Егзистенцијализам

С Википедије, слободне енциклопедије

У смеру казаљки на сату од горе лево: Серен Кјеркегор, Фјодор Достојевски, Жан-Пол Сартр, Фридрих Ниче

Егзистенцијализам[1][2] је филозофски правац који се бави проблемом људске егзистенције,[3][4] односно њеним пољуљаним темељима будући да се јавља након Првог светског рата. Темељна теза егзистенцијалиста јесте „Егзистенција претходи есенцији“. По мишљењу егзистенцијалисте, полазиште појединца названо је „егзистенцијална тескоба“, осећај очаја, дезоријентисаности, збуњености или анксиозности пред наизглед бесмисленим или апсурдним светом.[5] Егзистенцијалистички мислиоци често истражују питања везана за смисао, сврху и вредност људског постојања.[6]

Егзистенцијализам је повезан са неколико европских филозофа 19. и 20. века који су наглашавали људску тему, упркос дубоким доктринарним разликама.[7][4][8] Многи егзистенцијалисти сматрали су традиционалне систематске или академске филозофије, у стилу и садржају, као превише апстрактне и удаљене од конкретног људског искуства.[9][10] Примарна врлина егзистенцијалистичке мисли је аутентичност.[11] Серен Кјеркегор се генерално сматра првим егзистенцијалистичким филозофом.[7][12][13] ОН је предложио је да је сваки појединац - а не друштво или религија - искључиво одговоран за давање смисла животу и његовом страсном и искреном живљењу, или „аутентичности”.[14][15]

Осим филозофије проблемима егизстенцијализма бави се и књижевност, тако да имамо неколико књижевних ремек-дела која су подстакнута егзистенцијалистичком филозофијом, као што је роман аргентинског писца Ернеста Сабата „О јунацима и гробовима“. Као писци књижевних дела су се окушали и сами филозофи егзистенцијализма попут Сартра и Камија што је резултовало новим књижевним делима као што су Мучнина и Странац. Кључним делом егзистенцијалистичке филозофије сматра се „Битак и време“ Мартина Хајдегера. Надаље, егзистенцијализам је утицао на многе дисциплине изван филозофије, укључујући теологију, драму, уметност, књижевност и психологију.[16]

Дефиницијска питања и позадина[уреди | уреди извор]

Етикете егзистенцијализам и егзистенцијалиста често се сматрају историјским погодностима у оној мери у којој су се први пут биле примењене на многе филозофе дуго након њихове смрти. Док се генерално сматра да је егзистенцијализам потекао од Киеркегарда, први истакнути егзистенцијалистички филозоф који је израз усвојио као самоопис био је Сартр. Сартр поставља идеју да је „оно што је заједничко свим егзистенцијалистима фундаментална доктрина да постојање претходи суштини”, како објашњава филозоф Фредерик Коплстон.[17] Према филозофу Стевену Кроуелу, дефинисање егзистенцијализма било је релативно тешко, и он тврди да се боље разуме као општи приступ који се користи за одбацивање одређених системских филозофија, а не као сама систематска филозофија.[7] У једном предавању одржаном 1945. Сартр је описао егзистенцијализам као „покушај да се све последице извуку из позиције доследног атеизма”.[18] За друге, егзистенцијализам не мора укључивати одбацивање Бога, већ „испитује смртну потрагу човечанства за смислом у бесмисленом универзуму”, мање разматрајући „Шта је добар живот? “ (осећати, бити или чинити добро), уместо тога питати „За шта је живот добар?“[19]

Иако многи изван Скандинавије сматрају да је термин егзистенцијализам потекао од Кјеркегора, вероватније је да је Кјеркегор овај израз (или барем израз „егзистенцијални“ као опис своје филозофије) усвојио од норвешког песника и књижевног критичара Јохана Себастијана Камермејера Велхавена.[20] Ова тврдња долази из два извора. Норвешки филозоф Ерик Лундестад упућује на данског филозофа Фредрика Христијана Сиберна. Претпоставља се да је Сиберн 1841. имао два разговора, први са Велхавеном и други са Кјеркегором. У првом разговору се верује да је Велхавен смислио „реч за коју је рекао да покрива одређено размишљање, које је имало близак и позитиван став према животу, однос који је описао као егзистенцијални“.[21] Ово је тада Кјеркегору донео Сиберн.

Друга тврдња долази од норвешког историчара Руна Слагстада, који тврди да је сам Кјеркегор изјавио да је израз „егзистенцијално” позајмљен од песника. Он снажно верује да је сам Киркегард рекао да „хегеловци не проучавају филозофију 'егзистенцијално', да употребим Велхавенову фразу из времена када сам с њим разговарао о филозофији”.[22]

Представници[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "еxистентиалисм" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2016). Lexico. Oxford Dictionaries. Retrieved 2 March 2020.
  2. ^ „existentialism”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. Приступљено 2. 3. 2020.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  3. ^ Lavrin, Janko (1971). Nietzsche: A Biographical Introduction. Charles Scribner's Sons. стр. 43. ISBN 9780684126722. 
  4. ^ а б Macquarrie, John (1972). Existentialism. New York: Penguin. стр. 14—15. 
  5. ^ Solomon, Robert C. (1974). Existentialism. McGraw-Hill. стр. 1—2. 
  6. ^ Richard K. James (27. 7. 2007), Crisis intervention strategies, Cengage Learning, ISBN 9780495100263 
  7. ^ а б в Crowell, Steven (октобар 2010). „Existentialism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  8. ^ Honderich, Ted, ур. (1995). Oxford Companion to PhilosophyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. New York: Oxford University Press. стр. 259. ISBN 978-0-19-866132-0. 
  9. ^ Breisach, Ernst (1962). Introduction to Modern Existentialism. New York: Grove Press. стр. 5. 
  10. ^ Kaufmann, Walter (1956). Existentialism: From Dostoyevesky to Sartre. New York: Meridian. стр. 12. 
  11. ^ Flynn, Thomas (2006). Existentialism - A Very Short Introduction. New York: Oxford University Press Inc. стр. xi. ISBN 0-19-280428-6. 
  12. ^ Marino, Gordon (2004). Basic Writings of Existentialism. Modern Library. стр. ix, 3. ISBN 9780375759895. 
  13. ^ McDonald, William (2009). „Søren Kierkegaard”. Ур.: Edward N. Zalta. Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2009 Edition). 
  14. ^ Watts, Michael (2003). KierkegaardСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Oneworld. стр. 4–6. ISBN 9781851683178. 
  15. ^ Lowrie, Walter (1969). Kierkegaard's attack upon "Christendom". Princeton. стр. 37—40. 
  16. ^ Guignon, Charles B.; Pereboom, Derk (2001). Existentialism: basic writings. Hackett Publishing. стр. xiii. ISBN 9780872205956. 
  17. ^ Copleston, F. C. (2009). „Existentialism”. Philosophy. 23 (84): 19—37. JSTOR 4544850. S2CID 241337492. doi:10.1017/S0031819100065955. 
  18. ^ See James Wood. 2000. "Introduction." Pp. iv–ix in Sartre, Jean-Paul (25. 3. 2013). Nausea. New Directions. ISBN 9780811222525. 
  19. ^ Abulof, Uriel. „Episode 1: The Jumping Off Place [MOOC lecture]”. Uriel Abulof, Human Odyssey to Political Existentialism (HOPE). edX/Princeton. Архивирано из оригинала 05. 08. 2021. г. Приступљено 12. 1. 2021. 
  20. ^ Tidsskrift for Norsk Psykologforening, Vol. 45, no. 10, 2008, pages 1298–1304, Welhaven og psykologien: Del 2. Welhaven peker fremover (in Norwegian)
  21. ^ Lundestad 1998, стр. 169
  22. ^ Slagstad 2001, стр. 89

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Егзистенцијализам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Egzistencijalizam&oldid=27551056”