nezreo, čvrsto je rešio da izabranicu svoga srca, udovicu Mašin i dvorski damu svoje majke, uzdigne na kraljevski presto. Nemogućnost da ostavi potomstvo dovela je, između ostalih faktora, dinastiju Obrenović do njenog kraja.

Nezadovoljstvo kraljevom ženidbom oficiri su odmah ispoljili, Dirnuti u svoje častoljublje, oni se nisu mogli pomiriti sa tim da žena njihovog vrhovnog komandanta postane jedna bludnica, kakvom su smatrali Dragu. Njihovom, u početku mirnom protestu, udahnule su dušu žene beogradske čaršije, u čijem su se društvu kretali ponajviše mlađi oficiri. Zavideći Dragi što se kao obična građanka, uz to udovica sa ne baš svetlom prošlošću, uspela na vladarski tron, one su podsticale kod oficira ono nezadovoljstvo koje je u ima tinjalo. Sa druge strane, kralj Aleksandar uopšte nije razumevao suštinu ni snagu oficirskog nezadovoljstva. Još uoči ženidbe njemu je tadašnji predsednik vlade Vladan Đorđević, ne mogavši da ga ubedi da promeni svoju odluku o ženidbi, savetovao da pozove oficire beogradskog garnizona i upita ih za mišljenje o svojoj nameri. Međutim, kad su oficiri stigli u dvor, kralj je promenio svoju odluku. Taj postupak oficiri su doživeli kao svoju veliku sramotu, ali još ništa sami nisu preduzimali, jer su polagali nadu u kralja Milana i očekivali su njegov povratak. Mako još uvek mlad po godinama, kralj Milan je bio umoran za novu borbu i to sa svojim rođenim sinom. Njegovom smrću oficiri su preuzeli stvar u svoje ruke.

Kralju su stizale opomene i dostave sa svih strana o pometnji u vojsci, ali on nije posumnjao u njenu odanost. Čvrsto je verovao u zakletvu na vernost koju su mu položili i smatrao je da tu zakletvu njegovi oficiri nikada neće pogaziti. Kralj se zapravo bojao Karađorđevića, to je bio strah koji je od oca nasledio. Zbog toga je sva upozorenja na oficire tumačio kao preterivanja i svodio ih na nekolicinu nezadovoljnika i bundžija, a finansijska ulaganja, odlikovanja i napredovanja koja su davana vojsci služili su mu kao pokriće da ispravno misli. Ali, kralj nije bio u pravu.

Od leta 1901. godine oficiri su počeli da šuruju i u svakodnevnim razgovorima da bacaju drvlje i kamenje na kraljevski par, jadajući se jedan drugome na svoj krajnje nezavidan položaj. Nekako u to vreme potvrđena. je i obelodanjena lažna kraljičina trudnoća, koja ih je još više razdražila. Kružook nezadovoljnika od sedam – osam oficira brzo se širio, a centralne ličnosti postali su konjički poručnik Antonije Antić i poručnik Dragutin Dimitrijević. U svom planu oni su se odmah usredsredili na ubistvo kraljevskog para i vrebali su zgodnu priliku da plan izvrše. Nekoliko izjalovljenih pokušaja nisu ih obeshrabrili, već su ih utvrdili u mišljenju da je nužno bolje se organizovati i krug zavrenika proširiti ljudima iz političkog života zemlje.

Čudno je i, može se reći, prilično apsurdno, sa kojom lakoćom su nekadašnji kraljevi ministri pristali uz oficire i zaveru. Još je čudnije da su te ličnosti mahom iz redova liberalskih prvaka, dakle iz one stranke koja je polagala monopol na lojalnost dinastiji Obrenović. Đorđe Genčić, ministar policije u vladi Vladana Đorđevića, a pre toga šesnaest godina upravnik grada Niša i načelnik Niškog okruga. Genčić je pripadao uglednoj familiji koja je tradicionalno bila privržena Obrenovićima. Zatim, Jovan Avakumović, takođe čelni čovek Liberalne stranke, Živan Živanović, ministar prosvete i crkvenih dela u poslednjoj vladi Aleksandra Obrenovića, jedan od prvih liberala, čija direktna umešanost istina nije dokazana, ali je njegova indirektna veza sa zaverenicima nesumnjiva (nekoliko sastanaka zaverenika održavani su u njegovoj kući, a njegova sestra bila je supruga Dragutina Dimitrijevića, kolovođe zavere). Bilo je tu još istaknutih ličnosti iz javnog i političkog života Srbije: sinovi generala Save Grujića, beogradski trgovac Nikola Hadži Toma, inače šurak dvojice istaknutih liberala Jovana Ristića i Radivoja Milojkovića, pa Aleksa Novaković, naprednjak, tast Đorđa Genčića, Dragomir Rajović, takođe bivši ministar, potpredsednik Skupštine za vreme vlade Vladana Đorđevića.

Do 1902. godine kralj nije izražavao posebnu zabrinutost za svoj život. Istina, strah od smrti rađao mu je sumnje, ali ga one nisu nagonile da preduzme energičnije mere. To pokazuje i kraljevo držanje posle Alavantićeve afere početkom 1902. koja je trebalo da poput dinamita rasturi vezu kralja i radikala, jer se verovalo da se kralj bez njih ne može održati. Međutim, kralj se nije prepao od Alavantićevog upada, niti je tražio da opoziciju uplete u tu stvar. Isto tako, na vesti o zaveri među oficirima kralj, umesto da seče stvar u korenu i da se razračuna sa osumnjičenima, on je delovao na posledice, a ne na uzroke – zatvorio se u dvor i okružio pojačanom stražom. Tako je zaverenicima stavio samo jednu prepreku više, a daleko od toga da je time sebe čvrsto osigurao. Kraljevom dvoumljenju i nesigurnosti naročito je doprineo tadašnji predsednik vlade general Cincar-Marković kome je izgledalo sa moralnog stanovišta neizvodljivo da oficiri pripremaju smaknuće kralja, a uz to i sam vojnik ponašao se kao branilac vojske od policijskih dostava. Za to vreme oficiri su popunjavali svoje redove novim pristalicama i detaljno utanačavali plan.

Austro-Ugarska je znala za zaveru, ali je bila sasvim ravnodušna prema dinastijskoj promeni u Srbiji pošto u vladajućoj dinastiji nije videla nikakve koristi za sebe, Upućenost Rusije u zaveru izgleda mnogo veća. Iako se sumnjalo da je ruska obaveštajna služba, bila uvučena u više neuspelih atentata na njegovog oca, kralj Aleksanar je pozvao u Beograd upravo šefa te službe za Balkan, Grabova i poverio joj zadatak da čuva kraljevski dvor. Mnogi tajni agenti su se naselili u Beogradu i po Srbiji i toliko su se uzneli da su čak i ruskom poslanstvu pravili probleme zbog neusaglašenog delovanja. Početak rada ruske obaveštajne službe pada u vreme kraljevog potpunog oslonca na Rusiju, u 1901. godini. Pored Grabova, kao šef ruske tajne policije na Balkanu pominje se i Vladimir Tržecjak, od koga potiče izveštaj svom pretpostavljenom, direktoru departmana Policije pri Ministarstvu unutrašnjih dela Rusije, o zaverenicima i ubistvu koje su izvršili. U izveštaju, osim toga što se pominje specijalni izaslanik Aleksandar Vajsman koji je tri dana uoči prevrata poslat u Beograd da kralja Aleksandra izvesti o zaveri, drugih značajnih pojedinosti nema. Ostale informacije o predistoriji zavere i njenim glavnim ličnostima vrlo su površne, imaju izvora u glasinama beogradske čaršije i ukazuju da je izveštač nedovoljno posvećen u srž problema. Što se tiče držanja ruskog poslanika u Beogradu, Nikolaja Čarikova, ono je bilo strogo po uputstvima ministra inostranih dela Lamsdorfa – nemešanje u unutrašnje poslove Srbije. Zato je Čarikov ostao nemi posmatrač katastrofe koja se spremala kralju Aleksandru. Zanimljivo je da Čarikov u svojim memoarima ubistvu poslednjeg Obrenovića ne poklanja nikakvu posebnu pažnju. On je u noći kada je izvršen prevrat mirno posmatrao događaje iz sobe svog poslanstva koje se nalazilo preko puta Starog dvora.

U držanju dveju velikih sila izvesno je samo to da su obaveštajne službe dveju sila bili takmaci za kontrolom nad budućim političkim životom Srbije i da su prikupljale informacije, držeći se po strani od svakog direktnog mešanja. Antidinastijska atmosfera osećala se još po Milanovom odlasku iz zemlje, ali bi bilo veoma rizično tu tražiti početke zavere. Krug nezadovoljnika poticao je uglavnom iz redova intelektualaca, bez jasne partijske boje. Međutim, njihovo antidinastijaštvo nije se ogledalo u spremnosti da sami skuju plan i izvrše promenu dinastije. Oni su pre čekali da se stvari same od sebe dese, nego što su pokazivali gotovost da ih oni predvode. U vreme ukidanja Aprilskog ustava ključala je od protesta samo prestonica, kao i u vreme kraljeve ženidbe. Opoziciona štampa je podgrevala nezadovoljstva ali se ona nisu širila duboko po unutrašnjosti zemlje. Veliki deo stanovništva bio je ravnodušan prema najnovijim promenama. Put kraljevskog para po Zapadnoj Srbiji, odmah posle lažne trudnoće, nije pokazao da je veza između dinastije i naroda prekinuta. Naravno da su najsrdačniji dočeci bili iscenirani od policije, ali i tamo gde se nije klicalo kraljici, dočeci su bili vrlo korektni.

Priča o „omraženoj“ dinastiji iskonstruisana je docnije od onih koji su dinastijski prevrat izvršili i koji su se njime okoristili. Osim pojedinih porodica tradicionalno odanih Karađorđevićima, kneza Petra gotovo niko nije poznavao u zemlji. U odnosu na Obrenoviće on nije bio u velikoj prednosti. Isto tako, ni veza naroda sa Obrenovićima nije bila čvrsta i neraskidiva. Otuda i takve ravnodušnosti kod mase. Pet puta u sto godina smenjivali su se na srpskom prestolu članovi jedne i druge dinastije, što najbolje govori da nijedna od njih nije nosila veliku prevagu u narodu. Dalje promene zaustavljene su gašenjem jedne dinastije – Obrenovića.

Broj zaverenika iz redova vojske u izvorima varira i kreće se od dvadeset do četiri stotine. Nedavno objavljena istraživanja jednog od savremenika događaja s početka 20. veka kazuju da je u zaveri učestvovalo sto petnaest oficira. Redosled događaja u organizaciji i izvođenju zavere takođe je teško rekonstruisati. Deo oficirskog kora je motiv za učešće u zaveri našao u nezadovoljstvu kraljevom ženidbom i posledicama koje su iz nje proistekle. Iza ove dobro poznate slike, bilo je i drugih ličnih motiva pojedinaca, koji ne smeju biti zanemareni. Takve su rođačke i dinastičke veze sa političarima, na primer. Zavera u vojsci počela je da se sprema posle obelodanjivanja lažne kraljičine trudnoće maja 1901. Tada su se počele širiti prve vesti o kraljičinom bratu Nikodiju kao kandidatu za srpski presto. Grupa oficira iz Četvrtog konjičkog puka, njih petorica, među kojima su bili i poručnik Antonije Antić, sestrić političara Đorđa Genčića, i njegov drug poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, dogovorili su se 19. septembra 1901. da ubiju kralja i kraljicu. Sva kazivanja su saglasna u tvrdnjama da je Apis bio glavni među mlađima i da su njegove veze sa velikoškolskom i trgovačkom omladinom, te sa radnicima, bile vrlo razgranate. Na Velikoj školi je postojalo jezgro zaverenika koji su radili i bili u dosluhu sa mlađim oficirima, mada se iz predostrožnosti njihova imena nisu nalazila na tajnim spiskovima, Od isprva malobrojne zavereničke grupe oficira jedino je Apis važio za pristalicu Karađorđevića i delio je njihove slike mlađim drugovima kada ih je nagovarao da uđu u zaveru. Ostali se nisu „oduševljavali“ tom dinastijom. Antonije Antić tvrdi da je najveći deo mlađih oficira u kolu zaverenika bio nastrojen republičkom državnom uređenju. Kada je toj maloj grupi propao plan da izvrše atentat na kraljičin rođendan 24. septembra kod „Kolarca“, oni su na jednom od sledećih sastanaka došli na misao da treba potražiti pomoć političara. Kralj je doznao za okupljanja mlađih oficira u stanu Antonija Antića, na šta je skrenuo pažnju upravniku grada. Komandant Aktivne vojske general Mihailo Srećković i ministar vojni nisu preduzeli konkretne mere za praćenje sumnjivih lica, što se može zaključiti po slobodi sa kojom su zaverenici vršili dalje aktivnosti. Na Tucindan 5. januara 1902. došlo je do prvog sastanka zaverenika iz redova vojske sa. Tenčićem, u stanu kod Antonija Antića. Tada im je Genčić rekao da se Petar Karađorđević „prima" prestola i dva sata im je govorio o nužnosti svrgavanja Obrenovića. U Antićevom stanu bilo je svega dvanaest oficira, od kojih su kasnije dvojica istupila iz zavere.

Pridobijanje pristalica u redovima vojske išlo je, dosta dugo, vrlo teško. Među pešadijskim oficirima delovao je Apis, a konjičke oficire je pridobijao Antić. Vrbovanje nije nasumice vršeno, već je vođeno računa da su pojedinci u vezama sa značajnijim političkim i vojnim ličnostima u državi. Takođe, veliki problem je bio u tome što niko od starijih oficira nije ušao u kolo zavere. Do kraja 1902. uspelo se, međutim, da se u zaveru uvuku trojica: Damjan Popović, Aleksandar Mašin i Đoka Mihailović. Zaverenici su uskoro prodrli i u garnizone u unutrašnjosti, u Knjaževcu, Nišu i Pirotu, pridobivši u tim mestima po dvojicu trojicu za ciljeve zavere. Zanimljivo je da oficiri nisu tražili veze sa radikalskim političarima, već sa liberalima, a jedini razlog za to mogu biti rodbinske veze. Očigledna je činjenica da je Liberalna stranka čitavu deceniju koja je prethodila majskom prevratu prolazila kroz ozbiljnu transformaciju i da po svom sastavu ni izbliza nije bila slična onom stožeru Obrenovića iz vremena Drugog namesništva (1868– 1872), na čijem čelu su bili Jovan Ristić, Milivoj Blaznavac, Radivoje Milojković. Početkom 20. veka to više nije bila stranka „umerenog koračanja" iz Ristićevog doba, već stranka spremna da kida sa prošlošću. Mnogi od njih su došli u direktan sukob sa kraljem i od vremena njegove ženidbe bili su u opoziciji. Takvi su bili Jovan Avakumović, Vojislav Veljković, Stojan Ribarac, koji je još u vreme kralja Milana kovao planove za proterivanje Obrenovića, te glavni zaverenik Đorđe Genčić, čija je porodica preko pola veka bila za Obrenoviće. Liberali su hteli vlast, a kralj ih je stalno držao na distanci. Kao što se vidi, zaveru su organizovale stare političke i vojne strukture, one koje su devedesetih godina 19. veka predstavljale glavni oslonac Obrenovića. Mlađe snage u vojsci su dale zaveri novu snagu, borbenost i podršku, a u završnom delu, kada je došlo do zastoja, one su stvar izvele do kraja.

Pored šefa liberala Avakumovića, u zaveru su ubrzo posvećeni i Pašić kao glavna ličnost staroradikala i Ljuba Živković, nezvanični vođa samostalnih radikala. Međutim, Pašić nije dalje učestvovao u zaveri, dok samostalci nisu hteli da svrgavaju jednu dinastiju i vaskrsavaju drugu. Njihov ideal je bila Srbija republika. Sva imena potvrđuju da su ubistvom poslednjeg Obrenovića rukovodili njegovi bivši ministri, ili dvoru bliski ljudi. Rođačke, komšijske, kumovske i partijske veze došle su u splet u kompletnom izdanju. Mako je radikalska opozicija stvarala pogodnu klimu za majski prevrat, niko iz njenih redova nije bio u prvim redovima zavere.

Pošto se potanko upoznao sa zbivanjima, Petar Karađorđević je izjavio da je potpuno saglasan sa zaverenicima. Ovo je bio prelomni trenutak za dalji tok zavere. Posle dogovora sa Petrom Karađorđevićem ostalo je još da se odluči o načinu kako izvršiti prevrat: ubistvom kraljice i kralja, ili samo kraljice, ili proterivanjem kraljevskog para. Odluka o ubistvu je došla tek posle uličnih demonstracija početkom aprila 1903. Do tada se razmišljalo o kidnapovanju i prebacivanju kraljevskog para na tlo Austro-Ugarske, ili na primoravanje kralja da abdicira. Na sve učestalijim sastancima zaverenika u oktobru i novembru mlađi, poput Apisa i Antonija Antića, predlagali su ubistvo, ali su bili u manjini. Većina je bila za abdikaciju i proterivanje. Stvari su, međutim, počele sve više da izmiču kontroli. Usled jedne dojave na Dan proglasa Kraljevine 1903. sva vojska je bila u pripravnosti. Pošto se zavera kovala više od godinu i po dana, sve češće je dolazilo do curenja glasina koje su stizale do kralja. Takođe, glasine da će se kralj razvesti umnogo su uticale na užurbanost u redovima zaverenika. U poslednjem trenutku, umalo nije došlo do otkrivanja zavere. Definitivan plan za napad na dvor je nastao samo dan ranije, 9. juna. Odbačene su opcije o abdikaciji i proterivanju, i jednoglasno je usvojen plan o ubistvu kraljevskog para. Spisak zaverenika koji je uništen posle demonstracija 5. aprila imao je svega trideset i šest potpisnika. Važno je, međutim, da su oni bili raspoređeni u komandama svih beogradskih pukova. Po izveštaju ruskog poslanika u noći između 10. i 11. juna u smaknuću kralja i kraljice učestvovalo je oko četrdeset oficira iz Beograda i oko deset iz unutrašnjosti, koji su ukrali dinamit iz skladišta. Prema kasnijim svedočenjima vojska koja je bila dovedena u park dvora u noći kada je izvršeno ubistvo, mislila je da je pozvana da pomogne kralju koji je u opasnosti. Kraljev sobar je pričao da su mnogi plakali kada su čuli da su kralj i kraljica ubijeni.

U planu zaverenika nisu bila utvrđena ubistva ministara i kraljičine braće. Ta ubistva su izvedena bez plana, kao delo pojedinih oficira. Odluku da se ubiju generali Cincarmarković i Milovan Pavlović doneo je Aleksandar Mašin, pod izgovorom da oni moraju biri žrtve svog položaja. Ministar unutrašnjih dela Velja Todorović je ranjen, ali je preživeo, dok su glave braće Lunjevica pale kao žrtve lične osvete Voje Tankosića. Sve do poslednjeg trenutka kralj je potpuno verovao u zakletvu svojih oficira. To dokazuje njegov odnos prema dostavama policije da mu se radi o glavi. On je preko dojava olako prelazio, šta više i sam dokazivao i argumentovao neosnovanost optužbi na račun zavere u vojsci. Za takav kraljev stav umnogome je odgovoran i predsednik vlade general Cincarmarković koji je kralju tvrdio da zavera oficira protiv kralja „nije moguća“ i da se radi o nekoliko „usijanih glava“ koje će se „ohladiti". Kralj je prezao da u hajci na oficire ne optuži nevine ljude. Zato se do poslednjeg. trenutka suzdržavao. To ga je koštalo glave. Kralj je bio uznemiren, imao je česte nesanice, ali sve njegovo upinjanje da shvati ko, kako i zašto hoće njegovu glavu, nije ga vodilo do odgovora.

Damjan Popović, koji je posle kraljeve veridbe krajem jula 1900. postavljen za počasnog kraljevog ađutanta i za komandanta inženjerije, bio je jedan od zaverenika kome je Genčić namenio ulogu glavnokomandujućem u prevratu. Popovićeva zamena je bio penzionisani pukovnik i bivši dever kraljice Drage, Aleksandar Mašin, takođe zaverenik. On je odlično poznavao unutrašnjost dvora jer je od osamdesetih godina neprestano, u raznim službenim svojstvima, bivao u njemu. Poznavao je sve kapije, glavne i sporedne prilaze dvoru. Zbog toga, a i kao iskusnijem oficiru, njemu je palo u deo da izradi plan napada. Nagoveštaji hapšenja ubrzali su delovanje zaverenika. Na poslednjem sastanku vojnih i civilnih zaverenika održanom 9. juna, određeno je da dan akcije bude noć između 10. i 11. juna. U poslednjem trenutku je, putem zamena rasporeda mimo znanja kralja, sređeno da jedan od dvojice zaverenika u kraljevoj gardi Petar Živković određene noći bude vodnik straže. Podudarnost sa datumom kada je 1868. u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović bila je slučajnost.

Majski prevrat

Po svedočenju ruskog poslanika, kralj se kasno počeo ponašati sa mnogo predostrožnosti. Počeo je svake večeri lično da proverava da li su vrata dvora zaključana. Vršio je sve češće premeštaje u vojsci, jedne je slao u unutrašnjost, druge dovodio, a sve kao posledicu učestalih dojava o zaveri. Od kraja aprila do kraja maja 1903. kralj je bio na samom pragu otkrivanja zavere. Zaverenici su, međutim, preduhitrili kralja. Upad u dvor zakazan je za dva sata posle ponoći. Kako je izgledalo tumaranje po dvoru i potraga za kraljevskim parom opisao je na vrlo dinamičan način Dragiša Vasić. Po Vasiću, potraga je trajala sat vremena i pedeset minuta, od dva do tri sata i pedeset minuta, a po ruskom poslaniku Čarikovu sat i petnaest minuta. Kapiju dvora otvorio je poručnik Živković. Vojska je brzo razoružala žandare i izbacila ih na ulicu, prema ruskom poslanstvu. Pošto nisu našli ključeve od dvorskih odaja, oficiri su dvorska vrata razvaljivali dinamitom. Od prvog dinamitnog udara uključio se alarm u dvoru, koji je tokom potrage neprestano zvonio. Ni posle pola sata zaverenici nisu uspeli da pronađu kralja i kraljicu. Po Mašinovoj zamisli, dovedena je jedna poljska baterija raspoređena s obe strane dvora, da u slučaju neuspeha zavere sruši dvor, a zaverenici da se povuku na Topčider odakle bi podigli revoluciju protiv kralja. Topovi su postavljeni na sto koraka od dvora. Usled neuspešne potrage, Mašin je naredio da se ubiju ministri Cincarmarković, Milovan Pavlović i Velja Todorović, čije su kuće bile pod budnom prismotrom. Vojsku su zaverenici doveli pod izgovorom da su potrebni za sprovođenje kraljice izvan zemlje, te njeni pripadnici nisu znali šta se događa. Posle pola tri, videvši vojsku ispred dvora, kralj je izašao na palisadnik prema ulici i nešto viknuo. Očevidac Čarikov misli da je kralj tražio pomoć, jer je čuo da mu je vojska odgovorila: „Vaše veličanstvo, ne bojte se" Ti iskreni povici vojnika su i ubili kralja, izveštava Čarikov, jer su zavernici videli gde se kraljevski par nalazi. Potom su se vratili, i u pratnji generala Laze Petrovića, krenuli ponovo u pretragu odaja. General Laza nije hteo da oda gde se kralj i kraljica nalaze, iako mu je zaprećeno smrću. Jedan od zaverenika je zapazio u zidu tapacirung sa gotovo neprimetnom ključaonicom i zatražio sekiru. Tek tada je ađutant pristao da pozove kralja. Na njegove reči da ga traže oficiri, kralj je pitao može li računati na njihovu zakletvu. Dobio je protivurečne odgovore. Kralj je bio goloruk, nenaoružan. Kada je izašao iz budoara, nastupila je pauza od nekoliko trenutaka, jer se niko nije osmelio da puca prvi. Konačno je prvi metak ispalio kapetan Mihailo Ristić, stari karađorđevićevac koji je od početka zavere tražio da lično izvrši ubistvo. Kralj je pao od prvog metka, a ubrzo za njim i kraljica, čije se telo nakratko trzalo, kao da hoće da zaštiti kralja. Obdukcijom su utvrđene dvadeset i tri rane na kraljevom i dvadeset na kraljičinom telu. Unakažena i obnažena tela oficiri su izbacili kroz prozor u baštu dvora, gde su ležala oko četvrt časa. Potom su uneta u podrumske prostorije, gde je izvršena obdukcija. Zaverenik Petar Mišić je godinu dana posle Majskog prevrata pričao da se kralj držao hrabro i muški i da je pretio oficirima osvetom, a da je njegov prvi ađutant Lazar Petrović takođe pokazao veliku dozu hrabrosti i dostojanstva.

Srbija je zakoračila u 20. vek stravičnim ubistvom, koje je taj epitet zaslužilo ne samo činom oduzimanja života, već i načinom obračuna sa ostacima žrtava. Tela su bila unakažena, a zatim izbačena kroz prozor u dvorsku baštu. Dvor je bio demoliran i opljačkan. Posle ubistva dvor je odavao sliku bahate razuzdanosti, a tako su očevicima izgledale i beogradske ulice, kojima je vojska, uglavnom pripita, suvereno gospodarila. Iako je odmah ujutru 11. juna obrazovana civilna prelazna vlada, kod stranih poslanika je preovladao utisak da je njena stvarna moć samo prividna i da sve konce u svojim rukama drži vojska predvođena Aleksandrom Mašinom i Petrom Mišićem.

Posle stravične noći između 11. i 12. juna 1903. godine sledio je isto takav dan u kojem su sahranjeni poslednji kralj iz dinastije Obrenović i njegova supruga kraljica Draga, uz na brzinu očitano opelo na kome je bio prisutan jedino kraljev sobar. Tela kraljevskog para bila su ukopana na Starom groblju kod crkve Svetog Marka. Možda je apsurdno to da su kraljevskom paru spomenik podigli tek Austrijanci za vreme okupacije 1917. godine. Spomenik je podignut u mermeru uz južni zid crkve. Prilikom izgradnje nove crkve 1942. godine posmrtni ostaci kralja i kraljice preneti su i privremeno smešteni u više nego skromnoj kripti nove crkve Svetog Marka gde se i danas nalaze.

Politički pregled

Unutrašnja politika

Izvršavao je dosta državnih udara, a jednim je i direktno stupio na presto kada se proglasio punoletnim. Kasnije je menjao i Ustave, a uvodio je i Senat.

Nastavio je očevu praksu da relativno često posećuje Niš, i da tamo povremeno održava sednicu Skupštine. Bio je malo popustljiviji prema Radikalima od svog oca.

Spoljašnja politika

Tokom svoje vladavine je dosta putovao u inostranstvo, a Srbija nije vodila nijedan rat, niti se teritorijalno proširavala.

Bio je u zvaničnu posetu Italiji i kralju Umbertu I, i tokom tog putovanja je otišao u Vatikan gde se sreo sa papom Lavom XIII. Verovatno je i prvi aktuelni srpski kralj koji se lično sreo sa aktuelnim rimskim papom.

Sa knezom Nikolom I Petrovićem Njegošem je dogovorio i uredio susret u Kraljevini Srbiji, a sledeće godine je uzvratio posetu Kneževini Crnoj Gori na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića Njegoša.

Bio je i jedini strani šef države koji se odazvao pozivu grčkog kralja Đorđa I i posetio je prve savremene Olimpijske igre 1896. Pre toga je posetio Hilandar i otplatio njegove dugove, i zalagao se da on ostane srpski manastir i da ne pređe u bugarske ruke.

Poboljšao je i odnose sa Ruskom Imperijom koji su zahladneli tokom kasnije vladavine njegovog oca kralja Milana. Sa Ujedinjenim Kraljevstvom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca.

Ekonomija

Doneo je zakon kojim je Kosti Šondi omogućio monopol na proizvodnju čokolade.

Posthumni događaji vezani za kralja Aleksandra Obrenovića

Kneginja Julija, kraljica Natalija i dve ćerke Jovana Obrenovića su bili neki od preostalih članova od nekadašnjih Obrenovića nakon Majskog prevrata.

Njegovim ubistvom je okončana strogo muška bračna linija Jevrema Obrenovića. Linija Miloša Obrenovića je već odavno takođe ostala bez bračnih muških potomaka, dok su od Jovana Obrenovića preostale dve ćerke, Ermila i Anastasija, o kojima se ne zna se puno. Ermila je preminula 27. februara 1933, a Anastasija juna 1918. Ostalo je nešto potomaka Jakova Obrenovića, brata po majci kneza Miloša, kojih i danas ima. Kneginja Julija, supruga kneza Mihaila, takođe je bila živa, ali se u međuvremenu udala po drugi put. Ona je preminula 19. februara 1919. u Beču. Majka kralja Aleksandra Natalija je otišla u Francusku gde je preminula 8. maja 1941, skoro 38 godina posle smrti sina. Mirko Petrović Njegoš, drugi sin kralja Nikole, bio je oženjen Natalijom Petrović Njegoš, koja je bila unuka Anke Obrenović. Anka Obrenović je ćerka Jevrema i Tomanije Obrenović, i rođena tetka kralja Milana. Nikola Petrović Njegoš je preko oca Mihaila povezan sa Obrenovićima.

Đorđe Obrenović (Obren Hristić), polubrat po ocu kralja Aleksandra.

Aleksandrov otac kralj Milan je imao vanbračnog sina Đorđa (Obrena) koji je imao oko 14 godina u trenutku ubistva polubrata. Tokom Prvog svetskog rata je pokušao da se predstavi kao legitimni naslednik Obrenovića na prestolu Srbije, ali mu nije uspelo, i preminuo je u siromaštvu 9. oktobra 1925. On je imao sina Stefana koji je imao Pantu. On je u Francuskoj preminuo 2002. bez potomaka.

Tokom Austrougarske okupacione vojne uprave u Srbiji je 1917. podignut spomenik kralju Aleksandru i kraljici Dragoj, koji je srušen po okončanju Prvog svetskog rata. Marija Cincar-Marković, udovica poslednjeg šefa vlade pod Obrenovićima Dimitrija Cincar-Markovića, je tokom 21 – 30. oktobra 1926. u Politici govorila o sećanjima na atentat i okolnosti koje su do njega dovele u spisku tekstova pod nazivom Uoči 29. maja. Tu se spominje i da je Dimitrije Cincar-Marković, posle saznanja da kraljica Draga ne može imati dece, uspeo da osmisli plan da je udalji iz zemlje i da se kralj Aleksandar razvede. Putovanje na kom je Cincar-Marković trebao da ode sa kraljicom u Francensbad gde bi je ostavio je bilo zakazano za 18. jun, ali ga je Majski prevrat preduhitrio. Njegov bratanac Aleksandar Cincar-Marković je kasnije bio ministar spoljnih poslova u prvoj i drugoj vladi Dragiše Cvetkovića.

U Holivudu je 1932. snimljen film Žena komanduje (A Woman Commands) sa Polom Negri kao Marijom-Dragom i Rolandom Jangom kao kraljem Aleksandrom.

Crkva Svetog Marka u Beogradu. U njoj su od Obrenovića sahranjeni kralj Aleksandar, mlađi rođeni brat Sergej, kraljica Draga, knez Milan i kneginja Ana.

Tokom bombardovanja Beograda 1941. je Crkva Svetog Marka, u kojoj su sahranjeni kralj Aleksandar i kraljica Draga i još pojedini Obrenovići, bila teško oštećena. Arhijerejska vlast je 7. oktobra 1941. odlučila da se tela kralja Aleksandra i kraljice Draga, Aleksandrovog daljeg rođaka kneza Milana, njegove prababa-tetke Ane Obrenović (druga žena Jovana Obrenovića), rođenog brata Sergeja, uz tela još nekih crkvenih velikodostojnika premeste u kriptu nove crkve Svetog Marka. Premeštanje je obavljano od 2. do 15. maja 1942, a šef vlade narodnog spasa Milan Nedić je na to premeštanje avgusta 1942. stavio oznaku poverljivo.

Na 110. godišnjicu Majskog prevrata je Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa suprugom Katarinom 11. juna 2013. bio na parastosu kralju Aleksandru i kraljici Dragoj u crkvi Svetog Marka. Pored njih, molitva je održana i za kneza Milana, kneževića Sergeja i kneginju Anu, koji su tu takođe sahranjeni. Posle molitve su im Karađorđevići zapalili sveću. Prema jednoj priči Pavle Karađorđević je kao 10-godišnjak slučajno ušao u prostoriju svog strica Petra u Ženevi u trenutku kada je delegacija zaverenika prepričavala Petru Karađorđeviću detalje prevrata. To ga je veoma potreslo, i navodno je tokom života povremeno imao noćne more o Majskom prevratu.

Sećanje

• Televizijska serija "Kraj dinastije Obrenović" snimljena je u produkciji RTS 1995. Njegov lik je igrao Tihomir Stanić.
• U kratkom francuskom filmu Assassinat de la famille royale de Serbie (Ubistvo srpske kraljevske porodice) iz 1903. godine, kralja Aleksandra glumi Anri Etijevan.
• U filmu A Woman Commands, snimljenom u SAD 1932. godine, njegov lik glumi Roland Jang.
• Bista ispred beogradske opštine Zvezdara, u Bulevaru Kralja Aleksandra, podignuta je 2004.
• Varošici Kožetin je 1882. promenjeno ime u Aleksandrovac, poprsje je otkriveno 2013. Čak su i drenički "Arnauti" zapamtili Aleksandrovo ubistvo u pesmi.
• Bulevar kralja Aleksandra u Beogradu je nazvan po njemu.

Titule i priznanja

• 14. avgust 1876 - 22. februar 1882- Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Aleksandar Obrenović
• 22. februar 1882 - 22. februar 1889- Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Aleksandar od Srbije
• 22. februar 1889 - 29. maj 1903- Njegovo Veličanstvo Aleksandar I Obrenović kralj Srbije

Odlikovanja

Za vreme vladavine kralja Aleksandra odlikovanja Srbije je po broju dodeljenih odlikovanja bilo u zenitu. Odličja izrađena u ovom istorioskom periodu predstavljaju najveća tehnička i zanatska dostignuća tog doba a u estetskom pogledu su do danas nenadmašena.

Kralj Aleksandar bio je nosilac velikog broja srpskih i inostranih odlikovanja.

Domaća odlikovanja

• Orden Svetog kneza Lazara
• Orden Miloša Velikog
• Orden Takovskog krsta
• Orden Takovskog krsta sa mačevima
• Orden Svetog Save
• Orden Belog orla
• Orden Crvenog krsta
• Medalja za vojničke vrline

Strana odlikovanja

• Orden Svetog Stefana (Austrougarska monarhija)
• Nacionalni orden Legije časti (Republika Francuska)
• Orden Svetog Andreja (Rusko carstvo)
• Orden Svetog Stanislava (Rusko carstvo)
• Orden svetog Aleksandra Nevskog (Rusko carstvo)
• Orden Medžedije (Otomansko carstvo)
• Orden Presvete Blagovesti (Kraljevina Italija) - dodelio kralj Italije Umberto I 27. (15) novembra 1896. godine.
• Orden svetih Mauricija i Lazara (Kraljevina Italija)
• Orden krune Italije (Kraljevina Italija)
• Orden Hrista, Aviza i svetog Džejmsa sa mačevima (Kraljevina Portugal)
• Orden Spasitelja (Kraljevina Grčka)
• Orden knjaza Danila I (Kneževina Crna Gora)

Zanimljivosti

Delegacije Kraljevine Srbije, Osmanskog carstva i Kraljevine Grčke na Hilandaru 4. april 1896. godine. Delegaciju je predvodio kralj Aleksandar Obrenović, prvi ađutant general Dragutin Franasović a u pozadini su maršal dvora generalštabni major Mihailo Rašić i ađutant generalštabni major Živojin Mišić.

• Oko dva meseca pre njegovog rođenja je Kneževina Srbija započela Prvi srpsko-turski rat.
• Rođendan mu je bio 8 dana pre rođendana njegovog oca.
• Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.
• Kum mu je bio ruski car Aleksandar II Romanov, a po njemu je i dobio ime. Kršten je 22. (10) oktobra 1876, na prvu godišnjicu braka njegovih roditelja, a krstio ga je Mitropolit beogradski Mihailo sa sveštenstvom. Cara rusije je predstavljao ambasador u Srbiji Andrej Nikolajevič Karcov, a pored njega su na krštenju prisustvovali i svi tadašnji konzuli, ministri, činovnici, i ostali zvaničnici.
• Imao je mlađeg brata Sergeja koji je preminuo par dana posle porođaja, i polubrata po ocu Đorđa Obrenovića (Obrena Hristića).
• Bio je otprilike iste visine kao Aleksandar I Karađorđević, što znači da je imao oko 1,74m. Njegov otac kralj Milan je bio niži od njega.
• Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine, a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Nikolićem.
• Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.
• Tokom zvanične posete Italiji je 27. (15) novembra 1896. posetio i Vatikan gde se sreo sa papom Lavom XIII. To je verovatno i prvi put da se neki srpski vladar susreo sa aktuelnim rimskim papom.
• Bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.
• Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.
• Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine.
• Četvrti je zaredom vladar iz dinastije Obrenović za koga je moralo da se pravi Namesništvo, a treći koji je maloletan nasledio presto.
• Drugovi XI klase Artiljerijske škole, Mihailo Rašić i Živojin Mišić, obavljali su u jednom periodu funkcije maršala dvora i ađutanta na dvoru.
• Prvi je srpski vladar koji je stalno nosio naočare za vid. Tačna dioptrija nije poznata, ali s obzirom da ih je na slikama stalno nosio - verovatno nije dobro video na daljinu.
• Njegova majka kraljica Natalija je preminula 38 godina posle njega, a žena kneza Mihaila, kneginja Julija 15 godina posle. Nadživele su ga i ćerke Jovana Obrenovića Anastasija i Ermila. Jovan je bio stariji rođeni brat njegovog pradede Jevrema.
• I njegov otac Milan i deda po ocu Miloš su bili oženjeni ženama iz rumunskog plemstva.
• Postoji nekoliko sličnosti između njega i kralja Aleksandra Karađorđevića: obojica su kasnije tokom života nosili naočare za vid (verovatno na daljinu pošto su ih stalno nosili), vladali su kao Aleksandar I, uveli su oktroisane ustave (iz 1901. i 1931), obojica su stradala u atentatu, i njihovi očevi su za života na njih preneli kraljevska ovlašćenja. Obrenović je zvanično postao kralj, a Karađorđević je u ime svog oca vladao od 1914. Obojica su u nekom trenutku raspuštala skupštinu i ukidala njen rad, uvodili su i Senat, a bili su otprilike i iste visine, oko 1,74m. Aleksandar Obrenović je bio prvi vladar iz svoje dinastije posle pradede-strica kneza Miloša koji je oženio Srpkinju, a Aleksandar Karađorđević prvi vladar iz svoje dinastije koji je oženio strankinju.

Porodično stablo

16. Teodor Mihailović

8. Jevrem Obrenović

17. Baba Višnja

4. Miloš Obrenović

18. Anta Bogićević

9. Tomanija Obrenović

19. Joka N.

2. Milan Obrenović

20. Iordache Catargiu, great treasurer of Moldavia

10. Konstantin Katardži

21. Princess Ileana Rosetti

5. Elena Marija Katardži

22. Đurađ Balša

11. Esmeralda Balša

23. Roksanda Sturdza

1. Aleksandar I Obrenović

24. Ioniţă Keşco

12. Ivan Petrovič Keško

25. Tarsiţa Costache

6. Petar Keško

26. Đurađ Balša (=22)

13. Natalija Balša

27. Roksanda Sturdza (=23)

3. Kraljica Natalija

28. Ivan Sturdza

14. Nikolaj Sturdza

29. Ecaterina Rosetti-Roznovanu

7. Pulherija Sturdza

30. Dimitrie Ghica-Comăneşti

15. Marija Rozeti-Roznovanu

31. Zoe Rosetti-Răducanu

Porodica

Supruga

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Kraljica Draga		23. septembar 1866.	11. jun 1903.

Galerija

• 
  Aleksandar i Draga Obrenović
• 
  Njeno Veličanstvo kraljica Draga i Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar 1900, dopisna karta, štampa, 14,2×9,2 cm, Beograd. Na aversu je odštampano: Njeno Veličanstvo kraljica Srbije Draga – Njegovo Veličanstvo Kralj Srbije Aleksandar I – DRAGA Reine de la SERBIE – ALEXANDRE I Roi de SERBIE. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem otkupa 2007. godine.
• 
  Njihova Veličanstva Kraljica Draginja i Kralj Aleksandar I, papir, štampa, 24,7×29,6 cm, Beograd, 1900—1903. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem otkupa.
• 
  Srpski kralj Aleksandar i kraljica Draga u Karlovcima 29. I 1903, dopisna karta, štampa, 9,1×12,4 cm, izdanje knjižarnice Svetozara F. Ognjanovića, Sremski Karlovci, 1903. Na aversu je odštampano: Srpski kralj Aleksandar i kraljica Draga u Karlovcima 29. I 1903, Izdanje knjižarnice Svetozara F. Ognjanovića Karlovci. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem poklona.
• 
  Proklamacija kralja Aleksandra Obrenovića o njegovoj ženidbi sa Dragom Mašin
• 
  Kralj Aleksandar, izdanje Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, 37,7×49,3 cm, Beograd, 1899. Ova hromolitografija dospela je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu u vidu poklona 2009. godine. Ispod kolorisanog dopojasnog portreta kralja u gardijskoj uniformi stoji autograf pisan ćiriličnim slovima Aleksandar.
• 
  Kralj Aleksandar I Obrenović, autora Milana Jovanovića, foto-papir, karton, pozitiv, kaširano, 15,3×10,3 cm, 12. novembar 1901, Beograd. Autograf: Mom milom Milanu, Aleksandar 12. IX 1901. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem otkupa.

Vidi još

• Orden Svetog kneza Lazara
• Otmica princa Aleksandra u Visbadenu
• Vlade Kraljevine Srbije
• Alavantićeva afera
• Vojvoda
• Spomen-bista Aleksandru I Obrenoviću u Beogradu

Literatura

• Rajić, Suzana (2014). Aleksandar Obrenović - vladar na prelazu vekova:sukobljeni svetovi. Srpska književna zadruga. str. 560. ISBN 978-86-379-1151-7. 
• Stolić, Ana (2009). Kraljica Draga Obrenović. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 217. ISBN 978-86-17-16133-8. 
• Vasić, Dragiša (2016). Devetsto treća. Beograd: PortaLibris. str. 198. ISBN 978-86-7818-182-5. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Vlada Aleksandra Obrenovića, Knj. 1 [Sabrana dela X tom]. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 437. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Vlada Aleksandra Obrenovića, Knj. 2 [Sabrana dela XI tom]. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 524. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Vlada Aleksandra Obrenovića, Knj. 3 [Sabrana dela XII tom]. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 467. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Ćorćević, Dr Vladan (2019). Kraj jedne dinastije (1897-1898), Knj. 1 [Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. do 8. jula 1900.]. Niš: Talija izdavaštvo [Reprint izdanja štamparije D. Dimitrijevića iz 1905. i 1906. godine]. str. 757. ISBN 978-86-80406-87-9. 
• Ćorćević, Dr Vladan (2019). Kraj jedne dinastije (1898-1899), Knj. 2 [Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1997. do 8. jula 1900.]. Niš: Talija izdavaštvo [Reprint izdanja štamparije D. Dimitrijevića iz 1905. i 1906. godine]. str. 649. ISBN 978-86-80406-87-9. 
• Ćorćević, Dr Vladan (2019). Kraj jedne dinastije (1899-1900), Knj. 3 [Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1997. do 8. jula 1900.]. Niš: Talija izdavaštvo [Reprint izdanja štamparije D. Dimitrijevića iz 1905. i 1906. godine]. str. 752. ISBN 978-86-80406-87-9. 
• Stojanović, Dubravka (2019). Srbija i demokratija 1903-1914: Istorijska studija o "zlatnom dobu srpske demokratije". Beograd: Udruženje za društvenu istoriju. str. 451. ISBN 978-86-83227-31-0. 
• Ljušić, Radoš (2001). Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Aleksandar Marušić i Ana Bolović (2013—2019). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije i Evrope (I-V tom). Muzej rudničko-takovskog kraja. 
• Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
• Goldsvorti, Vesna (2022). Otkrivanje Ruritanije. Beograd: Geopolitika. 
• Pravica, Zagorka (2008). Srbi i Srpski vladari. Trebinje: Grafokomerc. ISBN 978-99938-52-32-2. 

Spoljašnje veze

• Kralj Aleksandar Obrenović (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Vremenska kapsula: Majski prevrat (RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični jutjub kanal)
• Ana Stolić: Kraljica Draga Obrenović (Emisija "Riznica", Radio Beograd 2 - Zvanična veb stranica)
• Majski prevrat 1903. godine (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Istorijska biblioteka: Narodna podrška ustavnim udarima, Namerni zaborav: slučaj Obrenovića
• Majski prevrat 1903., Đuro Zagorac, Večernje novosti, feljton „Zavere i atentati u Srbiji“, 7 nastavak, 8. april 2003.
• Američki diplomata o kralju Aleksandru Obrenoviću
• Aleksandar Obrenović, vladar zle sudbine („Večernje novosti“, feljton, mart 2011) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. mart 2011)
• Redak slučaj: Naučno istoriografsko biografsko delo dobilo drugo izdanje („Blic“, 19. mart 2015)
• Pisma kralja Milana stigla u Srbiju - šta otkrivaju o međunarodnoj politici (RTS, 7. jun 2020)