Abaka-kan

Abaka-kan
Abaka-kan
	Abaka-kan na konju, rad Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha iz XIV veka
Lični podaci
Puno ime	Boridžigin Abaka
Datum rođenja	1234.
Mesto rođenja	posedi Toluida, Mongolsko carstvo
Datum smrti	1282. (47/48 god.)
Mesto smrti	Hamadan, Mongolsko carstvo,; Ilkanat
Porodica
Supružnik	Marija Paleologina
Potomstvo	Argun-kan, Kijakato, Oldžat
Roditelji	Hulagu-kan; Jisundžin-katun
Dinastija	Hulagidi (ogranak dinastije Boridžigin)
kan Ilkanata
Period	1265—1284.
Prethodnik	Hulagu-kan
Naslednik	Ahmed-kan

Abaka-kan, Abaga, Abakatan, Abagu ili Abatar^[a]^[1] (1234, posedi Toluida — 1281/1282/1284, Hamadan) je bio gospodar Istoka, tj. drugi kan Ilkanata (1265—1281/1282/1284) iz dinastije Hulagida (ogranak dinastije Boridžigin, odnosno tzv. Zlatne porodice).^[2]^[3]^[4]^[5]^[6]^[7]

Bio je sin Hulagu-kana i Jisundžin-katun. O njegovom ranom detinjstvu se gotovo ništa ne zna, zna se samo da se rodio i odrastao u Mongoliji. Na istorijskoj sceni se pojavljuje prvi put 1256. godine kada se pridružuje ocu u pohodu na Bliski istok. Zajedno sa ocem, sledeće godine, slomivši otpor asasina,^[8] kreće na Bagdad, tadašnju prestolnicu nekada moćnog Abasidskog kalifata. 10. februara 1258. godine, posle dugog bombardovanja, Bagdad se predaje Mongolima, koji ubijaju kalifa i vrše veliki masakr.^[8] Posle Bagdada, došao je na red i Damask, koji se, da ne bi završio kao Bagdad, odmah predao. Padom Damaska Mongoli su došli u dodir sa krstašima u Svetoj zemlji, od kojih im je Bohemond od Antiohije pomogao u osvajanju Damaska. Dalja osvajanja Mongola zaustavljena su bitkom kod Ajn-al-Jaluta 3. septembra 1260. godine, kada su mongolske snage teško poražene od strane egipatskih Mameluka, koji su osvojili Damask.

Hulagu je na osvojenim teritorijama, od Inda do Sredozemnog mora, uspostavio novo Persijsko carstvo - Ilkanat. Abaki, svom omiljenom sinu, dao je na upravu Turkestan, ali je Turkestan, kao i druge delove Korasana, Ilkanatu oteo Barak-kan, kan Buhare. Korasan je kasnije povraćen.

Posle očeve smrti Abaka je zavladao Ilkanatom. Abaka opet pokušava da Ilkanat proširi na jugoistok pa obnavlja sukob s Egiptom. Ali, Egipat dinastije Mameluka ga je porazio u bici kod Elbistana, 15. aprila 1277. godine i kod Homsa, 29. oktobra 1281. godine. Po svoj prilici ovaj drugi poraz bio je teži, ali nije doneo neke veće teritorijalne promene.

Egipatski sultan Bajbars, koristivši smrt Hulagu-kana, uspeo je i da osvoji niz krstaških utvrđenja i gradova. Ovo je izazvalo Deveti krstaški rat na čijem čelu se nalazio engleski princ Edvard Dugonogi. Krstaši su se se 1271. godine iskrcali u Palestini, osvojili Nazaret i počeli sa pljačkanjem. U pljački im se prdružio i Abakin general Samagar sa nekih 10.000 Mongola. Sledeće godine Edvard je sklopio mir s Bajbarsom i odloživši krah krstaških zemalja i zbog problema kod kuće u Engleskoj, napustio Svetu zemlju.

Bajbars je pljačkao i Jermensko kraljevstvo Kilikiju. U bici poznatoj kao katastrofa na Mari, 1266. godine, on je zarobio jermenskog princa Levona, dok je drugi, Toros, poginuo. Kilikija je tada nepojmljivo opustošena, a među opustošenim gradovima našli su se i Sis i Lajasa.

Ilkanat se sukobljava i sa Čagatai kanatom i tu je predvodnik vojske Ilkanata, Abakin sin Argun, izvojevao pobedu u bici na reci Jon u Damaganu.

Abaka je bio zvanično šamanista, ali je, zbog uticaja svoje babe po ocu Sorkohtani Beki, svoje majke Jisundžin-katun, maćehe Dokuz-katun i supruge Despine-katun, pokazao simpatije prema hrišćanstvu. Dokuz-katun i kasnije Despina-katun, bile su duhovne vođe Mongola Ilkanata.

Tokom Abakine vladavine Ilkanat je bio prostrani kanat sa mnoštvom vazala u kome je trgovina cvetala. Trgovalo se sa svim delovima Mongolskog carstva, Arabijom, Egiptom i Somalijom. Najveći trgovačko središte kanata bio je grad Ormuz, inače vazal kanatovog vazala.

Godine 1274., Veliki kan Kublaj-kan, Abakin stric, postavlja ga da vodi invaziju na Japanska ostrva. Zajedno sa vojskovođom Kinezom, Vang-san-činom, Abaka je prešao vode između Japana i Koreje i osvojio nekoliko ostrva, jednu tvrđavu i potukao slavne samurajske ratnike. Jedini razlog zbog koga nisu uspeli da postignu ništa više od ovoga je bila zavist između Abake i Vang-san-čina, koja je u dobrom delu kompromitovala sve mongolske akcije na Japanskim ostrvima. Šta su Mongoli, posle ovih uspeha, dalje planirali, ostala je tajna, jer je još iste večeri, posle boja sa samurajskim ratnicima, počeo da duva božanski vetar (ili Kamikaze), koji je uništio mongolsku armadu, tada najmoćniju flotu na svetu. Od mongolskih brodova jedino su se spasili oni na kojima su bili viši oficiri, koji su bili na otvorenom moru. Abaka i Vang-san-čin tako su se vratili natrag. Ova ekspedicija pod vođstvom Abaka-kana i Vang-san-čina postala je poznata kao Bunej bitka ili kao prva bitka u zalivu Hakata.

Kad je saznao da su razmirice Abake i Vang-san-čina prouzrokovale neuspeh mongolske vojske u Japanu, Kublaj-kan se razbesneo i naredio ubistvo obeju vođa. Vang-san-čin je ubijen na jedan jako grozan način u Mongoliji, a Abaki je odrubljena glava 1282. ili 1284. godine u Hamadanu, u Persiji.

Iza sebe je ostavio dva sina Arguna i Kijakatoa.^[2]^[9].

Tokom Abakine vladavine kroz Ilkanat je prošao Marko Polo.^[10]

Abaka jaše na konju, Argun stoji i drži u naručju Gazana. Slika Rašida al-Dina iz *Džami at-tavariha*. XIV vek.

Poreklo

Abaka je bio sin Hulagu-kana ^[2] (ili Hulegu-kan ^[11]) i Jisundžin-katun. Rodio se 1234. godine na posedima svog dede Toluja, koji su uključivali postojbinu Mongola ^[12]^[13], reke Onon i Kerlen ^[12] i planinu Burkan Kaldun ^[13], tj. severnu Kinu i istočnu Mongoliju ^[14]. Tim oblastima je tada vladala Abakina baba Sorkohtani Beki, koja ju je čuvala za svoje sinove ^[13]^[14].

Njegov otac, slavni Hulagu-kan je bio sin Tulija (Tulvija ^[15] ili Toluja ^[16]), a Džingis-kanov unuk, na ravnoj nozi sa Batuom, Manguom i Kublajem, od kojih su mu ova dvojica poslednjih bila braća ^[15]. Hulagu je bio osvajač Bagdada ^[17]^[11], osnivač Ilkanata u Persiji ^[11], kao i njegov prvi kan i osnivač sopstvene dinastije Hulagida ^[7].

Hulagu-kan postao je stvarni gospodar persijskog i vavilonskog Iraka, uključujući i Horasan ^[15], premda se formalno ^[18] izjašnjavao kao verni sluga svog brata Kublaj-kana ^[15]^[18]. Kasnije je vodio uspešne ratove sa svojim rođakom Barka-kanom ^[19]^[20]^[21], koji je oko 1259. godine odvojio Zlatnu hordu od ostatka Mongolskog carstva ^[17] i kome je Hulagu oteo neke dragocene pašnjake u Azerbejdžanu ^[22].

Hulagu je svim ovim osvajanjima postao glavni faktor moći na istoku ^[17].

16. Jesugej, vođa Mongolskih plemena

8. Džingis-kan, veliki kan Mongolske imperije

17. Hoelun

4. Toluj, regent Mongolske imperije

18. Dei Seičen

9. Borte

19. Takčotan

2. Hulagu-kan, ilkan

10. Džaha Gambu

5. Sorkohtani Beki

1. Abaka-kan

3. Jisundžin-katun

Invazija na Bliski istok

Početak pohoda

Stariji brat i veliki kan^[23] Mangu-kan^[15] (ili Mongke-kan^[23]) poverio je Hulaguu upravljanje južnim oblastima carstva^[15] i tako ga odredio da preuzme Desnu armiju koja će napasti arapske gradove Bagdad, Damask i Kairo.^[24] U maju 1253. Hulagu je krenuo da dovrši osvajanja koja je započeo njegov deda, a potvrdio stariji brat. Pripreme su trajale sve do zime, kad je tada najveća i najmoćnija vojska na svetu krenula prema Bagdadu.^[25] Po pričanjima Marka Pola ta vojska je brojala oko 100.000 konjanika, ne računajući pešadiju.^[26]

Uništenje ismailita

Godine 1255. Hulagu je prešao reku Oks ^[15]^[27], ali da bi došao do Bagdada trebalo je ponovo uspostaviti mongolsku vlast nad nekoliko pobunjenih oblasti usput. Najteže je bilo osvojiti uporište ismailita, jeretičke muslimanske sekte šiita, na zapadu poznate pod imenom asasini ^[28]. Krajem 1255. mongolska vojska je stigla pod najznačajniju od brojnih asasinskih tvrđava ^[29]^[30] Alamut, Orlovo gnezdo ^[29], u oblasti Damagan^[31]^[32], u severnoj Persiji ^[31]^[29].

Godine 1256. Abaka je iz Mongolije došao u Persiju da se pridruži ocu u ratu. Ubrzo se pokazalo se da su asasinski zamkovi tako dobro pripremljeni za odbranu^[33], pa je Hulagu počeo da odmerava teškoće osvajanja čvrsto utvrđenih zamkova jednog za drugim, pa je smislio jednostavniji i direktniji način. Imajući u vidu svetački masku asasinskog vođe ^[30] Ruknedina ben Aladina,^[34] poznatog kao Imam, Veliki Majstor^[30] ili Starac s planine ^[30]^[35], Hulagu je smislio da ga zarobi pomoću vojne nadmoći i obećanja milosti ako se preda. Mongoli su bombardovali utvrđenje ismailita, a njihovi ratnici su dokazali da umeju da savladaju strme litice i iznenade branioce utvrđenja. Naizmenična primena sile, vatrene moći, obećavanja milosti, uspela je; na prvu godišnjicu svog dolaska na vlast, 19. novembra 1256. godine ^[30], Imam se predao ^[30]^[33], zbog nedostatka namirnica u Alamutu i bio je zarobljen ^[33].

Čim je zarobio Imama, sprovodio ga je od jednog do drugog ismailitskog zamka da naredi svojim pristalicama da se predaju ^[30]. Do kraja godine većina zamkova su bili zauzeti ^[15]^[27], a do proleća sledeće godine svi asasini su pokoreni ^[36], a Imam je ubijen ^[36]^[33].

Pad Bagdada

Hulagu šalje glasnike u Bagdad

Hulaguova pljačka Bagdada, 1258. godine. Slika Rašida al-Dina iz *Džami at-tavariha*. Nacionalna biblioteka Francuske, odeljenje za rukopise.

Uništenjem asasina Hulagu i Abaka otvorili su put svojoj ogromnoj vojsci prema Bagdadu ^[36]^[15]^[27]^[15]^[26], najvećem i najbogatijem gradu muslimanskog sveta ^[36]. U skladu sa ustaljenom mongolskom diplomatskom praksom, pre nego što je pokrenuo napad na grad, Hulagu je poslao glasnike sa mnoštvom žalbi ^[37]. Kalifa Al Mustasima ^[15] (ili Mustansira Bilaha^[27]) je optužio što nije poslao vojsku da pomogne pri slamanju otpora asasina ^[27]^[37], iako se zakleo na vernost još Hulaguovom dedi Džingis-kanu. Ukoliko se smesta ne iskupi za svoja nedela time što će se staviti pod mongolsku vlast - zapretio je Hulagu - osvojiće mu grad i zarobiti ga. Na to je kalif prkosno objavio da će se ceo islamski svet dići u odbranu kalifove nezavisnosti i da neće dozvoliti da nevernici zauzmu Bagdad, arapsku prestonicu. Kleo se da će i muslimani čak iz Magreba, marokanske atlantske obale, požuriti da poubijaju mongolske osvajače, ako oni istraju u svom pohodu. Ni bog ni muslimani, tvrdio je, neće dozvoliti da Bagdad padne.

Početak napada na Bagdad

U novembru 1257. godine, ne verujući da kalif ima moć da govori u ime celokupnog islamskog sveta, Hulagu i Abaka su krenuli na Bagdad. Kako bi popunio svoju vojsku, Hulagu je pozvao i vazalne vojske iz savezničkih zemalja, Jermenije i Gruzije, kao i razna turska plemena. Tako se glavna vojska približavala gradu u širokom luku, sa severa i istoka, a ostale vojske primicale su mu se sa severa i zapada. Mada su reke Tigar i Eufrat imale svoju istorijsku ulogu prirodnih prepreka za osvajače Mesopotamije, Mongoli su ih tako savladali pontonskim čamcima. Kako su vojske napredovale, terale su stanovništvo zaleđa da beži u sigurnost utvrđenog grada ^[37]. Do poslednje nedelje januara 1258. godine, vojske su potpuno okružile grad i zauzele velika predgrađa izvan gradskih zidina, puneći centar izbeglicama ^[38].

Podele u Bagdadu

Pre nego što je započeo napad, Hulagu je potražio način da iskoristi političke, verske i etničke podele u gradu. Majka i dve njegove žene, među kojima je bila i Abakina majka, su bile hrišćanke, kao i mnogo vojnika, pa je održavao veze sa hrišćanskim zajednicama po celom Srednjem istoku, a zadržao je i dobre odnose sa vazalnim hrišćanskim kraljevstvima Jermenije i Gruzije. Koristeći se tim vezama, mongolski izaslanici su tajno odlazili u grad i vraćali se u logor Mongola. Hulagu je tako dobijao vesti od ključnog značaja, a hrišćanima i drugim verskim manjinama obećao je posebni status. Kao znak naročite milosti, koju će hrišćani uživati pod njegovom vlašću, Hulagu je hrišćanske sveštenike oslobodio obaveze padanja ničice na dvoru, pošto se oni klanjaju jedino Bogu. On je iskoristio strah bagdadskih hrišćana, male zajednice u okruženju pritajeno neprijateljski raspoloženih muslimana. Pothranjivao je čežnju hrišćana da se oslobode islamske dominacije.

I kalif je pokušao da iskorsti tesnu vezu između hrišćana i Mongola. On je poslao Makiku Katolikosa, patrijarha hrišćanske crkve, u pratnji jednog svog ministra, da pregovara sa Mongolima. Ponudio je formalno priznavanje njihove vlasti, ogroman danak i propis po kome bi se u džamiji molitva svakog petka čitala u ime Velikog Kana. Hulagu se tom predlogu narugao. Znao je da mu je pobeda već osigurana, pa nije hteo da se cenka oko sitnica - ne, ako je blago najbogatijeg grada na svetu lako moglo da mu padne u ruke.

Bombardovanje Bagdada

Mongoli su opet poslovično improvizovali. Najviši objekti u toj okolini bile su visoke urmine palme koje su Arapi gajili vekovima. Oni su ih posekli i stabla pretvorili u smrtonosne projektile koje u ispaljivali na grad ^[39]. Kako nisu imali dovoljno drvene građe da okruže tako veliki grad, ipak su ga opkolili dubokim jarkom i nasipom ^[40]. Napad je otpočeo strašnim bombardovanjem. Arapi su se već sreli sa bacačima plamena, ali do tada nisu upoznali vatrenu moć baruta.

Tom prilikom je promenjen sastav baruta tako što mu je dodato dovoljno kiseonika da sagori snažnom eksplozijom, a ne sporo kao u tradicionalnim kineskim plamenim kopljima ili raketama. Trenutno sagorevanje više izaziva eksplozije nego požare, pa su Mongoli koristili eksplozije da ispaljuju razne projektile. Recimo, napravili su cevi, dovoljno male da njima rukuje jedan čovek i da iz njih ispaljuje strele i druge metalne projektile. Ovakve eksplozije zahtevale su čvršći matetrijal od bambusa; zato su te cevi pravili od gvožđa. Manje cevi povezivali su sa drvenim drškama radi lakše upotrebe, a veće su postavljali na točkove da bi ih lakše pokretali. Iz većih cevi su ispaljivali metalne i keramičke čaure ispunjene šrapnelom i barutom koji bi, pri udaru, prouzrokovao sekundarne eksplozije. Pri napadu, Mongoli su kombinovali sve ove načine bombardovanja i postizali su takvu snagu da je efekat bio isti kao i da su imali pravu artiljeriju; uspevali su svu svoju paljbu da usmere na po jedan de odbrane grada i da ga tako sravne sa zemljom.

Osvajanje Bagdada

Bombardovanje sa takve udaljenosti zbunilo je i uplašilo muslimane i razbesnelo nemoćne branioce, koje nikada ranije nije napao neprijatelj van dometa oružja. Pored baruta, muslimani su još usavršili i načine podmetanja eksploziva radi rušenja zidova. Sve ove vojničke inovacije dobro su se slagale sa sklonošću Mongola da se što je moguće duže uzdržavaju od ubijanja i bitke prsa u prsa. Hulagu i Abaka su uništili brane i skrenuli Tigar koji je poplavio logor kalifove vojske. Izbeglice su nagrnule u grad, a voda koja ga je okružila imala je sličan učinak kao drveni zid u opsadi ruskih gradova. Mongolske snage probile su bagdadski zid 5. februara 1258. godine ^[41].

Hulagu se sada radije okrenuo ratnom lukavstvu nego da silom osvoji grad, pa je, kako bi protivnika zavarao u brojnosti svojih trupa, jednu diviziju postavio na jednom prilazu gradu, drugu na drugom, i tako da je obe skrivala šuma. Potom, stavivši se na čelo treće divizije, odvažno se približio kapiji grada. Kalif je potom udario na ovu vojnu silu neznatnim snagama, i siguran u značenje uobičajenog muslimanskog pokliča, nije pomislio na ništa drugo nego na potpuno uništenje neprijatelja, zbog čega je i izašao iz grada, u pratnji svoje straže. Međutim, čim je Hulagu primetio da se kalif primiče, počeo je da simulira povlačenje, sve dok ga na taj način nije namamio iza šume gde su se nalazile druge divizije. Zatvorena sa svih strana, kalifova vojska bila je opkoljena i razbijena, on zarobljen ^[26], a grad se 10. februara ^[42] predao osvajaču ^[26]^[42]. Kako bi grad pripremio za pljačku, Hulagu je stanovnicima Bagdada naredio da predaju oružje, ostave svu svoju imovinu i napuste grad. Umesto da se povinuju naređenju, branioci su nagrnuli u beg. Međutim, Mongoli su ih sustigli i posekli mačevima.

Pljačka Bagdada i kalifova smrt

Hulagu u Bagdadu zatvara kalifa u kulu sa njegovim blagom. Slika iz *Knjige čudesa*, 1412. godina

Hulagu i Abaka su poslali svoju hrišćansku vojsku da sakupi plen, ali se ispostavilo da su mnogi stanovnici odbili da poslušaju naređenje o evakuaciji i da se još uvek kriju po kućama. Osvajači su ih pobili zbog neposlušnosti. Crkve i imovina hrišćana bile su zaštićene od pljačke, a Hulagu i Abaka su čak jednu od kalifovih palata dali na polon Katolikosu Makiki. Bagdadski hrišćani su se priključili Mongolima u pljački grada i pokolju muslimana, jer su smatrali da su konačno spaseni. Mržnja i bes, gomilani vekovima, izbili su na površinu dok su kaljali i uništavali džamije i pretvarali ih u crkve. Hrišćani su radosno slavili po abasidskim zemljama i izvan njih. Pljačka je trajala sedamnaest dana. Tada su osvajači, slučajno ili namerno, zapalili grad ^[42].

Bagdad je tako, posle ovog osvajanja ^[26]^[15]^[27], bio razoren ^[27] i opustošen ^[15].

Hulagu i Abaka dozvolili su hrišćanima da unište grobnice drvne dinastije abasidskih kalifa, a Hulagu je zarobljenog kalifa pozvao u svoj logor, van grada. Prema jermenskom hroničaru, Grigoriju od Akanca ^[42], Hulagu je zakljičao kalifa ^[42]^[26] na tri dana ^[42], bez hrane i vode ^[42]^[26], zatim ga je oslobodio ^[42] i pred njim nagomilao svo njegovo zlato i bogatstvo ^[42]^[26]. Navodno ga je naterao da jede zlato, a kada kalif nije mogao ^[42], očitao mu je lekciju o pohlepnom gomilanju bogatstva umesto da izgradi moćnu vojsku za odbranu grada ^[42]^[26]. Zatim je kalifa i njegove muške naslednike na smrt, ali u znak poštovanja prema njihovom visokom poreklu dozvolio im je da umru kao Mongoli - bez prolivanja krvi ^[43]. Prema raznim, ali ipak međusobno sličnim zapisima, umotali su ih u pokrivače i ugušili, ili su ih zašili u vreće i na smrt pretukli mongolski vojnici, ili su ih izgrizli njihovi konji ^[44]. Marko Polo navodi da su kalifa zatvorili u kulu punu zlata, bez hrane i vode, te je tu okončao život ^[26].

Za samo dve godine, mongolska vojska je postigla ono što krstaši, sa zapada, i Turci Seldžuci, sa istoka nisu uspeli tokom 200 godina istrajnog truda. Pokorili su srce arapskog sveta.

Osvajanje Sirije

Dok su Mongoli pobeđivali Arape, krstaši, koji su u to vreme pod vlašću držali razne zamkove i gradiće duž sredozemne obale, oprezno su ih držali na oku. Odjednom su, kada je Bagdad pao, videli priliku da se i oni priključe mongolskim pobedama. Kada su Mongoli napustili grad i krenuli dalje na zapad, prema Damasku, krstaški vitez Bohemond od Antiohije napao je Damask iz pravca Sredozemnog mora. Doneo je hranu i druge zalihe da pomogne Mongolima. I seldžučki sultan je poslao vojsku iz Anadolije da se priključi mongolskim osvajanjima.

Tokom opsedanja Damaska te 1260. godine, Hulagu i Abaka su izvršili pravi masakr u severnoj Siriji. Prva žrtva bio je Alep, gde je poklano 50.000 ljudi. Sličnu sudbinu doživela ja i Hama. Latinska Antiohija postala je mongolski satelit ^[8].

Damask se predao i tako izbegao sudbinu koju je doživeo Bagdad. Mongolski ratnici su se potom, prvi put posle 1241. godine, našli na plažama Sredozemnog mora. Abaka i Hulagu su osvojili ili povratili sve zemlje, duž nekih 5.000 km, i priključili je milione Arapa, Turaka, Kurda i Persijanaca Mongolskom carstvu koje je još uvek raslo ^[44].

Mongoli su tako osvojili sve muslimanske države i gradove, od reke Ind do Sredozemnog mora. Osvojili su skoro sve muslimanske zemlje u Aziji; samo su Arabijsko poluostrvo i severna Afrika ostali netaknuti.

Kraj pohoda

Iako se činilo da Mongolsko carstvo preti da proguta ceo islamski svet, Mongoli su, u stvari, dosegli svoj vrhunac na zapadu. Carstvo se neće širiti dalje u tom pravcu ^[45]. Mongolski hrišćanski general Kitbuga, koji je zauzeo i razorio veći deo Sirije, pošto su izaslanici otposlati egipatskom sultanu, bivšem mamelučkom robu, Kutuzu (vladao 1259—1260), bili pogubljeni, pokrenuo je vojsku na Egipat ^[8]. Njemu suprotstavljena vojska, sastavljena mahom od mamelučkih robova ^[17]^[45] - Kumana ^[17], Kipšaka, Slovena iz Rusije ^[45] i još nekih stepskih naroda Južne Rusije ^[17], koje su italijanski trgovci prodali egipatskom sultanu, krenula je iz Egipta i sukobila se sa mongolskim snagama kod Ajn-al-Jaluta, Golijatovog izvora, blizu Galilejskog jezera ^[45]^[8] i Nazareta ^[8] u današnjem Izraelu. 3. septembra ujutru ^[45], 1260. godine ^[17]^[45]. Mameluci ^[17]^[45]^[8] su teško ^[17] porazili Mongole ^[17]^[45]^[8]. Carstvo je dostiglo svoje granice na zapadu ^[45].

Mamelučku vojsku je u ovoj bici vodio pored Kutuza, njegov general Bajbars. Kitbuga je pao u bici i Mameluci su potom isterali Mongole iz Sirije ^[8].

Od ovog Hulaguovog i Abakinog poraza u povećanom broju ka njima sticali stanovnici iz južne Rusije i to je Memeluke dovelo u užu vezu sa Zlatnom hordom u borbi protiv zajedničkog neprijatelja ^[17].

Guverner Turkestana

Kao omiljeni Hulaguov sin, Abaka je postavljen za namesnika persijskog dela Turkestana tj. zemalja pod vlašću turkijskih plemena ^[46] ili Velike Turkije, kako je naziva Marko Polo. Ova zemlja se prostirala severozapadno od Ormuza, preko reke Oks sve do teritorija Kublaj-kana ^[47]. Turkestan i Korasan je Ilkanatu kasnije preoteo Barak, kan Buhare ^[48], ali su te oblasti uskoro povraćene.

Dolazak na presto

Abaka je došao na presto Ilkanata („vazalno carstvo” ^[49]) posle smrti svog oca Hulagu-kana 1265. godine u prestolnici Tabrizu ^[15]. U to vreme Ilkanat se prostirao kroz Persiju ^[15]^[50]^[2]^[51] i Korasan ^[15]^[2]^[51], Haldeju, dobar deo Sirije ^[51] i nekoliko okolnih zemalja ^[2], sve od Indije do Sredozemlja ^[17], tj. obuhvatao je teritorije Srednjeg istoka ^[52] od Avganistana do Turske ^[49] - današnje države Irak, Avganistan i današnji Pakistan, a sedište mu je bilo u Iranu ^[52]. Vazali Ilkanata bili su Mala Jermenija ^[53]^[54], tj. Jermensko kraljevstvo Kilikija, Turkmenija ^[54], tj. Ikonijski sultanat (vrhovnu vlast Ikonijskog sultanata priznavali su brojni emirati u zapadnoj Anadoliji, među kojima je bilo pleme Kaji iz koga će se razviti Osmansko carstvo), Trapezuntsko carstvo, Kraljevstvo Gruzija ^[55] ^[56] ^[50], Pokrajina Gilan, Kraljevstvo Kerman ^[57] (vrhovnu vlast Kermana priznavalo je Kraljevstvo Ormuz, a vrhovnu vlast Ormuza priznavali su mnogi gradovi ^[58] među kojima je najvažniji bio Kalhat ^[59] ^[60]) i Kraljevstvo Kezamorkan.

Abaka-kan i hrišćanstvo

Kao i drugi vladari iz dinastije Džingis-kana, i Abaka je, u pitanjima vere, bio poznat kao slobodouman ili možda nezainteresovan. Brojni kanovi, koji nisu prihvatili islam, postali su predmet najneverovatnijih priča o preobraćenju u hrišćanstvo. Tako se za Džingis-kana na Zapadu prvi put čulo kao o hrišćanskom osvajaču; slične hrišćanske legende ispredane su i o drugim kanovima, među kojima je bio i Abakin otac Hulagu ^[60], kome su majka i dve žene ^[39], među kojima je bila i Abakina majka, bile hrišćanke ^[39].

I Hulagu i Abaka pokazali su sklonosti prema hrišćanstvu ^[61]^[62], ali su bili šamanisti ^[62] (ili pagani ^[61]). Hulaguu je vizantijski car Mihajlo VIII Paleolog, 1265. godine, poslao za ženu svoju svoju vanbračnu kćerku Mariju Despinu Paleologinu, ali pošto je Hulkagu umro, ona se udala za Abaku ^[6]. Marija je bila kao neka vrsta duhovnog vođe kod Mongola, gde je bila poznata kao Despina-katun. Bila je veoma uticajna tokom muževljeve vladavine. Ovim je vizantijski car došao u vezu sa persijskim Mongolima, čije mu je prijateljstvo bilo sredstvo pritiska na susedni Ikonijski sultanat (ili Rumski sultanat) i onemogućili mu bilo kakvu akciju protiv Vizantije ^[63].

Posle Abakine smrti Marija se vratila u Carigrad i zamonašila u manastiru čija je crkva u njenu čast prozvana Sveta Marija Mongolska ^[6].

Mecenatstvo

Za vreme Abakine vladavine persijska kultura se ponovo rađala posle vekova arapske dominacije i postavila temelje današnjeg Irana ^[22]. Abaka je bio poznat kao mecena naučnika i pesnika^[3].

Ilkanat tokom njegove vladavine

Grad Tabriz - prestolnica Ilkanata

Prestolnica Abaka-kana je bila Tabriz, velik i otmen grad. Stanovnici grada su se bavili trgovinom i proizvodnjom tkanina, a naročito raznih vrsta svile, od kojih su neke bile protkane zlatom i veoma skupocene. Pošto je grad bio na tako dobrom položaju da trgovci iz Indije, Bagdada, Mosula ^[64] i Ormuza ^[27], kao i iz raznih delova Evrope, dolazili tamo kako bi kupovali i prodavali mnoge proizvode. Drago kamenje i biseri su na ovom mestu mogli da se nabave u ogromnim količinama ^[65].

Trgovci su sticali veliko bogatstvo, ali stanovništvo je bilo pretežno siromašno. Tu su se mešali različiti narodi i sekte, nestorijanci, Jermeni, jakobiti, Gruzini, zoroastrijanci i muslimani, koji su predstavljali većinu stanovništva. Svaka zajednica imala je sopstveni jezik. Grad je bio okružen najboljim vrtovima, koji su davali najbolje plodove ^[66]

Blizu grada se nalazila Kuća isceljenja - bolnica, istraživački centar i centar za obuku sa ujedinjenim znanjem istoka i zapada ^[67]. Pored Kuće isceljenja blizu grada nalazila se i opservatorija, koja je pratila kretanje planeta i zvezda, kako iz verskih, tako iz praktičnih razloga ^[68].

Provincija Velika Jermenija

Velika Jermenija je bila ogromna provincija ^[55], koja se prostirala od Kapadokije i Kilikije na zapadu, pa preko zapadne strane Eufrata, pa sve do južno od Tabriza ^[69].

Na samom zapadu provincije ^[55], na obodu Rumije ^[70], nalazio se grad Arzengan ^[55]^[55], ili po arapskom Arzenjan ^[70]. U tom gradu postojala je proizvodnja fine tkanine koja se zvala bambagio, kao i mnogih drugih zanimljivih tkanina. Tu su se i nalazila najljupkija i najbolja kupatila sa termalnim izvorima, kojih ima na svakom ćošku. Stanovnici su najvećim delom bili rođeni Jermeni. U ovoj provinciji imalo je mnogo gradova, ali Arzengan je bio glavni, i tu se nalazilo sedište arhiepiskopa; potom slede gradovi Argirom ^[55] (danas: Erzurum ^[70]) i Darziz ^[55] (danas: Ardžis ^[70]). Provincija je kao veoma prostrana, predstavlja postaju jednog dela Abakine vojske, zbog toga što je tu nalazila dobru ispašu za svoju stoku; ali, s približavanjem zime, prinuđena je da menja položaje, jer sneg koji napada umeo da bude tako dubok da konji nemaju od čega da prežive, i stoga, radi topline i u potrazi za stočnom hranom, odlaze na jug. U zamku Bajburt ^[55] ^[70], severno od Erzuruma u planinama ^[70], između Trapezunta i Tauride, nalazio se bogat rudnik srebra.

U središnjem delu Velike Jermenije ^[55] nalazio se Ararat ^[55] ^[70], nesvakidašnja velika i visoka planina. Nadomak vrha planine snežni pokrivač se nikad ne otapa nego se povećava svakim sledećim snegom. Međutim, u nižim predelima, nadomak ravnice, usled topljenja snega zemlja postaje plodnija, a vegetacija buja u takvom obilju da stoka, koja se iz okolnih zemalja okuplja tu preko leta, nikad ne nailazi na oskudicu u hrani ^[55].

Na jugozapadnim gracimama Jermenije nalazili su se Mosul, Maredin, kao i mnogi drugi gradovi ^[71] ^[50]. Na severu je ležalo kraljevstvo Gruzija ^[71] ^[70], nadomak čijih se granica ^[71], u Bakuu, na obodu Kaspijskog mora ^[70], nalazio izvor nafte, koji je davao toliku količinu da se njime mogao natovariti karavan kamila. On se koristio kao balsam za lečenje kožnih bolesti kod ljudi i stoke, kao i za druga oboljenja; takođe se upotrebljavao i kao gorivo. U okolnim zemljama, za svetiljke se nije koristilo ništa drugo, a ljudi su dolazili iz udaljenih krajeva kako bi ga nabavili ^[71].

Provincija Mosul

Provincija Mosul je obuhvatala oblast oko grada Mosula. Mosul je grad na reci Tigar ^[50]. Bio je nastanjen različitim ljudima: muslimanima, nestorijancima, jakobitima i Jermenima. Oni su imali patrijarha, koji je rukopoložavao arhiepiskope, episkope i opate i slao ih u sve delove Indije, u Kairo ^[72], u Bagdad ^[72] ^[50], ili u Kinu.

U Mosulu se priozvodila svila i tkanine poznate kao musline. Veliki trgovci iz ovog grada, poznati kao mosulini, u velikim količinama isporučuju začine i hranu iz jedne zemlje u drugu.

U planinskim delovima ove provincije živeli su Kurdi, od kojih su neki bili hrišćani iz sekte nestorijanaca i jakobita, a ostali su muslimani i bavili su se pljačkanjem trgovaca. Nadomak Mosula nalaze se gradovi Muš i Maredin ^[72] ^[50], gde se u ogromnim količinama proizvodio pamuk od kog se pravila tkanina poznata kao boccasini, ali i mnoge druge. Stanovnici su bili zanatlije i trgovci ^[72].

Grad Bagdad i trgovina Tigrom i Eufratom

Bagdad je bio jedan od najvećih gradova Ilkanata. Kroz srce grada teče velika reka Tigar, kojom su trgovci prevozili svoju robu do Indijskog okeana i od Indijskog okeana; čija udaljenost iznosi 7 dana plovidbe, usled vijuganja reke ^[73]. Trgovci su, pošto se prevezu rekom, pristajali na malom ostrvu Kis (iki Ks) ^[73] ^[50] na istočnoj obali persijskog zaliva, na koje je preseljena poznata luka Siraf, kao posledica stalnih ratova u ovoj oblasti ^[50]. Odavde su nastavljali prema moru ^[73]. Pre nego što pristanu u ovu luku, trgovci su prolazili kroz Basru ^[73] ^[50], u čijoj okolini je raslo palmino drveće koje je davalo najbolje urme ^[73]. Grad je bio izuzetnog trgovačkog značaja i važna luka na plovnom putu od Bagdada do Persijskog zaliva ^[50].

U Bagdadu se proizvodila svila protkana zlatom, takođe se proizvodio i damast, kao i baršun ukrašen figurama ptica i životinja. Gotovo sve drago kamenje koje je iz Indije stizalo u Evropu, na ovom mestu prolazilo je kroz postupak bušenja. Tu se proučavao Muhamedov zakon, uostalom kao i magija, astronomija, geometrija i fiziognomija. To je bio najotmeniji i najprostraniji grad u ovom delu sveta ^[73].

Provincija Persija

U to vreme Persija se i dalje uveliko oporavljala od tatarskog razaranja.

Na tri dana udaljenosti od grada Sabe, grada u kojem su sahranjena tri mudraca, u to vreme se nalazio zamak Kala Atarpersistan, što znači zamak obožavaoca vatre, i tačno je da su se stanovnici tog zamka klanjali vatri ^[74].

Persija je bila ogromna provincija i činile su je gradovi i oblasti ^[75]:

Kazvin ^[75] ^[76], prvi veliki i važni grad u Persiji, ako se prilazi od Tabriza ^[76];
Kuristan ^[75] ^[76], oblast južno od Kazvina na ulazu u Persijski zaliv ^[76];
Lor ^[75] (ili Lur ^[76]), severno od Kuristana, a južno od Kazvina;
Sistan ^[75] ^[76], oblast prema severu ^[75] i istoku ^[76];
Isfahan ^[75] ^[76], u južnom delu persijskog Iraka ^[76];
Širaz ^[75] ^[76], jedan od kraljevskih gradova ^[76];
Korkan ^[75] ^[32], na jugoistočnom obodu Kaspijskog mora ^[32];
Damagan ^[75] ^[32], na samom rubu Persije.

Sva ova mesta ležala su prema jugu, osim Damagana, i ono se prostiralo na sever, u blizini mesta koje se zvalo Arbor Secco.

Persija je bila poznata po izvrsnoj rasi konja, od kojih su se mnogi odvodili u Indiju radi prodaje, i tamo postizali visoke cene, opšte uzevši, ne manje od 200 livri turkijskih ^[75]. Provincija je takođe davala najkrupniju i najlepšu rasu magaraca u tom delu sveta, koji su se - na licu mesta - prodavali po cenama koje nadmašuju one za konje, zbog toga što ih je lakše hraniti, zato što mogu da nose veći tovar i da za dan prevaljuju više nego konji ili mazge, koje ne uspevaju da se izbore s podjednakim umorom ^[77]. Stoga su, trgovci koji putuju iz jedne provincije u drugu, bili primorani da savlađuju velike pustinje i peščane predele, u kojima nema nikakvog rastinja, i gde je, zbog razdaljine između bunara ili drugih izvora vode, neophodno dnevno prevaljivati ogromna prostranstva, nastojali da sebi priušte magarce jer se oni brže kreću i potrebno im je manje hrane. Koristile su se i kamile, a one su na sličan način nosile velike tovare i staranje o njima je manje koštalo, ali one nisu bile tako brze kao magarci. Trgovci iz ovih krajeva odvodili su konje u Kis, u Ormuz, i druga mesta na obali Persijskog zaliva, gde su ih kupovali oni koji ih odvode u Indiju. S druge strane, zbog velike vrućine u toj zemlji, oni ne žive dugo, budući da potiču s podneblja s umerenom klimom.

U nekim oblastima Persije ljudi si bili divlji i krvožedni i imali su običaj da se međusobno ranjavaju i ubijaju. Nije im bilo strano ni da napadaju trgovce i putnike, samo da ne zaziru od Abake, koji se starao da nasrtljivci budu ozbiljno kažnjeni. Usvojeno je pravilo da je, na svim opasnim drumovima, stanovništvo obavezno da, na zahtev trgovaca, obezbedi vešte i pouzdane vodiče koji odgovaraju za bezbedan prolaz između jedne i druge oblasti; oni su koštali dva-tri groša po svakoj natovarenoj životinji, u skladu sa razdaljinom. Oni su svi muslimani.

U gradovima je, međutim, imalo trgovaca i mnogobrojnih zanatlija koji su proizvodili raznoraznu robu od svile i zlata ^[78]. U ovoj provinciji pamuk je uspevao u izobilju, isto kao i žito, ječam, proso i nekoliko drugih vrsta žitarica; takođe uspeva i grožđe i drugo voće ^[79].

Grad Jezd i put do Kermana

Jezd je bio prilično veliki grad na granici Persije. To je jako prometni grad. Svilena tkanina i zlato su se tamo proizvodili bili su poznati pod imenom Jezd, i trgovci su ih odatle odvozili u sve krajeve sveta. Stanovnici su bili muslimani.

Putnicima iz tog grada bilo je potrebno osam dana da pređu preko ravnice, tokom kojih su nailazila na samo tri mesta koja su im pružala smeštaj. Drum koji je vodio kroz prostrane šume urminih palmi, u kojima je divljači imalo u izobilju, kao i jarebica i prepelica; a putnici koji uživaju u lovu ovde su mogli da se izvrsno zabave. Takođe je imalo lepih divljih magarca u velikom broju ^[80]. Posle 260 km putovanja ovim putem stizalo se u Kerman ^[80] ^[32].

Oblast Rud-bar

Pri kraju nizbrdice na putu od Kermana, stiže se do ravnice koja se, u pravcu juga, prostire do razdaljine od pet dana putovanja; na kraju kog se nailazilo na grad Kamandu. Okolna oblast se zvala Rud-bar. Temperatura u ravnici je veoma visoka. Ovde su uspevali žito, pirinač i druge žitarice.

Na delu bližem brdima uspevale su urme, nar, dunje i razno drugo voće, između ostalog i Adamova jabuka ^[b], tada nepoznata u Evropi. Grlica je imalo u znatnom broju, privučenih izobiljem sitnog voća kojim se hrane, ali muslimani ih nisu jeli, jer su ih se gnušali. Isto tako imalo je mnogo fazana i ševa, a ove druge nisu ličile na ševe iz drugih zemalja budući da im je boja mešavina crne i bele, a noge i kljun crveni ^[81].

Od stoke je u ovoj oblasti takođe imalo izvesnih neobičnih vrsta, naročito belih volova, kratke, glatke dlake - kao posledice vrelog podneblja - kratkih rogova, debelih i tupih, dok su između plećki imali grbu, visine oko dva pedlja ^[82]. Te životinje, budući da su veoma snažne, koristile su se za prevoz velikog tereta. Dok ih tovare, naučene su da kleknu kao kamile, a onda se podignu zajedno sa teretom. Ovce u ovoj oblasti bile su veličine magarca, a imale su dugačak, debeo rep, i teži od 15 kg na više. Bile su dobro uhranjene i ukusne za jelo.

Gradovi u ovoj oblasti bili su opasani visokim i debelim zidovima od zemlje, u svrhu odbrane stanovništva od upada Karaunaca, koji su krstarili zemljom i pljačkali sve što im dođe pod ruku ^[83].

Karaunci su u Indiji stekli znanje iz magijskih veština, uz pomoć kojih su mogli da stvore tminu, zaklanjajući svetlo dana do te mere da ljudi nisu mogli videti jedni druge, osim na veoma malom rastojanju. Kad god su odlazili u svoje pljačkaške pohode, upražnjavali su svoju veštinu, pa se, shodno tome, njihovo približavanje nije primećivalo. Ova oblast bila najčešće poprište njihovih dejstava; zbog toga što bi trgovci, kad bi u zimsko doba, iz raznih krajeva okupljali u Ormuzu, čekajući trgovce koji dolaze iz Indije - svoje konje i mazge, premorene od dugog putovanja slali u ravnicu Rud-bar, gde je pašnjaka bilo u izobilju i gde bi ponovo dobijali na težini. Karaunci, pošto su znali ovo, ugrabili bi priliku za opštu pljačku, a one koji su pratili stoku, ako ne bi imali za otkup, odvodili bi u roblje ^[84].

Put između Kermana i Kabisa

Pošto bi se prošao Kerman, i putovalo još tri dana, stizalo se do oboda pustinje koja se prostire na sedam dana putovanja, na kraju kojeg se stiže u Kabis ^[85] ^[86]. Tokom prva tri dana nailazilo se na malo vode, a i to malo je bilo slano, zeleno kao trava i tako gadno da niko nije mogao da je koristi za piće ^[87]. Ako bi čovek, ipak, uzeo makar kap, istog časa osetio bi potrebu za velikom nuždom; a dejstvo je bilo isto kao kad se pojede grumen soli dobijen od ovakve vode. Kao posledica ovog, oni koji su se kretali pustinjom morali su da ponesu zalihe vode sa sobom. Međutim, stoka je, kad ožedni, bila prinuđena da pije ono što nađe, i odmah bi dobijala retku stolicu. Ta oblast je bila nenaseljena. Predeo je bio bezvodan i pust. Tu nije bilo stoke, jer nije imala od čega da živi.

Četvrtog dana stizalo se do reke sa slatkom vodom, čiji se tok opet nalazio većim delom ispod zemlje ^[v]. Ipak, na nekim mestima imalo je isprekidanih pukotina, nastalih usled silne struje, kroz koje se struja nakratko videla, a voda je mogla da se zahvati u izobilju. Ovde se umorni putnik zaustavljao da bi se osvežio posle napornog puta, uostalom kao i njegova stoka ^[88]. Kad se kretalo odavde, sledeća tri dana se putovalo pustinjom bez vode i konačno se stizalo u grad Kabis.

Grad Kabis

Kabis je bio veliki grad, a njegovi stanovnici muslimani ^[88] ^[86]. Gvožđa je bilo u izobilju, kao i drugog metala. Ovde su se izrađivala ogledala od veoma uglančanog čelika, bila su velikih razmera i bila veoma lepa. U okolini je bilo mnogo antimona i cinka, i ovde se proizvodio neprerađen cinkov oksid od kojeg se pravio izvrstan melem za oči ^[88].

Provincija Damagan

Kad se prođe Kabis, nastavljalo se pustinjom od osam dana putovanja, i to po velikoj suši; nije imalo voćki ni bilo kakvog drveća, a ono malo vode na koju se naiđe bila je gorkog ukusa. Stoga su putnici bili prinuđeni da nose onoliko vode koliko im je neophodno. Njihova stoka, kad ožedni, bila je prinuđena da pije vodu koju joj pustinja Dešt-e Lut pruža, a njihovi posednici nastojali su da je učine pitkijom tako što su je mešali sa fluorom ^[89].

Posle osam dana putovanja stizalo se do provincije Damagan, koja se nalazila prema severu, na granicama Persije, u kojoj je bilo sijaset gradova i utvrđenja ^[89] ^[32]. Ovde se nalazi prostrana nizija, koja je bila poznata po proizvodnji tzv. sunčevog drveta, dok su ga hrišćani arbor secco, suvo i besplodno ^[89]. Njegova priroda i svojstva su bila sledeća: - visoko, debelo i veliko, a lišće odgore bilo zeleno, a odole belo, to jest plavičasto ^[90]. Davalo je mahune, tj. čaure nalik onima koji opasuju kesten, ali u ovima nije bilo ploda. Drvo je bilo tvrdo i jako, i žute boje te je podsećalo na šimšir. Druge vrste drveta nije bilo na 150 km unaokolo, osim u jednom delu, gde se drveće nalazi u razdaljini od petnaestak km.

Gradovi su bili dobro snabdeveni svim namirnicama i onim potrebnim za udobni život, budući da je klima umerena i da se ne javljaju bilo krajnja hladnoća, bilo krajnja vrućina. Ljudi su bili muslimani ^[35].

Put između Damagana i Nišapura

Kad se krene iz Damagana, put je vodi preko prostrane ravnice, a onda kroz predeo prošaran brdima i dolinama, gde je bilo puno bilja i pašnjaka, kao i voća u velikom izobilju ^[91]. Ova zemlja se prostirala na više od šest dana putovanja na istok ^[91]^[34]. Obuhvatala je mnogo gradova i utvrđenja, a stanovnici su bili muslimani. Potom je počinjala pustinja, pružajući se 60 ili 80 km, gde nije bilo nikakve vode; i neophodno je bilo da putnik pri polasku obezbedi dovoljne zalihe ove potrepštine. Budući da stoka nije nalazila nikakvu vodu sve dok se ne pređe pustinja, neophodno je bilo prelaziti brzo, kako bi se domogla pojila ^[91].

Grad Nišapur

Iza ove pustinje nailazi se na grad Nišapur, važno mesto na severoistoku Persije, na Putu svile ^[91]^[34]. Grad je bio izvanredno snabdeven svim vrstama namirnica, a naročito čuven po uzgajanju izvrsnih dinja. One su se spremale tako što se iseku spiralno, a potom na kriške, i kad se osuše na suncu, u velikim količinama slale su se u okolne zemlje, radi prodaje; a tamo su bile veoma tražene jer se bile vrlo slatke. Divljači je takođe bilo u izobilju, i životinja i ptica ^[91].

Grad Balh i istočne granice Ilkanata

Grad Balh ili Baktra se nalazi nadomak izvora reke Oks, u severoistočnom delu Horasana (danas: Avganistan) ^[34]. U njemu je bilo mnogo palata podignutih od mermera, velelepnih trgova, premda pretvorenih u ruševine tokom Džingis-kanovog osvajanja grada 1221. godine ^[92]^[34]. Ovde takođe preovladava islam.

Abakina teritorija pružala se do ovog mesta; i do njega su se, u pravcu severoistoka pružale granice Ilkanata.

Na granici nije bilo ni najmanjeg traga bilo kakvom naselju, budući da su ljudi pobegli u sigurnija mesta u planinama, kako bi se spasli pljačkaških pohoda odmetnika od zakona, kojima je granica vrvela. Vode je bilo u izobilju, kao i divljači raznorazne vrste. Ovde je takođe bilo i lavova ^[g], veoma krupnih i u velikom broju. Međutim, namirnica jedva da je bilo po ovim brdovitim stazama, i putnik je morao sa sobom da nosi hranu i za sebe i za stoku ^[92].

Vazali Ilkanata

Mala Jermenija

Anton Fridrih Bišing, u svojoj knjizi Opis zemlje, kaže da je Mala Jermenija zahvatala onaj deo Kapadokije i Kilikije koji se naslanjao na zapadne granice Velike Jermenije i takođe na zapadnu stranu Eufrata, a u vreme jermenskog kralja Hetuma I (vladao 1223—1270) proširila se južno od Tabriza ^[69]. Na jugu se Mala Jermenija graničila sa Sirijom, delovima Kilikije i sa južnim delovima Jermenije, u tada pod okupacijom muslimana ^[93]^[94]; na severu se graničila sa Karamanijom, naseljenom Turkmenima; u pravcu severoistoka ležali su gradovi Kajsareja, Sevasta i mnogi drugi, potčinjeni Abaki; na zapadu je bila omeđena Sredozemnim morem ^[54]. Kralj Jermenije stolovao je u gradu Sisu ^[53] i Mopsuesti ^[95] ^[94], i svojim posedima je vladao strogo se pridržavajući pravednosti. Bilo je mnogo gradova utvrđenja i zamkova. U izobilju je bilo svega neophodnog za život, kao i onih stvari koje doprinose udobnosti. Divljači - zveri i ptica - bilo je u izobilju. Vazduh u ovoj zemlji nije bio naročito zdrav. Gospodski stalež, koji se smatrao veštim i odvažnim ratnicima, sada čine teške pijanice, zlovoljan i bezvredan sloj.

Najprometnija luka Male Jermenije bila je Lajasa, koja je bila puna trgovaca iz Venecije i Đenove i iz mnogo drugih gradova, koji su trgovali začinima i hranom različite vrste, tkaninama od svile i vune, i drugom skupocenom robom ^[95]. Oni koji su nameravali da putuju u unutrašnjost Male Azije obično su prvo stizali do luke Lajase ^[95]^[94].

Malom Jermenijom je od 1270. godine vladao Levon II (ponekad se navodi kao Levon III). Bio je poznat kao pobožan kralj, posvećen hrišćanskoj veri. Ohrabrivao je trgovačke veze sa Zapadom, obnavljajući trgovačke ugovore sa italijanskim gradovima i stvarajući nove s Kataloncima. Po uzoru na svog oca Hetuma, održavao je savez s Abakom, budući da se Jermenija 1247. godine potčinila tatarskoj vlasti ^[53].

Turkmenija

Turkmenija se pružala od Kilikije i Pamfilije, na jugu do Crnog mora i od Pisidije i Misije na zapadu do granica Male Jermenije, uključujući i najveći deo Frigije i Kapadokije, Pont i zemlju Rum ^[94].

Stanovništvo Turkmenije moglo je da se podeli na tri klase. Turkmeni, koji poštuju Muhameda i pridržavaju se njegovog zakona jesu prosti ljudi, slabe razboritosti. Oni žive na planinama i na teško pristupačnim mestima, gde ime je cilj da pronađu dobre pašnjake za svoju stoku, budući da u potpunosti žive od životinjske hrane. Tu je postojala izvanredna rasa konja, koju zovu turkmenskom kao i dobre mazge koje se prodaju po paprenoj ceni.

Druga klasa su Grci i Jermeni, koji naseljavaju gradove i utvrđenja, a žive od trgovine i proizvodnje. Izrađivali su najlepše i najbolje ćilime na svetu, takođe i svilu u crvenoj i drugim jarkim bojama. Gradovi u ovoj oblasti su Kogni, Kajsareja i Sevasta ^[54] (danas: Sivas ^[94]). Ova oblast je priznavala vlast Abake, koji im je postavljao vladara ^[54] i vršio stalni pritisak na njih ^[63]. Tokom Abakine vladavine Turkmenijom je vladao sultan Kejhusrev III iz dinastije Seldžuka.

Marko Polo pominje saracenske trgovce između gradova Ka-šan-fua ^[d] i Ken-zen-fua (danas: Čang-či) na Žutoj reci, moguće je da su to bili trgovci baš iz Turkmenije ^[96]^[97].

Zapadnoanadolijski emirati

Sredinom XIII veka mongolska najezda je do temelja uzdrmala Aziju i turska plemena su počela da beže, da se pomeraju ka Maloj Aziji i pritiskaju vizantijske granice.

Tada u zapadnoj Maloj Aziji egzistira više turskih emirata ^[98]. Jednim od tih emirata vladao je Ertugrul, koji je, vodeći tursko pleme Kaji, stolovao u Staroj Bitiniji. Godine 1281. Ertugrul je umro i na mestu vođe plemena ga nasleđuje sin Osman I ^[99] (1258 ^[99]^[100] - 1326), nazvan Gazi (pobednik) ^[99]. Pleme će se po njegovom imenu nazvati Osmanlije ^[101]. Osman je, ojačan vazalnim položajem prema seldžučkom ikonijskom sultanu ^[100], okupljao najamnike i neprekidno robio i pljačkao po vizantijskim teritorijama u Maloj Aziji ^[101].

Trapezuntsko carstvo

Još jedan vazal Ilkanata bilo je Trapezuntsko carstvo. Nalazilo se na crnomorskoj obali, bilo je jedno od središta helenske civilizacije.

Carstvo je obuhvatalo Polemonijački Pont i pružalo se na istoku do Faza. Ali, usamljeno na krajnjoj tački Istoka, bilo zabačeno između Turaka i Mongola. Carstvo su razrivale unutrašnje nesloge buntovnog feudalnog plemstva, iskorišćavali su ga Đenovljani i uznemiravali vizantijski carevi, pa je imalo težak život ^[102].

Carstvom su vladali Veliki Komnini, potomci poslednjeg vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Andronika I Komnina, koji je 1185. godine zbačen i ubijen ^[103].

Kraljevstvo Gruzija

Gruzijom je vladao kralj ^[đ] David ^[e] VII ^[71], čija je dinastija bila grana nekadašnje carske porodice iz Konstantinopolja ^[104]. Deo zemlje poznat kao Gruzija bio je podređen Abaki, a drugi deo, poznat kao Imeretija, zbog jakih utvrđenja je ostao pod vlašću lokalnih kneževa ^[71]. Planinske odlike terena s uskim i nesavladivim tesnacima sprečile su Tatare da je do kraja zauzmu ^[56]. Gruzijsko kraljevstvo se nalazilo između Crnog mora na zapadu i Kaspijskog jezera, najvećeg jezera na svetu, na zapadu ^[71]. Na ostrvima na Kaspijskom moru, je bilo nekoliko gradova i zamkova, od kojih neke naseljavaju ljudi izbegli ispred Džingis-kanovog ^[105] pohoda na Persiju 1221. godine, kada je ova nepojmljivo opustošena ^[104]. Izbeglice su potražile zaklon na ovim ostrvima ili u planinskom bespuću, gde su se nadali da će se domoći bezbednosti. Neka ostrva su nenaseljena. Kaspijsko jezero obilovalo je ribom, naročito jesetrom i lososom na ušćima reka, kao i drugim krupnim vrstama. Najrasprostranjenije drvo je bilo šimšir. Stanovništvo je bilo dobro razvijeno, bili su odvažni mornari, vrsni strelci dobri borci u boju. To su pravoslavni hrišćani, kojima je kosa bila kratka, kao kod sveštenstva na zapadu.

U Gruziji je imalo mnogo gradova i zamkova; svega potrebnog za život imalo je u izobilju; zemlja je davala velik količinu svile, a proizvodi i svile protkane zlatom. Marko Polo pominje da je ovde imalo krupnih lešinara, vrste po imenu avigi ^[ž] ^[106]. Stanovništvo je uglavnom živelo od trgovine i prostog rada ^[107].

Prestonica Gruzije bio je grad Tiflis ^[50]. Marko Polo ga opisuje kao predivan grad okružen predgrađima i mnogim utvrđenim postajama. Grad je bio naseljen jermanskim i gruzijskim hrišćanima, kao i izvesnim brojem muslimana i Jevreja; ali, ovih poslednjih nije bilo u velikom broju. Tu se proizvodila svila i mnoga druga roba ^[56]. Stanovnici grada bili su potčinjeni Abaki ^[56]^[50].

Pokrajina Gilan

Pokrajina Gilan ili al-Gil ^[104] bila je jedini deo Persije koji Mongoli nisu podveli pod svoju vlast, ali je ipak makar formalno priznavala vrhovnu vlast kana. Ova pokrajina je ostala slobodna samo zbog toga što ju je od naleta Mongola odbranio visoki planinski masiv Alborz. Gilan je bio čuven po trgovini svilom ^[108], te su trgovci iz Đenove 1260-ih počeli da plove rekama Oks, Kir i Araks, koje se ulivaju u Kaspijsko more ^[56]^[104], i da iz Gilana donose taj proizvod u Evropu ^[56] poznat kao ghellie ^[56]^[104] ili ghilli, čiji ne naziv izveden od naziva te oblasti ^[104]. Iz te oblasti poznata je crvena svila koju pominje i nemački matematičar, kartograf i istraživač Karsten Nibur, poznat po svojim putovanjima po Arabiji ^[50].

Abaka je neuspešno pokušavao da pokori pokrajinu krajem 1270-ih.

Kraljevstvo Kerman

Kerman je bilo kraljevstvo na istočnim granicama Persije, kojim je nekad upravljao domaći vladar, po naslednom redu; ali, otkad su ga Tatari potčinili, vladari ^[z] su postavljani po nahođenju kana Ilkanata ^[57]. Glavni grad Kermana bio je istoimeni grad, ali poznat i pod imenom Sirgan tj. Sir-džan ^[109] ^[110]. U planinama ovog kraljevstva ima tirkiza. Takođe u velikim količinama ima žila gvožđa i antimona. Ovde su se, veoma često, izrađivalo sve neophodno za ratnu opremu, kao što su sedla, uzde, mamuze mačevi, lukovi, tobolci i sve vrste oružja koje je koristio ovaj narod. Žene i mlađe osobe su radile iglom, i upredajući svilu u zlato, u vidu različitih boja i šara, prikazivavši ptice i životinje, kao i druge ukrasne šare. Od toga su se pravile zavese, prekrivači i jastuci za spavaće sobe imućnih ljudi; a rad se odvijao sa tako mnogo smisla i veštine da je postao predmet divljenja.

U planinskim predelima uzgajali su se najbolji sokolovi koji su leteli na sve strane. Bili su manji od sivog sokola; na grudima, stomaku i ispod reka bili su crvenkasti; a leteli su tako brzo da nijedna ptica nije bila kadra da im umakne.

Kada se krene iz Kermana, sedam dana se putuje ravnicom, prijatnim i prelepim drumom punim jarebica i druge divljači. Takođe, često se nailazilo na gradove i zamkove, kao i na raštrkana naselja; sve dok se, na kraju, ne stigne do planine odakle počinje prilična nizbrdica od dva dana putovanja. Voća je u ravnici bilo u velikom broju ^[57]. U ovoj ravnici nije bilo stanovništva, ne računajući pastire koji su ovde vodili stoku na ispašu ^[111]. Ovaj drum koji je od Kermana vodio do Persijskog zaliva verovatno je prolazio kroz grad Bam (ili Bum), koji se nalazi na samoj liniji razdvajanja hladnog od toplog podneblja ^[109], pa je hladnoća jaka ^[81].

Kraljevstvo Ormuz

Na kraju Rud-barske ravnice, koja se prostire u pravcu juga u dužini od pet dana putovanja, nalazi se nizbrdica od oko 35 km, preko koje je vodio drum, izuzetno opasan zbog mnoštva razbojnika koji su neprestano napadali i pljačkali trgovce ^[112]. Ovim strmoglavim putem stizalo se do predivne ravnice Ormuz ^[i], koja se prostire na oko dva dana putovanja. Ovde se prelazilo veliki broj divnih potoka, i nailazilo se na predeo prekriven urminim palmama, u kom je imalo jarebica, ševa, papaagaja i drugih ptica tada nepoznatih u Evropi. Na kraju se stizalo do obale Persijskog zaliva, gde je, na ostrvu ^[58] koje su Grci, u antičko vreme, zvali Organa, a u vreme islamizacije dobilo ime Džarun ^[110], i koje se danas zove Hormoz ^[58]; nedaleko od obale ^[58]^[113], nalazio se lep i veliki ^[113] grad Ormuz ^[58]^[113], čija je luka bila krcata trgovcima iz svih krajeva Indije, koji su donosili začine i hranu, drago kamenje, bisere, zlatne listiće, slonove kosti i raznu drugu trgovačku robu. Ovaj grad uistinu je bio pravi trgovački grad ^[58]; imao je gradova i zamkova koji su bili njegovi vazali ^[58]^[113]; smatrao se najvažnijim gradom u kraljevstvu Kerman ^[58], pošto je nadmašivao sve gradove po bogatstvu i broju stanovnika ^[110]. Marko Polo navodi da se tadašnji vladar Ormuza zvao Rukmedin Ahomak ^[j], koji je vladao kao samostalni vladar, ali je u isto vreme priznavao kralja Kermana kao svog vazalnog gopodara ^[58]. Vladar Ormuza nosio je titulu melika, što je titula koja odgovara tituli gospodara ^[113]. Kada bi se dogodilo da neko od stranih trgovaca umre na njegovoj teritoriji, on je uzapćivao imovinu i određen iznos stavljao u svoju riznicu ^[58].

Kuće stanovnika

Zbog nepodnošljive vrućine, svaka kuća imala je provetravanje, uz pomoć kog se vazduh sprovodio na različite spratove i, po volji, u svaku od odaja. Bez te pomoći na ovom mestu bilo bi nemoguće živeti ^[114].

Vruć vetar

Preko leta stanovnici nisu ostajali u gradu, zbog nepodnošljive vrućine, zbog koje vazduh postaje nezdrav, nego su se povlačili u svoje vrtove na obali mora ili na obale reke, gde su od neke vrste vrbovog drveta podizali sojenice na vodi. Potom su ih opasavali koljem, s jedne strane pobijenim u vodu, a s druge strane na obalu, dobijajući tako zaklon od lišća koje ih štiti od sunca. Ovde ostaju za vreme dok, svakodnevno, otprilike između devet i podne, s kopna duva tako vruć vetar da ometa disanje, i dešava se da onaj ko mu je izložen, u velikom broju slučajeva, umire usled gušenja ^[k] ^[58]. U peščanim ravnicama niko ne može da se odupre dejstvu ovog vetra ^[115]. Čim stanovnici primete približavanje ovog vetra, odmah do guše uranjaju u vodu i u tom položaju ostaju sve dok ne prestane da duva ^[l].

Pohod vojske kralja Kermana na Ormuz

Bliski istok. Katalonski atlas Abrahama Kreskesa († 1387) i njegovog sina Jehude Kreskesa, 1375. god.

U prilog dokazu o tamošnjoj nesvakidašnjoj vrućini, Marko Polo iznosi da se u tim krajevima zadesio baš kad su se zbile sledeće okolnosti. Kralj Kermana, pošto je vladar Ormuza propusto da mu isplati danak, odlučio da ga uzme na silu, i u to vreme kad se većina stanovnika nalazila izvan grada, na kopnu, pa je u tu svrhu svoje veoma jake trupe, koje su se sastojale od 16.000 konjanika i 5.000 pešadinaca, odaslao preko Rud-bara, kako bi se plena domogao iznenadivši protivnika. Međutim, pošto su ih vodiči poveli u pogrešnom pravcu, nisu uspeli da stignu pre nego što padne mrak, pa su se zaustavili u šumi nedaleko od Ormuza; ali, kad su ujutru nastavili marš, zadesio ih je ovaj vruć vetar i svi su se ugušili; niko nije uspeo da se spase i gospodara obavesti o katastrofi. Kad su ljudi iz Ormuza doznali šta se dogodilo i pošto su prionuli na sahranjivanje njihovih tela kako njihov smrad ne bi zagadio vazduh, shvatili su da su leševi tako sprženi od nesnosne vreline da su se noge, pri premeštanju, odvajali od trupla, pa je bilo neophodno da se grobovi kopaju tik uz mesta na kojima su ležali.

Ormuski brodovi

Brodovi koji su se gradili u Ormuzu bili su od najgore vrste i veoma opasni za plovidbu, budući da su su trgovce i druge koji su ih koristili izlagali velikim rizicima. Njihovi nedostaci poticali su od toga što se za konstrukciju nisu koristili klinovi; a razlog tome je bio što je drvo veoma tvrdo, pa puca i razbija se poput grnčarije. Pri pokušaju da se zabije klin, on odskače i često puca ^[116]. Daske se, što pažljivije moguće, buše gvozdenim svrdlom, nadomak rubova; a učvršćuju se uz pomoć drvenih čivija ili klinova od tvrdog drveta ^[117]. Posle toga, povezivali su se, to jest bolje reći ušivali nekom vrstom užeta od oguljene kore sa drveta indijskog oraha, koji je ogromnih razmera, i prekrivali su se vlaknastim materijalom kao što je konjska dlaka. Pošto se ovo držalo u vodi toliko dugo da mekši delovi istrule, niti, to jest žile su se čistile i od njih se pravilo jako uže za ušivanje dasaka, koje je dugo uspevalo pod vodom. Smola se nije koristila za zaštitu morskog dna, nego se ono premazivalo uljem spravljenim od riblje masti, i potom su se pukotine popunjavale kučinom. Brod nije imao više od jednog jarbola, jednog kormila, i jedne palube. Kad je bio natovaren, brod se prekrivao kožom, a preko kože su bili smeštani konji koje su prebacivali u Indiju. Brodovi nisu imali gvozdena sidra, nego su umesto njih koristili drugačiju vrstu; zbog toga se, po lošem vremenu - a ova mora su veoma uzburkana - često događalo da se brod razbije i propadne ^[lj].

Poljoprivreda i pivo od urme

Stanovnici Ormuza su tamnoputi ^[118] i muslimani ^[118]^[114]. Sejali su žito, pirinač i druge žitarice u novembru a žetvu su žanjali u martu. Voće su takođe brali u martu mesecu, sa izuzetkom urmi koje su brali u maju. Od njih, kao i od drugih sastojaka, pravili su odličnu vrstu vina. Međutim, kad ga piju oni koji nisu navikli na ovo piće, ono kod njih istog časa izaziva ošamućenost; međutim, kad se oporave od prvog utiska, ispostavlja se da im zaista prija, i doprinosi da se ugoje.

Hrana tamošnjih stanovnika

Hrana tamošnjih stanovnika razlikovala se od hrane Evropljana; jer, kad bi oni jeli pšenični hleb i meso, zdravlje bi im bilo narušeno. Oni su živeli uglavnom od urme i morske ribe, kao što su bile tuna, crvena riba i druge za koje su iz iskustva znali da su zdrave. Osim u močvarnim predelima, zemljište nije prekriveno travom zbog nesnošljive vreline koja prži sve pred sobom ^[118].

Posmrtni običaji

Kad bi u Ormuzu umro neko od uglednih ljudi, njihove žene oplakivale su ih na sav glas, jednom dnevno, tokom četiri nedelje; a takođe ovde je bilo moguće pronaći ljude koji su od takvog naricanja napravili zanat, ^[m] i bili plaćeni da plaču nad telima umrlih sa kojima nisu bili u srodstvu.

Put između Ormuza i Kermana

Kad se iz Ormuza kretalo drugim putem prema Kermanu, koji je više prema severu, stizalo se u predivnu ravnicu, u kojoj je uspevalo obilje proizvoda za jelo; ptica je bilo bezbroj, posebno jarebica. Međutim, hleb koji se pravi od žita koji je ovde uspevao nisu mogli da jedu oni koji nisu prilagodili svoje nepce, budući da je imao gorak ukus koji je poticao od osobina vode, koja je bila sva gorka i slana. Na sve strane bili su topli, lekoviti izvori, pogodni za lečenje kožnih i mnogih drugih telesnih bolesti. Urmi i drugih voća bilo je u izobilju ^[85].

Grad Kalhat

Kalhat (Qalhat ili Galhat) je bio veliki grad nadomak Omanskog zaliva ^[59]^[60]. Stanovništvo je bilo muslimansko i bili su podanici melika iz Ormuza ^[59], koji se nalazi na razdaljini od 300.000 mi (480.000 km) severoistočno ^[113]. Melik je, kada ga napadne ili opseda neka strana sila, spas tražio u ovom gradu, koji je tako jak i na tako povoljnom mestu da ga nijedan neprijatelj tada još nije osvojio ^[59]. Grad je bio drugi po važnosti u kraljevstvu Ormuz ^[60].

Okolna zemlja nije rađala nikakvu vrstu žita, nego se ono uvozilo iz drugih oblasti. Luka je bila dobra i u nju je dolazilo mnogo trgovačkih brodova iz Indije radi prodaje tkanine na komad i začina po povoljnim cenama, budući da je postojala velika potreba za snabdevanjem gradova i zamkova koji su se nalazili dalje od obale. Ovi su brodovi, takođe, utovarali konje, koje su potom za skupe pare prodavali u Indiji.

Utvrđenje se nalazilo na ulazu u Omanski zaliv, tako da nijedan brod nije mogao da uplovi bez odobrenja ^[59]. Povremeno se događalo da melik iz Ormuza - koji je imao izvesne veze s kraljem Kermana i bio njegov vazal - pogazi svoju vernost kao posledicu nametanja nekog nesvakidašnjeg danka od strana ovog drugog ^[119]. Kad odbije da plati ono što se zahteva, i kad vojska dođe da ga prisili, on je odlazio iz Ormuza i nastanjuje se u Kalhatu, gde je imao moć da svaki brod spreči bilo da uplovi, bilo da isplovi.

Dobro utvrđen zamak na ovom mestu predstavljao je, takoreći, ključ ne samo zaliva nego i samog Arabijskog mora, budući da su se, s tog mesta, brodovi koji prolaze uočavali u svako doba. Stanovnici ove zemlje uglavnom s živeli od urmi i ribe, bilo sveže bilo usoljene, budući da su stalno imali zalihe i jednog i drugog; međutim, osobe od ugleda, i oni koji su to sebi mogli da priušte, iz drugih krajeva mogli da priušte, iz drugih krajeva su nabavljali žito za sopstvenu upotrebu ^[113].

Kraljevstvo Kezamorkan

Kezamorkan je bilo prostrano kraljevstvo, u kome je vladao domaći kralj i govorilo se osobenim jezikom. Neki od stanovnika su bili budisti, ali većina su bili muslimani.

Ljudi su živeli od trgovine i proizvodnje. Hranili su se pirinčem i žitom, kao i mesom i mlekom, kojih su imali u izobilju. Ovde su dolazili mnogi trgovci, i morem i kopnom.

Kraljevstvo se ležalo na obali mora ^[120], i najverovatnije je obuhvatalo današnju oblast Mekran ^[121], oblast koja se od Indije prostirala prema Persijskom zalivu.

Stanovnici Kezamorkana najverovatnije je bio narod Karaunci ^[109]. Kezamorkanom je vladao kralj Korobar ^[109].

Trgovina Ilkanata

Portret Kublaj-kana u kineskom stilu. Ovde više liči na mandarinskog mudraca nego da mongolskog ratnika. Slika iz 1277. godine.

Trgovina sa ostalim delovima Mongolskog carstva

Abakin stric i veliki kan Kublaj-kan imao je imanja u Ilkanatu, krda kamila, konja, ovaca i koza. Abaka je svoje rođake u Kini snabdevao začinima, čelikom, dragim kamenjem, biserima i tkaninama, dok je mongolski dvor u Kini slao porcelan i lekove u Ilkanat. Kao nadoknadu za sakupljanje i prevoz robe, Mongoli u Kini zadržavali su tri četvrtine za sebe; ipak, još dosta je ostajalo za izvoz svojim rođacima u drugim delovima sveta. Kublaj-kan doveo je prevodioce sa persijskog.

Uprkos političkim nesuglasicama između sukobljenih porodičnih grana, oko nasleđa titule velikog kana, ekonomski i trgovinski sistem zemlje bio je nedirnut, sem u kratkim stankama i političkim čarkama. Ponekad su, usred rata, suprotstavljene strane trgovale. Administrativna podela Mongolskog carstva nije ni u čemu umanjila potrebu za robom iz drugih delova carstva ^[122]. Političke podele su, čak, naglasile potrebu da se očuva drevni način raspodele ^[123]. Ako bi jedan kan odbio da drugim članovima porodice ustupi njihov deo, oni bi mu uskratili njegov. Zajednički politički interesi ugušili su političke razmirice.

Stalno kretanje robe postepeno je pretvorilo mongolske ratne staze u trgovačke žile kucavice. Poruke ljudi i roba stalno su se kretali iz Mongolije u Vijetnam ili iz Koreje u Ilkanat, konjskim ili kamiljim karavanima ^[124].

Pomorska trgovina

Glavna pomorska veza Ilkanata sa Kinom bio je Ormuz u Persijskom zaliva. Iz Ormuza su brodovi isplovljavali za luku Zajtun u južnoj Kini. Put od Ormuza do Zajtuna postao je glavna pomorska veza između dalekog i srednjeg istoka.

Na tom putu brodovi su pristajali i u luke u Vijetnamu, Javi, Cejlonu i Indiji, i u svakoj od njih mongolski putnici nailazili su na nove vrste robe: šećer, slonovaču, cimet i pamuk - sve ono do čega se teško moglo doći u njihovoj zemlji. Iz Persijskog zaliva brodovi su izlazili izvan zone mongolskog uticaja i širili trgovinu novim vrstama robe iz Arabije, Egipta i Somalije ^[125]. Vladari i trgovci, iz zemalja izvan mongolske sfere uticaja, nisu trgovali u skladu sa mongolskim sistemom raspodele; sa njim su mongoli sklapali dugoročne trgovinske sporazume ^[126]. Vazali pod mongolskim protektoratom pokazali su se kao vešti trgovci, u istoj meri u kojoj su Mongoli bili moćni osvajači, pa su preuzimali primat u trgovini na Indijskom okeanu ^[127].

Trgovina sa Evropom

Lajasa, jedan od važnijih trgovačkih gradova Ilkanata, *Knjiga čudesa* (fr. *Le Livre des Merveilles*), 1412. god.

Mongolsko podsticanje trgovine donelo je svetu novih tkanina tako što je za lokalne proizvode pronalazilo nova tržišta. Tako ne npr. jedna vrsta raskošne, bogato ukrašene tkanine nazvana damaska svila na zapadu postala poznata kao damast, po Damasku, gradu kroz koji je poticao najveći deo trgovine Ilkanata na svom putu za Evropu. Marko Polo pominje još jednu vrstu fine, delikatne tkanine iz Mosula, koja je u starofrancuskom, a zatim i u engleskom jeziku dobila ime muslin ^[128].

Glavni posrednici u trgovini Istoka i Zapada bili su u to vreme Mlečani ^[129]^[130], Đenovljani i Pizani ^[129], koji su svakodnevno pohodili Levant ^[129]^[130]. Mleci su u poznom srednjem veku bili veliki proizvodni centar, iz koga su izrađevina raznog porekla i karakteristika izvožene između ostalog i na Istok ^[131]. Mlečani su imali mnoštvo poseda na Levantu ^[132]^[133] i veliku privrednu moć u trgovini s Istokom ^[134] gde su izvozili bakar ^[135], a kupovali tkanine ^[131]. U Lajasi su imali regenta, pošto je grad postao važna spona u prevozu robe sa istoka ^[136]. Sa Istoka su preuzeli veštinu tkanja pamučnog tekstila, tzv. fustana ^[131]. Značaj Mletaka se ogledao u tome što je njihov srebrni novac, posebno cenjen u međunarodnoj razmeni, osim na Mediteranu i u zapadnoj Evropi, imitiran i u Ilkanatu ^[137].

Verovatno je istočna tehnika izvršila priličan uticaj na tekstilnu proizvodnju i na obradu metala u Evropi. Niz tkanina koje su se počele izrađivati na Zapadu nosile su istočne nazive (damast, muslin itd.). Tekstilna proizvodnja na Zapadu u mnogo čemu je zavisila od robe uvožene sa Istoka. Otuda je dolazila svila, pamuk, niz materija koje su služile za bojenje, stipsa koja se upotrebljavala za fiksiranje boja ^[138]

Pokušaj uvođenja papirnog novca

Ugledajući se na Kublaj-kana, Abaka je pokušao da u Ilkanatu uspostavi sistem prometa papirnog novca. Koncept papirnog novca bio je tuđ tamošnjim trgovcima, a nezadovoljstvo se graničilo sa pobunom, u vreme kad Mongoli nisu mogli biti sigurni da će je uspeti ugušiti. Umesto da reskira ponižavajući gubitak, Abaka je iz upotrebe povukao papirni novac ^[139].

Putovanja porodice Polo kroz Ilkanat

Putovanje braće Polo natrag u Evropu

Braću Polo, Nikola i Matea, Veliki kan je poslao 1267. godine na put s pismom za papu Klimenta IV, sastavljenim na turkijskom ^[140], u kojem je mongolski vladar molio papu da mu pošalje sto najučenijih ljudi da njegove ljude upoznaju s hrišćanstvom i hrišćanskim učenjima sa zapada. U istom pismu, on je takođe molio papu da mu pošalje ulje iz svetiljke sa Svetog groba u Jerusalimu.

Kako bi braća na svom putu imala svaku moguću ispomoć, Kublaj-kan ih je opremio zlatnom pločicom ^[n] ^[140]^[141], na kojoj je pisalo:

Silom večnog Neba, neka se sveti ime Velikog kana. Neka onaj ko ga ne poštuje bude pogubljen.^[140]

Zlatna pločica predstavljala je propusnicu izuzetne vrednosti i putnicima je omogućavala da unutar poseda Velikog kana dobiju konje, prenoćište, hranu i vodiče, u skladu s njihovim potrebama ^[140]^[142].

Pošto su se tako čestito opremili, pošli su od Velikog kana, i krenuli na put, ali nisu odmakli više od dvadeset dana kad je njihov saputnik, poslanik po imenu Kogatal, pao u postelju strahovito se razbolevši, i nesposoban da krene dalje ostao je u gradu Alau ^[nj]. U nedoumici koja je nastala, odlučeno je, posle savetovanja svih prisutnih, i uz odobrenje samog poslanika, da krenu i ostave ga iza sebe. Kako je putovanje odmicalo, pokazalo se koliko im je od koristi donosilo to što su uz sebe imali carsku pločicu, jer im je ona obezbeđivala usrdnost u svakom mestu kroz koje su prolazili. To im je pokrivalo troškove i obezbeđivalo pratnju. Međutim, pored svih pustolovina, trebalo je savladati veoma velike prirodne prepreke - strahovite hladnoće, sneg, led i plavljenja reka - tako se njihovo putovanje neminovno pretvorilo u muku ^[142], i prošle su tri godine ^[140]^[142] pre nego što su se domogli lučkog grada Lajase u Maloj Jermeniji ^[142], na ušću reke Piram (ili Leukosir, kako Stefan Vizantinac navodi da se nekad zvala), u Anadoliji, na jugu Male Azije ^[136].

Između dva putovanja

Otisnuvši se odatle morem, u Akru su stigli ^[143] aprila 1269. godine ^[140]^[143]. Papa Kliment je umro, pa su se Nikolo i Mateo Polo vratili su u Veneciju, da sačekaju izbor novog pape ^[144]^[143].

Izbor novog pape se otegao, pa su braća Polo, pošto su se zabrinuli da bi Veliki kan mogao da bude nezadovoljan njihovim otezanjem, procenili su da bi bilo celishodno da se vrate u Akru ^[145]; i tom prilikom sa sobom poveli mladog Marka Pola ^[146]^[147], Nikolovog sina ^[148], koji je u tom trenutku imao svega 15 godina ^[146]^[143]^[149]. Po odobrenju papskog ^[143] legata ^[143]^[147] Teobalda ^[149]^[146] iz Pjaćence ^[143], koji je stolovao u Akri ^[143], otišli su u posetu Jerusalimu, i tamo se snabdeli s nešto ulja s Blagodatnog ognja sa Svetog groba, shodno uputstvima Velikog Kana. Snabdevši se krenuli su prema Lajasi.

Jedva su se otisnuli, kad je legat primio poruku iz Italije, otposlatu preko kolegijuma kardinala, kojom se objavljuje da je upravo on izabran za poglavara Svete stolice; i tom povodom ^[147], uzeo je ime Grgur X ^[146]^[147]. Budući da je tog časa bio u položaju koji mu omogućuje da u potpunosti usliši želje tatarskog vladara, požurio je da pošalje pismo kralju Jermenije, predočavajući mu o svom izboru, i zahtevajući od njega da dvojici ambasadora, koja su krenula put Velikog kana, u slučaju da još nisu napustila njegove posede, odmah izda naređenje da se bez odlaganja vrate. Ta pisma zatekla su ih dok su se još nalazili u Jermeniji, pa su se, veoma revnosno, povinovali pozivu da se još jednom vrate u Akru; zbog čega im je kralj obezbedio naoružanu galiju, istovremeno šaljući i svog ambasadora, kako bi preneo svoje čestitke papi.

Po dolasku, papa ih je primio na izvanredan način, i odmah ih odaslao papskim pismima, a kao pratnju im odredio dva fratra iz dominikanskog reda, koja su se zatekla na tom mestu; pismenih i učenih ljudi, ali i vrsnih teologa. Prvi se zvao fratar Nikolo iz Vićence, a drugi fratar Guljelmo iz Tripolija ^[147]. Njima je novi papa izdao dozvolu i ovlašćenje da postavljaju sveštenike, da osvećuju biskupe, i da udeljuju oprost kao da ga on lično udeljuje ^[150]. Takođe ih je snabdeo vrednim poklonima između ostalog, nekolikom predivnim kristalnim vazama, kao lični poklon Velikom kanu, kao i njegov blagoslov. Pošto su se otisnuli na more, plovili su ponovo put Lajase, gde su se iskrcali ^[151].

Putovanje porodice Polo na Istok

Pred kraj 1271. godine, opremljeni pismima i vrednim poklonima za Velikog kana od novog pape Grgura X, braća Polo, Nikolo i Mateo, kreću na još jedan put na Istok ^[10]. S njima su bili 17-ogodišnji Marko Polo i dva fratra ^[152]. Krajem 1271. ili početkom 1272. godine ^[53] oni su iz Lajase nastavili put Jermenije.

Primivši vest o ratu u Levantu ^[152]^[151] između egipatskog sultana i Jermenije, preplašeni vestima o egipatskim pobedama i strahujući za sopstvene živote ^[151], dva fratra odlučili su da ne idu dalje ^[152]^[151], i pošto su dvojici Mletaka predali pisma i poklone koje im je poverio papa ^[151], stavili su se pod zaštitu ^[151] velikog majstora Templara ^[151]^[152] i zajedno s njim ^[151] vratili su se ^[151]^[152] natrag ^[152] na obalu^[151]^[152].

Posle odlaska fratara, Nikolo i Mateo nastavljaju putem Jermenije ^[152]. Budući da nisu poklekli pred opasnošću, tj. teškoćama - na koje su odavno svikli - prešli su granice Jermenije i nastavili svoj put ^[151]. Kloneći se, ipak, puta kojim su išli deset godina pre toga, napravili su širok zaokret na sever, najpre stižući do južnih obronaka Kavkaza i Gruzijskog kraljevstva. Potom, ušavši u Persiju, išli su predelima nadomak zapadnih obala Kaspijskog mora, stigli u Trapezunt i krenuli dalje prema Ormuzu, u Persijskom zalivu ^[152].

U oblasti Rud-bar Marko se našao u životnoj opasnosti, kada su pokušali da ga zarobe Karaunci, ali im je izbegao u zamak Konzalmi. Međutim, mnogi od njegovih pratilaca zarobljeni su i prodati, a ostali pobijeni ^[84].

Pokušali su odatle da se odatle morem prevezu do luke u Kini. Pošto su u Ormuzu shvatili da su brodovi koji se grade u Ormuzu od najgore vrste i veoma opasne za plovidbu jer se ušivaju nekom vrstom užeta od oguljene kore s drveta indijskog oraha, odlučili su da se do Kine prebace kopnom i nastavili su put istoka. Iz Ormuza su krenuli ka Kermanu, prošli kroz gradove Herat, Baktru, i stigli u Badakšan, gde su se zadržali godinu dana, pošto se Marko oporavljao od bolesti ^[152].

Pošto su prevalili pustinje od nekoliko dana hoda, i pošto su savladali mnogo opasne klance, toliko su odmakli pravcem sever-severoistok da je do njih najzad došla vest o Velikom kanu, koji je u taj čas boravio u velikom i veličanstvenom ^[151] gradu Šangtu ^[151]^[153]. Njihovo putovanje do ovog mesta trajalo je ne manje od tri i po godine; ali, za zimskih meseci napredovali su tek neznatno. Pošto je izdaleka dobio glas o njihovom dolasku, i budući da je bio svestan koliko mora da su propatili od umora, Veliki kan im se uputio u susret sa razdaljine od 40 dana putovanja, izdavši naređenja da se u svakom mestu kroz koje tri putnika treba da prođe pripremi sve što bi moglo da bude neophodno za udoban smeštaj. Tako su putnici stigli do palate Velikog kana ^[151].

Sukobi sa Egipatskim sultanom

Bajbars pobeđuje Jermene 1266. godine u bici poznatoj kao katastrofa kod Mari. Na slici su dva sina jermenskog kralja Hetuma I, od kojih je jedan poginuo (desno), a drugog, budućeg kralja Jermenije Levona II, zarobljavaju (u sredini). Slika je iz *Knjige čudesa*, rani XV vek.

Pošto je pokorio Siriju, egipatski sultan Bajbars je oko 1266. godine ^[53], sa silnom vojskom ^[151], provalio u Jermeniju, opljačkao gradove Sis i Ajasu ^[53] i strahovito opustošio zemlju ^[151], pa se četiri godine kasnije, 1270. proglasio gospodarem Antiohije, pobio ili zatočio sve hrišćanske stanovnike, porušio crkve, najlepše i najslavnije od svih na Istoku ^[53].

Na kraju je Mansur, Bajbarsov naslednik, opseo zamak Markib. U logoru se tada pojavio veliki majstor Templara Toma Berard (na položaju 1256—1273) da pregovara u ime jermenskog kralja Levona II, a bio je prisutan i Berardov naslednik na mestu starešine hrama Gijom de Božoa. Može biti da su snage vitezova iz reda nalazile u Maloj Jermeniji radi njene odbrane ^[153].

1277. Abaka je poslao emisare u Englesku nastojeći da pridobije saveznika u pohodu egipatskog sultana. To je bilo prvi put da je neki kan Persije poslao emisara u neku zemlju na zapadu ^[9].

Godine 1280. Abaka je poveo drugu mongolsku invaziju na mamelučki Egipat. Novi egipatski sultan, bivši mamelučki rob, Kalavan, savladao je brojčano nadmoćnog neprijatelja, čija se vojska sastojala od Jermena, Gruzina i Persijanaca, u bici kod Homsa ^[154].

Mameluci su tako ovim pobedama opet uspeli da zaustave pokušaj širenja Mongolskog carstva ^[155].

Abaka i krstaši

Prvi dodir sa krstašima Abaka je imao prilikom opsade Damaska, kada su papa i francuski kralj Luj IX pomislili na sklapanje saveza sa Mongolima u borbi protiv muslimana ^[62]^[156], francuski kralj nalazio se do 1258. godine nalazio u Palestini, gde je izgradio nekoliko tvrđava ^[157].

Papa i Luj IX poslali su po jednog franjevca u Karakorum. Kan, koji je bio paganin bez predrasuda, dobro ih je primio ^[156] i pošto je bio skloniji hrišćanima nego muslimanima ^[157]^[156] bio je voljan da pregovara s latinskim državama. Međutim, s izuzetkom antiohijskog kneza, Latini su smatrali civilizovanije Egipćane manje opasnima ^[157]. Hulagu i Abaka su nekoliko godina zadržavali Egipćane, ali kada su poraženi 1260. ^[157]^[156] Egipatski sultan bio je spreman da se okrene protiv latinskih država, čija je glavna država, Jerusalimsko kraljevstvo, bilo svedeno na nekoliko gradova na obali. Krstaške tvrđave padale su jedna za drugom ^[157]. Planovi o savezu na kraju nisu ostvareni, ali fratri su stvorili čvrstu osnovu za dalji rad u mongolskom carstvu ^[156].

U drugoj polovini 1260-ih, kralj Sicilije, Karlo Anžujski, je Abaki poslao izaslanstvo nastojavši da ga pridobije u svom ratu protiv Vizantije. Izaslanstvo je bilo poslato i seldžučkom sultanu, kao i kralju Jermenije ^[158], i nije postiglo gotovo nikakvog uspeha.

U međuvremenu je egipatski sultan Bajbars, koristivši smrt Hulagu-kana, pokušao je da uništi preostale krstaške zemlje ^[159] u Siriji, koje se, ne dobijajući pomoć sa Zapada, nisu mogle održati svojim snagama ^[160], i uspeo je da osvoji niz krstaških utvrđenja i gradova ^[138]. 1265. godine pala su tri grada Haifa, Arsuf i Cezareja, 1268. Antiohija i uništena je istoimena krstaška državna tvorevina ^[138], a 1271. tvrđava Krak de Ševalije.

Godine 1271. ^[159] Tripoli je od sigurnog pada spasilo samo iskrcavanje krstaša ^[161]^[159] Devetog krstaškog pohoda ^[159] u Palestini ^[161], pod vođstvom engleskog princa Edvarda ^[161]^[159] (budućeg kralja Engleske Edvarda I). Edvarda je u pohodu pratio Teobald Viskonti, arhiđakon Liježa, koji je 1. septembra iste godine bio izabran za novog papu, koji je, vrativši se u Italiju, uzeo ime Grgur X ^[161]. Krstaši su osvojili Nazaret i preduzeli strahovite pljačkaške pohode po celoj Palestini, u kojim im se pridružio i Abakin general Samagar sa nekih 10.000 Mongola. Jedini uspeh ovog krstaškog rata ogleda se u tome što je uspeo da odloži konačan krah krstaških zemalja koji će se desiti 1291. godine padom Akre, poslednjeg uporišta i prestonice Jerusalimskog kraljevstva. Godine 1272. ^[159] Edvard je, zbog problema kod kuće u Engleskoj, napustio Svetu zemlju i Deveti krstaški rat se završio ^[159].

Novi papa Grgur X je ubrzo počeo pripremanje novog krstaškog rata. Da bi papu još više privukao na svoju stranu u borbi sa Karlom Anžujskim, vizantijski car Mihailo mu je ponudio da krstaši u Svetu zemlju ne stignu morem već kopnom, kao i Prvom krstaškom ratu, preko Balkana, Bosfora, kroz Malu Aziju u Siriju i Palestinu - da se istovremeno preotme Anadolija od Turaka i Mongola i zauvek očisti od nevernika. Na to je papa odmah pristao. Tim povodom je i predložio vasilevsu da se sretnu posle Uskrsa 1276. godine u Brindiziju ^[162]. Međutim, na Abakinu sreću, papa Grgur je umro 10. januara ^[162] ^[53] u Arecu ^[53] i svi ti planovi su pali u vodu.

Za to vreme krstaške države živele su u miru. Tek Kada je Bajbars umro 1277. godine i kada je posle smrti njegovih sinova 1279. godine, na vlast došao Kalavan, bivši mamalučki rob, nastavljeno je uništavanje krstaških zemalja ^[163].

Invazija na Japanska ostrva

Početak invazije i početni uspesi

Zajedno sa kineskim oficirom ^[5] Vang-san-činom ^[1] je, po naređenju velikog kana Kublaj-kana ^[5] izvršio invaziju Japanskih ostrva ^[164]. Mongolska armada brojala je oko 900 brodova, koji su mogli da prevezu vojsku 23 000 korejskih i kineskih pešadinaca i nepoznat broj mongolskih konjanika ^[165]. Ekspedicija je, sa velikim brojem jedinica ^[166], u novembru 1274. godine ^[165], isplovila iz luke Caj-tun (danas: Sjamen) i Kin-saj (danas: Hangdžou) u podmukle vode, koje razdvajaju Koreju i Japan, široke oko 200 km ^[165]. Pošto je ekspedicija prešla more koje ih razdvaja, bezbedno je stigla do ostrva ^[166]^[165] Cušima, koje je smešteno na oko pola puta, u tesnacu. Ostrvo je osvojeno, a zatim i ostrvo Ika, blizu Kjušu. Armada je uplovila u zaliv Hakata i iskrcala svoje trupe i životinje ^[165].

Zavist između vođa i osvajanje utvrđenja

Međutim, između Abake i Vang-san-čina rodila se zavist, od kojih je jedan prezrivo gledao na planove onog drugog i opirao se izvršavanju njegovih naređenja. Zbog toga nisu uspeli da osvoje ni jedan grad, to jest utvrđenje, uz izuzetak jednog jedinog, što je izvedeno na juriš, budući da je garnizon odbio da se preda. Izdata su naređenja da se svi pobiju, posle čega su im svima odrubljene glave, ne računajući osmoro ljudi kojima - usled dejstva đavolske amajlije u vidu dragulja, to jest amajlije, prikačene za desnu mišicu, između kože i mesa - mač nije mogao ništa, ni da ih povredi ni da ih usmrti. Pošto je to otkriveno, umlaćeni su drvenim batinama, posle čega su odmah izdahnuli ^[167].

Odbrambeni zid kod Hakate, tokom Kublajeve invazije Japana. Rad Mokoa Šuraija Ekotobe iz 1293. godine.

Ubrzo su dojahali samurajski ratnici da se sretnu s Mongolima prsa u prsa, ali Mongoli su držali redove. Kao i obično, borili su se kao jedinstvena sila, ne kao pojedinci. Umesto da se upuste u dvoboje, Mongoli su samuraje bombardovali eksplozivnim projektilima i zasuli ih strelama. Mongoli su poklali proslavljene japanske ratnike, a preostali Japanci su se sa obale povukli dublje u kopno, u tvrđavu. Mongolske snage nisu krenule ka Japancima, koji su bežali prema nepoznatoj zemlji. Umesto toga, bojno polje su napustili kao pobednici, ali uz teške gubitke, i popunili su ljudstvo, konje i zalihe hrane na brodovima. Dalji planovi Mongola ostali su tajna. Da li su nameravali da sutra krenu za Japancima ^[165]? Pošto su dobili prvu bitku, da li da krenu dalje uz obalu i napadnu na nekom drugom mestu ^[168]? Da li su ove snage bile samo proba koja je trebalo da ispita odgovor i taktiku Japanaca? Da li su pretrpeli mnogo ozbiljnije gubitke, nego što se videlo, i odlučili da se povuku?

Kraj invazije

Te noći, dok je mongolska vojska bila na brodovima, strašna oluja sručila s okeana ^[169]. Severni vetar ^[167], Kamikaze ili Božanski vetar kako su ga Japanci kasnije nazivali ^[169], počeo je da duva velikom silinom ^[167], uzvitlao je more pa su se mongolski, na brzu ruku sagrađeni brodovi ^[169], koji su ljeskali nadomak obale ostrva, zapetljali jedan za drugi ^[167] i u većini bili smrskani o stene ^[169]. Posle većanja oficira na brodovima, odlučeno je da se treba odaljiti od kopna; i shodno tome, čim su se jedinice ukrcale, brodovi su isplovili na more. Međutim, oluja je dostigla takvu žestinu da je mnogo brodova potonulo ^[167]. Nekih 30 000 Mongola poginulo je dok je pokušavalo da se spase. Većina ih se podavila u tom smrtonosnom tesnacu koji ih je delio od sigurne korejske luke ^[169]. Ljudi s brodova, plutajući na preostalim olupinama, spasli su se dokopavši se ostrva koje se nalazi na oko četiri milje od obala Japanskih ostrva ^[167]. Najveća armada u istoriji bila je uništena u najvećem pokolju na moru, doduše bez krvi ^[169].

Drugi brodovi, koji, budući da nisu bili tako blizu kopna, nisu stradali od oluje, i budući da su se na njima nalazila dva zapovednika, zajedno sa glavnim oficirima, to jest onima koji su po činu mogli da zapovedaju jedinicom od 100 ili 10 000 ljudi, uputili su se natrag i vratili Velikom kanu ^[167].

Sukob sa Kaiduom

Abaka je vladao mnogim provincijama i mnogim zemljama koje su se graničile sa teritorijom kana Kaidua. Zbog štete koje je njegovim zemljama naneo kan Kaidu, Abaka je poslao svog sina Arguna sa velikim brojem konjanika upravo u zemlju Arbor Secco ^[o], sve do reke Jon, gde su se zaustavili kako bi zemlju zaštitili od ljudi kana Kaidua.

Na taj način Argun i njegovi ljudi ostali su u ravnici Arbor Secco, i mnoge gradove i zamkove u okolini pretvorili u garnizone. Potom je kan Kaidu okupio veliki broj konjanika i na njihovo čelo postavio svog brata Baraka, obrazovanog i hrabrog čoveka, s naređenjem da uništi Arguna. Barak se zavetovao da će izvršiti zapovest svog brata i da će dati sve od sebe protiv Arguna i njegove vojske ^[4].

Krenuo je sa svojom vojskom i danima napredovao, sve dok nije stigao do reke Jon, na samo petnaestak kilometara od Argunove vojske. Obe strane su odmah počele pripreme za bitku i posle zaista žestoke borbe, koja se odigrala tri dana kasnije, Barakova vojska bila je potučena i uz strahovit pokolj potisnuta preko reke ^[170].

Smrt i nasledstvo

Odmah posle ove pobede ^[170], koja se odigrala 1281. ^[6], 1282. ^[2] ili 1284. ^[171] Abaka je umro ^[170], i to mu je brat Ahmed ^[6] odrubio glavu ^[6]^[172], tako što mu je sa svojom ogromnom vojskom upao na dvor ^[170] po naređenju Kublaj-kana, jer je ovaj doznao da nesrećni ishod rata treba pripisati razmiricama između Abake i Vang-san-čina ^[172].

Kad je saznao za očevu smrt Argun, koji se nalazio u oblasti Arbor Secco, je krenuo nazad na očev dvor, koji se nalazio na udaljenosti od 40 dana putovanja ^[173]. Za to vreme Ahmed je razdelio Abakino nebrojeno blago njegovoj vlasteli i vitezovima i kupio njihovu naklonost, dok su oni s svoje strane, objavili da neće imati drugog gospodara osim njega ^[174]. Ahmed je tako, posle ovog krvavog čina, prigrabio titulu ilkana ^[109].

Tokom svoje sedamnaestogodišnje vladavine stekao veliko ime u Persiji, zbog razboritosti kojom je održao blagostanje u zemlji^[3].

Porodica

Abaka je imao mnogo šest žena:

Bolgan-katun, kćerka kana Čagataja, sina Džingis-kana i strica Hulagu-kana ^[2], mu je, iako neplodna, bila glavna supruga. Pored nje, Despina je imala veliki uticaj.

Abaka je imao dva sina:

Argun-kana, sina Kajmiš-katun i budućeg ilkana, koji će vladati u periodu od 1284. do 1291. godine ^[2];
Kijakatoa, sina Nukdan-katun i takođe budućeg ilkana, koji će vladati od 1291. do 1295. godine ^[9].

I jednu kćerku po imenu Oljath (ili Oljatai), koja je bila kćerka Despine ili neke Abakine konkubine. Oljath je 1289. godine data za ženu gruzijskom kralju Vahtangu II, a posle njegove smrti 1292. godine postala je žena novog gruzijskog kralja Davida VIII.

Abaka je sigurno imao i druge dece, ali ona nisu važna za istoriju.

Napomene

^ U izdanju knjige Marka Pola geografskog društva na latinskom Abaka se naziva Abatar.
^ Kad je pronađeno ovo voće se smatralo za „zabranjeno”, otud i naziv; to je možda voćka pomelo ili grejpfrut.
^ Ibn Hukal kaže da je ovo Šir, gde se usred pustinje, pored druma koji vodi od Kermana, nalazi izvor vode. Međutim, budući da nema pomena o podzemnom toku, možda je ovo samo nesiguran podatak.
^ Prisustvo lavova u Persiji, kao divljih životinja, svakako mora da iznenadi. Međutim, pored Marka Pola i francuski putnik Šarden navodi ih u svom izveštaju o Persiji.
^ Grad pod ovim imenom nije moguće pronaći na Žutoj reci.
^ Gruzijski monarsi nosili su lokalnu titulu mepe, koja je bila u istom rangu kao kraljevska titula.
^ Ime David često se javlja među kraljevima koji su vladali Gruzijom, a njihova sklonost baš ovom imenu vodi duboko u starinu.
^ Usled neizvesne ortografije ove reči nije moguće utvrditi o kojoj vrsti ptica grabljivica je reč. Svejedno, iz svedočanstva drugih putnika (recimo Žana Šardena, francuskog putnika) saznajemo da je ovaj predeo poznat po pomenutim grabljivicama.
^ Posle smrti Malika Dinara, 1187. godine, koji je proterao vladare iz dinastije Seldžuka, i utvrdio se na prestolu, nema nikakvih podataka o vladarima Kermana. Dalje pretpostavke o ovim vladarima zalaze duboko u oblast nagađanja.
^ Ovde se ne misli na grad Ormuz na ostrvu, već na mesto današnjeg grada Bender Abasa.
^ Turan-šah, koji je vladao u Jemenu, a potom u Damasku, donosi listu sultana Ormuza, među kojima navodi izvesnog po imenu Ruknedin Mahmud, za koga, iako je datovanje nepouzdano može da se pretpostavi da je vladao u vreme kad je Marko Polo posetio Persijski zaliv i da je možda upravo on Rukmedin Ahomak.
^ U Italiji se vruć vetar zove il sirocco, u Africi harmatan. Međutim, u pustinjama južne Persije njegovo dejstvo je verovatno nepojmljivo zastrašujuće. Henri Potinger, guverner Hongkonga, ostavio nam je sledeće svedočanstvo o ovom vetru: „... Čuven je po tome što ubija kamile i druge krupne životinje; a dejtvo na čovekov organizam, kako su mi predočili očevici, najstrašnije od svega što može da se zamisli... mišići nesrećne žrtve se tako ukoče i zgrče, koža se ježi, a celo telo spopada agonija, i na kraju se otvaraju duboke rane, koje dovode do hemoragije koja brzo dovodi do kraja...”.
^ O ovom običaju, osim svedočanstva Marka Pola, imamo svedočanstvo Pjetra dela Vale, italijanskog putnika iz XVII veka, i nemačkog putnika Šilingera s početka XVIII veka.
^ Nemački putnik Karsten Nibur daje nam izveštaj koji se u svemu slaže sa opisom brodova koji daje Marko Polo. Treba znati da se o vrsti brodova koji su korišćeni za plovidbu u Persijskom zalivu veoma malo znalo sve do portugalskog zauzimanja Ormuza.
^ O ovom običaju putnici su često pisali kao o uobičajenoj stvari na istoku. U Evropi ovo takođe nije nepoznato i neobično.
^ U kineskim izvorima često se spominju ove počasne tablice (či-kui), koje su dobijali visoki zvaničnici, s titulama ispisanim zlatnim slovima, koje s im obezbeđivale znatne povlastice prilikom putovanja.
^ Lokacija ovog grada je nepoznata.
^ Oblast Damagan na rubu Persije.

Reference

^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 454.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 407.
^ ^a ^b ^v Enciklopedijski rečnik Brokgauza i Efrona
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 302.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Mičeta 2014, str. 83.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 197.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Filip Kuri Hiti 2012, str. 202.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29–30.
^ ^a ^b ^v Vederford 2007, str. 318.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 157.
^ ^a ^b ^v Vederford 2007, str. 168.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 189.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 401.
^ Vederford 2007, str. 323.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k Ostrogorski 1959, str. 174.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 225.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 27.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 47.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390–393.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 222.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 321.
^ Vederford 2007, str. 209–210.
^ Vederford 2007, str. 210.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 73.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 415.
^ Vederford 2007, str. 210–211.
^ ^a ^b ^v Vederford 2007, str. 211.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Vederford 2007, str. 212.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 94–97.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 417.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 97.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 421.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 94.
^ ^a ^b ^v ^g Vederford 2007, str. 213.
^ ^a ^b ^v Vederford 2007, str. 214.
^ Vederford 2007, str. 214–215.
^ ^a ^b ^v Vederford 2007, str. 215.
^ Vederford 2007, str. 215–216.
^ Vederford 2007, str. 216.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Vederford 2007, str. 217.
^ Vederford 2007, str. 217–218.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 218.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Vederford 2007, str. 219.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 435.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 365.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 402.
^ ^a ^b Vederford 2007, str. 226.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 414.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 430.
^ ^a ^b Mičeta 2014, str. 82.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 405.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 66.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 67.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 70.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 84.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 88.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 359.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 462.
^ ^a ^b Pejter 1997, str. 252.
^ ^a ^b ^v Filip Kuri Hiti 1959, str. 202.
^ ^a ^b Ostrogorski 1959, str. 175.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 77.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 77–78.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 78.
^ Vederford 2007, str. 270.
^ Vederford 2007, str. 271.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 410.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 412.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 68.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 71.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 72.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 79.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 81.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 416.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 81–82.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 82.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 82–83.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 83.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 85.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 85–86.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 86.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 87.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 91.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 420.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 91–92.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 92.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 93.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 93–94.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 98.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 99.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 65–66.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 411.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 65.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 223.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 444.
^ Mičeta 2014, str. 59.
^ ^a ^b ^v Mičeta 2014, str. 59–60.
^ ^a ^b Ćorović 1941, str. 167.
^ ^a ^b Mičeta 2014, str. 60.
^ Dil 1933, str. 108.
^ Mičeta 2014, str. 130.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 413.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 68–69.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69–70.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 413–414.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 418.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 419.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 84–85.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 87–88.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 360.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 361.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 88–89.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 89.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 89–90.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 90.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 359–360.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 346.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 460.
^ Vederford 2007, str. 261.
^ Vederford 2007, str. 261–262.
^ Vederford 2007, str. 262.
^ Vederford 2007, str. 263.
^ Vederford 2007, str. 263–264.
^ Vederford 2007, str. 264.
^ Vederford 2007, str. 266.
^ ^a ^b ^v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 397.
^ ^a ^b Spremić 2014, str. 55.
^ ^a ^b ^v Spremić 2014, str. 231.
^ Spremić 2014, str. 72.
^ Spremić 2014, str. 181.
^ Spremić 2014, str. 16.
^ Spremić 2014, str. 227.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 403.
^ Spremić 2014, str. 23.
^ ^a ^b ^v Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 213.
^ Vederford 2007, str. 241.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 28.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 49–50.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 50.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 51.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 28–29.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 51–52.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 52.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 404–405.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 404.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 52–53.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 53.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 30.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 406.
^ Filip Kuri Hiti 1959, str. 203.
^ Pejnter 1997, str. 72.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Pejnter 1997, str. 368.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Pejnter 1997, str. 252.
^ Mičeta 2014, str. 18.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Mičeta 2014, str. 228.
^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 212-213.
^ ^a ^b ^v ^g Mičeta 2014, str. 28.
^ ^a ^b Mičeta 2014, str. 31.
^ Filip Kuri Hiti 1959, str. 202–203.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 301.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Vederford 2007, str. 248.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 302–303.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 303.
^ Vederford 2007, str. 248–249.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Vederford 2007, str. 249.
^ ^a ^b ^v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383.
^ ^a ^b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 305.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372–373.
^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373–374.

Literatura

Abaka // Enciklopedijski rečnik Brokgauza i Efrona
Šarl Dil, Istorija vizantijskog carstva, 1933. Beograd
Vladimir Ćorović, Istorija Srba, 1941. Beograd
Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd.
Filip Kuri Hiti, Sirija: Kratka istorija, 1959. Njujork
Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284—1500). Beograd: Clio.
Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Momčilo Spremić, Srbija i Venecija (VI-XVI vek), 2014. Beograd
Luka Mičeta, Stefan Dečanski, 2014. Beograd

Spoljašnje veze

Hulagu-kan	kan Ilkanata (1265—1282)	Ahmed-kan

[1] U izdanju knjige Marka Pola geografskog društva na latinskom Abaka se naziva Abatar.

[82] Kad je pronađeno ovo voće se smatralo za „zabranjeno”, otud i naziv; to je možda voćka pomelo ili grejpfrut.

[90] Ibn Hukal kaže da je ovo Šir, gde se usred pustinje, pored druma koji vodi od Kermana, nalazi izvor vode. Međutim, budući da nema pomena o podzemnom toku, možda je ovo samo nesiguran podatak.

[96] Prisustvo lavova u Persiji, kao divljih životinja, svakako mora da iznenadi. Međutim, pored Marka Pola i francuski putnik Šarden navodi ih u svom izveštaju o Persiji.

[100] Grad pod ovim imenom nije moguće pronaći na Žutoj reci.

[109] Gruzijski monarsi nosili su lokalnu titulu mepe, koja je bila u istom rangu kao kraljevska titula.

[110] Ime David često se javlja među kraljevima koji su vladali Gruzijom, a njihova sklonost baš ovom imenu vodi duboko u starinu.

[113] Usled neizvesne ortografije ove reči nije moguće utvrditi o kojoj vrsti ptica grabljivica je reč. Svejedno, iz svedočanstva drugih putnika (recimo Žana Šardena, francuskog putnika) saznajemo da je ovaj predeo poznat po pomenutim grabljivicama.

[117] Posle smrti Malika Dinara, 1187. godine, koji je proterao vladare iz dinastije Seldžuka, i utvrdio se na prestolu, nema nikakvih podataka o vladarima Kermana. Dalje pretpostavke o ovim vladarima zalaze duboko u oblast nagađanja.

[122] Ovde se ne misli na grad Ormuz na ostrvu, već na mesto današnjeg grada Bender Abasa.

[124] Turan-šah, koji je vladao u Jemenu, a potom u Damasku, donosi listu sultana Ormuza, među kojima navodi izvesnog po imenu Ruknedin Mahmud, za koga, iako je datovanje nepouzdano može da se pretpostavi da je vladao u vreme kad je Marko Polo posetio Persijski zaliv i da je možda upravo on Rukmedin Ahomak.

[126] U Italiji se vruć vetar zove il sirocco, u Africi harmatan. Međutim, u pustinjama južne Persije njegovo dejstvo je verovatno nepojmljivo zastrašujuće. Henri Potinger, guverner Hongkonga, ostavio nam je sledeće svedočanstvo o ovom vetru: „... Čuven je po tome što ubija kamile i druge krupne životinje; a dejtvo na čovekov organizam, kako su mi predočili očevici, najstrašnije od svega što može da se zamisli... mišići nesrećne žrtve se tako ukoče i zgrče, koža se ježi, a celo telo spopada agonija, i na kraju se otvaraju duboke rane, koje dovode do hemoragije koja brzo dovodi do kraja...”.

[128] O ovom običaju, osim svedočanstva Marka Pola, imamo svedočanstvo Pjetra dela Vale, italijanskog putnika iz XVII veka, i nemačkog putnika Šilingera s početka XVIII veka.

[131] Nemački putnik Karsten Nibur daje nam izveštaj koji se u svemu slaže sa opisom brodova koji daje Marko Polo. Treba znati da se o vrsti brodova koji su korišćeni za plovidbu u Persijskom zalivu veoma malo znalo sve do portugalskog zauzimanja Ormuza.

[133] O ovom običaju putnici su često pisali kao o uobičajenoj stvari na istoku. U Evropi ovo takođe nije nepoznato i neobično.

[156] U kineskim izvorima često se spominju ove počasne tablice (či-kui), koje su dobijali visoki zvaničnici, s titulama ispisanim zlatnim slovima, koje s im obezbeđivale znatne povlastice prilikom putovanja.

[159] Lokacija ovog grada je nepoznata.

[187] Oblast Damagan na rubu Persije.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012454-2] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 454.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012407-3] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 407.

[automatski_generisano0-4] v Enciklopedijski rečnik Brokgauza i Efrona

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012372-5] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012302-6] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 302.

[FOOTNOTEМичета201483-7] v ^g ^d ^đ Mičeta 2014, str. 83.

[FOOTNOTEВедерфорд2007197-8] Vederford 2007, str. 197.

[FOOTNOTEФилип_Кури_Хити2012202-9] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Filip Kuri Hiti 2012, str. 202.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012409-10] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201229–30-11] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29–30.

[FOOTNOTEВедерфорд2007318-12] v Vederford 2007, str. 318.

[FOOTNOTEВедерфорд2007157-13] Vederford 2007, str. 157.

[FOOTNOTEВедерфорд2007168-14] v Vederford 2007, str. 168.

[FOOTNOTEВедерфорд2007189-15] Vederford 2007, str. 189.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012401-16] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 401.

[FOOTNOTEВедерфорд2007323-17] Vederford 2007, str. 323.

[FOOTNOTEОстрогорски1959174-18] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k Ostrogorski 1959, str. 174.

[FOOTNOTEВедерфорд2007225-19] Vederford 2007, str. 225.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201227-20] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 27.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201247-21] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 47.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012390–393-22] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 390–393.

[FOOTNOTEВедерфорд2007222-23] Vederford 2007, str. 222.

[FOOTNOTEВедерфорд2007321-24] Vederford 2007, str. 321.

[FOOTNOTEВедерфорд2007209–210-25] Vederford 2007, str. 209–210.

[FOOTNOTEВедерфорд2007210-26] Vederford 2007, str. 210.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201273-27] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 73.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012415-28] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 415.

[FOOTNOTEВедерфорд2007210–211-29] Vederford 2007, str. 210–211.

[FOOTNOTEВедерфорд2007211-30] v Vederford 2007, str. 211.

[FOOTNOTEВедерфорд2007212-31] v ^g ^d ^đ ^e Vederford 2007, str. 212.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201294–97-32] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 94–97.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012417-33] v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 417.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201297-34] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 97.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012421-35] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 421.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201294-36] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 94.

[FOOTNOTEВедерфорд2007213-37] v ^g Vederford 2007, str. 213.

[FOOTNOTEВедерфорд2007214-38] v Vederford 2007, str. 214.

[FOOTNOTEВедерфорд2007214–215-39] Vederford 2007, str. 214–215.

[FOOTNOTEВедерфорд2007215-40] v Vederford 2007, str. 215.

[FOOTNOTEВедерфорд2007215–216-41] Vederford 2007, str. 215–216.

[FOOTNOTEВедерфорд2007216-42] Vederford 2007, str. 216.

[FOOTNOTEВедерфорд2007217-43] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Vederford 2007, str. 217.

[FOOTNOTEВедерфорд2007217–218-44] Vederford 2007, str. 217–218.

[FOOTNOTEВедерфорд2007218-45] Vederford 2007, str. 218.

[FOOTNOTEВедерфорд2007219-46] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Vederford 2007, str. 219.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012435-47] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 435.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012365-48] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 365.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012402-49] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 402.

[FOOTNOTEВедерфорд2007226-50] Vederford 2007, str. 226.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012414-51] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 414.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012430-52] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 430.

[FOOTNOTEМичета201482-53] Mičeta 2014, str. 82.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012405-54] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 405.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201266-55] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 66.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201267-56] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 67.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201270-57] v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 70.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201284-58] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 84.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201288-59] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 88.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012359-60] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 359.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012462-61] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 462.

[FOOTNOTEПејтер1997252-62] Pejter 1997, str. 252.

[FOOTNOTEФилип_Кури_Хити1959202-63] v Filip Kuri Hiti 1959, str. 202.

[FOOTNOTEОстрогорски1959175-64] Ostrogorski 1959, str. 175.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201277-65] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 77.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201277–78-66] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 77–78.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201278-67] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 78.

[FOOTNOTEВедерфорд2007270-68] Vederford 2007, str. 270.

[FOOTNOTEВедерфорд2007271-69] Vederford 2007, str. 271.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012410-70] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 410.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012412-71] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 412.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201268-72] v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 68.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201271-73] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 71.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201272-74] v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 72.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201279-75] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 79.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201281-76] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 81.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012416-77] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 416.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201281–82-78] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 81–82.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201282-79] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 82.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201282–83-80] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 82–83.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201283-81] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 83.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201285-83] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 85.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201285–86-84] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 85–86.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201286-85] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 86.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201287-86] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 87.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201291-87] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 91.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012420-88] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 420.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201291–92-89] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 91–92.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201292-91] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 92.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201293-92] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 93.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201293–94-93] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 93–94.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201298-94] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 98.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201299-95] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 99.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201265–66-97] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 65–66.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012411-98] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 411.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201265-99] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 65.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012223-101] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 223.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012444-102] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 444.

[FOOTNOTEМичета201459-103] Mičeta 2014, str. 59.

[FOOTNOTEМичета201459–60-104] v Mičeta 2014, str. 59–60.

[FOOTNOTEЋоровић1941167-105] Ćorović 1941, str. 167.

[FOOTNOTEМичета201460-106] Mičeta 2014, str. 60.

[FOOTNOTEДил1933108-107] Dil 1933, str. 108.

[FOOTNOTEМичета2014130-108] Mičeta 2014, str. 130.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012413-111] v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 413.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201268–69-112] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 68–69.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201269-114] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201269–70-115] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 69–70.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012413–414-116] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 413–414.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012418-118] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 418.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012419-119] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 419.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201284–85-120] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 84–85.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201287–88-121] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 87–88.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012360-123] v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 360.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012361-125] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 361.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201288–89-127] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 88–89.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201289-129] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 89.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201289–90-130] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 89–90.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201290-132] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 90.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012359–360-134] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 359–360.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012346-135] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 346.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012460-136] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 460.

[FOOTNOTEВедерфорд2007261-137] Vederford 2007, str. 261.

[FOOTNOTEВедерфорд2007261–262-138] Vederford 2007, str. 261–262.

[FOOTNOTEВедерфорд2007262-139] Vederford 2007, str. 262.

[FOOTNOTEВедерфорд2007263-140] Vederford 2007, str. 263.

[FOOTNOTEВедерфорд2007263–264-141] Vederford 2007, str. 263–264.

[FOOTNOTEВедерфорд2007264-142] Vederford 2007, str. 264.

[FOOTNOTEВедерфорд2007266-143] Vederford 2007, str. 266.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012397-144] v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 397.

[FOOTNOTEСпремић201455-145] Spremić 2014, str. 55.

[FOOTNOTEСпремић2014231-146] v Spremić 2014, str. 231.

[FOOTNOTEСпремић201472-147] Spremić 2014, str. 72.

[FOOTNOTEСпремић2014181-148] Spremić 2014, str. 181.

[FOOTNOTEСпремић201416-149] Spremić 2014, str. 16.

[FOOTNOTEСпремић2014227-150] Spremić 2014, str. 227.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012403-151] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 403.

[FOOTNOTEСпремић201423-152] Spremić 2014, str. 23.

[FOOTNOTEУдаљцовКосминскиВајнштајн1950213-153] v Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 213.

[FOOTNOTEВедерфорд2007241-154] Vederford 2007, str. 241.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201228-155] v ^g ^d ^đ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 28.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201249–50-157] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 49–50.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201250-158] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 50.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201251-160] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 51.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201228–29-161] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 28–29.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201251–52-162] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 51–52.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201229-163] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201252-164] v ^g ^d Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 52.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012404–405-165] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 404–405.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012404-166] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 404.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201252–53-167] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 52–53.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201253-168] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 53.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола201230-169] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 30.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012406-170] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 406.

[FOOTNOTEФилип_Кури_Хити1959203-171] Filip Kuri Hiti 1959, str. 203.

[FOOTNOTEПејнтер199772-172] Pejnter 1997, str. 72.

[FOOTNOTEПејнтер1997368-173] v ^g ^d Pejnter 1997, str. 368.

[FOOTNOTEПејнтер1997252-174] v ^g ^d Pejnter 1997, str. 252.

[FOOTNOTEМичета201418-175] Mičeta 2014, str. 18.

[FOOTNOTEМичета2014228-176] v ^g ^d ^đ ^e Mičeta 2014, str. 228.

[FOOTNOTEУдаљцовКосминскиВајнштајн1950212-213-177] Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 212-213.

[FOOTNOTEМичета201428-178] v ^g Mičeta 2014, str. 28.

[FOOTNOTEМичета201431-179] Mičeta 2014, str. 31.

[FOOTNOTEФилип_Кури_Хити1959202–203-180] Filip Kuri Hiti 1959, str. 202–203.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012301-181] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 301.

[FOOTNOTEВедерфорд2007248-182] v ^g ^d ^đ Vederford 2007, str. 248.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012302–303-183] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 302–303.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012303-184] v ^g ^d ^đ ^e Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 303.

[FOOTNOTEВедерфорд2007248–249-185] Vederford 2007, str. 248–249.

[FOOTNOTEВедерфорд2007249-186] v ^g ^d ^đ Vederford 2007, str. 249.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012373-188] v ^g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012383-189] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012305-190] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 305.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012372–373-191] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372–373.

[FOOTNOTEМилион_путовања_Марка_Пола2012373–374-192] Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373–374.

[a]

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[b]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[v]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[g]

[93]

[94]

[95]

p r u Vladari Mongolskog carstva
Veliki kanovi (od 1271. dinastija Juan)	Džingis Toluj Ogataj Toregene Gujuk Ogul Mongke Arik Boke Kublaj Temur Kajšan Ajurbaribada Šidebala Jesun Temur Arigaba Tug Temur Košila Tug Temur Rinčinbal Togon Temur
Plava horda (do 1380.) i Zlatna horda	Džuči Batu Sartak Ulagči Berke Mongke Temur Tuda Mongke Nogaj Talabug Toktaj Uzbeg Tini Beg Jani Beg Berdi Beg Kulpa Nauruz Beg Hizr Timur Hodža Ordu-Malik Kildibek Mamaj Murad Mir-Pulad Aziz-šeik Abdulah Hasan Abdulah Muhamed Bulak/Tulunbeg Urus Hadži Čerkez Muhamed Bulak Kaganbek Arapša Toktamiš Edigi Timur Kutlug Šadibek Pulad Timur Džalal al-Din Karim Berdi Kebek Čokre Džabar Berdi Derviš Kadir Berdi Hadži-Muhamed Ulug-Muhamed/Devlet Berdi Barak bin Koiričak Kiči-Muhamed Ulug-Muhamed Said-Ahmed Kiči-Muhamed
Bela horda (do 1380.)	Orda Kun Kuran Konči Bajan Sasibuka Erzen Mubarak Hodža Čimtaj Urus Toktakija Timur-Malik Toktamiš
Čagatai kanat (do 1340-ih)	Čagataj Kara-Hulagu/Ebuskun Jesu-Mongke Kara-Hulagu Mubarak-šah/Organa Algu Mubarak-šah Barak-kan Kaidu Negubej Buga-Timur Duva Čapar Konček Taliku Kebek Esen-Buka Kebek Ildžigidaj Duva-Timur Tarmaširin Buzan Čangši Jesun-Timur Ali-Sultan Muhamed ibn Pulad Kazan Kazagan Daniš-Menke
Ilkanat (do 1353.)	Hulagu Abaka Ahmed Argun Kijakato Baidu Gazan Oldžeitu Abu Said Čupan Arpa Musa Muhamed Toga-Temur Sati Beg Džahan Temur/Sulejman Anuširvan
Regenti i de facto vladari su iskošeni

Normativna kontrola
Ljudi	Rodovid
Ostale	İslâm Ansiklopedisi