Renesansni humanizam

Ukoliko ste tražili drugo značenje, pogledajte članak humanizam (književnost) i sekularni humanizam.

Humanizam je bio evropski renesansni kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči predstavljao je pokušaj obnove klasične kulture. Nastao je u 15. veku.

Smatralo se da proučavanje starih pisaca i usvajanje novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom (lat. humanitatis studia), te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Nastao je kao reakcija na svemoć crkve. Italija predstavlja kolevku humanizma, odakle on nastavlja dalje širenje.

Vera u čovekove intelektualne i kreativne sposobnosti, njegov kapacitet za razumevanje drugih i kontrolu nad prirodom ujedno sa osećajem individualizma, obeležilo je renesansu širom Evrope. Ovi razvoji bili su manifestacije renesansnog intelektualnog pokreta koji je poznat kao humanizam. Ime humanizam je kovanica nemačkih istoričara iz 19. veka, koje je imalo za cilj da opiše renesansno shvatanje važnosti klasičnih studija. Međutim, iako sama reč može biti izum 19. veka, ona se bazira na italijanskoj reči iz 15. veka koja se koristila za opis učitelja humanih nauka —umanista (mn. —umanisti). Reč u stvari potiče od lat. studia humanitatis, pojma koji se primenjivao na klasične studije koje su obuhvatale klasični latinski i grčki jezik, gramatiku, poeziju, retoriku, istoriju i filozofiju morala.

Humanizam je stavio naglasak na najviši stepen razvoja čovekovih vrlina, uključujući kvalitete kao što su razumevanje, saosećanje, milost, hrabrost, rasuđivanje, elokventnost i ljubav prema časti i književnost. Zastupao je čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj, ali i potrebu da se iz nje izdvoji i prepusti refleksiji i meditaciji. U humanističkoj misli, čovek je centar univerzuma, obdaren ličnom slobodom i inteligencijom koja mu omogućava da razume svet u kom živi i postigne šta god je sebi postavio kao cilj. U samom centru humanizma leže ideje o dostojanstvu i individualizmu.

Humanistička verovanja dala su povod za ideju o univerzalnom čoveku (ital. uomo universale), poznat takođe pod imenom renesansni čovek. To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja, po renesansnim shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u društvu. Ideja o univerzalnom čoveku ima svoje poreklo u pisanju Leona Batiste Albertija, čije su knjige o umetničkoj teoriji učinile veoma mnogo za uobličavanje umetnosti renesanse ali i za podizanje statusa umetnika od običnog zanatlije do intelektualca. Sam Alberti je bio prvoklasni primer univerzalnog čoveka pošto ne samo da je bio teoretičar umetnosti, već je bio i ostvareni arhitekta, slikar, klasicista, pesnik, naučnik i matematičar.