Artur Šopenhauer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Artur Šopenhauer
Schopenhauer.jpg
Puno imeArtur Šopenhauer
Datum rođenja(1788-02-22)22. februar 1788.
Mesto rođenjaGdanjsk
Državna zajednica Poljske i Litvanije, danas Poljska
Datum smrti21. septembar 1860.(1860-09-21) (72 god.)
Mesto smrtiFrankfurt na Majni
Nemačka konfederacija
ŠkolaUniverzitet u Getingenu, Univerzitet u Jeni
EpohaFilozofija XIX veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijekantijanizam, idealizam
Interesovanjametafizika, estetika, fenomenologija, moralizam, psihologija
Idejevolja, četvorostruki koren razuma
Potpis
Arthur Schopenhauer Signature.svg

Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna.

»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.

Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti.

Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.

Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni.

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1]

Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.

Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.

Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.

Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.

On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.

Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2]

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.

Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje.

Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla.

Teorija percepcije[uredi | uredi izvor]

U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti.

Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar.

Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6]

Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7]

Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8]

Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine.

Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21.

Svet kao volja[uredi | uredi izvor]

U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom.

Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga.

Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je 'smirena' metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje.

Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor]

Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja.

Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje." Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu.

Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“. [13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14]

Matematika[uredi | uredi izvor]

Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije.

Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15]

Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16]

U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu...

Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17]

Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[19]

Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [20]

Etika[uredi | uredi izvor]

Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [21]

Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[22]

Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može.

Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[23]

Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog.

Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[24]

Večna pravda[uredi | uredi izvor]

Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[25]

Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[26] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran." Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno."..."Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[27]

Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju.

Kvijetizam[uredi | uredi izvor]

Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[28]

Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[29]

Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja.

U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[30]

Psihologija[uredi | uredi izvor]

Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima:

...Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[31]

Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase:

Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije... [32]

Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[33] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[34]

Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor]

Politika[uredi | uredi izvor]

Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala).

U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[35]

Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[36] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [37]

Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[38]

Kazna[uredi | uredi izvor]

Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[39] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[40]

Rase i religije[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim):

Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [41]

Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[42] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao:

Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[43]

Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha:

[Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος ['Gospod'], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[44]

Žene[uredi | uredi izvor]

U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [45] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u...zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih.

Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[46] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [47]

Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[48] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, "Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka."[49]

Pederastija[uredi | uredi izvor]

U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla."[50] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je "izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju."[51]

Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [52] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[53] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju." Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao:

Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [54]

U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[55] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[56]

Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor]

Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[57] [58]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[59] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama.

Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. - Na osnovu morala, § 19

Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. - Na osnovu morala, poglavlje 8

Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. - Na osnovu morala, poglavlje 8

1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[60] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[61], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[62]

Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [63]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[64][65]

Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor]

Indologija[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti." [66]

Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[67]

Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. - Na osnovu morala, poglavlje 4 [68]

Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[69] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[70]

Budizam[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [71]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[72]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[73]

Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu.

U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se:

  • lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili
  • znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi.

Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [74]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [75]

Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [76]

Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[77] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna:

Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[78]

Takođe imajte na umu:

Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[79]

Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[80] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[81] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[82]

Magija i okultizam[uredi | uredi izvor]

Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[83]

Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[84] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[85] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku."[86]

Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[87]

Interesi[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti.

U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[88]

Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[89]

Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira.

Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [90]

U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše:

Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem , primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbitci nikako ne biti tamo pronađeni.[91]

Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor]

Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [92][93]

Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[94][95]

Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [96]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [97]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [98]

Imanuel Kant[uredi | uredi izvor]

Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili.

O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja:

Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[99]

U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[100] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge):

Očima sam te pratio na plavo nebo,

I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga.

Sam sam ostao u gomili dole,

Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.—

Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči

Nastojao sam da odagnam turobnu samoću.

Sa svih strana me okružuju stranci.

Svet je pust i život je beskrajan.[101]

Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije.

Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [102]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[103]

Film Konan varvarin[uredi | uredi izvor]

Konan varvarin spada u vrhunska ostvarenja sedme umetnosti. Ovo ostvarenje u svojoj osnovi ima filozofiju Fridriha Ničea, ali pravi otklon od Ničeove filozofske baštine, stvarajući umetničkim sredstvima koja stoje filmskoj umetnosti na raspolaganju jednog humanijeg natčoveka. Isto tako, Milijus uvodi postojanje onostranog sveta u kome duša nadživljava smrt tela iskazujući ga pojavom Konanove dragane koja mu spašava život u borbi sa Reksorom. Ideja još jednog sveta je ono što Niče prezire.

Ipak, otklon od Ničeove filozofije nije suštinski jer Konan Varvarin pozitivno prikazuje filozofiju rata i hrabrosti. Volja, koja je glavna muška osobina i temelj Ničeove filozofije, umetnički je prikazana na jedan vrhunski način. Ne možemo se setiti ni jednog prikaza u umetnosti uopšte koji bolje predstavlja snagu volje od scene sa mlinom.

I filozofija Artura Šopenhauera, koja predstavlja srž religija poput hrišćanstva i budizma, ima svoje mesto u filmu. Volja je centralni motiv i kod Šopenhauera, na koga se mladi Niče veoma ugledao. Kod Šopenhauera je volja ono što treba ukinuti i ta protivživotnost je negativno oslikana u filmu. Ničeova i Šopenhauerova filozofija su namerno bile predmet kojima se film bavi. Što se tiče Hegelove ideje o priznanju, ne možemo proceniti da li je Milijus namerno obrađuje ili je sam došao do takvog koncepta u nekoj filozofski još nerazvijenoj formi. Kod Milijusovog dela se nalaze još mnoge druge filozofske ideje i problemi duše koje režiser umetničkim oruđima razrešava. Takođe je upadljivo da se Milijus veoma vešto služio znanjima iz istorije i arheologije da bi dočarao atmosferu gvozdenog doba. Atmosfera koju je ovaj umetnik stvorio lepša je i istinitija od većine filmova koji obrađuju stvarne istorijske ličnosti i događaje. Ne smemo zaboraviti ni saučesnika u scenariju – Olivera Stouna. Posebno mesto ima muzika Basila Poledourisa koja se po svojoj epskoj snazi i lepoti može meriti samo sa Vagnerovim opusom. Važno je pomenuti i fantastičnog Džejmsa Erl Džounsa koji čini jedan od stubova filma, jer teško je zamisliti da umetničko delo uspe, a da negativac nije ubedljiv. Upravo je ubedljivi negativac ono što nedostaje nastavku. Arnold Švarceneger je uslov sine qua non. Želja za stvaranjem filmske verzije Konana Varvarina je postojala odavno, ali nije bila ostvarljiva bez glumca poput Švarcenegera. Tek je mišićava varvarolika pojava ovog umetnika omogućila nastanak filma. Mislimo da je Švarcenegerova gluma na visokom nivou koji ceo film ima. Ili možda on uopšte i ne glumi? Iako je po tematici kojom se bavi, ovo ostvarenje najfilozofskiji film do sada snimljen, pravu vrednost poseduje više zbog neobjašnjivog načina na koji je uspeo da nam ove ideje predstavi.

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata. [104] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[105] Francuski pisac Maupasant komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“ [106] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger.

Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [107] i Majorana.[108] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem. [109]U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[110] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan , kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[111]

Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[112] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[113] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[114]

Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[115] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [116] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“.

Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima...Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[117] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje.

Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[118]

Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[119] U poslednjim godinama Hermana Melvilea, dok je pisao Bili Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“. [120]Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama.

Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [121]

Citati[uredi | uredi izvor]

  • Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja.
  • Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom.
  • Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.
  • Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete.
  • Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje.
  • Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti.
  • Prijatelj svih nije ničiji prijatelj.
  • Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina.
  • Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla.
  • Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće.
  • Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje…
  • Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.
  • Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni.
  • Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji!

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Artur Šopenhauer”. Politika. Pristupljeno 28. 1. 2018. 
  2. ^ „Da li je Artur ŠOPENHAUER u pravu? ŽIVOT JE BESKRAJNA PATNjA jer je VOLjA večito nezadovoljena!”. Srbija danas. Pristupljeno 23. 1. 2018. 
  3. ^ Kant, Immanuel. Prolegomena to Any Future Metaphysics. Translated by Paul Carus. § 52c.
  4. ^ Letter to Goethe on 23 January 1816. Ich weiß, daß durch mich die Wahrheit geredet hat, – in dieser kleinen Sache, wie dereinst in größern.
  5. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol 1. Criticism of the Kantian Philosophy. But the whole teaching of Kant contains really nothing more about this than the oft-repeated meaningless expression: 'The empirical element in perception is given from without.' ... always through the same meaningless metaphorical expression: 'The empirical perception is given us.'
  6. ^ Schopenhauer, Arthur. On the Fourfold Root of the Principle of Sufficient Reason. § 21. For sensation is and remains a process within the organism and is limited, as such, to the region within the skin; it cannot therefore contain any thing which lies beyond that region, or, in other words, anything that is outside us. ... It is only when the Understanding begins to apply its sole form, the causal law, that a powerful transformation takes place, by which subjective sensation becomes objective perception.
  7. ^ Schopenhauer, Arthur. On the Fourfold Root of the Principle of Sufficient Reason. § 21.
  8. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 4. The contrary doctrine that the law of causality results from experience, which was the scepticism of Hume, is first refuted by this. For the independence of the knowledge of causality of all experience,—that is, its a priori character—can only be deduced from the dependence of all experience upon it; and this deduction can only be accomplished by proving, in the manner here indicated, and explained in the passages referred to above, that the knowledge of causality is included in perception in general, to which all experience belongs, and therefore in respect of experience is completely a priori, does not presuppose it, but is presupposed by it as a condition.
  9. ^ David E. Cartwright; Edward E. Erdmann. Introduction to On the Fourfold Root of the Principle of Sufficient Reason. Cambridge University Press. pp. xvi–xvii. He had also rehearsed for the first time his physiological arguments for the intellectual nature of intuition [Anschauung, objective perception] in his On Vision and Colours, and he had discussed how his philosophy was corroborated by the sciences in On Will in Nature. ... Like the German Idealists, Schopenhauer was convinced that Kant’s great unknown, the thing in itself, is the weak point of the critical philosophy.
  10. ^ Einstein, Albert (1935). The World as I See It, p. 14. Snowball Publishing. ISBN 1494877066.
  11. ^ The World as Will and Representation, Vol. 1, §68
  12. ^ The World as Will and Representation, Vol. 1, §34
  13. ^ Daniel Albright, Modernism and Music, 2004, p. 39, footnote 34
  14. ^ Schopenhauer, Arthur (1970). Essays and Aphorisms. 10: Penguin Classics. p. 162. ISBN 978-0-14-044227-4.
  15. ^ The World as Will and Representation, vol. 2, ch. 13
  16. ^ "I wanted in this way to stress and demonstrate the great difference, indeed opposition, between knowledge of perception and abstract or reflected knowledge. Hitherto this difference has received too little attention, and its establishment is a fundamental feature of my philosophy ..." – The World as Will and Representation., ch. 7.
  17. ^ This comment by Schopenhauer was called "an acute observation" by Sir Thomas L. Heath. In his translation of The Elements, vol. 1, Book I, "Note on Common Notion 4", Heath made this judgment and also noted that Schopenhauer's remark "was a criticism in advance of Helmholtz' theory". Helmholtz had "maintained that geometry requires us to assume the actual existence of rigid bodies and their free mobility in space" and is therefore "dependent on mechanics".
  18. ^ What Schopenhauer calls the eighth axiom is Euclid's Common Notion 4.
  19. ^ The World as Will and Representation, vol. 2, ch. 13
  20. ^ "Motion of an object in space does not belong in a pure science, and consequently not in geometry. For the fact that something is movable cannot be cognized a priori, but can be cognized only through experience." (Kant, Critique of Pure Reason, B 155, Note)
  21. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 53.
  22. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 23.
  23. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 66.
  24. ^ Schopenhauer, Arthur. On the Basis of Morality. § 19.
  25. ^ Schopenhauer, Arthur. Parerga and Paralipomena. Vol. 2, § 173.
  26. ^ World as Will and Idea Vol. 1 § 63
  27. ^ World as will and idea Vol. 1 § 63
  28. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 68.
  29. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 68.
  30. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, § 68.
  31. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation: Supplements to the Fourth Book
  32. ^ Schopenhauer, Arthur, The World as Will and Representation, Supplements to the Fourth Book
  33. ^ Darwin, Charles. The Descent of Man. p. 586.
  34. ^ "Nearly a century before Freud ... in Schopenhauer there is, for the first time, an explicit philosophy of the unconscious and of the body." Safranski p. 345.
  35. ^ The World as Will and Representation, Vol. 2, Ch. 47
  36. ^ Parerga and Paralipomena, Vol. 2, "On Jurisprudence and Politics," §127, trans. Payne (p. 254).
  37. ^ Parerga and Paralipomena, Vol. 2, "On Jurisprudence and Politics," §127, trans. Payne (p. 255).
  38. ^ The World as Will and Representation, Vol. 2, Ch. 12
  39. ^ Schopenhauer, The World as Will and Representation, Vol. I, § 62.
  40. ^ "... he who attempts to punish in accordance with reason does not retaliate on account of the past wrong (for he could not undo something which has been done) but for the future, so that neither the wrongdoer himself, nor others who see him being punished, will do wrong again." Plato, "Protagoras", 324 B. Plato wrote that punishment should "be an example to other men not to offend". Plato, "Laws", Book IX, 863.
  41. ^ Parerga and Paralipomena, Vol. 2, "On Philosophy and Natural Science," §92, trans. Payne (p. 158-159).
  42. ^ Parerga and Paralipomena, Vol. 2, "On Ethics," §114, trans. Payne (p. 212).
  43. ^ http://www.artandpopularculture.com/Metaphysik_der_Geschlechtsliebe
  44. ^ "Fragments for the History of Philosophy", Parerga and Paralipomena, Volume I, trans. Payne (p. 126).
  45. ^ "Über die Weiber, §369".
  46. ^ Feminism and the Limits of Equality PA Cain – Ga. L. Rev., 1989
  47. ^ Julian Young (23 June 2005). Schopenhauer. Psychology Press. p. 242. ISBN 978-0-415-33346-7.
  48. ^ Long, Sandra Salser (Spring 1984). "Arthur Schopenhauer and Elisabet Ney". Southwest Review. 69 (2): 130–47. JSTOR 43469632.
  49. ^ Safranski (1990), Chapter 24. p. 348.
  50. ^ Schopenhauer 1969, p. 566
  51. ^ Schopenhauer 1969, p. 567
  52. ^ Payne, The World as Will and Representation, Vol. II, p. 519
  53. ^ On the Suffering of the World (1970), p. 35. Penguin Books – Great Ideas.
  54. ^ Schopenhauer, Arthur (1969). E. F. J. Payne (ed.). The World as Will and Representation. II. New York: Dover Publications. p. 527. ISBN 978-0-486-21762-8.
  55. ^ Essays and Aphorisms, trans. R.J. Hollingdale, Middlesex: London, 1970, p. 154
  56. ^ Nietzsche and modern German thought by K. Ansell-Pearson – 1991 – Psychology Press.
  57. ^ Christina Gerhardt, "Thinking With: Animals in Schopenhauer, Horkheimer and Adorno." Critical Theory and Animals. Ed. John Sanbonmatsu. Lanham: Rowland, 2011. 137–157.
  58. ^ Stephen Puryear, "Schopenhauer on the Rights of Animals." European Journal of Philosophy 25/2 (2017):250-269.
  59. ^ "Unlike the intellect, it [the Will] does not depend on the perfection of the organism, but is essentially the same in all animals as what is known to us so intimately. Accordingly, the animal has all the emotions of humans, such as joy, grief, fear, anger, love, hatred, strong desire, envy, and so on. The great difference between human and animal rests solely on the intellect's degrees of perfection. On the Will in Nature, "Physiology and Pathology".
  60. ^ "... in English all animals are of the neuter gender and so are represented by the pronoun 'it,' just as if they were inanimate things. The effect of this artifice is quite revolting, especially in the case of primates, such as dogs, monkeys, and the like...." On the Basis of Morality, § 19.
  61. ^ "I recall having read of an Englishman who, while hunting in India, had shot a monkey; he could not forget the look which the dying animal gave him, and since then had never again fired at monkeys." On the Basis of Morality, § 19.
  62. ^ "[Sir William Harris] describes how he shot his first elephant, a female. The next morning he went to look for the dead animal; all the other elephants had fled from the neighborhood except a young one, who had spent the night with its dead mother. Forgetting all fear, he came toward the sportsmen with the clearest and liveliest evidence of inconsolable grief, and put his tiny trunk round them in order to appeal to them for help. Harris says he was then filled with real remorse for what he had done, and felt as if he had committed a murder." On the basis of morality, § 19.
  63. ^ "His contempt for animals, who, as mere things for our use, are declared by him to be without rights, ... in conjunction with Pantheism, is at the same time absurd and abominable." The World as Will and Representation, Vol. 2, Chapter 50.
  64. ^ Spinoza, Ethics, Pt. IV, Prop. XXXVII, Note I.: "Still I do not deny that beasts feel: what I deny is, that we may not consult our own advantage and use them as we please, treating them in a way which best suits us; for their nature is not like ours ..." This is the exact opposite of Schopenhauer's doctrine. Also, Ethics, Appendix, 26, "whatsoever there be in nature beside man, a regard for our advantage does not call on us to preserve, but to preserve or destroy according to its various capacities, and to adapt to our use as best we may."
  65. ^ "Such are the matters which I engage to prove in Prop. xviii of this Part, whereby it is plain that the law against the slaughtering of animals is founded rather on vain superstition and womanish pity than on sound reason. The rational quest of what is useful to us further teaches us the necessity of associating ourselves with our fellow-men, but not with beasts, or things, whose nature is different from our own; we have the same rights in respect to them as they have in respect to us. Nay, as everyone's right is defined by his virtue, or power, men have far greater rights over beasts than beasts have over men. Still I affirm that beasts feel. But I also affirm that we may consult our own advantage and use them as we please, treating them in the way which best suits us; for their nature is not like ours, and their emotions are naturally different from human emotions." Ethics, Part 4, Prop. 37, Note 1.
  66. ^ Clarke 1997, p. 68.
  67. ^ Christopher McCoy, 3–4
  68. ^ Schopenhauer, Arthur (1840). "Part IV". On the Basis of Morality. Translated by Bullock, Arthur Brodrick. London: Swan Sonnenschein (published 1908). pp. 269–271 – via Internet Archive.
  69. ^ Dutt, Purohit Bhagavan. "Western Indologists: A Study in Motives". Archived from the original on 2 August 2010. Retrieved 9 May 2009.
  70. ^ Christopher McCoy, 54–56
  71. ^ Abelson, Peter (April 1993). Schopenhauer and Buddhism Archived 28 June 2011 at the Wayback Machine. Philosophy East and West Volume 43, Number 2, pp. 255–278. University of Hawaii Press. Retrieved on: 12 April 2008.
  72. ^ Janaway, Christopher, Self and World in Schopenhauer's Philosophy, pp. 28 ff.
  73. ^ David Burton, "Buddhism, Knowledge and Liberation: A Philosophical Study." Ashgate Publishing, Ltd., 2004, p. 22.
  74. ^ John J. Holder, Early Buddhist Discourses. Hackett Publishing Company, 2006, p. xx.
  75. ^ "Schopenhauer is often said to be the first modern Western philosopher to attempt integration of his work with Eastern ways of thinking. That he was the first is true, but the claim that he was influenced by Indian thought needs qualification. There is a remarkable correspondence in broad terms between some central Schopenhauerian doctrines and Buddhism: notably in the views that empirical existence is suffering, that suffering originates in desires, and that salvation can be attained by the extinction of desires. These three 'truths of the Buddha' are mirrored closely in the essential structure of the doctrine of the will." (On this, see Dorothea W. Dauer, Schopenhauer as Transmitter of Buddhist Ideas. Note also the discussion by Bryan Magee, The Philosophy of Schopenhauer, pp. 14–15, 316–321). Janaway, Christopher, Self and World in Schopenhauer's Philosophy, p. 28 f.
  76. ^ The World as Will and Representation, Vol. 2, Ch. 17
  77. ^ Artistic detachment in Japan and the West: psychic distance in comparative aesthetics by S. Odin – 2001 – University of Hawaii Press.
  78. ^ Parerga & Paralipomena, vol. I, p. 106., trans. E.F.J. Payne.
  79. ^ World as Will and Representation, vol. I, p. 273, trans. E.F.J. Payne.
  80. ^ Christopher McCoy, 3
  81. ^ App, Urs Arthur Schopenhauer and China. Sino-Platonic Papers Nr. 200 (April 2010) (PDF, 8.7 Mb PDF, 164 p.; Schopenhauer's early notes on Buddhism reproduced in Appendix). This study provides an overview of the actual discovery of Buddhism by Schopenhauer.
  82. ^ Hutton, Kenneth Compassion in Schopenhauer and Śāntideva. Journal of Buddhist Ethics Vol. 21 (2014)
  83. ^ Josephson-Storm, Jason (2017). The Myth of Disenchantment: Magic, Modernity, and the Birth of the Human Sciences. Chicago: University of Chicago Press. pp. 187–188. ISBN 978-0-226-40336-6.
  84. ^ Josephson-Storm, Jason (2017). The Myth of Disenchantment: Magic, Modernity, and the Birth of the Human Sciences. Chicago: University of Chicago Press. pp. 187–188. ISBN 978-0-226-40336-6.
  85. ^ Quote from Josephson-Storm (2017), p. 188.
  86. ^ Josephson-Storm (2017), pp. 188–189.
  87. ^ Anderson, Mark (2009). "Experimental Subversions of Modernity". Pure: Modernity, Philosophy, and the One. Sophia Perennis. ISBN 978-1597310949.
  88. ^ Cartwright, David E. (2010). Schopenhauer: a Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82598-6.
  89. ^ Carnegy, Patrick. Wagner and the Art of the Theatre. p. 51.
  90. ^ Cartwright, David E. (2010). Schopenhauer: a Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82598-6.
  91. ^ The World as Will and Representation Preface to the first edition, p. xiii
  92. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, Criticism of the Kantian Philosophy. Note 5.
  93. ^ "Handschriftlicher, Nachlass, Vorlesungen und Abhandlungen". Gutenberg Spiegel.
  94. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1, Criticism of the Kantian Philosophy. Note 5.
  95. ^ "Handschriftlicher, Nachlass, Vorlesungen und Abhandlungen". Gutenberg Spiegel.
  96. ^ Abschnitt: Handschriftlicher Nachlaß. § 588. Es kann daher eine vollkommen wahre Philosophie geben, die ganz von der Verneinung des Lebens abstrahirt, diese ganz ignorirt.
  97. ^ "Vie de Spinoza - Wikisource". fr.wikisource.org.
  98. ^ The World as Will and Representation. § 68. We might to a certain extent regard the well-known French biography of Spinoza as a case in point, if we used as a key to it that noble introduction to his very insufficient essay, "De Emendatione Intellects", a passage which I can also recommend as the most effectual means I know of stilling the storm of the passions.
  99. ^ Arthur Schopenhauer. World as Will and Representation. Vol. 1, Preface of the Second Edition.
  100. ^ Jerauld McGill, Vivian (1931). Schopenhauer. Pessimist and Pagan. p. 320.
  101. ^ Parerga and Paralipomena: Short Philosophical Essays, Volume 2, trans. Payne, p. 655-656.
  102. ^ David E. Cartwright; Edward E. Erdmann. Introduction to On the Fourfold Root of the Principle of Sufficient Reason. Cambridge University Press. pp. xvi–xvii. He had also rehearsed for the first time his physiological arguments for the intellectual nature of intuition [Anschauung, objective perception] in his On Vision and Colours, and he had discussed how his philosophy was corroborated by the sciences in On Will in Nature. ... Like the German Idealists, Schopenhauer was convinced that Kant’s great unknown, the thing in itself, is the weak point of the critical philosophy.
  103. ^ Schopenhauer, Arthur. The World as Will and Representation. Vol. 1 Criticism of the Kantian philosophy. Translated by J. Kemp. With the proof of the thing in itself it has happened to Kant precisely as with that of the a priori nature of the law of causality. Both doctrines are true, but their proof is false. They thus belong to the class of true conclusions from false premises.
  104. ^ Beiser, Frederick C. (2008). Weltschmerz, Pessimism in German Philosophy, 1860–1900. Oxford: Oxford University Press. pp. 14–16. ISBN 978-0198768715. Arthur Schopenhauer was the most famous and influential philosopher in Germany from 1860 until the First World War. ... Schopenhauer had a profound influence on two intellectual movements of the late 19th century that were utterly opposed to him: neo-Kantianism and positivism. He forced these movements to address issues they would otherwise have completely ignored, and in doing so he changed them markedly. ... Schopenhauer set the agenda for his age.
  105. ^ Beiser, Frederick C. (2008). Weltschmerz, Pessimism in German Philosophy, 1860–1900. Oxford: Oxford University Press. pp. 14–16. ISBN 978-0198768715. Arthur Schopenhauer was the most famous and influential philosopher in Germany from 1860 until the First World War. ... Schopenhauer had a profound influence on two intellectual movements of the late 19th century that were utterly opposed to him: neo-Kantianism and positivism. He forced these movements to address issues they would otherwise have completely ignored, and in doing so he changed them markedly. ... Schopenhauer set the agenda for his age.
  106. ^ Beside Schopenhauer's Corpse
  107. ^ Don, Howard (1997). A Peek behind the Veil of Maya: Einstein, Schopenhauer, and the Historical Background of the Conception of Space as a Ground for the Individuation of Physical Systems. University of Pittsburgh Press. Pauli greatly admired Schopenhauer. ... Pauli wrote sympathetically about extrasensory perception, noting approvingly that "even such a thoroughly critical philosopher as Schopenhauer not only regarded parapsychological effects going far beyond what is secured by scientific evidence as possible, but even considered them as a support for his philosophy".
  108. ^ Bassani, Giuseppe-Franco. Società Italiana di Fisica (ed.). Ettore Majorana: Scientific Papers. Springer. p. xl. ISBN 978-3540480914. His interest in philosophy, which had always been great, increased and prompted him to reflect deeply on the works of various philosophers, in particular Schopenhauer.
  109. ^ Isaacson, Walter (2007). Einstein: His Life and Universe. New York: Simon & Schuster. p. 367. ISBN 978-0743264747.
  110. ^ Don, Howard (1997). A Peek behind the Veil of Maya: Einstein, Schopenhauer, and the Historical Background of the Conception of Space as a Ground for the Individuation of Physical Systems. University of Pittsburgh Press.
  111. ^ Don, Howard (1997). A Peek behind the Veil of Maya: Einstein, Schopenhauer, and the Historical Background of the Conception of Space as a Ground for the Individuation of Physical Systems. University of Pittsburgh Press.
  112. ^ Halpern, Paul (2015). Einstein's Dice and Schrödinger's Cat: How Two Great Minds Battled Quantum Randomness to Create a Unified Theory of Physics. p. 189. ISBN 978-0465040650.
  113. ^ Raymond B. Marcin. "Schopenhauers Metaphysics and Contemporary Quantum Theory". David Lindorff referred to Schopenhauer as Pauli's “favorite philosopher”, and Pauli himself often expressed his agreement with the main tenet of Schopenhauer's philosophy. … Suzanne Gieser cited a 1952 letter from Pauli to Carl Jung, in which Pauli indicated that, while he accepted Schopenhauer's main tenet that the thing-in-itself of all reality is will.
  114. ^ Raymond B. Marcin. "Schopenhauers Metaphysics and Contemporary Quantum Theory". David Lindorff referred to Schopenhauer as Pauli's “favorite philosopher”, and Pauli himself often expressed his agreement with the main tenet of Schopenhauer's philosophy. … Suzanne Gieser cited a 1952 letter from Pauli to Carl Jung, in which Pauli indicated that, while he accepted Schopenhauer's main tenet that the thing-in-itself of all reality is will.
  115. ^ See e.g. Magee (2000) 276–278.
  116. ^ Tolstoy's letter to Afanasy Fet on 30 August 1869. "Do you know what this summer has meant for me? Constant raptures over Schopenhauer and a whole series of spiritual delights as I've never experienced before. I have brought all of his works and read him over and over, Kant too by the way. Assuredly no student has ever learned and discovered so much in one semester as I have during this summer. I do not know if I shall ever change my opinion, but at present I am convinced that Schopenhauer is the greatest genius among men. You say he is so-so, he has written a few things on philosophy? What is so-so? It is the whole world in an incomparably beautiful and clear reflection. I have started to translate him. Won't you help me? Indeed, I cannot understand how his name can be unknown. The only explanation for this can only be the one he so often repeats, that is, that there is scarcely anyone but idiots in the world."
  117. ^ Nicholas Mathew, Benjamin Walton. The Invention of Beethoven and Rossini: Historiography, Analysis, Criticism. p. 296.
  118. ^ Thompson, Caleb. "Quietism from the Side of Happiness: Tolstoy, Schopenhauer, War and Peace".
  119. ^ Caleb Flamm, Matthew (2002). "Santayana and Schopenhauer". Transactions of the Charles S. Peirce Society. 38 (3): 413–431. JSTOR 40320900. A thinker of whom it is well known that Santayana had an early, deep admiration, namely, Schopenhauer
  120. ^ Yothers, Brian (2015). Sacred Uncertainty: Religious Difference and The Shape of Melville's Career. Evanston, Illinois: Northwestern University Press. p. 13. ISBN 978-0-8101-3071-5.
  121. ^ Morrison, Simon (2008). Sergey Prokofiev and His World. Princeton University Press. pp. 19, 20. ISBN 9780691138954.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]