Znanje

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Personifikacija znanja (grč. Επιστημη) u biblioteci Celzus u Efesu, Turska.

Znanje je sve ono što je poznato. Kao i kod sličnih pojmova, kao što su istina, vera i mudrost, nema egzaktne definicije znanja, oko koje bi se složili svi naučnici, ali postoji veliki broj teorija, kao i debata, oko prirode znanja. Sticanje znanja uključuje kompleksne kognitivne procese: percepciju, učenje, komunikaciju, asocijaciju i rezonovanje. Termin znanje se, takođe, koristi da se izrazi sigurno razumevanje subjekta, sa mogućnosti da se njime (znanjem) poslužimo u određene svrhe.

Znanje je poznavanje, svesnost ili razumevanje nekog ili nečega, kao što su činjenice, informacije, opisi, ili umeća, koji su stečeni kroz iskustvo ili obrazovanje putem percepcije, otkrivanja ili učenja.

Znanje se može odnositi na teoretsko ili praktično razumevanje predmeta. Ono može da bude implicitno (kao što su praktične veštine ili ekspertize) ili eksplicitno (kao što je teoretsko razumevanje predmeta); ono može manje ili više da bude formalno ili sistematsko.[1] U filozofiji, studiranje znanja se naziva epistemologijom; filozof Platon je poznat po definisanju znanja kao „opravdano istinsko verovanje”,[2][3] mada tu definiciju u današnje vreme neki analitički filozofi smatraju problematičnom zbog Getierovih problema, dok drugi brane platonsku definiciju.[4] Postoji nekoliko definicija znanje i teorija koje ga objašnjavaju.

Sticanje znanja obuhvata kompleksne kognitivne procese: percepciju, komunikaciju, i razumevanje.[5] Za znanje se isto tako kaže da je povezano sa kapacitetom potvrđivanja kod ljudskih stvorenja.[6]

Teorije znanja[uredi | uredi izvor]

Robert Rid, Znanje (1896).[7] Zgrada Tomasa Džefersona, Vašington
Glavni članak: Epistemologija

Konačna demarkacija filozofije iz nauke omogućena idejom da je filozofsko jezgro „teorija znanja”, teorija koja se razlikuje od nauka, jer je to njihova osnova ... Bez ove ideje o „teoriji znanja”, teško je zamisliti šta bi „filozofija” mogla biti u doba moderne nauke.

— Ričard Rorti, Filozofija i ogledalo prirode

Definicija znanja je predmet tekućih debata među filozofima u polju epistemologije. Klasična definicija, koju je opisao mada je nije ultimatno odobravao Platon,[8] navodi bi izjava morala da zadovolji tri kriterijuma da bi se mogla smatrati znanjem: ona mora da bude opravdana, istinita, i verodostojna. Neki tvrde da ovi uslovi nisu dovoljni, kao što primer Getierovog slučaja navodno demonstrira. Brojne alternative su predložene, uključujući argumente Roberta Nozika da je neophodno da znanje 'prati istinu' i Sajmon Blekbernov dodatni zahtev da mi ne želimo da kažemo da oni koji zadovolje bilo koji od ovih uslova 'kroz defekt, manjak ili neuspeh' imaju znanje. Ričard Kirkham sugeriše da naša definicija znanja zahteva evidenciju za verovanje neophodnosti njene istinitosti.[9]

U kontrastu sa ovim pristupom, Ludvig Vitgenštajn je uočio,[10] sledeći Murov paradoks,[11][12] da se može reći „On veruje u to, ali to nije tako”, ali ne „On zna to, ali to nije tako”.[13] On dalje tvrdi da to ne odgovara različitim mentalnim stanjima, već različitim načinima govora o uverenju. Ono što je ovde drugačije nije mentalno stanje govornika, već aktivnost u kojoj su angažovani. Na primer, na ovom kontekstu, znanje da voda u čajniku vri ne proizvodi određeno stanje uma, već omogućava izvršavanje određenog zadatka sa čajnikom. Vitgenštajn je želeo da zaobiđe poteškoće definisanja razmatrajući način na koji se „znanje” koristi u prirodnim jezicima. On je razmatrao znanje kao slučaj porodične sličnosti. Prateći ovu ideju, „znanje” je rekonstruisano kao koncept klastera koji ukazuje na relevantne karakteristike, ali to nije adekvatno obuhvaćeno bilo kojom definicijom.[14]

Komuniciranje znanja[uredi | uredi izvor]

Los portadores de la antorcha (Nosači baklje) – Skulptura kiparke Ane Hajat Hantington simbolizuje prenos znanja sa jedne generacije na sledeću (Madridski univerzitet Komplutense)

Simboličke reprezentacije se mogu koristiti za predstavljanje značenja i mogu se smatrati dinamičkim procesom. Stoga se prenos simboličke reprezentacije može smatrati procesom pripisivanja pomoću koga se znanje može preneti. Drugi oblici komunikacije uključuju posmatranje i imitaciju, verbalnu razmenu, i audio i video snimke. Filozofi jezika i semiotičari konstruišu i analiziraju teorije prenosa znanja ili komunikacije.

Dok bi se mnogi složili da je jedan od najupečatljivijih i najznačajnijih alata za prenos znanja pisanje i čitanje (mnogih vrsta), ipak postoje argumenti o korisnosti pisane reči, i pri tome je deo naučne zajednice donekle skeptičan u pogledu njenog uticaja na društva. U svojoj kolekciji eseja naslovljenoj Tehnopolija, Nil Postman dokazuje argument protiv upotrebe pisanja pomoću izvoda iz Platoovog rada Fedr.[15]‍:p 73 U tom izvodu, naučnik Sokrat se priseća priče o Temidu, egipatskom kralju i Teutu, pronalazaču pisane reči. U ovoj priči, Teut predstavlja svoj novi izum „pisanja” kralju Temidu, govoreći mu da će njegov novi pronalazak „poboljšati i mudrost i memoriju Egipćana”.[15]‍:p 74 Kralj Temid je skeptičan prema ovam novom pronalasku i odbacuje ga kao sredstvo za prisećanje umesto za zadržavanja znanja. On tvrdi da će pisana reč inficirati egipatski narod lažnim znanjem, jer će moći da dođu do činjenica i priča iz spoljašnjih izvora i više neće biti prisiljeni da sami mentalno zadržavaju velike količine znanja.[15]‍:p 74

Klasične rano moderne teorije znanja, posebno one koje unapređuju uticajni empirizam filozofa Džona Loka, bile su implicitno ili eksplicitno zasnovane na modelu uma koji je povezivao ideje sa rečima.[16] Ova analogija između jezika i misli postavila je osnovu za grafičku koncepciju znanja u kojoj je um tretiran kao tabela, kontejner sadržaja, koji je morao biti opremljen činjenicama svedenim na slova, brojeve ili simbole. Ovo je stvorilo situaciju u kojoj je prostorno poravnanje reči na stranici nosilo veliku kognitivnu težinu, u toj meri da su nastavnici vrlo pažljivo razmatrali vizuelnu strukturu informacija na stranici i u beležnicama.[17]

Situirana znanja[uredi | uredi izvor]

„Situirana znanja” preusmerava ovde. Za Esej Done Heravej pogledajte stranicu Situirana znanja (višeznačna odrednica).

Situirano znanje je znanje specifično za datu situaciju. To je termin koji je skovala Dona Heravej kao jednu ekstenziju feminističkih pristupa „nasledničke nauke” koje je predložila Sandra Harding. Situirano znanje „nudi adekvatniji, bogatiji i bolji prikaz sveta, da bi se dobro živelo u njemu i u kritičkoj, refleksnoj relaciji prema sopstvenim i spoljašnjim praksama dominacije, i nejednakim udelima u privilegijama i ugnjetavanjima koji sačinjavaju sve pozicije.”[18] Ovakvo situirano znanje transformiše nauku u narativ, koji Arturo Eskobar objašnjava kao, „niti fiktivan, niti podržan činjenicama”. Ove narativne situacije su istorijske teksture istkane od činjenica i fikcije, a kako Eskobar dalje objašnjava, „čak i najneutralniji naučni domeni su narativi u tom smislu”, insistirajući da umesto namernog odbacivanja nauke kao trivijalnog pitanja slučaja, „potrebno je tretirati (taj narativ) na najozbiljniji način, bez podleganja njegovoj mistifikaciji kao 'istine' ili ironičnom skepticizmu koji je karakteristačan za mnoge kritike”.[19]

Argument Done Heravej proističe iz ograničenja ljudske percepcije, kao i prekomernog naglaska na vizuelnoj percepciji u nauci. Prema Heravejovoj, vizuelni podaci su u nauci, „korišteni da se u znatnoj meri iskoči iz obeleženog tela i formira pokoravajući pogled iz ničega”. To je „pogled koji mitično ucrtava sva označena tela, koji implicitno kategorično zahteva moć opažanja, a da ne bude opažen, da zastupa uz izbegavanje zastupanja.”[18] Ovo uzrokuje ograničenje vizuelne percepcije u poziciji same nauke kao potencijalnog igrača u stvaranju znanja, što rezultira u njenoj poziciji „skromnog svedoka”. To je ono što Heravej naziva „božjim trikom”, ili gore pomenutom reprezentacijom uz izbegavanje reprezentacije.[20] Da bi se to izbeglo, „Heravej održava tradiciju razmišljanja koja naglašava važnost predmeta subjekta u smislu etičke i političke odgovornosti”.[21]

Naučno znanje[uredi | uredi izvor]

Fransis Bejkon, „Znanje je moć”

Razvoj naučnog metoda je značajno doprineo pristupu sticanja znanja o fizičkom svetu i njegovim fenomenima.[22] Da bi se nazivao naučnim, metod istraživanja mora biti zasnovan na sakupljanju vidljivih i merljivih dokaza u skladu sa specifičnim principima razmišljanja i eksperimentisanja.[23] Naučni metod se sastoji od prikupljanja podataka putem posmatranja i eksperimentisanja, kao i formulisanja i testiranja hipoteza.[24] Nauka, i priroda naučnog znanja su postali predmet filozofije. Sa razvojem same nauke, naučno znanje je našlo širu primenu[25] u naučnim disciplinama[26][27][28] kao što su biologija i društvene nauke, što je diskutovano drugde kao meta-epistemologija,[29] ili genetička epistemologija,[30] i u nekoj meri je srodno sa „teorijom kognitivnog razvoja”.[31][32][33] „Epistemologija” je nauka o znanju i kako se ono stiče. Nauka je „proces koji se svakodnevno koristi za logički potpuno razmišljanje putem izvođenja zaključa iz činjenica utvrđenih osmišljenim eksperimentima”. Ser Fransis Bejkon je bio kritičan u svom istorijskom razvoju naučnog metoda; njegov rad je uspostavio i popularisao induktivnu metodologiju naučnog istraživanja. Njegov poznati aforizam, „znanje je moć”, se prvobitno nalazio na njegovom delu Meditations Sacrae (1597).[34]

Donedavno, barem u zapadnoj tradiciji, jednostavno je uzimano zdravo za gotovo da je znanje bilo nešto što poseduju samo ljudi - prevashodno odrasli ljudi. Ponekad se pojam može proširiti na društvo-kao-takvo, kao na primer u kontekstu „znanje koje poseduje koptska kultura” (za razliku od njenih individualnih članova). Nije bilo uobičajeno da se razmatra nesvesno znanje na bilo kakav sistematski način dok taj pristup nije popularisao Frojd. Postoji prilično dobro opravdanje ekskluzivnu specijalizaciju koju koriste filozofi, jer ona omogućava detaljno proučavanje logičkih procedura i drugih apstrakcija, što se ne nalazi drugde. Međutim to može da dovede do problema kad god tema zakorači u isključene domene – npr. kada je Kant (sledeći Njutna) odbacio prostor i vreme kao aksiomatski „transcendentalno” i „apriori” – tvrdnja koju su kasnije opovrgle Pijažove kliničke studije. Takođe izgleda verovatno da sporni problem „beskonačnog vraćanja” može biti u velikoj meri (mada ne u potpunosti) rešen adekvatnim obraćanjem pažnje na kako su nesvesni pojmovi zapravo razvijeni, u toku infantilnog učenja i nasledno „pseudo-transcendentalno” nasleđeni iz pokušaja-i-grešaka prethodnih generacija. Pogledajte takođe prećutno znanje.[35][36]

Drugi biološki domeni gde se možda može reći da „znanje” obitava, obuhvataju: imunski sistem, i DNK genetički kod, kao što je navedeno u Poperovom spisku „epistemoloških domena” (1975).[37] Moguće je da takva razmatranja zahtevaju zasebnu definiciju „znanja” koja bi obuhvatala biološke sisteme. Za biologe, znanje mora biti korisno dostupno sistemu, mada taj sistem ne mora da bude svestan. Mogući kriterijumi su:

  • Sistem bi očigledno trebalo da bude dinamičan i samoorganizujući (a ne poput knjige „sam za sebe”).
  • Znanje mora da sačinjava neku vrstu reprezentacije „spoljašnjeg sveta”,[38] ili načine suočavanja s njim (direktno ili indirektno).
  • Mora postojati neki način da sistem dovoljno brzo pristupi ovim informacijama da bi one bile korisne.

Naučno znanje nije karakterisano potpunom izvesnošću, već održavanje skepticizma podrazumeva da naučnik nikada ne može da bude apsolutno siguran da li je njegovo stanovište po datom pitanju ispravno, ili nije. Donekle je ironično da pri primeni pravilnog naučnog metoda uvek mora postojati sumnja čak i kada su nalazi ispravni, u nadi da će takav pristup generalno dovesti do veće konvergencije na istinu.[39]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „knowledge: definition of knowledge in Oxford dictionary (American English) (US)”. oxforddictionaries.com. Arhivirano iz originala 14. 7. 2010. g. 
  2. ^ Fine, G. (2003). „Introduction”. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. New York: Oxford University Press. str. 5-7. ISBN 978-0-19-924558-1. 
  3. ^ Chisholm, Roderick (1982). „Knowledge as Justified True Belief”. The Foundations of Knowing. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1103-4. 
  4. ^ Boghossian, Paul (2007), Fear of Knowledge: Against relativism and constructivism, Oxford, UK: Clarendon Press , Chapter 7. pp. 95–101.
  5. ^ Dekel, Gil (22. 12. 2012). „Methodology”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 7. 2006. 
  6. ^ Stanley Cavell, "Knowing and Acknowledging", Must We Mean What We Say? (Cambridge University Press, 2002), 238–66.
  7. ^ The affairs of Anatol by Robert Reid
  8. ^ In Plato's Theaetetus, Socrates and Theaetetus discuss three definitions of knowledge: knowledge as nothing but perception, knowledge as true judgment, and, finally, knowledge as a true judgment with an account. Each of these definitions is shown to be unsatisfactory.
  9. ^ Kirkham, Richard L. (oktobar 1984). „Does the Gettier Problem Rest on a Mistake?”. Mind, New Series. Oxford University Press on behalf of the Mind Association. 93 (372): 501—13. JSTOR 2254258. doi:10.1093/mind/XCIII.372.501.  jstor
  10. ^ Wittgenstein 1953, str. 190
  11. ^ Hintikka, Jaakko (1962). Knowledge and Belief: An Introduction to the Logic of the Two Notions. Cornell, NY: Cornell University Press. 
  12. ^ Moore, G. E. (1991). „Russell's Theory of Descriptions”. Ur.: Schilpp, P. A. The Philosophy of Bertrand Russell. The Library of Living Philosophers. 5. La Salle, IL: Open Court Publishing. str. 177—225. 
  13. ^ Ludwig Wittgenstein, On Certainty, remark 42
  14. ^ Gottschalk-Mazouz, N. (2008): "Internet and the flow of knowledge," in: Hrachovec, H.; Pichler, A. (eds.): Philosophy of the Information Society. Proceedings of the 30. International Ludwig Wittgenstein Symposium Kirchberg am Wechsel, Austria 2007. Volume 2, Frankfurt, Paris, Lancaster, New Brunswik: Ontos. pp. 215–32. „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. 5. 2015. g. Pristupljeno 24. 5. 2015. 
  15. ^ a b v Postman, Neil (1992) Technopoly, Vintage, New York,
  16. ^ Hacking 1975
  17. ^ Eddy, Matthew Daniel (2013). „The Shape of Knowledge: Children and the Visual Culture of Literacy and Numeracy”. Science in Context. 26 (2): 215—245. S2CID 147123263. doi:10.1017/s0269889713000045. 
  18. ^ a b "Situated Knowledges: The Science Question in Feminism and the Privilege of Partial Perspective". Haraway, Donna. Feminist Studies Vol. 14, No. 3. pp. 575–599. 1988.
  19. ^ "Introduction: Development and the Anthropology of Modernity". Escobar, Arturo. Encountering Development: The Making and Unmaking of the Third World.
  20. ^ Chapter 1. Haraway, Donna. Modest_Witness@Second_Millennium. FemaleMan© Meets_OncoMouse2. Feminism and Technoscience. 1997.
  21. ^ "Posthuman, All Too Human: Towards a New Process Ontology". Braidotti, Rosi. Theory Culture Vol. 23. pp. 197–208. 2006.
  22. ^ „Science – Definition of science by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. 15. 7. 2023. 
  23. ^ "[4] Rules for the study of natural philosophy", Newton 1999, str. 794–796, from the General Scholium, which follows Book 3, The System of the World.
  24. ^ scientific method, Merriam-Webster Dictionary.
  25. ^ Wilson, Timothy D. (12. 7. 2012). „Stop bullying the 'soft' sciences” — preko LA Times. 
  26. ^ „In praise of soft science”. Nature. 435 (7045): 1003—2005. 2005. PMID 15973363. S2CID 4337437. doi:10.1038/4351003a. 
  27. ^ Wilson, Timothy D. (12. 7. 2012). „'Soft' sciences don't deserve the snobbery”. The Los Angeles Times. Pristupljeno 19. 12. 2012. 
  28. ^ Frost, Pamela. „Soft science and hard news”. Columbia University. Metanews. Pristupljeno 10. 8. 2009. 
  29. ^ Ashby, William Ross (2011). Design for a Brain (reprint izd.). BiblioBazaar. ISBN 978-1-175-96872-2. 
  30. ^ Vuyk, Rita (1981). „3”. Ur.: Burvikovs, Arnis. Overview and Critique of Piaget's Genetic Epistemology, 1965-1980, Volume 1 (1st izd.). London: Academic Press Inc. str. 26. ISBN 978-0-12-728501-6. 
  31. ^ „Cognitive Development - Encyclopedia of Special Education: A Reference for the Education of Children, Adolescents, and Adults with Disabilities and Other Exceptional Individuals - Credo Reference”. search.credoreference.com. 
  32. ^ McLeod, S. A. (3. 11. 2022). „Piaget | Cognitive Theory”. Simply Psychology. Pristupljeno 18. 9. 2012. 
  33. ^ Singer-Freeman, Karen E. (30. 11. 2005). „Concrete Operational Period”. Encyclopedia of Human Development. 1. 
  34. ^ „Sir Francis Bacon – Quotationspage.com”. Pristupljeno 8. 7. 2009. 
  35. ^ Piaget, J., and B.Inhelder (1927/1969). The child's conception of time. Routledge & Kegan Paul: London.
  36. ^ Piaget, J., and B. Inhelder (1948/1956). The child's conception of space. Routledge & Kegan Paul: London.
  37. ^ Popper, K.R. (1975). "The rationality of scientific revolutions"; in Rom Harré (ed.), Problems of Scientific Revolution: Scientific Progress and Obstacles to Progress in the Sciences. Clarendon Press: Oxford.
  38. ^ This "outside world" could include other subsystems within the same organism – e. g. different "mental levels" corresponding to different Piagetian stages. See Theory of cognitive development.
  39. ^ „philosophy bites”. philosophybites.com. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Знање&oldid=27774710”