Социјално или друштвено понашање је, у својој основи, интеракција између два или више типична организма исте врсте. Социјално понашање се испољава у широком опсегу организама, од бактерија, инсеката, преко шкампа, пацова, до људи.[1]
Социологија је научна или академска дисциплина која се бави проучавањем социјалног понашања, укључујући порекло, развој, организацију и институције...[2]
У социологији, друштвено понашање је наглашено према друштву.
Истраживање је показало да различите животиње, укључујући људе, деле сличне типове социјалног понашања, као што су агресија и удруживање. Ово се дешава I код врста са примитивним мозгом, на пример, код мрава. Иако људи и животиње деле неке аспекте друштвеног понашања са врстама као што су мрави, људско социјално понашање је много компликованије и комплексније.
[3]
Социјална психологија је научна дисциплина која за свој предмет проучавања има мисли, осећања и понашања на која се утиче тренутним, замишљеним или импликованим присуством других. [4] У психологији, кад се каже социјално понашање мисли се на људско понашање, а мисли се на понашања у опсегу од физичких до емоционалних, којима ми комуницирамо, и такође како смо на том пољу условљени етички, ставовима, генетски, културом, итд.[5]
Насилничко и злостављачко понашање су две врсте агресивног понашања, а њихови исходи су јако слични. Ови исходи укључују осећај припадности, добијање пажње, моћ и контролу.[6]Агресивно понашање је врста социјалног понашања које потенцијално може да изазове физичку или емоционалн уштету. Људи који пате од агресивног понашања најчешће су иритабилни, импулсивни и немирни, те стога ова врста понашања може да варира од вербалног злостављања до уништавања имовине жртве. Иако је избијање агресије јако често, агресивно понашање је увек промишљено и јавља се или уобичајено или по обрасцу. Једини начин да се изађе на крај са агресивним понашањем је да се разуме шта га је изазвало. Следи оно што може да утиче на агресивно понашање:
Лоше родитељске способности су један од најчешћих разлога агресивности код деце. Биолошки фактори и недостатак интерперсоналних вештина су само неке од тих. Како деца расту имају тенденцију да опонашају понашања својих старијих, као што су насилност и агресивност. Агресивно понашање уме бити иритантно, а да би се спречило да се дете тако понаша, оно мора добијати пажњу од својих родитеља, наставника, вршњака. Међутим, може се десити да родитељи нису свесни појаве таквог понашања, и не знајући, може се десити да награде такво понашање, охрабрујући дете да се тако понаша. Агресивно понашање може довести до биполарних поремећаја.
[7]
Одрасли такође могу да пате од агресивног понашања, то се може развијати временом, услед нежељених животних искустава или неке болести. Поремећаји као што су депресија, анксиозност и пост трауматски стрес претендују да се испољавају кроз агресивно понашање, али је оно ненамерно. Међутим, они без икаквог скорашњег медицинског или емоционалног поремећаја, агресивно понашање испољавају услед фрустрације. Емоционално понашање такође може бити изазивач агресије, на пример, кад неко престане да брине о другом.
[7]
Особе које угрожавају или наносе физичку штету другим особама класификују се као насилници, односно, особе које се насилнички понашају. Насилничко понашање најчешће почиње вербалним увредама, а потом ескалира до физичких повреда као што су ударање или повређивање.
Насилништво је научени облик понашања, као и агресивно понашање, деца имитирају шта виде од одраслих из свог окружења, зато је важно да своје дете научите да насилништво није добар начин за решавање конфликата. Увек можете да дате добар пример тако што ћете конфликт решавати на миран начин. Насиље, попут батина, штипања, гурања или ударања никада не треба користити као васпитне мере за своје дете.
Постоје многи разлози који изазивају насилништво, а неки су:
Социоекономски фактори као што су сиромаштво, самохрано родитељство, раскиди и разводи, незапосленост, итд[8]
Насилничко понашање је слично агресивном понашању, или је уобичајено или се јавља по обрасцу. Концепт насилничког понашања је врло прост, прво се јављају тензија и конфликт, који су потом праћени или уништавањем имовине појединца или злостављањем. Образац се погоршава током времена, зато је најбоље препознати га и спречити насиље да се догоди.
[9]
Поремећај изражајног говора, ово је стање када дете/одрасли има проблем да се изрази кроз говор.
Поремећај одузимања, ово је неуролошки поремећај који може да изазове разме минималне физичке знаке или неколико комбинованих симптома који не могу да се контролишу путем мозга.
Даунов синдром је хромозомска абнормалност и стање које се мења током развоја.
Хиперкинетички поремећај је чест неуро бихевиорални поремећај који се огледа у хиперактивности, импулсивности, непажљивости, а често у комбинацији наведених.
Биполарни поремећај је облик поремећаја понашања који се карактерише варијацијама расположања која се могу мењати из минута у минут.
Аутизам је стање које утиче на социјалну интеракцију, интересовања, понашање и комуникацију.[10]
Церебрална парализа је стање које изазива мозак активирањем кратко након рођења. Утиче на кретање, абнормалан говор, оштећења вида и слуха и менталну ретардацију.[11]
